Odgovor Predragu Markoviću: Ništa nije slučajno (1)

Na nesreću po „komunističku duboku državu", postoji obilje dokaza koji na drugačiji način opisuju dva događaja: kako je uhvaćen Draža i kako je nastradao Kalabić

Nedavno se prof. dr Predrag Marković oglasio po pitanju dva prvenstveno istorijska događaja. Obzirom da je reč o intelektualcu koji je pored  doktorata iz istorijskih nauka ujedno i potpredsednik GO SPS, nije lako između ovih oblasti utvrditi granice u motivima njegovog nastupa. Ipak, reč je prevashodno o istorijskim događajima, što uzrokuje da se iz tog ugla i razmotri Markovićev nastup. I pošto je reč o važnim događajima iz prošlosti koji poput dubokog vrela vajaju obale daljih istorijsko-političkih tokova, neophodno je po ko zna koji put analizirati sva geopolitička korita kojima nas je uzročno nosila povesna matica.

Iako decenijama lično poznajem g. Markovića kao vrednog i poštenog čoveka sa kojim sam oduvek na „per tu“, moram da mu se obratim kroz ovaj pomalo zvaničan javni nastup: reč je o mojoj nameri da se usled učestalosti njegovih gostovanja u medijima sadržaj ovih bitnih istorijskih događaja nemarno ne zagubi. I to zbog razloga što mi se nedvosmisleno čini da u poslednje vreme mnogi partizansko-komunistički potomci prema Ravnogorskom pokretu u medijima koriste novu, lukavu taktiku: onako uzgred – kada je reč o sasvim drugim i mnogo lakšim temama – izreknu neistinitu i uvredljivu tvrdnju na račun JVuO, samo ovoga puta izrečenu bez grča, estetski ležerno, i najčešće kroz popularnu kulturu.  Ponavljam, nije mi prijatno da polemišem u javnosti sa Predragom Markovićem koga poznajem decenijama kao osobu dobrih namera i čoveka blagog srca. Ali se nadam da će sadržaj mog teksta biti usmeren jedino i samo kao kontrapunkt Markovićevoj argumentaciji, nikako protiv njega samog. Naročito ako se uzme u obzir da on po pitanju ovako izrečenih stavova nije usamljen: naprotiv, on bi mogao biti neka vrsta portparola ovakve legalne politike u Srbiji.

Šta je rekao Marković

Predrag Marković je ovih dana izneo sledeće teze: „Bizarno je praviti heroja od Kalabića, on je izdao Dražu Mihailovića, a i njegove jedinice su napravile najveće zločine, koji su kompromitovali ceo četnički pokret. Bilo je četnika koji su se borili protiv Nemaca, ali u tim borbama nije učestvovao Kalabić“– izjava za „Kurir“ povodom filma „Opkoljeni“ scenariste i reditelja Miloslava Samardžića. Zatim uživo u studiu televizije „Nova S“ povodom godišnjice bombardovanja Beograda od strane Anglo-Američkih saveznika na Uskrs 1944. godine, Marković je rekao: „Ta tema je mnogo politički zloupotrebljena još u vreme Nedićeve propagande…bombardovanje 16. aprila je bilo slučajno… slučajno su bombardovali Beograd… zato što su te američke flote uvek imale dva cilja: to jutro Ploešti u Rumuniji je bio cilj „A“ ali tamo je bila magla i avioni ne smeju da se vrate sa bombama i moraju da spuste bombe na „B“ cilj, a Beograd je bio „B“ cilj“.

Dakle, Markovićevu argumentaciju možemo podeliti u tri osnovna pravca:

1. Kalabić jeste izdao Dražu, odakle prozilazi da lična Dražina istorijska uloga nije sporna, ali da je velika većina ravnogoraca sporna zbog toga što je „bilo četnika koji su se borili protiv Nemaca“ (ovakvo izdvajanje znači da je reč o osetnoj manjini!); Kalabić ne spada u tu osetnu manjinu jer se nije borio protiv Nemaca;

2. Kalabić jeste bio ratni zločinac, nezavisno od dileme da li je ili nije izdao Dražu;

3. Bombardovanje Beograda na Uskrs 1944. godine je bilo plod slučajnosti, odnosno nepovoljne meteorološke situacije, a nikako plod namere Anglo-Amerikanaca.

Izdaja ili laž?

Krenimo redom. Prvo, oko navodne Kalabićeve izdaje napisano je na hiljade stranica i sve su uz manji ili veći trud dostupne javnosti, tako da je nepotrebno na ovom mestu iznositi široku argumentaciju. Ali je bitno podsetiti se na osnovne činjenice, koje bi svakome bar malo pomogle pre nego što iznese eksplicitan sud o tome u medijima. Nekadšnjoj jugoslovenskoj  javnosti (stručnoj i laičkoj) je bio potpuno nepoznat slučaj „hapšenja Kalabića“ i njegove potonje „izdaje“, sve do feljtona koji je u avgustu 1962. godine objavila „Politika“ iz pera njenih novinara Nikole Stepanovića i Gojka Banovića. Ovaj drugi je 20 godina kasnije objasnio kako je došlo do publikovanja feljtona u uglednom dnevnom listu. Po njemu, ideja je potekla iz samog vrha Udbe (Ranković kao savezni ministar policije i Krcun kao republički ministar policije), kada je direktoru Politike Danilu Puriću naređeno da odabere svoja dva ponajbolja novinara za krajnje poverljiv zadatak, o kome mora postojati apsolutna konspiracija. Zatim su ova dvojica izabranih novinara odvedeni u jednu vilu u Sremu, o čemu nisu smele da znaju ni njihove porodice. U tu vilu su dolazili udbaši (raniji naziv: oznaši) svakoga dana i iznosili svedočenja o učešću u hvatanju Draže Mihailovića, a sve uz pomoć navodne Kalabićeve izdaje.

Na početku posla, Krcun je po svedočenju naredio novinarima „da ne fantaziraju nego da pišu šta im udbaši diktiraju“, a na kraju je lično cenzurisao napisano štivo. Ukratko, objavljena priča u feljtonu izgleda ovako: u decembru 1944. u selu Miokovci kod Čačka opkoljen je četnički major Predrag Raković, koji je, ne želeći da se preda, izvršio samoubistvo (ovaj deo je nesumnjivo tačan). Ali je tom prilikom „zaboravio“ da uništi šifru „kojom se služio pri odašiljanju radio-depeša Draži Mihailoviću“. Ova srećna okolnost po Oznu (kasniji naziv: Udba) nije bila dovoljna, već se takođe srećom dokopala i jednog četničkog radiotelegrafiste  (Nenad Jovičić), koji je pod pretnjom smrću pristao da sarađuje. Tako, po njima, kreće svakodnavna komunikacija radio-vezom sa Dražom, koju Ozna obavlja u ime zarobljenog ravnogorskog komandanta majora Trifuna Ćosića (pretpostavljam da nije bilo opravdano komunicirati u Rakovićevo ime jer je vest o njegovoj smrti mogla lako doći do Draže). I po ovom feljtonu upravo je takav „Trifun Ćosić“ zaslužan što je Draža tokom ove radio-komunikacije promenio planove da beži na Zapad i odlučio da ostane u zemlji čekajući novi ustanak?!

Filmski scenario

U daljem toku radnje bio je potreban neko iz četničkog vrha da bi se došlo na terenu do Draže, major Trifun Ćosić nije bio adekvatan za taj podvig. Tada je fortuna ponovo umešala svoje prste, jer je u podudarno vreme Ozna uspela da uhapsi Nikolu Kalabića, na način koji bi danas izgledao kao scenario za trećerazrednu filmsku produkciju. Jedne oktobarske zore 1945. godine u Karađorđevoj ulici u Beogradu milicija je zatekla u raspravi i legitimisala „jednog sredovečnog gospodina i jednu od onih žena koje ujutru prve hitaju u krčmu ili kafanu“. Muškarac je prvo odbijao da plati „uslugu“, da bi ipak na kraju pristao. Milicajci su pustili muškarca, a devojku priveli u stanicu. Prilikom pretresa u njenoj torbi su pronašli „šifrovano pismo sa pečatom četničke komande valjevskog okruga“, a devojka (zvala se po feljtonu Milica Ilić) je rekla da joj je taj papirić u svežnju sa novčanicama greškom dao noćašnji poznanik, kada je na brzinu plaćao. Nije ništa podrobnije mogla da kaže o tom muškarcu sem da nema prst na jednoj ruci.

Ozna zatim hitnu istragu poverava majoru Ljubi Popoviću (reč je o pseudonimu, kasnije će se ispostaviti da se zove Milovan Pejanović), koji je začas pronašao muškarca bez jednog prsta na ruci, koji nakon hapšenja otkriva da je pismo upućeno iz sela Ba od strane četničkog poručnika Milića Boškovića, komandanta Valjevskog okruga. Tada, u oktobru 1945. godine, Ozna brzo odlučuje da pošalje prerušenog Ljubu Popovića na teren, u susret Miliću Boškoviću, koji ga je kasnije odveo do Nikole Kalabića. Po feljtonu, major Ljuba Popović je bio toliko spretan i bistar da Bošković i Kalabić nisu ništa posumnjali u samom startu komunikacije. Ubrzo Kalabić pristaje na saradnju, i poslednjeg dana novembra iste godine dolazi u Beograd. Na sastanak sa njim dolaze lično Ranković i Krcun. Da bi proverili njegovu lojalnost traže od Kalabića da iz okoline Valjeva pozove „na zimovanje u Beograd“ svoje najbolje ljude: potporučnika Mirislava Timotijevića „Japana“ i poručnika Živorada Mišića (u TV seriji „Poslednji čin“ Živorad Mišić je zbog asocijacije na vojvodu Živojina Mišića zamenjen sa potporučnikom Aksentijem „Lunetom“ Jerinićem, koji je u stvarnosti poginuo avgusta 1943. godine u Stragarima u borbi protiv Nemaca).

Zoran Rankić kao Nikola Kalabić u seriji Poslednji čin

Čim su došli u prestonicu odmah su uhapšeni. Uskoro Kalabić dobija ulogu da nekako odvede oznaše do Dražinog skloništa, i tom prilikom dobija pratnju od 12 najsposobnijih oznaša koji prolaze desetodnevnu obuku kako da oponašaju četnike. Kurs je, naravno, držao lično Nikola Kalabić – komandant Gorske garde! Evo kako je po feljtonu izgledala „obuka“: „Kada uđemo seljaku u kuću, zapovedajte, tražite jelo i piće, vičite, psujte. Pored toga, ni snaše nemojte da štedite!“ Feljton dalje pripoveda kako je plemenitim i smernim oznašima ovaj kurs teže pao nego ceo Drugi svetski rat, nego bilo šta drugo u životu što su videli i čuli! Kalabić je, da bi pokazao kako se četnici drže pred narodom, „ustajao i psovao oca, majku, dete, pretio klanjem i streljanjem, brecao se i izdirao“! Dalja događanja koja po Udbi vode do hvatanja Draže su opšte poznata, nema potrebe da ih opisujem.

Ali ova feljtonska verzija je čak i u ideološkom apsolutizmu tadašnje Jugoslavije naišla na niz kritika, na mnogo osporavanja, čak i na priličan podsmeh. Bilo je lako uočiti mnogo grešaka, nelogičnosti, otvorenih neistina, čak gluposti. Zato nedugo nakon toga glavni akter ove drame Milovan Pejanović (alijas Ljuba Popović) izdaje 1971. godine autobiografsku knjigu „Velika igra sa Dražom Mihailovićem“, koja je ekranizovana 1981. godine u TV-dramu „Poslednji čin“ u režiji Save Mrmka i uz scenario Siniše Pavića. Ideja ovih izdanja, kako knjige tako i TV-drame, bila je da isprave očigledne greške Politikinog feljtona, kao i da se zatamne mnoge neistine. Zato što je umeđuvremenu nekoliko autora, mahom u inostranstvu, publikovalo razna autentična dela koja su osporila u glavim tezama sve državne verzije ovog događaja:  Vojislav Davidović, Dušan Trbojević, Miodrag Pešić i drugi, a decenijama kasnije Dragomir Bošković i posebno Miloslav Samardžić (o kome će kasnije biti više reči). Zato 1988. godine dolazi nova „autentična“ knjiga „Kako sam hvatao Dražu Mihailovića“ od strane neposrednog učesnika Slobodana Krstića – Uče. Posle njega intervjue na ovu temu daju bivši oznaši Radenko Mandić, Đorđe Nešić i Jovo Kapičić. I ove verzije, i pored rada „redakcije“ obiluju nelogičnostima i neistinama. Format ove diskusije ne dozvoljava stručnu raspravu o svakom pojedinom detalju, jer je – ponavljam – o tome već napisano par hiljada stranica, ali nije naodmet da se pomenu najkrupnije laži svih navedenih verzija, koje je najtemeljnije do sada u svojim knjigama raskrinkao Miloslav Samardžić.

Krupne laži

Recimo, Vojislav Davidović koristeći svedočanstva dr Đure Đurovića i dr Stevana Moljevića iz zatvora u Sremskoj Mitrovici dokazuju da je major Trifun Ćosić bio slobodan u vreme kada je Ozna tvrdila da je u njegovo ime komunicirala radio vezom sa Dražom, kao i da je u tom periodu on lično imao komunikaciju sa Dražom preko radio stanice. Davidović istražuje još mnogo netačnosti državnih verzija ovog događaja u svom radu, ali i postavlja elementarna logička pitanja. Pošto je Ozna u više navrata tvrdila da je potraga za Kalabićem i Dražom potrajala zbog zavereničke podrške meštana svuda po terenu gde su se kretali u Bosni i Srbiji, kako onda Kalabić u „obuci“ od oznaša traži da psuju, siluju i pljačkaju taj isti srpski narod koji je, skrivajući ih, stavljao na kocku živote sopstvenih porodica?!

Samardžić pored ostalog eksplicitno dokazuje da su novembra 1945. Mišić i Timotijević poslati od strane Kalabića u Bosnu da na terenu uhvate vezu sa Dražom. Nakon neuspelog traganja, početkom decembra, u povratku, kod valjevske Grabovice upadaju u zasedu Ozne, a tom prilikom je Timotijević ranjen u ruku. Zbog toga moraju da se sklone u Valjevo kod Mišićeve tetke Jelene Ćorić, u Karađorđevu ulicu. Hranu im je nosila Kalabićeva ćerka Mira, koja im je pružala i osnovnu medicinsku negu (ovo je u pisanoj izjavi potvrdila kao primarni svedok Mira Kalabić). Krili su se u ovoj kući stotinak metra od samog centra grada, sve do 19. decembra kada ih je posle borbe vatrenim oružjem Ozna uhapsila i odvela u valjevski zatvor. Tako je Sveti Nikola 1945. godine u Valjevu protekao uz pucnjavu koju je posvedočilo par hiljada meštana, koju su iz radoznalosti izašli na ulice i videli hapšenje. Tri dana kasnije u isti zatvor je odvedena i Kalabićeva supruga Borka Kalabić, koja je, dok je za kaznu prala zatvorski hodnik, usput videla prebijenog i vezanog Mišića. Decenijama kasnije u vreme vladavine titoističkog režima, iziritirani lažima u zvaničnim verzijama hapšenja Timotijevića i Mišića i njihovoj „ulozi u hapšenju Draže“, u Valjevu je 1981. godine u lokalnom listu „Napred“ potvrđena prava istina o hapšenju ove dvojice uz konstataciju da „celo Valjevo zna da su oni uhvaćeni 19. decembra 1945. godine u centru Valjeva“. U Pejanovićevoj verziji događaja (nastaloj devet godina posle Politikinog feljtona) autor pokušava da ispravi ove netačnosti kada priznaje da su Mišić i Timotijević zarobljeni u Valjevu a ne u Beogradu „gde su pozvani da prezime“, ali sa ogromnom greškom u datumima jer navodi „Boškovićevo pismo upućeno Kalabiću“ od  11. decembra 1945. u kome ovaj žali što su Milić i Timotijević pali u ruke Ozne?! U istom pismu (11. decembar) Bošković „obaveštava Kalabića da je i njegova supruga u zatvoru“, a zvanična je činjenica da je ona uhapšena tek 22. decembra, a da su, ponavljam, Mišić i Timotijević uhapšeni 19. decembra 1945. godine!

Miloslav Samardžić sa ekipom tokom snimanja filma  „Opkoljeni” koji se bavi sudbinom Nikole Kalabića (Foto: Fejsbuk/Kurir)

Sva tri famozna rukom napisana „Boškovićeva pisma“ (pomenuti komandant Valjevskog okruga poručnik Milić Bošković), koja je ovaj „upućivao“ Pejanoviću (alijas Ljuba Popović) za vreme igre oko hapšenja i „pristajanja Kalabića na saradnju“ su pisana potpuno različitim rukopisom i sva tri imaju potpuno različit potpis prezimena „Bošković“ (nemoguće čak i u slučaju da je neko od tih pisama diktirano drugoj osobi!)?! U feljtonskoj verziji događaja „prvo Boškovićevo pismo“ se potpisuje sa „Vaš brat i prijatelj“, a u faksimilu Pejanovićeve knjige dodaje se uz navedeno i „poručnik M. Bošković“. Po stručnom mišljenju samo je treće Boškovićevo pismo autentično zbog specifičnog malog slova „k“ kako u tekstu tako i u potpisu, ali ovo pismo je neutralno i nema nikakve veze sa državnom verzijom događaja! Zaključuje se da čak nije adresirano na oznaša Ljubu Popovića, nego na četničkog komandanta Dimitrija Popovića.

Po svim državnim verzijama Kalabić je uhapšen 30. novembra 1945. godine, i od tada je u zarobljeništvu u kome se sprema za navodnu ulogu izdaje Draže Mihailovića. Međutim zvanični arhivirani izveštaj 11. brigade 4. komunističke divizije kaže da je Kalabić viđen 12. decembra 1945. godine sa dva pratioca u valjevskim selima Jasenice i Grabovica, odakle su otišli u Suvodanje u Podgorskom srezu. Izveštaj je napisan veoma detaljno i u nastavku kaže „da su Kalabić i njegovi ljudi imali automate, 4-5 bombi i oko 500 metaka“. Nepune 3 decenije posle rata, 1973. godine u Režanima je ispod daske poljskog klozeta pronađena Kalabićeva ratna torba, sa oštećenim fotografijama njegove porodice kao dokazima da je njemu lično pripadala. Nijedan komandant se ne odvaja od takve torbe sem u slučaju najgore nužnosti ili najneposrednije opsanosti. Ako je zbog opasnosti u prilici da je uništi, onda to obavezno i čini. Ova torba je pronađena neoštećena, što pokazuje da je u brzini sakrivena. Da je Kalabić otišao u Beograd na dogovor oko „izdaje“, torba bi ili bila sa njim, ili bi vremenom došao neko po nju. Logično je da ju je zbog velike opasnosti sakrio, kao i da ubrzo nakon toga više nije bio fizički u mogućnosti da se vrati po nju, odnosno da nekoga pošalje. Da se podsetimo, u zvaničnim verzijama, Kalabiću je pošteđen život u zamenu za „ulogu u izdaji“, tako da je sa promenjenim identitetom živeo negde u Bosni gde se hvalio kako je on lično izdao Dražu, pa je po rečima Leke Rankovića posle nekoliko opomena od strane Ozne (Udbe) da „drži jezik za zubima“, Ćeća Stefanović morao da ga likvidira?!

Ključni „dokaz“

Bitno je da naglasim da se nakon očiglednog neuspeha svih državnih verzija hapšenja Draže od  kraja Drugog svetskog rata pa sve do novog milenijuma (koji se podudara sa padom Miloševićevog režima), u „demokratskoj eri“ navodno pojavio novi dokaz koji ide u prilog prethodnim komunističkim verzijama. Da budem precizniji, nije reč o nečemu spektakularno novom, već je jednoj grupi istoričara koji su tada već bili uveliko zaposleni u uglednim državnim institucijama, omogućeno da izvrše uvid u neka od dokumenata koja se navode u ovom štivu. Problem leži u neshvatljivoj činjenici da nakon njih niko drugi od nedržavne stručne javnosti nije imao priliku da izvrši uvid u pomenuta dokumenta, kao i da se danas ne zna tačno gde su raspoređena. I sam način kako je ova grupa državno-demokratskih istoričara došla u priliku da pregleda sporna dokumenta, uveliko budi sumnju u autentičnost istih. Naime, oni su bili sastavni deo Komisije za pronalaženje posmrtnih ostataka generala Draže Mihailovića (u daljem tekstu: Komisija), koja do dana današnjeg nije pronašla ništa od onoga za šta je osnovana! Ali je zato, volšebnom ironijom, naletela u Arhivu BIA na dokumenta i fotografije koje su pripadnici komunističke tajne policije koristili za potvrdu svoje verzije hapšenja generala Mihailovića. I onda su zaključili da je u pitanju istina.

Ključni „dokaz“ Kalabićeve izdaje koji komunističke vlasti nude od početka je ratni dnevnik četničkog borca Borivoja Tasića, koga su komunisti navodno pronašli 1949. godine. Sam Borivoje Tasić je uspeo da pobegne poteri i verovatno je poginuo tek 1955. godine, po matičnim knjigama negde na granici sa Albanijom, mada u njegovoj porodici veruju da je preživeo i da je uspeo da se dokopa Čikaga. Sadržaj ovog dnevnika se u svemu bitnom poklapa sa zvaničnom (komunističkom) verzijom hvatanja Draže i Kalabićevom ulogom u tome. Zato se na njega rado pozivaju i neki savremeni istoričari, koji zastupaju tezu da Kalabić jeste bio izdajnik. Međutim, kako je vreme prolazilo tako je postajalo sve očiglednije da je reč o golom falsifikatu. Prvo, ovaj dnevnik je „pronašla“ Ozna i niko ga nikada nije video, ne postoji ni u jednom  arhivu. Drugo, pisan je ekavicom, mada je Tasić govorio i pisao ijekavicom. Dnevnik je napisan i pravopisno i stilski bez greške, mada je Borivoje bio vrlo skromne pismenosti sa samo 4 razreda osnovne škole. Nije nikada u životu koristio složene glagolske oblike kao u dnevniku, jer su mu bili strani u svakodnevnom govoru. Skoro da nema datuma u dnevniku, a svako ko piše sopstveni dnevnik obavezno obeležava datumom svaki opisan dan. Draža se pominje po imenu, a niko ga u pokretu nije tako oslovljavao. Milan Vojat po ovom dnevniku ima nadimak „Bosanac“, a sam Borivoje je iz Bosne, dakle on tako ne nadimkuje ljude. Ne navode se tačni činovi četničkih komandanata, već im se označava čin manje, pošto partizani nisu četnicima priznavali činove stečene u ratu (na primer: kapetan/major Petar Josić i sl). Ovo su samo neke od nelogičnosti u ovom falsifikatu, toliko očiglednom da od njega danas svi polako dižu ruke.

Spomenik Draži Mihailoviću i Crkva Svetog Đorđa na Ravnoj Gori (Foto: BrankaVV/Wikimedia Commons)

Novi „dokaz“ koji je priložen je rukopis  dr Stevana Moljevića „Ravna Gora u svetlu i magli“, koji je navodno nastao za vreme njegovog robijanja u zatvoru Sremske Mitrovice između 1946. godine i 1959. godine kada se upokojio. Uslovi u zatvoru su bili surovi i o tome govori podatak da su već do kraja jula 1946. preminula 82 osuđenika, ali je Moljević nekako uspeo da tamo završi 4 knjige (o čemu svedoče zatvorenici dr Dragoljub Jovanović i prota Sava Banković koji su sa njim pet godina delili ćeliju; svedoči i jedan od 1.300 kaplara Milan L. Rajić). Podrazumeva se da je sva četiri rukopisa Moljević napisao ručno, uz veliko dovijanje, ali ih je kasnije tajna policija sve zaplenila. Od tada im se gubi svaki trag! Istoričar dr Dragoje Todorović je uspeo da utvrdi o kojim rukopisima je reč: „Banjalučki veleizdajnički proces“ (Moljević je bio optužen na ovom procesu), „Sarajevski atentat 1914. godine“ (Moljević je bio jedan od neotkrivenih atentatora), „O Makedoniji“ (srpsko pitanje i spor sa Bugarima)  i „Kritika marksizma– lenjinizma„. Niko od svedoka koji su sa njim provodili dane i noći se ne seća navodnog petog rukopisa: „Ravna Gora u svetlu i magli„. Zanimljivo je da ovaj rukopis koji se čuva u Arhivu BIA nije napisan ručno kao 4 autentična Moljevićeva rukopisa, već je otkucan na latiničnoj pisaćoj mašini, kakva je uvedena u upotrebu početkom šezdesetih godina. Kao takav, ne može predstaljati nikakav dokaz. Samo ako se iz namerno sakrivenih državnih arhiva iznesu na svetlo dana sva četiri originalna Moljevićeva rukopisa a zatim i sporni peti napisan isključivo rukom autora, pa se ekspertski utvrdi da  je svih pet pisao isti čovek dr Stevan Moljević, može se govoriti o nekom dokazu. Na stranu što se i pored velikog namernog zatamnjivanja kretanja i sudbine Draže Mihailovića on verovatno nakon hapšenja nikako nije mogao sresti u istom prostoru sa Moljevićem, kako tvrdi „peti rukopis“.

Stručni nalaz

Iako je još 1962. godine u feljtonu „Politike“ citiran faksimil „prvog Kalabićevog pisma“, tek je 2009. godine Komisiji predato ovo, kao i drugo pismo na uvid. Odmah je krenula medijska kampanja „Politike“ i „Blica“ u znak podrške verziji hapšenja Draže preko Kalabićeve izdaje, u kojoj se naročito istakao nekadašnji visoki oficir Ozne Jovo Kapičić. U „Blicu“ od 18. septembra 2009. objavljena je fotografija sudskog veštaka-grafologa  Jovana M. Krstića kako sa lupom posmatra oba pisma uz prigodan podnaslov: „Grafolog potvrdio autentičnost rukopisa“. Ukratko, celokupan sadržaj teksta je trebao da pruži ekspertsku potvrdu Kalabićeve izdaje preko njegova dva pisma upućena nakon hapšenja: jedno Krcunu 29. aprila 1946. godine, i drugo – ranije napisano – komunističkim vlastima 19-20. decembra 1945. godine.

Međutim, nigde nije navedeno da li zbilja postoji stručno veštačenje pomenutog grafologa u pisanoj formi i pečatirano, ako postoji gde i pod kojim brojem je zavedeno. Sa druge strane, sudski veštak za grafoskopiju, daktiloskopiju i morfologiju Lazar Cvejić iz Niša, koji je završio kriminalistiku u Zemunu, upoređivao je originalno Kalabićevo pismo upućeno krajem rata Draži Mihailoviću sa faksimilima ova dva navodna Kalabićeva pisma upućenih komunističkim vlastima. Na devet strana napisanih po svim pravilima službe i u skladu sa strukom, pečatirano i potpisano, ovaj niški ekspert nedvosmisleno iznosi stručno mišljenje: „Najverovatnije (80 odsto) da pismeno od 19-20. decembra nije potpisao Nikola Kalabić“, zatim da na tom istom pismu upućenom komunističkim vlastima (hronološki pre navodnog pisma upućenog Krcunu) „brojeve datuma „19.20. XII 1945. g.“ nije napisao Nikola Kalabić“, a za sam sadržaj kaže da ga je nemoguće precizno analizirati zbog slabe fotokopije. Dakle, ovlašćeni sudski grafolog Lazar Cvejić je posedovao i autentično Kalabićevo pismo i fotokopije spornih Kalabićevih pisama i dao je stručni nalaz po svim pravilima službe.

Drugi ovlašćeni sudski grafolog Jovan M. Krstić nije posedovao autentično Kalabićevo pismo, već samo dva sporna. Nije dao nikakvo stručno mišljenje u pisanoj formi sa potpisom i pečatom, dao je samo kraću izjavu „Blicu“.  Ali nije sporan samo identitet autora pisma, već i sam sadržaj onog pisma od 19-20 decembra 1945. U njemu se opisuju događaji koji se nisu mogli tada desiti, jer je ovo pismo publikovano još prilikom prve državne verzije u feljtonu iz 1962. godine. Tamo stoji da „Kalabić“ piše kako ne može beskonačno da namamljuje svoje ljude u Beograd u ruke Ozni. On ih je po celokupnoj feljtonskoj  dokumentaciji namamljivao i kasnije: 26. decembra u Beograd su stigli i bili uhapšeni Živorad Mišić i Marko Kotarac, a dan kasnije i Miroslav Timotijević „Japan“. Kao što je već navedeno, postoje pouzdani dokazi o hapšenju nakon borbe 19. decembra 1945. Mišića i Timotijevića u Valjevu, dok je Kotarac kasnije pronađen u zemunici, teško oboleo od tuberkuloze. Da ponovim: u Pejanovićevoj knjizi, devet godina posle Politikinog feljtona, autor pokušava da ispravi feljtonsku grešku oko hapšenja Mišića i Timotijevića i kaže da su uhvaćeni u Valjevu a ne u Beogradu. Ali i postiže novi autogol jer podmeće novo kompromitujuće pismo: navodno je Milić Bošković napisao to pismo Kalabiću 11. decembra 1945. u kome žali sudbinu Mišića i Timotijevića, jer su uhapšeni. A oni su u tom periodu slobodni, ponavljam, sve do obračuna u Valjevu od 19. decembra 1945. godine! Ne postoji niti jedan dokaz da je bilo koji Kalabićev četnik namamljen u Beograd 1945. ili 1946. godine. Naprotiv, postoji obilje dokaza da su stradali u borbama u valjevskom kraju ili tamo bili uhvaćeni.

Lažna fotografija

Teoretičarima koji tvrde da Kalabić jeste izdao Dražu ostao je još samo jedan dokaz koji je predstavljen stručnoj i laičkoj javnosti: fotografije Kalabića sa oznašima prerušenim u četnike. Reč je jednoj fotografiji koja je prvi put objavljena tek 1983. godine (?!) u knjizi Boška Matića „Krcun“, kao i o tri nove fotografije iz 2009. godine koje je na uvid od Arhiva BIA dobila Komisija. Odmah je bilo uočljivo da sa ovim fotografijama nešto ozbiljno nije u redu: Kalabić je u životu bio najmanje desetak godina stariji od Kalabića sa fotografije, imao je ređu kosu na vidljivim delovima kože na glavi ispod šajkače (šubare), veću glavu i oštrije crte lica, kao i specifične oči sa obrvama. Pomenuti sudski veštak morfolog Lazar Cvejić je analizirao tri autentične Kalabićeve fotografije iz 1935, 1943. i 1944, kao i spornu (udbašku) iz 1946. godine i izneo nedvosmisleno stručno mišljenje: „Fotografija – Nikola Kalabić od 1946. godine nije fotografija Nikole Kalabića“.

Niko drugi od stručne javnosti nije potvrdio suprotno, u pisanoj formi sa pečatom i potpisom, kao što je to uradio ovaj niški stručnjak. Ali pored svih nepreciznosti koje jasno ukazuju na falsifikat fotografije, postoji još jedna lakše uočljiva nelogičnost kada je u pitanju verodostojnost Kalabićeve figure na fotografijama. Nikola Kalabić je za ondašnje pojmove bio visok i krupan čovek, po podacima iz vojničke knjižice izmerena mu je visina od 180 cm, odakle se zaključuje da bi u vojničkim cokulama morao imati oko 183 cm. Ali na fotografiji koja je ponuđena iz Arhiva BIA vidi se da je navodni Kalabić ili iste visine ili neznatno viši od oznaša Radenka Mandića. Radenko je kasnije imao političku karijeru, bio je javna ličnost, svima je bilo poznato da je bio izrazito niskog rasta. Ovo je već veoma sumnjivo samo po sebi. Kasnijim stručnim upoređivanjem proporcija na svim predočenim fotografijama od strane kustosa Vojnog muzeja u Beogradu poručnika Dejana Milivojevića, između dužine oružja u rukama oznaša na fotografijama („šmajser“ na prvoj i „špagin“ na drugoj) i visine navodnog Kalabića, došlo se do nesumnjive računice da je Nikola Kalabić sa fotografije visok oko 166 cm! Dakle, Kalabić sa oznaških fotografija je niži za 17 cm od Kalabića iz života. Da li je potreban dalji zaključak: zašto bi neko fotografisao lažnog Kalabića ako je uhapsio pravog Kalabića?!

Na ovom mestu je veoma bitno podvući da ova država od 1945. godine do današnjih dana nije ponudila nijedan drugi dokaz sem navedenih u ovom tekstu: neobjašnjivo je kako nema zapisnika o hapšenju Kalabića, kako nema arhivske građe, kako nema dosijea, kako nema foto-portreta uhapšenog prilikom privođenja u stanicu, i slično. Za sve ostale političke zatvorenike postojala je takva procedura, kao uostalom i za sve uhapšene po bilo kom osnovu. Ako je ovo sve što je država u kontinuitetu imala da ponudi kao dokazni materijal za Kalabićevu izdaju i ako je to „sve“ toliko sporno, šta se dešava sa suprotnim tumačenjima? Ima li nekih dokaza koji pokazuju da je general Mihailović uhapšen na drugačiji način od onog koji tvrdoglavo nudi ova država? Ako slučajno postoje takvi dokazi, zašto ih onda ta ista država takođe tvrdoglavo ignoriše?

Na nesreću po „komunističku duboku državu“ (mislim da bi ovo bio najbolji termin, inače preuzet od Miloslava Samardžića), postoji obilje dokaza koji na drugačiji način opisuju ova dva događaja: kako je Draža uhvaćen i kako je Kalabić nastradao.

Engleska prevara

Po ovim dokumentima Draža je smrtno bolestan od tifusa pristao da se na improvizovanom aerodromu kod Višegrada ukrca u „saveznički“ avion, nakon čega bi ga Englezi odveli na dalje lečenje. Tamo su ga umesto engleskih oficira sačekali Oznini oficiri preušeni u engleske uniforme. Dakle, po ovoj verziji nedvosmisleno su ga izdali Englezi, koji su ga namamili na ovaj način, i onda samo naveli oznaše na realizaciju plana: radili su zapravo sinhronizovano. Kao dokazi za ovu verziju događaja koriste se razni natpisi, dokumenta i svedočenja. Recimo, natpisi iz američke štampe iz jula 1946. godine, između ostalih „Herald Ameriken“ i „Čikago dejli tribjun„, koji u opširnom tekstu detaljno opisuju hapšenje generala Mihailovića uz pomoć engleske prevare. Izveštaj o Dražinom hapšenju od 1. juna 1946. pod oznakom „strogo poverljivo“ od strane vojno-obaveštajne službe SAD sa sličnim sadržajem.

Pristalice Ravnogorskog pokreta ispred Višeg suda u Beogradu proslavljaju presudu o rehabilizaciji generala Draže Mihailovića, Beograd, 14. maj 2015. (Foto: Nemanja Jovanović/Tanjug)

U Švajcarskoj je 16. avgusta 1946. objavljen u listu „L` žurnal D` Iverdon“ tekst identičnog sadržaja u kome je citirano pismo četničkog majora Miloša Markovića, komandanta Požeškog korpusa. Marković je bio u neposrednoj blizini mesta gde su se spustili „engleski“ avioni i bio je neposredni svedok hapšenja generala Mihailovića od strane oznaša prerušenih u engleske oficire. Skrivao se sve do 1950. kada je zarobljen i ubijen posle montiranog procesa u Užicu. I sama KPJ je u jednom zvaničnom dokumentu na makedonskom jeziku sa zatvorene sednice Prezidijuma Narodne skupštine iz Skoplja, od 12. aprila 1946. godine potvrdila Kalabićevu smrt (podsetimo se da sve državne verzije govore o Kalabićevom pismu Krcunu od 29. aprila 1946. godine kao o „dokazu“). Ovaj dokument nije nikada preveden na srpski jezik i brošura se čuvala u Narodnoj biblioteci u Sofiji. Poljski istoričar Tadek Vitlin objavio je u knjizi „Komesar“  podatke koji podržavaju hvatanje Draže pomoću engleskih aviona.

Vlastimir Stojanović iz Pariza prisustvovao je suđenju Draži Mihailoviću u svojstvu atašea za štampu Francuske ambasade. On navodi kako je Dražinom braniocu advokatu Dragiću Joksimoviću onemogućeno u par navrata da dobije odgovor od generala Mihailovića kako je uhvaćen. Potvrđuje da je i u emigraciji imao kontake sa potpukovnikom Ljubišom Mitrovićem i sa majorom Markom Mrkelom: obojica su mu potvrdila verziju hapšenja Draže uz pomoć engleskih agenata. Pomenuti pisac i istražitelj Miodrag Pešić iz Beograda poznavao je pilota JAT-a Rođu Milovanovića, koji mu je u vrlo diskretnim okolnostima priznao da je pilotirao avionom koji je prevezao Dražu u Beograd (inače Rođa Milovanović je tokom Drugog svetskog rata služio u engleskoj avijaciji, odlično je govorio engleski jezik i imao je zvanje engleskog oficira). Ovu verziju Dražinog zarobljavanja potvdili su i neposredni svedoci: Radomir Raćo Pavlović četnik iz Dražinog obezbeđenja, koji ju je ispričao bratu od tetke Dragoslavu Hadžiću. Bio je sa Dražom do samog ukrcavanja u avion i potvrdio je da sa Kalabićem već dugo vremena pre toga nisu imali nikakve neposredne veze. Pisac iz Banjaluke Vladimir Vulin koji je posle rata robijao u Sarajevu kao četnički oficir, stupio je slučajno u zatvoru pedesetih godina u kontakt sa partizanskim oficirom koji je umeđuvremenu došao u sukob sa svojima, pa je tako uhapšen. Potvrdio mu je verziju hapšenja Draže preko strane agenture i sletanje aviona. Sletanje aviona sa uhapšenim Dražom potvrdio je još neposredni svedok, tadašnji stražar na vojnom aerodromu u Beogradu, Mića Vuković iz Niša, koji je video kako iz aviona izlaze i „engleski oficiri, ili bar ljudi u engleskim uniformama“.

 

NASTAVIĆE SE 

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u