Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.
Nakon lošeg iskustva sa Maksimilijanom Nijeprekom, pređašnjim direktorom Topolivnice, srpske vlasti su dosta pažljivije pristupile odabiru osobe koju će postaviti na čelo vojne industrije Srbije. Najpre je to trebalo da bude major Dobres, zamenik direktora Topolivnice u Liježu, koji je prihvatio poziv za mesto direktora u Kragujevcu, ali je u međuvremenu umro, o čemu je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin obavestio Savet 8. marta 1852. godine. Kako je prvobitna opcija otpala, Garašanin je odlučio da zadatak pronalaženja kompetentnog direktora Topolivnice poveri Konstantinu Kosti Magazinoviću, istaknutom „parizliji“, koji je tada obavljao dužnost načelnika Vojnog odeljenja kao ogranka Popečiteljstva unutrašnjih dela.[1]
Magazinović se najpre otisnuo u Berlin kako bi tamo, posredstvom pitomca Petra Protića, potražio odgovarajućeg rukovodioca. Međutim, u toj nameri nije uspeo. Slično je prošao i u Liježu. Stoga se okrenuo Francuskoj u koju je polagao najveće nade. Zahvaljujući tome što je ranije bio u jednoj misiji u Parizu, u svojstvu tumača Ilije Garašanina, on je poznavao cara Napoleona Trećeg, i upravo to poznanstvo bilo je ključno da Magazinović dobije dozvolu da nesmetano poseti vojne zavode u Francuskoj. Upravnik Artiljerijskog muzeja u Parizu mu je predložio da poseti fabriku topova u Dueu, na severu Francuske, i da tamo potraži topolivca Šarla Lubrija, za kojeg je cenio je da je ličnost za kojom Magazinović traga.[2]
Nedugo zatim, Magazinović je došao u Due, obišao tamošnju fabriku i stupio u kontakt sa Lubrijem kojem je izneo namere srpske vlade: da želi da ga angažuje za direktora Topolivnice u Kragujevcu, da će mu godišnja plata biti 2.000 talira (za razliku od 400 talira koje je primao u Dueu) i da će dobiti namešten besplatan stan. Lubri je na to pristao, a Magazinović se, nakon što je pribavio potrebne dozvole za angažovanje Lubrija na godinu dana, vratio u Beograd. Ubrzo zatim, 24. decembra 1852./5. januara 1853. godine, Lubri je sa suprugom Zefirinom i kćerkom Sofijom krenuo iz Pariza za Srbiju. U Beograd su stigli 16/28. januara 1853. godine, da bi nakon nekoliko dana odmora, tačnije 20. januara/1. februara krenuli put Kragujevca. Pri polasku iz Beograda Popečiteljstvo unutrašnjih dela sklopilo je ugovor sa Lubrijem na godinu dana, uz poštovanje svih uslova koje je Magazinović predočio francuskom topolivcu u Dueu.[3]
Na ovom mestu ćemo navesti član 2. ugovora između srpske vlade i Šarla Lubrija:
„Srbsko praviteljstvo obavezuje se od svoje strane da će platiti gospodinu Lubriju za godinu, za koju će on u njegovoj službi biti, bez svakog odbijanja, sumu od deset hiljada franaka, računajući 24 krajcare u jedan franak, i da će mu tu sumu u dvanaest časti od meseca na mesec i to svagda unapred prvog dana svakog meseca izdati, a osim toga da će mu ono dati hiljadu franaka za putni tropak od Duje do Beograda, a pri povratku opet hiljadu franaka, imajući i ovde kao i pri plati računati franak u 24 krajcare, i to bez svakog odbijanja.“[4]
Istorijski trenutak
Pripremni radovi za početak proizvodnje u Topolivnici bili su u punom jeku, a sam knez Aleksandar iskazivao je veliki interes za novu fabriku i redovno obilazio gradilište kako bi se lično uverio u intenzitet radova. Pet dana pre početka proizvodnje kupljen je i časovnik vredan 70 dukata, koji je knez, u slučaju uspešnog početka livenja topova, namenio kao poklon Lubriju. Kako je istakao Živomir Spasić, „tih dana u Kragujevcu je vrilo kao u košnici. Fabrički personal radio je danonoćno, bez predaha i odmora“.[5] Zbog pređašnjeg iskustva sa Nijeprekovim šupljikavim topovskim cevima, u Kragujevcu je bila veoma napeta atmosfera jer su se svi pitali hoće li ovog puta topovi biti izliveni uspešno.
Nakon nekoliko odlaganja, konačno su se, sredinom oktobra 1853. godine, stekli uslovi za početak livenja topovskih cevi. Lubriju su tada od velike pomoći bili mašinski inženjer Tusen Delur i topovrtilac Avgust Kinon, a za prvo livenje korišćene su malopre pomenute Nijeprekove šupljikave cevi. Tako je, u prisustvu kneza Aleksandra Karađorđevića i najuže dvorske svite, proizvodnja u Topolivnici u Kragujevcu otpočela 15/27. oktobra 1853. godine i tog dana izlivene su cevi za četiri šestofuntaša i dve kratke haubice.[6] Bio je to, u punom smislu te reči, istorijski dan; dan kada je san postao java, dan kada je Srbija napravila džinovski korak ka svojoj konačnoj slobodi i ušla u doba industrijalizacije. I od tada više ništa nije bilo isto – Srbija je postala sposobna da sama izrađuje oružje kojim će se na kraju osloboditi i postati nezavisna država.
Evo kako je te dane velike radosti i uspeha video i Živomir Spasić:
„Plotun iz jedanaest topova obznanio je ‘dosadašnju nemogućnost pretvorenu u mogućnost’, kako je zabeležio Petar Protić. (…) Grupa muzičara obilazila je pojedine delove varoši, a po posebnom nalogu zaustavila se i duže svirala ispod prozora Lubrijevog stana. Knez je Lubriju poklonio časovnik u vrednosti od 70 dukata sa ugraviranim srpskim grbom. Porodica Lubri dobila je na poklon više boca šampanjca. Prigodni darovi uručeni su Lurbijevoj supruzi Zefirini i ćerki Sofiji. ‘Jednom rečju’, kako je zapisao Petar Protić, ‘od Gospodara do najmlađeg u Kragujevcu sve je veselo bilo’. (…) Potom je i sam knez Aleksandar Karađorđević pošao u Beograd ‘s ispunjenim srcem radosti’, da savetnike i ministre lično obavesti o početku uspešnog livenja topova. (…) O izrazu podrške može se suditi po poklonima građana koji su se kretali do jednog dukata. Prikupljena suma bila je namenjena za dalji razvoj Topolivnice u Kragujevcu.“[7]
Zatim, nastavlja:
„Pošto je prema dogovoru trebalo da se vrati u Pariz krajem 1853. godine, Lubri je u Kragujevcu imao da se zadrži još dva meseca – do polovine decembra. Tada je usledio novi demarš srpske vlade kod francuskog ministra rata, u cilju da se Lubriju produži boravak kako bi bio u stanju da u potpunosti konsoliduje započete radove u Topolivnici. I zaista, francuska vlada je dala saglasnost da Lubri ostane u Kragujevcu još godinu dana. Bolest će uticati da se vrati ranije, početkom septembra 1854. godine. (…) Da bi se obezbedio zaokruženi ciklus proizvodnje topova bilo je neophodno uz Topolivnicu[8] podići novu fabriku – radionicu za lafetiranje (Lafetnicu). Ova fabrika otpočela je sa radom 16. marta 1854. godine. Pored lafeta u njoj je vršena proizvodnja vojnih kola i topovskih municionih kara. Ubrzo je izgrađena Laboratorija (kasnije Pirotehnika). Njen osnovni zadatak bio je proizvodnja municije kako za topove tako i za puške.“[9]
Lubrijevo nasleđe
S početkom rada kragujevačke Topolivnice[10] javila se i potreba za kvalifikovanim radnicima, kojih je u Srbiji u to doba bilo jako malo. Naprosto, Srbiji je bio potreban obrazovan, stručan i osposobljen kadar koji bi mogao da odgovori strogim zahtevima vojne industrije. Toga je i te kako bio svestan i upravnik Šarli Lubri, pa je još i pre početka rada Topolivnice, ugledajući se na velike evropske fabrike, 9/21. jula 1853. godine predložio Popečiteljstvu unutrašnjih dela da se otvori ustanova za obrazovanje kvalifikovanih radnika za Topolivnicu. Knez Aleksandar Karađorđević i državni organi imali su sluha za Lubrijev predlog, pa je na osnovu njega 14/26. marta 1854. godine u Kragujevcu osnovana Zanatlijska škola. Bila je to prva škola za školovanje stručnog kadra u Srbiji.[11]
Prvobitno je to bila trogodišnja škola, smeštena u krugu Topolivnice, u jednoj kasarni, a polaznici su imali između 13 i 16 godina i živeli su u internatu pri fabrici. U početku je bilo ustanovljeno pet zanata: mašinisti, kolari, bravari, strugari i kovači.[12] Učenici su u početku pohađali teorijsku nastavu (dva časa dnevno) i imali praktične vežbe, koje su se držale u fabričkim radionicama, a nazivali su se „pitomci“ i bili su podeljeni u dve klase: mlađi (šegrti) i stariji (kalfe).[13] Godine 1867. škola je preimenovana u Vojno-zanatlijsku školu, a od 1888. doživljava procvat, zahvaljujući tadašnjem upravniku Topolivnice Toši Seleskoviću.[14]
Par meseci nakon osnivanja Zanatlijske škole, tačnije 17. juna 1854. godine, u Kragujevcu je takođe formirana i prva kasa uzajamne pomoći u Srbiji, nazvana „bolesnička kasa“. Naime, na inicijativu prve generacije radnika Topolivnice, a na predlog upravnika Šarla Lubrija, država je odobrila izdavanje lekova na recept upola cene za radnike Topolivnice. „Bolesnička kasa“ je kasnije prerasla u Radnički fond, instituciju zdravstvenog i socijalnog osiguranja radnika u vojnoj fabrici.[15] Bili su to sami počeci socijalnog osiguranja u Srbiji.
Francuski topolivac je, kako rekosmo, 1/13. septembra 1854. godine predao dužnost upravnika Topolivnice našem prvom školovanom artiljerijskom oficiru, poručniku Petru Protiću, svom dotadašnjem pomoćniku, i vratio se u Pariz. Tako je Petar Protić Dragačevac (1825-1863) ostao upamćen u našoj istoriji kao prvi srpski upravnik Topolivnice.[16] Upravo na njegovu inicijativu, u fabrici je 24. januara/5. februara 1856. uvedeno kontrolisanje, pregled i žigosanje proizvedenih predmeta u srpskoj vojnoj fabrici. Kako se navodi, „prvi žigovi su nosili inicijale prvog kontrolora Puškarnice, najpoznatijeg srpskog stručnjaka za puške tog vremena, Mihaila Cvejića. Svaki komad oružja žigosan je žigom kontrolora, godinom izrade i državnim grbom (kneževska kruna iznad štita sa krstom i četiri ocila).“[17]
Iako je u početku postojala ideja o podizanju zasebne fabrike pušaka, ona se nije ostvarila. Umesto toga, 23. septembra 1860. godine osnovano je odeljenje Puškarnice pri Topolivnici koje je svoj rad baziralo „na popravkama i prepravkama pušaka i izradi puščanih delova sve do 1928. godine, kada je podignuta moderna fabrika pušaka po belgijskoj licenci. Prva značajna prepravka pušaka desila se šezdesetih godina 19. veka i tada su kremenjače prepravljane na kapislare, a glatke puščane cevi su olučene. Odobrena su sredstva za mašine i vrlo brzo su skoro sve kremenjače u Srbiji prepravljene na kapislare (…) U toku 1860. godine doneta su dva pravna akta: Uredba o državnoj oružnici i Uredba o državnom glavnom vojnom arsenalu u Kragujevcu. Ova dva vojna objekta su bila pod Glavnom vojnom upravom, sa sedištem u Kragujevcu. Kragujevačka fabrika je dobila naziv Oružnica. Do objedinjavanja svih vojnih objekata u Kragujevcu i Srbiji dolazi 1862. godine na predlog tadašnjeg ministra vojnog Ipolita Mondena[18] i osniva se jedinstvena Artiljerijska uprava.“[19] Ona će kasnije, naredbom ministra vojnog od 3. februara 1883. godine, promeniti ime i poneti naziv – Vojno-tehnički zavod (VTZ).[20]
„Kokinka“ osvojila svet
Nakon što je Srbija, zahvaljujući diplomatskom umeću Jovana Ristića, još jednog slavnog Kragujevčanina, na Berlinskom kongresu 1878. godine uspela da od velikih sila dobije nezavisnost i proširi svoju teritoriju za četiri okruga, javila se potreba za modernizacijom i osavremenjivanjem naoružanja njene vojske. Pređašnji oslobodilački ratovi pokazali su da je ono zastarelo i da je postalo neophodno da srpska vojska dobije efikasnije oružje. Baš iz tog razloga formirana je komisija za izbor novog „puščanog modela“, a na njenom čelu našao se major Kosta Milovanović.
Učešće na konkursu za snabdevanje Srbije oružjem 1879. godine uzeli su „svi relevantni proizvođači oružja tog vremena, između ostalih i braća Paul i Vilhelm Mauzer iz Oberndorfa. Na testiranju obavljenom na Banjici, najzapaženije rezultate ostvaruje upravo puška braće Mauzer, model M1871/78, koja je naročito zainteresovala srpskog majora Kostu – Koku Milovanovića (1847-1905). On odmah pristupa poboljšanju balističkih karakteristika ove puške i tako nastaje jedna od najpoznatijih pušaka tog vremena, jednometna puška Mauzer-Milovanović M1880 koja je imala cev sa trapeznim, progresivnim žlebovima u kalibru 10,15 mm.“[21]
Komisija je upravo tu pušku, koja je dobila planetarno poznat naziv „kokinka“, usvojila za naoružanje srpske vojske, a narudžbina 100.000 pušaka po Milovanovićevoj rekonstrukciji za potrebe srpske vojske će od bankrota spasiti firmu braće Mauzer. Iako je po balističkim karakteristikama bila jedna od najboljih pušaka tog vremena, sa pojavom brzometnih puški početkom 20. veka, „kokinka će vrlo brzo zastareti i biće potrebno njeno osavremenjavanje. Prepravku je izradila Puškarnica VTZ-a i to od jednometne na petometnu pušku, na čelu sa potpukovnikom, konstruktorom Gojkom Đurićem.[22] Proizvodnja delova i prepravka pušaka je započeta 1908. godine. Nabavljane su nove cevi i vršeno je proširivanje magacina na kapacitet od pet metaka. Kao i kokinka, i ova verzija mauzerke, prepravljane u VTZ-u, pokazala se kao izuzetno dobro rešenje.“[23]
Pored umeća u pravljenju i prepravljanju pušaka, majstori kragujevačkog VTZ-a bili su poznati i po pravljenju bombi. Prva srpska ručna bomba bila je konstrukcija artiljerijskog pukovnika Miodraga Vasića iz 1898. godine. Bila je četvrtastog oblika, punila se crnim barutom i imala je veliku razornu moć. Vasić ju je 1912. godine usavršio tako da je čuvena „kragujevka“ ili „vasićka“ ušla u standardno naoružanje srpske vojske i obilato se koristila u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.[24]
I bi svetlo
Ipak, događaj koji je definitivno označio prekretnicu u industrijskom razvoju Srbije i tako postao jedan od najvažnijih u njenoj savremenoj istoriji jeste bilo paljenje prve sijalice, koje se, opet, igrom slučaja ili ne, dogodilo baš u Kragujevcu 1884. godine.
Naime, kada je početkom osamdesetih godina 19. veka na Prvoj međunarodnoj izložbi elektrotehnike u Parizu prvi put javnosti prikazana Edisonova sijalica i sistem električnog osvetljenja, mašinski inženjer Todor Toša Selesković[26], uviđajući značaj ove „poslednje reči tehnologije“, predložio je upravniku VTZ-a Pavlu Šafariku da nabavi dinamo-mašinu i neophodnu opremu kako bi fabrički pogoni mogli da rade i noću. Nakon dobijene saglasnosti od Ministarstva vojnog, od firme „Sigmund Šukert“ iz Nirnberga je 1883. godine nabavljena dinamo-mašina jednosmerne struje napona 110V, jačine 5 KS i oprema koju su činili kablovi 30 sijalica od po 16 sveća i dve lučne lampe od po 1.200 sveća, napona 55V.[27] Dinamo-mašina instalirana je u novopodignutoj zgradi Čaurnice VTZ-a (1871), a instalacija je puštena u rad leta 1884. godine prilikom posete kralja Milana i kraljice Natalije Kragujevcu i Zavodu, koji u to vreme čak ni na svom dvoru nisu imali električno osvetljenje. Tako je, u prisustvu najviših državnih zvaničnika i uglednih građana Kragujevca, zasijala prva sijalica u Srbiji.[28]
Bio je to događaj od izvanredno velikog značaja za srpsku kraljevinu. Jedna malena država na Balkanu uvela je električno osvetljenje u vreme kada se čak i na naprednom Zapadu o sijalici pričalo kao o čudu. Što nas opet dovodi do neverovatne ingenioznosti Toše Seleskovića i njegove ljubavi prema Srbiji koju je svojim znanjem i marljivim radom konstantno unapređivao. Koliko je njegov potez bio dalekovid „pokazalo se već iduće 1885. godine, kada se Srbija našla u ratu sa Bugarskom: pogoni Vojno-tehničkog zavoda imali su zadatak da rade danonoćno. Tako se ukazala potreba da se osvetle i ostali delovi vojne fabrike, pa je inženjer Selesković izvršio nabavku još dve nove dinamo-mašine za napajanje osam lučnih lampi i 100 sijalica od po 16 sveća“.[29] Tako je u svim odeljenjima Vojno-tehničkog zavoda 1885. godine uvedeno električno osvetljenje, a Toša Selesković je zbog svojih genijalnih predloga odlikovan Takovskim krstom petog stepena.[30]
Istorijske knjige zabeležile su i reči oduševljenog kralja Milana:
„Dođe Sunce i pred naša vrata… i javlja nam da nam je na prag došlo da nas izvede iz učmalosti na poprište čovečanske utakmice u nadmetanju za postignuće najvećih čovečanskih dobara civilizacije i slobode.“[31]
Evo kako je to video i Srpski tehnički list (1890):
„U leto 1884. godine prilikom dolaska kralja Milana i kraljice Natalije u Kragujevac improvizovana je bila mala izložba proizvoda uprave Vojno-tehničkog zavoda i tom prilikom, u prisustvu visokih gostiju, puštena je u rad prva instalacija dinamoelektričnog osvetljenja u Srbiji i to sa dinamo-mašinom Sigmunda Šukerta… Često se sećam toga dana kada kralj Milan – pristupačan svemu što ispoljuje veliki sjaj – oduševljen izrednim dejstvom te male instalacije električnog osvetljenja u srpskom ratnom arsenalu, stade svojoj sviti u kojoj behu i trojica tadašnjih ministara – tako da rečem – držati čitavo predavanje o ulozi koja predstoji elektricitetu još u ovom veku.“[32]
Toša i Ajfelova kula
Prvo predstavljanje srpske privrede na svetskom tržištu bio je nastup kragujevačkog Vojno-tehničkog zavoda na svetskoj privrednoj izložbi u Parizu, održanoj od 5. maja do 31. oktobra 1889. godine na Marsovim poljima. Izložba je organizovana povodom velikog istorijskog jubileja – stogodišnjice Francuske revolucije, a ostala je upamćena i po tome što je specijalno za ovu priliku bila napravljena Ajfelova kula, koja je služila kao službeni ulaz u izložbeni prostor.[33]
Na izložbi, koja je predstavljala prvi nastup srpske privrede van granica zemlje, VTZ je izložio 42 proizvoda, među kojima je bilo i pet mašina alatljika (originalnih konstrukcija mašinskog inženjera Toše Seleskovića), i u veoma jakoj i velikoj konkurenciji uspeo da osvoji šest medalja za sledeće klase proizvoda: pet srebrnih za oruđa vojne veštine, mašine i oruđa za razne poslove, sedlarska oruđa, užarska oruđa i kožarske, drvodeljske i četkarske proizvode i jednu bronzanu medalju za streljačke puške i lovačku opremu.[34]
Specijalno priznanje sajma osvojila je i puška Mauzer-Milovanović M1880 u kalibru 10,15 mm („kokinka“), koja je specijalno za ovu priliku bila ukrašena zlatom i srebrom u radionicama VTZ-a.[35]
Naravno, ne treba naglašavati da je ideja o predstavljanju srpske vojne industrije u trenutku kada se svetu predstavlja jedan od najvećih simbola Evrope i jedna od najupečatljivijih konstrukcija koje je izvela ljudska ruka potekla iz visprenog uma velikog sina Srbije, velikog patriote koji se poput mnogih srpskih učenjaka odazvao pozivu otadžbine i došao da je izvede na put napretka i uspeha – Toše Seleskovića. Ovaj tekst je upravo i imao za cilj da od nezasluženog zaborava otrgne sve te tihe heroje Srbije, ljude koji su svojim znanjem i umećem oplemenjivali našu zemlju u prošlosti (a o kojima nismo puno učili u školama) i izvede ih na svetlo dana. Jer upravo ti obrazovani mladići, koji ipak nisu zaboravili na svoju Srbiju, predstavljaju svetle primere za sve buduće generacije koje dolaze. Za sve one kojima Srbija (treba da) leži na srcu. Ma gde oni živeli i ma koju školu pohađali.
Reč-dve o sadašnjosti
Prostor na kome su se nekada nalazile vojne fabrike o kojima je u tekstu bilo reči danas se naziva „Knežev arsenal“ i na našu veliku sramotu nalazi se u očajnom stanju. Toliko očajnom da se pojedini objekti nalaze u ruševinama ili gotovo pred rušenjem. Upravo ta činjenica dosta toga govori o nama kao narodu i oslikava sav naš nemar prema sopstvenoj istoriji. Prva fabrika oružja na Balkanu, nesvakidašnji industrijski kompleks koji leži u srcu „srca Šumadije“, doslovno, „kolevka“ moderne srpske države, propada na naše oči. Godinama, decenijama unazad.
U jednom trenutku je u njega hteo da investira proslavljeni srpski režiser Emir Kusturica i napravi nešto slično „Drvengradu“ ili „Andrićgradu“, zatim je postojala ideja da se od njega napravi svojevrstan filmski grad, pa se čak u okviru ovog kompleksa snimala serija o gradnji „Titanika“, a februara 2015. godine, za vreme predsedničkog mandata Tomislava Nikolića, osnovan je čak i Savet za rekonstrukciju „Kneževog arsenala“. Sve je to bilo lepo, ali…
Na kraju, od svega toga nije bilo – ništa. Od svih planova jedino se ostvario onaj da se u njemu održava muzički festival. Tako se u kolevci srpske vojne industrije od 2011. godine svakog leta održava sve zapaženiji „Arsenal fest“, koji je postao jedan od zaštitnih simbola Kragujevca. No, pitanje je, naravno, koliko tako masovno okupljanje ljudi, koje je postalo svojevrsna regionalna turistička atrakcija, utiče na dodatno uništavanje samog kompleksa.
Neko bi rekao – „skuplja dara nego mera“…
Trenutno postoje određene ideje i predlozi da se Kragujevac ugleda na Salcburg u Austiji ili Helsinki i Tampere u Finskoj i da sledi njihove primere očuvanja starog industrijskog jezgra, ali se sve to bez novca i ozbiljnog strateškog ulaganja države teško može ostvariti. S tim u vezi, sve dok se država ne seti da objekte koje formalno drži „pod zaštitom“ zaista „uzme u zaštitu“ i ne uloži u njihovu revitalizaciju, nama ostaje samo da budemo nemi svedoci nestajanja fabričkog kompleksa bez kojeg, sasvim sigurno, ne bi bilo ni današnje Srbije. Makar ne u ovom formatu u kom postoji i danas.
KRAJ
Radomir Jovanović je master politikolog i osnivač Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________________________
Uputnice:
[1] Živomir Spasić, str. 105
[2] Živomir Spasić, str. 105-106
[3] Živomir Spasić, str. 106-107
[4] Arhiv Srbije, Savet, 1853, br. 17
[5] Živomir Spasić, str. 108
[6] Živomir Spasić, str. 109-110
[7] Živomir Spasić, str. 109-110
[8] Zanimljivo je da je knez Miloš još 1859. godine obavezao Topolivnicu da proizvodi i u mirnodopske industrijske svrhe, a to je potvrđeno odlukom Državnog saveta iz 1864. godine da vojna fabrika može da radi i artikle za privatne potrebe i da prima porudžbine za livenje zvona. Tako je, primera radi, u VTZ-u izliven celokupan enterijer za crkvu Ružica na Kalemegdanu u Beogradu (Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 18-19).
[9] Živomir Spasić, str. 109-110
[10] Na Malom grbu grada Kragujevca se pored ustreljene glave vepra, kojom se na kartama označavala Srbija, tačnije Šumadija, i srebrnog krsta između četiri srebrna ocila, koji označava nekadašnji prestonički status grada, nalaze dve unakrst postavljene srebrne topovske cevi kao simbol Topolivnice.
[11] 120 godina srpske industrije, str. 3
[12] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 26
[13] Stari Kragujevac, str. 195
[14] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 27
[15] Kragujevački leksikon, str. 335
[16] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 9
[17] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 60
[18] Ipolit Monden, počasni general srpske vojske. Kao major francuske vojske dolazi u Srbiju i stupa u srpsku vojsku u činu pukovnika. Bio je zadužen da napravi temeljnu studiju o Srbiji. Postaje prvi srpski ministar vojni 1861. godine (Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 10).
[19] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 10
[20] Dva veka industrije Kragujevca, str. 67
[21] 120 godina srpske industrije, str. 8
[22] Gojko Đurić (1843-1918), potpukovnik, konstruktor i inovator. Upravnik Puškarnice i profesor u Vojno-zanatlijskoj školi. Izvršio prepravku jednometne puške Mauzer-Milovanović M1880, kalibar 10,15 mm na petometnu pušku M1880/1907, kalibar 7 mm. Na toj pušci se prvi put pojavila signatura VTZ-a i bila je proglašena za jednu od najboljih pušaka na svetu početkom 20. veka (Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 21).
[23] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 20
[24] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 31/41
[26] Todor Toša Selesković (1856-1901), kao čovek evropskog tehničkog obrazovanja i iskustva, znatno je doprineo razvoju Vojno-tehničkog zavoda. Konstruisao je prve mašine alatljike u Srbiji, a po njegovim projektima izrađen je i veći broj fabričkih pogona. Njegovom zaslugom fabrika je nastupila na svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine. U kragujevački VTZ dolazi 1881. godine iz nemačke fabrike Lorenc na poziv srpske vlade. U propratnom pismu Lorenc o njemu kaže sledeće: „…do danas je bio zapošljen u mom tehničkom birou, u poslednje vreme je radio na projektovanju i konstrukciji specijalnih mašina, u čemu je prikazao mnogo prilježnosti i sposobnosti; odlazi na svoj posebni zahtev, a nerado prihvatam odlazak gospodina Seleskovića iz moje firme“ (120 godina srpske industrije, str. 5).
[27] Kragujevački leksikon, str. 334-335
[28] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 22
[29] Stari Kragujevac, str. 148
[30] 120 godina srpske industrije, str. 4-5
[31] Kragujevački leksikon, str. 334-335
[32] 120 godina srpske industrije, str. 4-5
[33] 120 godina srpske industrije, str. 6
[34] Vodič kroz muzej „Stara livnica“, str. 24
[35] 120 godina srpske industrije, str. 6
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
