Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен током састанка са председником Русије Владимиром Путином (Фото: Sputnik/Aleksiy Nikolskiy)

Paralelni procesi

Ponuda Srbiji da zarad bržeg ulaska u EU pristupi zapadnom ratnom savezu protiv Rusije deluje kao pozivnica da se u preduzeće u stečaju uloži i poslednji dinar porodičnog kapitala koji znači život

Još 1950. godine Ivan Iljin je upozoravao da će „posle pada boljševika svetska propaganda u opšteruski haos ubaciti parolu – Narodi nekadašnje Rusije, razdružite se“. Stoga što „zapadni narodi“, po rečima Iljina, „doživljavaju jedinstvenu rusku državu kao branu njihovom trgovačkom, jezičkom i osvajačkom širenju“. „Njima je potrebno da raskomadaju Rusiju, da bi je proveli kroz zapadno izjednačavanje i raspusnost i time je uništili“, zaključuje Iljin.

Pribežište za pustolove

Istovremeno je Iljin predviđao da bi posle pada boljševika moglo da nastane najmanje dvadesetak novih država nasilno odvojenih od jedinstvenog organizma ruske civilizacije, a koje ne bi „imale ni nesporne granice, ni autoritetne vlade, ni zakone, ni sudove, ni vojske, ni nacionalno čisto stanovništvo“. U takve državolike tvorevine „izliće se sva ljudska poročnost“, jer će postati pribežište za „inostrane pustolove, kondotijere, špekulante i ’misionare’“, kao i za domaće revolucionare i disidente iz ruske emigracije. Svi oni će, po rečima Iljina, biti „uvučeni u produbljivanje haosa, u antirusku agitaciju i propagandu, u političku i religioznu korupciju“.

„Pojavljivaće se novi pohlepni, surovi i nesavesni ’pseudogenerali’ koji će iz inostranstva dobijati ’subvencije’ i započinjati nove pokolje“, a „dvadeset propalih budžeta i moneta trebaće bezbroj valutnih zajmova; zajmovi će se davati ’državama’ uz garancije ’demokratskog’, ’koncesionog’, ’trgovinsko-industrijskog’ i ’vojnog’ tipa“, navodi u svom proročkom uvidu o postsovjetskoj budućnosti znameniti ruski pravnik i filozof Ivan Iljin.

Rat kao izbor?

Ako je nesporna činjenica, čak i za zapadne rusofobe, kakav je istoričar Timoti Snajder, da je Putin od „2005. godine počeo da rehabilituje Iljina kao dvorskog filozofa Kremlja“, tada već samo Putinovo poznavanje Iljinovih uvida ukazuje da Rusija nije u Ukrajinii nespremno ušla u rat sa kolektivnim Zapadom. Istovremeno to ne znači da je taj rat izbor putinovske Rusije, kao što njen izbor nije bila ni tridesetogodišnja anarhija i derusifikacija postsovjetskog prostora niti desetogodišnja devastacija Ruske Federacije. Rusija je u rat ušla kada je očuvanje mira postalo skuplje od vođenja ofanzivnog rata, pošto su nedelje, a ne meseci odvajali Rusiju od početka agresije s teritorije Anti-Rusije.

Za razliku od Putina, zapadni političari po svemu sudeći nisu ozbiljno uzeli u obzir Iljinovo upozorenje da iako „svetska zakulisa sahranjuje jedinstvenu nacionalnu Rusiju“, to nije „dalekovido“. „Ne sahranjujte taj narod pre vremena. Doći će istorijski čas, on će ustati iz lažnog mrtvačkog sanduka i tražiće nazad svoja prava“, kaže Iljin.

Dva procesa

Taj čas je očigledno nastupio 24. februara i sada se stvari ne mogu vratiti na početak, a da ne bude ugroženo postojanje Rusije kao države. Ta činjenica u svetlu još jednog Iljinovog zaključka, prema kome su evropski političari još davno istovremeno dogovorili „panevropsko ujedinjenje i rasturanje Rusije“, može samo da znači da je posle 24. februara, paralelno sa procesom državnopravnog ujedinjenja ruskog sveta, započeo i proces dezintegracije Evropske unije.

Vladimir Putin na grobu Ivana Iljina

Iako problemi u funkcionisanju EU već dolaze do izražaja u pokušaju Brisela da sprovede jedinstvenu politiku sankcija prema ruskom energetskom sektoru, kriza u organizaciji EU nastupiće tek kada se budu stišali ratni pokliči. Jer rusofobska mobilizacija daje privid jedinstva i perspektive unutar Evropske unije.

Najprosperitetnije godine za projekat evropskih integracija bile su devedesete godine, kada su jeftine sirovine iz Rusije, koja je bila pretvorena u običnu koloniju globalističke pseudoimperije, obezbeđivale ekonomski rast EU, održivost koncepta socijalne države i primamljivost ideje evropskih integracija. Uostalom, Sporazumu iz Mastrihta, kojim je 1992. osnovana Evropska unija, prethodilo je potpisivanje Beloveškog sporazuma od 8. decembra 1991. godine između Rusije, Ukrajine i Belorusije, kojim je prestao da postoji Sovjetski Savez.

Faktor mobilizacije

Pošto je, rečju nemačkog istoričara Hagena Šulca, „Evropa uvek mogla biti zajedno protiv nečeg i nikad zajedno za nešto“, što, između ostalog, dokazuju krstaški ratovi, Napoleonov vojni pohod na Rusiju i Krimski rat, treba očekivati da će kolektivni Zapad radi održanja evropskog integrativnog projekta težiti da rat s Rusijom, kao faktor mobilizacije i veštačkog jedinstva, traje što je moguće duže. Jer kada ratna mašinerija utihne, umesto rusofobijom, političari zemlja EU neminovno će morati da se pozabave pitanjima drastičnog pada standarda svojih građana, izazvanih skokom cena energenata, hrane i zaduživanjem evropskih država zbog povećanih izdataka za odbranu.

Kako je dostignuti nivo životnog standarda i perspektiva njegovog rasta do sada bila jedino vezivno tkivo koje je od raspada čuvalo evropske „nacije potrošača“, postratni period bi mogao da bude obeležen građanskim sukobima i daljom fragmentacijom društava u vodećim evropskim državama. To će neminovno dovesti do jačanja aparata za prinudu nacionalnih država, što će dodatno ugroziti dalje funkcionisanje i razvitak Evropske unije.

Posmatrana iz tog ugla, ponuda Srbiji da zarad bržeg ulaska u EU pristupi zapadnom ratnom savezu protiv Rusije deluje kao pozivnica da se u preduzeće u stečaju uloži i poslednji dinar porodičnog kapitala koji znači život.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: Sputnik/Aleksiy Nikolskiy

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u