Izjava takozvanog premijera takozvanog Kosova Aljbina Kurtija da je Kosovo najdemokratskija država u regionu kod nas je izazvala na prvi pogled sasvim razumljiv podsmeh, s obzirom na realno stanje ljudskih prava i sloboda, institucija, javnog života i političke kulture u ovoj lažnoj državi. Ali Kurti je na svoj način bio u pravu. Ne zato što je Kosovo nekakva država, jer nije, pa time ne može da bude ni najviše ili najmanje demokratska, već što ta izjava mnogo govori o danas važećim kriterijumima demokratičnosti.
Demokratija je složena ideja, pojam koji je menjao svoje značenje, obuhvat i smisao u različitim epohama, pa je neispravno porediti, na primer, demokratiju u antičkoj Jeladi sa parlamentarnim demokratijama modernog doba ili narodnim demokratijama u okviru nekadašnjeg „sovjetskog lagera“. Ipak, podrazumevamo da kada danas govorimo o demokratiji imamo na umu parlamentarnu predstavničku demokratiju koja počiva na principu podele vlasti i načelima individulanih sloboda, socijalne pravednosti i pravne institucionalnosti. Demokratska praksa i stepen konkretne ostvarenosti demokratskih ideala često je bio predmet kritika i od strane pristalica ovakvog društvenog uređenja, ali je uz sve ograde i rezerve ona uglavnom prihvatana kao, u najgorem slučaju, „najmanje loša“ među potencijalnim, istorijski realizovanim alternativama. Na kraju krajeva, može se govoriti da demokratija zapravo i ne može imati funkciju ideala, koji uvek potencijalno priziva totalitarne i apsolutističke tendencije, pa je obrazlagana kao u osnovi pragmatična i praktična, realistička politička praksa, koja na prihvatljiv način reguliše interese ili makar nudi mehanizme za održivo i produktivno regulisanje interesa najvećeg dela stanovništva i različitih društvenih grupa.
Traženje krivca
Svedoci smo da je demokratija na globalnom planu odavno u krizi, koja je koliko ekonomska i politička, toliko i vrednosna. Neki uzroke te krize vide u i dalje prejakoj a neki u preslaboj ulozi države, neki u rastu a neki u padu uticaja društvenih pokreta i društvenog aktivizma, neki u prevelikom a neki u premalom uticaju nadnacionalnih, odnosno međunarodnih činilaca, istitucija i regulativa, neki u prevelikom a neki u premalom stepenu ekonomskih sloboda. Kako god bilo, a ovde to treba imati na umu, demokratija je postala samo reč, magična fraza promenljivog i prilagodljivog značenja, malj u rukama moćnika usmeren protiv trenutnog političkog protivnika i u cilju ostvarivanja i legitimizovanja tekućih interesa.
Odavno smo bili svesni arbitrarnosti američke i zapadnjačke primene kriterijuma demokratičnosti na različite zemlje, narode, instutucije, pokrete i organizacije, koja je u potpunosti zavisila od trenutnih američkih interesa. Tako da su se, na primer, za ocenu demokratičnosti Irana primenjivala jedna a Saudijske Arabije druga merila, po pravilu u korist ove druge, iako je neutralni – principijeno posmatrano, u skladu sa deklarativnim i doktrinarnim načelima demokratije – Iran i u državnom i u društvenom smislu značajno „demokratskiji“ od Arabije. Iste države i isti lideri su, poput Sadama Huseina, zavisno od promene političkog kursa Zapada, od vesnika demokratije proglašavani njenim najvećim neprijateljima.
U tom smislu, sa stanovništa današnje funkcije pojma demokratije unutar zapadnjačkog propagandnog diskursa, sasvim je ispravno reći da su „Kosovo“ i Ukrajina zapravo najdemokratskije države na svetu. One su to zato što su u potpunosti predate zapadnjačkim interesima, do ukidanja svakog sopstvenog subjektiviteta i potpunog podređivanja volji zapadnjačkih centara moći, uz minimum zalaganja za realne interese svojih država i naroda. Danas je dovoljno slediti svaki mig sa Zapada, podrediti se njihovim interesima, koristiti njihovu sve zatvoreniju retoriku, iz neophodnu signalizaciju demokratičnosti preko ritualnog podržavanja prava „manjinskih“ identitetskih grupacija i učešće u njihovim globalnim projektima, od simboličko-propagandnih i ekonomskih poput promocije „zelene agende“ do sankcija prema jednima i slanja oružja drugima, već prema komandi moćnika.
Signal pripadnosti
Demokratija na neki način ima civilizacijsko obeležje, odnosno ona je danas u potpunosti postala signal pripadnosti zapadnjačkom identetetskom projektu, bez obzira na realno stanje ljudskih prava i sloboda, institucija i zakonodavstva u određenoj državi. Danas je normalno prihvatiti kao demokratsku svaku državu, grupu i pojedinca koji se suprotstavljaju „srpskom nacionaizmu“ ili „ruskom imperijalizmu“. Tako gledano, podrška deklarativnih pristalica demokratije očigledno nacističkim jedinicama u Ukrajini nije ništa neobično i nedosledno, niti oduševljenje ukrajinskim režimom u periodu od 2014. do 2022. godine od strane onih koji sebe inače smatraju velikim protivnicima vlasti u današnjoj Srbiji, smatrajući je nedemokratskom, a koja je – bez obzira na sve, ali uvidom u pravo stanje stvari neporecivo – uzor demokratije u poređenju sa Ukrajinom Porošenka i Zelenskog.
Ukratko, kad vas neko optuži da niste demokrata, vi to lepo priznajte, bez opravdanja, jer to je samo reč bez sadržaja, a sadržaj ćate dati vi, svojim delovanjem i vrednostima. Vlast ima onaj koji ima moć da imenuje, a gubi je kada to više nije u stanju, odnosno kada njegove pretenzije na imenovane bivaju faktički osporene. Kada ignorišemo (samo)podrazumevano pravo neprijatenja da imenuje civilizacijske, kulturne i društvene fenomene, već smo na korak do pobede. A pobeda će biti moguća kada sami počnemo da imenujemo stvari i pojave, stvarajući tako svoj svet, što traži veliki napor i stvaralačku snagu.
Dakle, Aljbin Kurti je u pravu. Pa šta? To ne znači da mi, već dogodine, nećemo biti u Prizrenu.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Kenzo Tribouillard/Pool via Reuters
BONUS VIDEO:
