Седиште Савета Европе у Стразбуру (Фото: Frederick Florin/AFP via Getty Images)

Pet razloga zašto će Priština teško ući u Savet Evrope

Uprkos tome što se „kosovska realnost“ često ulepšava kroz izveštaje međunarodnih organizacija, takozvana „Republika Kosovo“ jednostavno ne ispunjava brojne uslove za prijem

Još prema ranijim najavama iz Prištine, iz pozne jeseni prošle godine, jedan od spoljnopolitičkih prioriteta u 2022. trebalo je biti učlanjenje u Savet Evrope. Ili tačnije – pokušaj učlanjenja.

Ovo pitanje je nanovo aktuelizovao nemački kancelar Olaf Šolc. Samo u kontekstu kako bi se Srbija morala sa tim saglasiti. A zatim je stigla i vest o oficijelnom podnošenju zahteva.

Logika ovakvog pristupa sasvim je jasna. Kandidatura se podnosi generalnom sekretaru ove međunarodne organizacije, koji je zatim prosleđuje Komitetu ministara. Predsedavajući Komiteta ima diskreciono pravo da odluku uvrsti u dnevni red. Ako to učini, najpre se pribavlja neobavezujuće mišljenje Parlamentarne skupštine, a zatim je neophodna dvotrećinska većina unutar Komiteta izglasava.

Opasan presedan

Trenutno, nakon izlaska Rusije, Savet Evrope broji 46 država članica, te je kvalifikovana većina – 31. Od 46 članica sa pravom glasa, njih 12 nije priznalo jednostranu odluku kosovsko-metohijskih Albanaca (Srbija, Grčka, Kipar, Španija, Slovačka, Rumunija, Moldavija, Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan, Jermenija, BiH). Dakle, teorijski, za Prištinu postoje 34 glasa u Komitetu ministara. Međutim, teorija je jedno, a praksa nešto drugo.

Prvo, iako se članom 4. Statuta Saveta Evrope usvojenom u maju 1949. godine nigde eksplicitno ne navodi da kandidat mora najpre obezbediti članstvo u UN, taj se princip, makar i prećutno, dosledno primenjivao uz svega dva izuzetka. Zapadna Nemačka i Švajcarska su ti izuzeci. Uostalom, mesto u Savetu Evrope obezbeđuje se zbog primene ciljeva definisanih u članu 3. Statuta, a tu se već navodi (tačka c) da „učešće u Savetu Evrope neće uticati na saradnju njegovih članica u radu Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija…“.

To implicitno ukazuje da Savet Evrope ne služi za legitimizaciju statusa neke državolike tvorevine u međunarodnim odnosima, već za druge svrhe, koje treba dosegnuti u kooperaciji sa ostalim međunarodnim organizacijama.

Drugo, generalni sekretar bi morao uzeti u obzir i da Savet Evrope već ima problema sa funkcionisanjem i finansiranjem. Između ostalog i zbog odluka o Rusiji i uopšte odnosa između Saveta Evrope i Rusije, pošto ta tema dominira i nema naznaka da će skoro biti skinuta sa dnevnog reda. Praviti se da toga nema gore je nego suočiti se sa problemom.

„Savet Zapadne Evrope“?

Protežiranje odluke o prijemu lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca ostavilo bi krupne posledice po rad organizacije u budućnosti, dodatno potkopalo njen legitimitet i suštinski je svelo na „Savet Zapadne Evrope“. I to ne u geografskom, već idejnom i ideološkom smislu. Niti je Savet Evrope zbog toga formiran, niti mu je to trebala biti funkcija u budućnosti.

Treće, napravio bi se opasan presedan, te bi po modelu „prištinske kandidature“ to mogle učiniti i druge samoproglašene teritorije. Kandidata već ima (turska diplomatija je vrlo vešto baš preko institucija Saveta Evrope pokušavala da osigura neku vrstu međunarodnog predstavljanja za institucije Severnog Kipra). I što je još značajnije, kandidata će tek biti. Šta onda?

Zastave Kipra, Grčke, Turke i nepriznate Turske Republike Severni Kipar u blizini zone kontrole Ujedinjenih nacija u Nikoziji, 6. jul 2017. (Foto: REUTERS/Yiannis Kourtoglou)

Četvrto, nije izvesno, a analizirajući izjašnjavanja tokom pokušaja učlanjenja u Unesko i Interpol, da će sve 34 države glasati za. Niti je ovo 2008. godina, niti je jedini kriterijum za „podizanje ruke“ u Komitetu ministara to što su ranije uspostavljeni bilateralni odnosi sa Prištinom.

Jer, peto, uprkos tome što se „kosovska realnost“ često ulepšava kroz izveštaje raznih međunarodnih organizacija, takozvana „Republika Kosovo“ jednostavno ne ispunjava brojne uslove za prijem.

Kraj pregovora?

Zbog svega, čini se, sudeći prema prvim reakcijama, da bi ubedljiva većina mogla da se dobije za sticanje statusa „pridruženog člana“ (uređeno članom 5. Statuta), što na psihološkom planu Albancima nešto i znači, ali u političkoj svakodnevici skoro pa ništa konkretno ne donosi. Zato je mala verovatnoća da će ga albanski sponzori prihvatiti.

Međutim, ono što je najvažnije, jeste da bi eventualno učlanjenje, sasvim izvesno, označilo i kraj pregovora Beograda i Prištine, dok bi sa druge strane utvrdio da spoljnopolitički prioritet Srbije (ponovo!) postaje lobiranje za nova „otpriznavanja“. Za Albance i one koji ih podržavaju, u takvom pretpostavljenom scenariju – skuplja dara nego mera.

I pored toga što je logika albanskih političara jasna, logika međunarodnih odnosa i pogotovo aktuelnih procesa u svetskoj politici nešto je drugačija.

Iako je za ciljeve Prištine okruženje u Savetu Evrope daleko povoljnije od onog u drugim međunarodnim organizacijama, ni tu pokušaj njihovog učlanjenja neće proći bez problema, velikih turbulencija i dugoročnih posledica. Bez problema, turbulencija i posledica prošlo bi se samo u slučaju da se sama Srbija saglasi sa prijemom Prištine u Savet Evrope, po „Šolcovoj metodologiji“. A to bi, sve ukupno, već bio toliko bizaran potez, da ga je teško i zamisliti.

Pre ili nešto kasnije bi se desilo, a uvažavajući inerciju političkih procesa i istorijska iskustva, istupanje Srbije iz Saveta Evrope (a kako ostati u međunarodnoj organizaciji gde dvotrećinska većina tako grubo zgazi teritorijalni integritet jedne članice?), nego dalje „vegetiranje“ unutar tog sistema.

Kako god, nasuprot narativu o daljim pritiscima na Srbiju i teškoj spoljnopolitičkoj borbi sa vrlo neizvesnim ishodom koja čeka Beograd, a koji je u velikoj meri i tačan, postoji i druga strana medalje na kojoj piše da sada nema dobrog rešenja niti za Savet Evrope, niti za Albance.

 

Izvor Sputnjik

 

Naslovna fotografija: Frederick Florin/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u