Razgovori sa Ćosićem: Kako je Tito Dobrici nudio Srbiju

Dobrica je objasnio događaj o kojem nikada nikome nije javno govorio. Reč je zaista o sasvim nesvakidašnjem zbivanju koje je moglo da sklopi jugoslovensku istoriju na drugačiji način

U šetnje sa Dobricom Ćosićem išao sam od početka 2000. a onda veoma često kada se doselio u istu zgradu u kojoj sam živeo, u ulaz baš do moga. Početna ideja u tim šetnjama bila mi je da napravim intervju. Kada sam ga pitao za to, odgovorio mi je: „Pa dajem ti intervju svako veče“.

Shvatio sam da ne samo da nema ništa protiv da naše razgovore zapisujem, nego i da to preporučuje. Tako sam počeo da vodim beleške iz tih šetnji, skoro sve do poslednjeg Dobričinog dana.

U sredu, 24. marta 2010. šetali smo kao i prethodne večeri, od savske marine, pa sve do Pristaništa, pored poznate Beton hale. Obično bismo kretali oko devet uveče, pa do 11. Ovoga puta seli smo u restoran „Vodenica“ na riblju čorbu. Vlasnik nas je dočekao srdačno, a Dobrica i ja smo seli za veliki sto do šanka. Pričali smo o događajima koji su bili prelomni u njegovom životu. Pored ostalih, Dobrica je rekao da će da objasni događaj o kome nikome nije nikada javno govorio. Reč je bila zaista o sasvim nesvakidašnjem zbivanju koje je možda moglo da sklopi jugoslovensku istoriju na drugačiji način.

Veče u Užičkoj

„Bilo je to krajem novembra 1965, kada je jedne večeri kod mene došao Titov ađutant Marko Rapo i rekao mi da me Maršal očekuje. (U razgovoru s drugim ljudima koji su bili upućeni u ovo, postoje navodi da je razgovor vođen 5. oktobra 1965, prim. aut.) Otišao sam kod njega u Užičku.

Tu je počeo da mi izlaže stanje u zemlji i rekao mi je u jednom trenutku da je odlučio da ukloni i Kardelja i Rankovića iz rukovodstva jer obojica prave frakcije protiv njega, jedan levu, drugi desnu. Rekao mi je da želi da ja preuzmem partiju Srbije, kada ukloni Rankovića i da će to da saopšti za Dan armije, 22. decembra. Pričao je već s Krležom da bude direktor Borbe i on je to prihvatio.

To me je pogodilo kao grom iz vedra neba! Ja sam rekao da ne želim ništa drugo, nego samo da budem slobodan čovek i pisac. Tito je zbog toga bio veoma ljut i nezadovoljan.

Pričali smo četiri sata. Kada sam se vratio kući, rekao sam supruzi Božici šta Tito hoće od mene. Ona mi je onako kroz san rekla da ohmah zapišem to što mi je rekao. Ja sam seo i napisao punih 19 stranica našeg razgovora. Kasnije će mi ta sveska zajedno sa još dve sveske najpoverljivijih razgovora do 1966. biti oduzeta od DB-a.

Ja sam ih prethodno skrivao kod zemljaka iz Rače, našeg velikog istoričara književnosti, akademika Voje Đurića, dok Tito nije umro. Kada je umro, mislio sam da više nemam razloga da ih krijem. Onda mi je Državna bezbednost pretresla vikendicu u Grockoj i sve to uzela. Kada sam postao predsednik Savezne republike Jugoslavije, dao sam nalog da mi se te sveske vrate, ali do mene je došlo da ih je uzeo Dolanc. Uspostavljen je kontakt sa njim, ali je on već bio bolestan, a brzo je doživeo i moždani udar. Tako da od toga nije bilo ništa.

Uglavnom, ja sam sve vreme mislio da nekako to treba da javim Rankoviću, ali nisam imao načina da to uradim. Nemam prijatelja kojem to mogu da kažem. Onda sam se setio da to jednoj zavijenoj formi kažem Dragom Stamenkoviću kako Tito nije zadovoljan Rankovićem i Kardeljom. Pitao sam ga da li on nešto zna o tome. On kaže da ne zna. Srećom, on je to rekao Rankoviću.

Dobrica Ćosić, predah u šetnji 2010. godine (Foto: Dragan Bisenić/RTS)

Za 22. decembar ja sedim pored televizora i čekam šta će Tito da kaže. Ali, ne govori ništa. Posle Nove godine, međutim, zove mene Ranković da idemo u Dobanovce u lov. Porodično. Odemo tamo i posle ručka pozove me on u šetnju. U šetnji mi kaže: „Ja znam da Vam je Tito rekao nešto o meni, ali da znate da je to bio nesporazum koji smo mi rešili i da je sve u redu“. Ja ni njemu nisam rekao šta sam sve razgovarao i o čemu je taj razgovor bio. On kaže da je sve u redu, ja to tako i prihvatam. Ne otvara se on, ne otvaram se ni ja.

Posle jedno dva meseca, zove mene opet Tito i onako ljut kaže da je Srbija protiv njega. Ja mu objašnjavam da to nije tačno i da Srbija nije protiv njega. Onda sam mu predložio da obiđe Srbiju, Čačak, Kraljevo, Vrnjačku Banju, Kruševac, Trstenik, a onda Bor, Zaječar, Pirot… On kaže da hoće, ali da ja putujem s njim. Ja mu kažem da neću, ali da hoću da ga dočekam u Vrnjačkoj Banji.

Na put je krenuo u martu 1966. On je putovao i bio je oduševljen Srbijom. ‘Meni govore sve što nije tačno. Oni mene vole’, kaže mi.

U Vrnjačkoj Banji on se odmarao u Vili ‘Kopaonik’, a ja sam otišao kući. Ujutru dođe vojnik i kaže da me zove maršal na doručak. Ja odem tamo, a on sedi sam s Jovankom, a ostalo rukovodstvo Srbije u salonu. Tu me on pita što sam otišao, a ja kažem da neću da ispadne kako se namećem. Onda on kaže Jovanki da ode i ostanemo nas dvojica sami. Tu mi i ručamo zajedno.

Uveče on govori u Hotelu ‘Merkur’. Pita me šta da kaže, a ja mu kažem da u srcu Srbije treba da govori o jugoslovenstvu. Uveče, ja sam mu sedeo sa desne strane, a sa leve strane Jovanka, pa svi ostali. On stvarno govori. Sutradan, međutim, u novinama nema ni reči o tome. Ja mu to kažem, a on kaže da će da ispravi i da je to njegov Blažo (Mandić) zabrljao.

Sutradan mi u Boru odmaramo, a ja vidim u novinama nema ispravke. Odlučim da se vratim u Vrnjačku Banju. To mu i kažem, da me kraj ne zanima, a da imam posla. On se ljutio. Pita me šta ja tu demonstriram, ali mu ja ništa nisam rekao.

Poslednji put smo razgovarali kada sam napao u novinama Vidmara i Krležu. Rekao mi je da ne bi trebalo da ih napadam i da mnogi u Srbiji pogrešno razumeju Krležu. Pre toga, na Osmom kongresu ušao sam u radnu grupu za pripremu rezolucije. Stane Kavčič u ime Slovenije počeo je da govori u prilog nacionalnim ekonomijama, a ja sam bio protiv toga.

Posle toga sam se sreo kod Oskara Daviča na ručku sa Krležom, gde smo se teško posvađali. Lupali smo po stolu. Bili su u pitanju srpsko-hrvatski odnosi i razgradnja Jugoslavije. To je bio naš poslednji susret, negde u decembru 1964. Kod njega su mi ostala pisma Dragiše Vasića. To je osam Vasićevih pisama iz poslednjeg ratnog perioda. Tražio sam kasnije preko posrednika od Krleže da mi ih vrati, ali nije to učinio.“

Panični strah od frakcija

Pitao sam Dobricu zbog čega je Tito baš njega odabrao.

„Verovatno postoje dva razloga. Prvi je moj izveštaj 1956. iz Budimpešte. Tada je on zaključio da znam da mislim državnički. Drugi je to što je na brodu, kada smo putovali za Afriku, pročitao roman Deobe. Tu je zaključio da, kako mi je sam rekao, ‘ovaj čovek ne može da bude nacionalista, kada se tako obračunao sa četnicima’.“

Ja sam dodao da ko zna šta bi bilo da je to prihvatio, jer mu je očigledno Tito verovao a drugima nije, i da je retko kada on obaveštavao šta će nekome da uradi, da ga unapredi ili da ga smeni.

Dobrica Ćosić sa Titom i Jovankom na brodu „Galeb“ 1961. (Foto: Muzej Jugoslavije)

Sadržaj ovog razgovora nije obelodanio ni blizak Ćosićev prijatelj, novinar Slavoljub Đukić, koji je objavio nekoliko knjiga razgovora s Ćosićem, iako je vrlo verovatno da je on znao njegovu sadržinu, ali da je poštovao Ćosićevu želju da o njemu javno ne govori. Tako je u knjizi Čovek u svom vremenu Ćosić rekao da „o tom razgovoru s Titom ne želi da govori iz građanskih razloga“, jer je to bio razgovor „u četiri oka“ s predsednikom Republike, „kasno uveče u njegovoj kući“. Istina, Ćosić govori delimično o sadržaju razgovora, kada navodi Titov „panični strah od frakcija“, od Kardelja i Rankovića.

Pošto smo dobili po čašu belog vina, „Smederevku“ iz podruma Radovanović nastavili smo razgovor skoro do jedanaest, do fajronta. Već ranije smo razgovarali u nekoliko navrata o njegovom boravku u Budimpešti, ali i ovog puta sam ga pitao šta bi Titu moglo da bude zanimljivo i važno u vezi sa Ćosićevim boravkom u Budimpešti.

Sedam dana u Budimpešti

Dobrica mi je rekao da su najviši mađarski rukovodioci, Erne Gere zajedno sa predsednikom vlade Hegedišom, došli u posetu Jugoslaviji 15. oktobra 1956. i zadržali se dosta dugo, do 23. oktobra 1956, kada su se vratili u Budimpeštu. Oni su sa sobom doneli i poziv za naše učešće na skupu mađarskih književnika koji se održavao u poslednjoj nedelji oktobra. Ćosić je bio određen da zastupa jugoslovenske književnike.

Čini se da je iza te odluke bilo državno rukovodstvo, tačnije sam Ranković, pošto su u Mađarskoj od leta trajala intenzivna politička i društvena previranja. Ćosić je stigao u Budimpeštu 23. oktobra 1956. O tome je objavio knjižicu od 75 strana pod naslovom 7 dana u Budimpešti.

„Ranković me je odredio da idem na zasedanje urednika socijalističkih časopisa koje je održavano u Budimpešti i to baš kada je počinjala Mađarska revolucija“, pričao je. „Kada sam stigao tamo, predsednik Saveza pisaca Peter Vereš me je nagovorio da idemo do spomenika Šandoru Petefiju gde su se bili skupili studenti. Odatle smo na čelu kolone krenuli ka drugom kraju. Onda na jednom delu stižemo do vojske sa mitraljezima. Vereš me pita šta savetujem da se radi iz partizanskog iskustva. Ja kažem da idemo napred. Idemo mi polako, a iza nas hiljade ljudi. Mi prođemo pored mitraljeza i idemo dalje.

Sledećeg dana odemo do parlamenta koji je nazvan „Đačkim parlamentom’. Rulja hoće unutra, a kvake su na vratima kao mali automobili. Onda me je rulja nabila na te kvake, a ja sam izgubio prevodioca.

Tu su se našle neke devojke koje su malo znale ruski koje su me spasile. Bile su prelepe, sa Čepela, i nagovorile me da krenem s njima. Krenuo sam. Onako idemo putem i stanemo da gledamo kako ruše spomenik Staljinu. Vezali ga oko vrata, a ispod režu noge, tačno iznad čizama. Na kraju su uspeli da skrše Staljinov otpor. Od Staljina su ostale samo čizme. Te čizme mi je Moša stavio na naslovnu stranu prvog izdanja knjige 7 dana u Budimpešti. Isekli su i Staljinov prst i gazili ga“.

Hruščov na Brionima

Ćosić se iz Budimpešte po hitnom Rankovićevom nalogu vratio u zemlju 31. oktobra 1956. Do aerodroma, odakle je avionom jugoslovenskog Crvenog krsta odleteo za Beograd, pratio ga je ambasador Dalibor Soldatić koga su čuvala sovjetska borna kola.

Čim je Ćosić sleteo, odveli su ga na referisanje, na kom su ga čekali Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj, Koča Popović i Petar Stambolić. Njima je odmah ispričao prve utiske o onome što je doživeo u Mađarskoj. Četvorica najviših državnih rukovodilaca posle Tita bili su veoma zadovoljni onim što su čuli. Odmah su naredili da dođe sekretarica i da joj Ćosić smesta izdiktira svoje viđenje događaja u Budimpešti.

Broz i Hruščov u Beogradu 1955. godine (Foto: Muzej Jugoslavije)

Ćosić je puna dva dana radio u najbržem ritmu kako bi spremio izveštaj za Rankovića i Kardelja koji su ga nosili Titu na Brione. Drugog i trećeg novembra 1956. u posetu na Brione dolaze Hruščov i Maljenkov. Razgovori Tita i članova naše delegacije sa Hruščovom i Maljenkovim traju od 19 sati 2. novembra do 5. sati izjutra 3. novembra 1956.

Tito ima iscrpan, detaljan, konspiritivan, skoro obaveštajni izveštaj od Dobrice Ćosića, kojim je izuzetno zadovoljan i na osnovu koga je samouvereno spreman za razgovor. S ruske strane u razgovoru učestvuju samo Hruščov i Maljenkov, a sa naše Tito, Ranković, Kardelj i Veljko Mićunović. Hruščov kaže da je došao zbog Mađarske. Otvoreno najavljuje da će preduzeti vojnu intervenciju i traži Titovu saglasnost.

Rankovićev naslednik

Za to vreme, Ćosiću se javio čuveni novinar Sajrus Sulberger koji je bio tada u Parizu i koji je saznao da je Ćosić bio u Budimpešti i napisao o tome svoj izveštaj. Ponudio mu je 50.000 dolara za taj rukopis kao i da mu se objavi knjiga u Americi gde god hoće. Naročito ga je zanimalo da li je bilo antisemitskih ispada i parola. Njih je, naravno, bilo, pošto su vođe mađarske komunističke partije uglavnom bili Jevreji. Razbijeno je bilo i više jevrejskih radnji.

Ćosić je rekao da će o tome da razmisli, a u stvari konsultovao je tadašnje državno rukovodstvo. Pitao je prvo Koču Popovića koji mu je rekao da to nije stvar o kojoj može on da odluči, nego ga je uputio na Kardelja. Kardelj je odvratio Ćosića od ove ideje. „To je politička stvar i to bi tebe odmah ubacilo u politiku. Možeš samo sebi da napraviš probleme, a i nama“, rekao mu je Kardelj.

Ćosić se vratio kući, nazvao Sulbergera i odbio ponudu. Odmah posle toga zvao ga je naš ambasador u Kini, Vladimir Popović, neobičan i svojeglav čovek, narodni heroj i pre toga ambasador u Moskvi i Vašingtonu. „Šta slušaš Kardelja? Objavi to i nemoj da se obazireš“. Bilo je kasno da opozove svoju odluku, ali je rukopis koji se neznatno razlikuje od teksta koji je predat Titu, kasnije objavio na srpskom.

Zanimljivo je da je tada ruski ambasador u Budimpešti bio kasniji šef KGB i predsednik KP SSSR Jurij Andropov, a treći sekretar bio je naslednik Andropova na mestu šefa KGB i učesnik puča protiv Gorbačova, Vladimir Krjučkov. Andropov je o delovanju Dobrice Ćosića napisao veoma nepovoljan izveštaj koji je dostavio Moskvi.

Oskrnavljeni ostaci Staljinovog spomenika u Budimpešti 1956. godine (Foto: Viswanathan ek/Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International)

Kada je Hruščov došao u Beograd, odmah je rekao Titu: „Onaj vaš pisac Dobrica Ćosić igra na grobu sovjetskih oslobodilaca sa mađarskim fašistima“.

„Tito mi je kasnije često u šali, dok smo bili dobro, pominjao ovu Hruščovljevu rečenicu“, rekao mi je Ćosić. Andropov će se kasnije pojaviti u još tri važne životne situacije Dobrice Ćosića.

Na moju opasku da ko zna šta bi bilo da je on nasledio Rankovića umesto što ga je branio, Ćosić nije direktno odgovodio, samo je rekao: „Ja sam bio predodređen da budem nešto. Ne preterujem, ali moraće da se istraži kako se desilo da ja, koji sam bio sve to, odjednom postanem simbol za sve loše što se događa i što se dogodilo, od šovinizma, pa do velikosrpskih optužbi. Koje su tu obaveštajne intrige i šta se to događalo, to je važna stvar. Čak i sada u demokratskoj Srbiji, oni ne smeju da me stave u antologiju pisaca“, zaključio je Ćosić na kraju našeg razgovora.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: Muzej istorije Jugoslavije

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u