Nema nafte. Nema gasa. Nema hleba. Kako to misliš „nema”?

Kako u evropskom kontekstu reč „nema" izaziva reakciju „kako to misliš, nema?", javnosti su potpuno nesvesne realnih efekata EU odgovora na ruski rat u Ukrajini

Rat u Ukrajini je upravo prešao magični broj od 78 dana koliko je u stečenoj psihologiji Evropljana poslednjih dana podnošljiv otpor slabijeg od jačeg. Sedamdeset osam dana je Srbija bombardovana pre nego što je kapitulirala. Sedamdeset osam dana je trajala opsada Vukovara pre nego što je grad pao. To je rok koji evropski mediji razumeju kao maksimalno podnošljivu granicu za upornost napadnutog i odlučnost napadača. Posle tog roka, Evropljani stoje na nepoznatoj zemlji. I više od toga. Ako se uvaže globalne posledice rusko-ukrajinskog rata na snabdevanje energentima i žitom, Evropljani stoje na nepoznatoj Zemlji.

Jednog dana, negde pred kraj naše druge godine u Beču, nestala je struja. Samo po sebi, ništa neobično za nas iz bivše Jugoslavije. Nestanak struje je u Jugoslaviji bio liminalno iskustvo, inicijacija za sve mlade ljude. Planirana isključivanja struje učila su nas poniznosti bolje od religije. Kako religija nije bila zabranjena, ali svakako zgurana na margine društva, isključivanja i drastične nestašice svega i svačega bile su glavne vanideološke metode kojima je sistem učvršćivao kolektivni moral u endemskoj kulturi oskudice.

Sistem se brinuo da u nemanju bude sistema. Brinuo se za dobru i efikasnu organizaciju oskudice. Recimo, kao studentkinja sam radila u servisnoj redakciji Radio Beograda 202, gde smo u smenama odgovarali na telefonske pozive ljudi zainteresovanih da saznaju kad neće imati struje. Beograd je bio podeljen u nekoliko grupa i struja se isključivala planski, po redu. Sećanje me izdaje na koliko sati tačno, ali u svakom slučaju dovoljno da ljudima propadne sve što imaju u zamrzivaču.

Mesecima nam je to bio posao. Kad struje neće imati Prva grupa? Od srede u podne do četvrtka u pet. Druga grupa? Od četvrtka u pet do subote u praskozorje. Peta grupa? „Vi smesta u Narodnog fronta!“, čujem i danas kolegu kako uz urnebesni smeh redakcije odgovara na telefonski upit slušaoca.

Ali za mog malog sina, koji je tog istorijskog dana u Beču imao osam godina, nestanak struje je bio verovatan kao i pojava vanzemaljaca. Da se Spilbergov E.T. na biciklu provezao pored njega u parku, da mu je Supermen mahnuo u niskom letu, manje bi bio zatečen.

„Šta je to?“, pitao me je u šoku, bubica mala. Nema struje, odgovorila sam mu. Tu se duboko zamislio, da bi posle nekoliko minuta pitao: „Kako to misliš, nema struje?“

Slično je reagovao i kad mu se jedno popodne prijatelj iz Zagreba nije javio na telefon. „Uroševa mama kaže da je u školi“, požalio se i skupio sve svoje životno iskustvo da razume informaciju. Na kraju je odustao i zbunjeno pitao: „Kakva je to škola popodne?“.

Imati i nemati

Od selidbe Beograd-Zagreb-Beč čitava porodična egzistencija je određivana kroz sučeljavanje sa reči „nema“. Ne javljam se za medalju, to je put koji prelazi svaki čovek u vremenu koje mu je dato. Stvar je samo u tome da je dugo, barem do pre desetak godina, taj smer kretanja posedovao kolektivnu mustru koju je odlikovalo sve manje „nema“, a sve više „ima“.

U detaljima, ta mustra nije stabilna – U Beogradu i Srbiji je danas nešto bolje nego što je bilo, u Zagrebu definitivno gore, u Austriji više nema dembelisanja, u Nemačkoj vlada dikensijanski Harc IV, ali globalno gledano migracioni tokovi su ostali nepromenjeni. I dalje vode od istoka i juga gde nema, ka zapadu i severu gde ima.

Kad se ovde govori o „ima“ ne misli se na lično bogatstvo. Zaista bogatih je u Evropi malo. Nema ni reference na američku paradigmu o usponu od perača tanjira do milionera, sad već do milijardera, jer se ona u Evropi mahom ostvaruje kao socijalna patologija i kad nije kriminalnog tipa.

Evropski sistemi nisu postavljeni tako da odgovaraju superbogatima. Naprotiv, smišljeni su da teoretski niko ne ispadne iz socijalne mreže, a da put prema višim sferama kapitalističkog sticanja svejedno ostane prohodan. Siromaštva itekako ima, čak i crnog siromaštva, ali ne upada u oči jer društveno-politički sistemi u tim zemljama praktikuju socijalnu kompenzaciju u kojoj osnovno dostaje i za one koji nemaju.

Zastave Evropske unije (Foto: Stephanie Lecocq/EPA-EFE)

Generalno, Evropa je kontinent dobrostojećih, ne bogatih. Ona je kolevka ideje o državi socijalnog blagostanja, jedino mesto na svetu gde se taj koncept u relativnom odnosu i ostvaruje. Obrazovanje je besplatno, škole rade samo u jednoj smeni, zdravstveno osiguranje pokriva i najskuplje intervencije, za brzi MR termin ne treba veza. Gradski prevoz radi kao sat, rafovi u prodavnicama su puni, cene osnovnih prehrambenih proizvoda stabilno niske. Putevi se održavaju, fasade obnavljaju. Nezaposlenost postoji, ali kejnsijanska država bez skrupula uskače na tržište rada i sprečava socijalne nemire.

Kad nestane struje, samo treba podignuti polugicu na tabli s osiguračima, u najgorem slučaju zameniti neispravni toster ili, katastrofa, mašinu za pranje posuđa koja je izazvala kratki spoj. Voda je čista i ima je koliko hoćeš. Grejanje nije jeftino, to ne, ali se stanovi grade tako da je potrošnja energenata mala. Oblepljeni smo stiroporom od podruma do tavana. Ove godine smo slavili dvadesetogodišnji jubilej kako nisam uključila radijator u stanu. Muž rasipnik ponekad stavi na jedinicu kad ne gledam, i to je sve.

Anđeoski hleb

Kako je „nema“ ispalo iz evropskog političkog vokabulara

Ima i nema su relativne veličine, ali ni to nije ništa novo. Ono što naprotiv jeste je da se reč „nema“ više ne razume u svom temeljnom značenju. U evropskoj politici joj nedostaje fatalizam nemanja. „Nema“ ovde ne znači nema, već nema sada, nema privremeno, nema po toj ceni ili kvalitetu, ali ima zamensko i prelazno, od zadovoljavajućeg do savršenijeg. Kad ovde nema, uvek je kriv neko, a tek u drugom planu nešto. Kad se taj neko pronađe i smeni, onda svako „nema“ prirodno prelazi u agregatno stanje „ima“. Ima je automatika koju prekidaju samo slučajevi lošeg menadžmenta.

U EU nema kavijara za sve, ali ima hleba za sve. Evropska reakcija na rusko-ukrajinski rat je stavila tačku na taj aksiom narodnog blagostanja, jer u skoroj budućnosti i hleb postaje upitan. Za početak, ne ovde u Evropi, ali drugde u Africi ili Aziji, zemljama koje ne zavise samo od uvoza ukrajinskog žita, već i generalno od operativnog stanja evropskih mirnodopskih ekonomija, uključujući tu i rusku.

Čak i bez obzira na vojnu stranu, rusko-ukrajinski rat se već prelio van granica Ukrajine, multiplikovan kao ekonomski, energetski, trgovački, finansijski i prehrambeni rat. Sad je pitanje, ako se već postojeća spirala osiromašenja u Libiji, Egiptu ili Somaliji ubrza novom epidemijom gladi, da li je za to kriv Putin ili Evropska unija? Ako se reč „nema“ vrati u evropski politički vokabular u svom radikalnom značenju, da li je za to odgovoran Putin ili naprotiv zemlje članice Evropske unije? Putin u principu vodi samo jedan rat, EU se za razliku od njega bori na dva fronta, protiv Rusije i protiv temelja vlastitog ekonomskog blagostanja.

Evropsko blagostanje se zasniva na jeftinoj energiji iz Rusije, rekao je krajem prošlog meseca bivši austrijski kancelar i socijaldemokrata Kristijan Kern u jednom intervjuu. Niko ga nešto posebno nije prenosio, ne isplati se, jer Kern nije ostavio mnogo traga u nacionalnoj politici. Kako je malo relevantan, za kritičare je bilo jeftinije da ga ignorišu, nego da ga javno dezavuišu kao još jednog „razumevača Putina“ (Putinversteher). A i posramljujuće je nekako misteriju opšteg evropskog blagostanja svesti na jednu prozaičnu rečenicu, u momentu kad najpametnije glave s obe strane Atlantika pokušavaju da dokuče Putinove razloge za napad na Ukrajinu.

EU se dubokim zasecanjima u vlastito meso oslobađa izvora vlastitog blagostanja. Bukvalno se operiše od dobrog života, iseca ga kao tumorsku izraslinu na vlastitom telu, pijani hirurg i budan pacijent u jednom. Prve posledice će osetiti nerazvijene zemlje, ali ni EU neće dugo čekati da se „ima“ vrati u agregatno stanje „nema“.

Ukrajinsko nepoštovanje sporazuma „Minsk 2″ je zaboravljeno. Prepiska između Vašingtona i Moskve iz decembra prošle i januara ove godine o garancijama ukrajinske neutralnosti je već zaboravljena. Never happened! Rat? Misterija. Blagostanje, misterija. Hleb? Misterija biblijskih razmera.

„Najgore je pred nama“

Evropljani su stoički prihvatili objavu od prošle sedmice da su proizvođačke cene u Evrolendu prošlog meseca porasle za 36,8 odsto, piše Jozef Uršic, ekonomski komentator austrijskog dnevnika Di Prese (6. maja), ovog trenutka jedan od retkih glasova razuma u medijima nemačkog govornog područja. „Takav porast cena nismo imali od Drugog svetskog rata! Neće se sve od toga preliti u potrošačke cene, ali proizvođačke cene ostaju indikator trenda. One će se postepeno prelivati u konačne cene proizvoda. Ako samo trećina tog porasta dostigne konačnog korisnika, onda ćemo do leta brojati poskupljenja u dvocifrenim iznosima. Najgore je pred nama. To je znak da inflacioni požar dolazi do krova. (…) Ulazimo u situaciju stagnacije uz istovremenu visoku inflaciju.“

Duboka stagnacija i visoka inflacija zajedno? Nisam ekspert, ali na jednom od retkih predavanja iz ekonomije sa kojeg nisam pobegla, to je bio termin za spiralnu recesiju. Za indukovano siromaštvo.

Žetva pšenice u Rusiji (Foto: Andrey Rudakov/Bloomberg)

Kako u evropskom kontekstu reč „nema“ izaziva reakciju „kako to misliš, nema?“, javnosti su potpuno nesvesne realnih efekata EU odgovora na ruski rat u Ukrajini. Ovde je reč o hlebu, kako konkretnom hlebu iz pekare, tako i o onom sinegdohalnom gde hleb stoji kao ikonica za prehranu, poljoprivredu, za ukupnu proizvodnju i prodaju hrane, u krajnjoj simbolici za održavanje života. A tu je, kako kaže Kasandra Uršic, najgore pred nama.

Ako EU računamo kao jednog izvoznika, Ukrajina je šesti najveći izvoznik pšenice na svetu (usput, Rusija je prva, EU druga, Srbija deseta); treća u izvozu ječma (EU prva, Rusija četvrta); apsolutno prva u izvozu suncokretovog ulja (Rusija druga, EU peta, Srbija sedma); treća u izvozu kukuruza (EU peta, Rusija sedma, Srbija osma). Ima i većih proizvođača žitarica od ovde spomenutih, Kina, Indija, ili Sjedinjene Države, ali one hrane stotine miliona vlastitih ljudi i nemaju takvu ulogu u izvozu žita kao recimo Rusija, Ukrajina ili EU. A rat se vodi upravo na ta tri prostora, što vojno, što ekonomski, energetski i prehrambeno.

Ovde je samo mali isečak iz svetske krize hleba koja se tek sprema. Libija i Liban zavise od ukrajinskog uvoza žitarica do 60 odsto, Turska oko 20 odsto, Egipat 30 odsto, Albanija 10 odsto. Velika je i njihova zavisnost od ruskog uvoza, Turske skoro 70 odsto, Albanije 60 dosto, Egipta 50 odsto, Libije i Libana do 20 odsto.

Sva četiri jahača Apokalipse ujahala su u ambare i žitna polja evropskog mekog trbuha – Rat na belcu, Glad na vrancu, Smrt na zelenku, Propaganda na riđanu.

Klackalica besmisla

Nema sumnje, Rusija krade ukrajinsko žito, blokira ukrajinske brodove, koristi žitnu krizu kao oružje. Koristi gas kao sredstvo ucene, naftu kao sredstvo pritiska. Ali zašto Zapad konfiskaciju ruske imovine, blokadu ruskih nacionalnih rezervi u zapadnim bankama, potapanje gasovoda Severni tok 2, otimanje ruskih ekonomskih postrojenja i diplomatskih predstavništava ne računa kao krađu sa svoje strane? Zašto su u Evropi svi povređeni i poniženi kad im Moskva traži da gas plaćaju u rubljama, a pre toga su ruske banke izbacili iz internacionalnog SWIFT sistema, legli na ruske račune i uopšte učinili sve da unište platni promet sa Rusijom?

Klackalica besmisla je evidentna. Evo izjave koju je (29. aprila) dao Mario Holcner, direktor uglednog bečkog Instituta za internacionalne ekonomske studije (WIIW): „Ekonomski eksperti su uvereni da je prestanak isporuka ruskog gasa Poljskoj i Bugarskoj politički motivisano sa strane Moskve“.

Prvo, da li su za takvu dijagnozu zaista potrebni eksperti? Drugo, neverovatno ali istinito – pet paketa sankcija koje je do sada proglasila protiv Rusije, šesti naftni u pripremi, sedmi gasni u ideji, Evropa ne shvata kao političko oružje u obračunu s Rusijom, ili uopšte kao političke poteze sa svoje strane! Rusi su robu – gas, pšenicu, naftu – pretvorili u političko oružje, to je evidentno. Nad tim se vlasti i javnosti EU zemalja zgražavaju. Ali vlastiti postupci se mere drugačije, pa se tako dolazi do stava da EU u ekonomskom ratu ne koristi robe i finansije kao političko oružje, već da sve njene pakete sankcija, svu otimačinu ruske imovine treba shvatiti kao skup moralnih i vaspitnih mera.

Kameni hleb

Problem s hlebom je da on, kad ga se koristi van osnovne namene, lako dobija tamnije simbolike u rasponu od politike do religije, od opomene do osvete.

Ove godine je jedna od najzapaženijih autora na Bijenalu u Veneciji bila ukrajinska umetnica Žana Kadirova. Njena specijalnost je obrada rečnog kamena, oblutaka različite veličine, koje onda polira, formira, reže i aranžira u hranu. Pre su to bile kobasice, poslednjih godina, kao i sada u Veneciji, hleb. Hlebne instalacije Kadirove su bogato konotativne na više planova. Nose zbirno ime „paljanica“ (palяnicя), što denotira nacionalnu vrstu hleba, ništa više. Ali kulturološki slojevi paljanice-hleba nisu mirnodopski.

Najpre, u aktuelnom smislu, Evropljani su pozvani da sa Ukrajinom jedu „kameni hleb“ to jest da dele ukrajinsku sudbinu u ovom ratu. Drugo, i u tome je snaga umetničke dosetke Kadirove, kamena paljanica potpuno okreće na glavu religioznu izreku o kamenu i hlebu, pretvara je u „ko tebe kamenom, ti njega… kamenom“.

I treće, paljanica je i u ranijim ratovima bila takozvana „šibolet“ reč, ona po kojoj se prepoznaju zakamuflirani neprijatelji. Govornici rođeni i odrasli u ruskom jeziku nisu u stanju da tu reč izgovore pravilno. Ona kod Rusa automatski postaje „paljinica“, što ih raskrinkava kao neprijatelje.

Paljanica“, hleb od kamena, instalacija ukrajinske umetnice Žane Kadirove na Bijenalu u Veneciji 2022. (Foto: Natalia Diachenko)

Lično, čitav taj niz konotativnog značenja smatram atraktivnim i estetski zanimljivim, ali svejedno primećujem kako je on deo legitimacije za osvetu biblijskih razmera. Hleb je, kad god se pojavi u umetničkim instalacijama, mesto razdvajanja i distinkcije, čak i kad nema tako direktnu političku funkciju.

Pre dve godine je bečka Kunsthale imala izložbu „…o hlebu, vinu, automobilima, bezbednosti i miru“, koju je kao nastupnu organizovala tada nova intendantska trojka iz Zagreba, Ivet Ćurlin, Nataša Ilić i Sabina Sabolović. Kroz izložbu je varirana globalna tema siromaštva i oskudice, čežnja za hlebom i mirom, usput nešto malo luksuza preko auta i vina.

Refren koji se provlačio kroz postavku bile su prave vekne hleba, „štruce“ zagrebačkog umetnika Mladena Stilinovića (1947-2016). Svaka vekna je bila kao čamac na kojoj je plovio po jedan francuski minjon-kolačić, aluzija na Mariju Antoanetu i njen čuveni uzvik „ako ljudi nemaju hleba, zašto ne jedu kolače?“.

Na pres konferenciji, kustosice su napadnute – istina od samo jedne novinarke, ali uporno i glasno – jer bacaju hleb po podu i inače mu se izruguju kad dopuštaju da ga jašu minjoni. Hleb je da se jede, ne da se šutira po podu.

Umetnost provocira, s pravom su se branile kustoskinje.

Danas je obratno. Umetnost ne provocira, već se provokacija političkog aktivizma predstavlja kao umetnost. Hleb naš nasušni je postao rat naš nasušni.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: Pavlo Pakhomenko/NurPhoto

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u