Споменик Достојевском у граду Стараја Руса (Фото: prigorod.info)

Milo Lompar: Dostojevski i pitanje Boga

Dostojevski u jednom pismu kaže da ga je čitavog života mučilo samo jedno jedino pitanje – pitanje o Bogu. Ono je bilo sržni predmet njegove misli i njegove imaginacije

Dostojevski može sve u vama da izazove osim ravnodušnosti. Njegovi junaci mogu da pobude simpatije, strah, užas, jezu, nespokojstvo, ljubav, ali je uvek to u intenzitetima, jačinama, trajanju tako da čitalac biva uvučen u vrtlog ne samo onoga o čemu se govori, nego i u sopstveni vrtlog života i osećanja. Postižu to i drugi pisci. Ali kao da samo Dostojevski može na neki način da uzvitla i ponekad ostavi neharmoničnim to naše čitalačko iskustvo.

U vreme kada je bio savremenik, u XIX veku, nije, na neki način, posmatran tako kako ga mi danas vidimo. Izazivao je različite, oprečne, i ne uvek oduševljene reakcije. Osećao je bat i korak Oktobarske revolucije i krvi koju će ona proliti. To mu oni koji su došli na vlast nikako nisu mogli zaboraviti. U Sovjetskom Savezu uvek je bilo pomalo rizično ako govorite o Dostojevskom, naročito o Zlim dusima ili o njegovim političkim pogledima. Uvek je bio pod sumnjom, kao što je i sama ruska kultura bila pod ideološkom paskom i sumnjom. Grof Tolstoj nije bio takve sudbine – premda grof, trebalo bi da bude više na udaru revolucije. On je u svom unutrašnjem razvoju, naročito u romanu Vaskrsenje, dotakao nešto zbog čega je Lenjin napisao članak „Lav Tolstoj kao ogledalo Ruske revolucije“, i nekako je uspeo da postane predstavnik tog velikog XIX veka u Rusiji.

I upravo kad je epoha komunizma završena, i kad je nekako izgledalo da će Dostojevski, koji je bio miljenik Zapada, jer je bio dobra optužnica komunističke ideologije, na neki način ostati u centru, odjednom se sve promenilo, i sve postalo drukčije, osim što je on ostao sumnjiv, jer je odjednom u njemu pronađen neki Rus, neki ruski nacionalista, neki obožavalac večne Rusije, a to nikad nije, a u današnje doba pogotovo, poželjno na zapadnoj strani sveta.

Tako da danas možemo da postavimo pitanje ko je, u stvari, bio taj neobični čovek, i taj veliki pisac, i kako bismo mogli naći sržnu tačku, ili središnje mesto, ili matičnu ćeliju njegove imaginacije, njegovog književnog sveta, i koje bi to bilo mesto. Mi smo ga izdvojili u naslovu predloženog predavanja, po ugledu na jedno njegovo pismo, u kome kaže da ga je čitavog života mučilo samo jedno jedino pitanje – pitanje o Bogu. Ono je bilo sržni predmet njegove misli i njegove imaginacije.

On sam počeo je svoju životnu avanturu kao sin jednog represivnog i autoritarnog oca – za koga se govorilo da su ga ubili njegovi kmetovi, koji je imao preku i nasilnu narav – u ne baš sjajnim životnim prilikama, da potom počne da se priključuje različitim društvima i iskaže neobične sklonosti kao onima koji su bili u centru njegove pripovedne pažnje u prvom romanu Poniženi i uvređeni. On je bio pisac onih koji traže neku vrstu odgovora na život, odgovora koji uznemiruje. I to je bilo odmah primećeno. Već kad se taj roman pojavio, došlo je do toga da Njekrasov ode do Bjelinskog i kaže „Probio se novi Gogolj!“ A Bjelinski je rekao: „Kod Vas“, misleći na časopis, „gogolji niču kao pečurke!“ Međutim pročitavši, želeo je da ga upozna. Bila je to razlika dve perspektive. Bjelinski je bio najveći i najugledniji kritičar tog vremena. Bjelinski je gledao na carsku Rusiju kritičkim okom čoveka koji smatra da to društvo treba da se promeni – da je uloga pisca u tome da pobudi svest o promeni.

Uloga pisca je u XIX veku kod Rusa, u ruskoj kulturi, bila izuzetna – on je na neki način bio pozvan da promeni ono što je u društvu bilo teško ili neprihvatljivo. To je kod Dostojevskog bilo viđeno – njegovi Poniženi i uvređeni, njegovi Bedni ljudi, ljudi niskog porekla, sa društvenog dna, prihvaćeni su kao kritički odziv na društvenu stvarnost carske Rusije Nikolaja I Romanova, jednog prilično autoritarnog vladara, koji je u prvom trenutku bio gotovo hegemon i Evrope, jer je Rusija posle poraza Napoleona bila dominantna sila u Evropi sve do Krimskog rata. Pa i kod nas možemo reći da je zahvaljujući takvom položaju Rusije Miloš Obrenović mogao postepeno da se izbori za autonomiju srpske kneževine i da je polako uvede u jedan bolji poredak od onog pre toga. No, taj režim je bio režim carskog samodržavlja, krut i represivan, i bilo je intelektualaca – ruski intelektualci su uvek bili temperamentni, imajući za više stepeni podignutu pažnju i osetljivost nego intelektualci drugih tradicija – koji su želeli da se to promeni.

Nije uspelo. Ta grupa intelektualca bila je policijski praćena, pohapšena, i onda je, na neki način, počela drama Dostojevskog. Ona je već bila nagoveštena njegovim izborom i reakcijom Bjelinskog. Bjelinski je mislio da je kritički odnos prema stvarnosti glavna tema Dostojevskog. To nije bilo tako. Glavna tema Dostojevskog je bila ljudska sudbina, a ovaj kritički sloj, ovo društveno talasanje bio je samo okvir unutar kog je njega interesovala, romantičarski rečeno, ljudska duša, a realistički posmatrano ljudska sudbina u horizontu jednoga vremena.

Uhapšen, Dostojevski je suđen, i osuđen na smrt. Tu se sada pojavio jedan događaj koji je u mnogo čemu odredio njegovu ličnost. U životu svakog čoveka postoji nekoliko sržnih tačaka koje oblikuju njegovu biografiju. Ti traumatski momenti njegovog iskustva na neki način daju pečat čitavom potonjem životu – ponekad je taj život i odgovor na tu vrstu preživljene traume. Dostojevski je opisao tu svoju traumu. Bio je izveden na gubilište, i tamo su im pročitali presudu. Onda su im dali da poljube krst. I on, pišući o tome, kaže: „Kad su mi dali da poljubim krst, mislio sam da je gotovo. Neće se, valjda, sa tim šaliti.“ I u tom trenutku, kad je već mislio da je sve gotovo, i da će biti obešen, stigla je odluka da ih je Car pomilovao. Taj događaj on je vezao za početak one bolesti koja ga je odredila u životu – za početak epilepsije. Ta scena je igrala izvesnu ulogu u njegovim romanima – on će je evocirati više puta – ali je ona odredila i samu njegovu ličnost. Bio je prognan u Sibir, i u isto vreme javila su se pitanja koja su ga zauvek zaokupljala.

 

Izvodi iz predavanja Mila Lompara Dostojevski i pitanje Boga koje je održano u Smederevu 30. marta 2022.

 

Izvor Stanje stvari, 16. maj 2022. 

 

Naslovna fotografija: prigorod.info

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u