Kosovo i Ukrajina kao šampioni demokratije

Sa stanovništa današnje funkcije pojma demokratije unutar zapadnjačkog propagandnog diskursa, sasvim je ispravno reći da su „Kosovo“ i Ukrajina zapravo najdemokratskije države na svetu

Izjava takozvanog premijera takozvanog Kosova Aljbina Kurtija da je Kosovo najdemokratskija država u regionu kod nas je izazvala na prvi pogled sasvim razumljiv podsmeh, s obzirom na realno stanje ljudskih prava i sloboda, institucija, javnog života i političke kulture u ovoj lažnoj državi. Ali Kurti je na svoj način bio u pravu. Ne zato što je Kosovo nekakva država, jer nije, pa time ne može da bude ni najviše ili najmanje demokratska, već što ta izjava mnogo govori o danas važećim kriterijumima demokratičnosti.

Demokratija je složena ideja, pojam koji je menjao svoje značenje, obuhvat i smisao u različitim epohama, pa je neispravno porediti, na primer, demokratiju u antičkoj Jeladi sa parlamentarnim demokratijama modernog doba ili narodnim demokratijama u okviru nekadašnjeg „sovjetskog lagera“. Ipak, podrazumevamo da kada danas govorimo o demokratiji imamo na umu parlamentarnu predstavničku demokratiju koja počiva na principu podele vlasti i načelima individulanih sloboda, socijalne pravednosti i pravne institucionalnosti. Demokratska praksa i stepen konkretne ostvarenosti demokratskih ideala često je bio predmet kritika i od strane pristalica ovakvog društvenog uređenja, ali je uz sve ograde i rezerve ona uglavnom prihvatana kao, u najgorem slučaju, „najmanje loša“ među potencijalnim, istorijski realizovanim alternativama. Na kraju krajeva, može se govoriti da demokratija zapravo i ne može imati funkciju ideala, koji uvek potencijalno priziva totalitarne i apsolutističke tendencije, pa je obrazlagana kao u osnovi pragmatična i praktična, realistička politička praksa, koja na prihvatljiv način reguliše interese ili makar nudi mehanizme za održivo i produktivno regulisanje interesa najvećeg dela stanovništva i različitih društvenih grupa.

Traženje krivca

Svedoci smo da je demokratija na globalnom planu odavno u krizi, koja je koliko ekonomska i politička, toliko i vrednosna. Neki uzroke te krize vide u i dalje prejakoj a neki u preslaboj ulozi države, neki u rastu a neki u padu uticaja društvenih pokreta i društvenog aktivizma, neki u prevelikom a neki u premalom uticaju nadnacionalnih, odnosno međunarodnih činilaca, istitucija i regulativa, neki u prevelikom a neki u premalom stepenu ekonomskih sloboda. Kako god bilo, a ovde to treba imati na umu, demokratija je postala samo reč, magična fraza promenljivog i prilagodljivog značenja, malj u rukama moćnika usmeren protiv trenutnog političkog protivnika i u cilju ostvarivanja i legitimizovanja tekućih interesa.

Odavno smo bili svesni arbitrarnosti američke i zapadnjačke primene kriterijuma demokratičnosti na različite zemlje, narode, instutucije, pokrete i organizacije, koja je u potpunosti zavisila od trenutnih američkih interesa. Tako da su se, na primer, za ocenu demokratičnosti Irana primenjivala jedna a Saudijske Arabije druga merila, po pravilu u korist ove druge, iako je neutralni – principijeno posmatrano, u skladu sa deklarativnim i doktrinarnim načelima demokratije – Iran i u državnom i u društvenom smislu značajno „demokratskiji“ od Arabije. Iste države i isti lideri su, poput Sadama Huseina, zavisno od promene političkog kursa Zapada, od vesnika demokratije proglašavani njenim najvećim neprijateljima.

Pristalice novoizabranog iranskog predsednika Ebrahima Raisija tokom proslave izborne pobede, Teheran, 19. jun 2021. (Foto: AP Photo/Ebrahim Noroozi)
Pristalice novoizabranog iranskog predsednika Ebrahima Raisija tokom proslave izborne pobede, Teheran, 19. jun 2021. (Foto: AP Photo/Ebrahim Noroozi)

U tom smislu, sa stanovništa današnje funkcije pojma demokratije unutar zapadnjačkog propagandnog diskursa, sasvim je ispravno reći da su „Kosovo“ i Ukrajina zapravo najdemokratskije države na svetu. One su to zato što su u potpunosti predate zapadnjačkim interesima, do ukidanja svakog sopstvenog subjektiviteta i potpunog podređivanja volji zapadnjačkih centara moći, uz minimum zalaganja za realne interese svojih država i naroda. Danas je dovoljno slediti svaki mig sa Zapada, podrediti se njihovim interesima, koristiti njihovu sve zatvoreniju retoriku, iz neophodnu signalizaciju demokratičnosti preko ritualnog podržavanja prava „manjinskih“ identitetskih grupacija i učešće u njihovim globalnim projektima, od simboličko-propagandnih i ekonomskih poput promocije „zelene agende“ do sankcija prema jednima i slanja oružja drugima, već prema komandi moćnika.

Signal pripadnosti

Demokratija na neki način ima civilizacijsko obeležje, odnosno ona je danas u potpunosti postala signal pripadnosti zapadnjačkom identetetskom projektu, bez obzira na realno stanje ljudskih prava i sloboda, institucija i zakonodavstva u određenoj državi. Danas je normalno prihvatiti kao demokratsku svaku državu, grupu i pojedinca koji se suprotstavljaju „srpskom nacionaizmu“ ili „ruskom imperijalizmu“. Tako gledano, podrška deklarativnih pristalica demokratije očigledno nacističkim jedinicama u Ukrajini nije ništa neobično i nedosledno, niti oduševljenje ukrajinskim režimom u periodu od 2014. do 2022. godine od strane onih koji sebe inače smatraju velikim protivnicima vlasti u današnjoj Srbiji, smatrajući je nedemokratskom, a koja je – bez obzira na sve, ali uvidom u pravo stanje stvari neporecivo – uzor demokratije u poređenju sa Ukrajinom Porošenka i Zelenskog.

Ukratko, kad vas neko optuži da niste demokrata, vi to lepo priznajte, bez opravdanja, jer to je samo reč bez sadržaja, a sadržaj ćate dati vi, svojim delovanjem i vrednostima. Vlast ima onaj koji ima moć da imenuje, a gubi je kada to više nije u stanju, odnosno kada njegove pretenzije na imenovane bivaju faktički osporene. Kada ignorišemo (samo)podrazumevano pravo neprijatenja da imenuje civilizacijske, kulturne i društvene fenomene, već smo na korak do pobede. A pobeda će biti moguća kada sami počnemo da imenujemo stvari i pojave, stvarajući tako svoj svet, što traži veliki napor i stvaralačku snagu.

Petro Porošenko i Barak Obama u Ovalnom kabinetu, 18. septembar 2014. (Foto: Evan Vucci/AP)

Dakle, Aljbin Kurti je u pravu. Pa šta? To ne znači da mi, već dogodine, nećemo biti u Prizrenu.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Kenzo Tribouillard/Pool via Reuters

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Politika
Pratite nas na YouTube-u