Uz pismo Miroslavu Krleži (KRAJ)

Dok je Krleža arbitrirao i presuđivao u književnosti i kulturi Titove Jugoslavije, gde se nalazio, kako se osećao i u kakvim je prilikama živeo i stvarao dr Marko S. Marković?

Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.

Deo drugi: Umesto pogovora

15.

Gde se u svim ovim godinama Krležinog ustoličenja na tron glavnog stratega, arbitra i presuditelja u posleratnoj književnosti i kulturi Titove Jugoslavije nalazio, kako se osećao i u kakvim je prilikama živeo i stvarao dr Marko S. Marković?

Najsažetiji i ujedno najslikovitiji odgovor na ovo pitanje nalazimo u Markovićevoj blagodarnoj i ispovednoj poruci iz Pariza njegovom gimnazijskom profesoru književnosti i pesniku Božidaru Kovačeviću (1902–1990). Njihov poslednji susret zbio se na Vaskrs 1944. Nekadašnji učenik Druge muške gimnazije u Beogradu napustio je dom svog profesora 16. aprila 1944, samo petnaestak minuta pre početka prvog „savezničkog bombardovanja” Beograda. Podsetivši Kovačevića na taj događaj, Marković je „otvorio dušu” svom profesoru, koji je u međuratnom periodu, dok se to još smelo i moglo, branio Beograd od komuno-pravaških napada Miroslava Krleže.[1]

„Po prirodi slabog zdravlja, ja sam postepeno ojačao samodisciplinom, odbijajući da se podam i robujem bilo kakvoj strasti. U životu sam uvek birao  najteži put i, rođen kao čovek intelekta, vremenom postao  čovek volje […] Mali stan. Nas petoro godinama živimo u tri sobe, od kojih smo jednu pregradili da bismo napravili četvrtu, pa kad neko dete treba da uči lekciju, a ono meni: ’Psst!’ Nećete mi verovati, ali ne samo da nemam svoju radnu sobu nego čak ni sto za rad i pisanje. Ali to još ne bi bilo ni po jada da ne živimo u kući sa opštinskim stanovima, što su u stvari radnički stanovi. Sve su to mahom dobri ljudi, ali oni ne mogu da shvate da neki stanar, kad se vrati s posla, umesto odmora sprema ispite, piše knjige ili, naprosto, želi da razmišlja. Deca u dvorištu igraju i viču kao đaci za vreme školskog odmora ili se uče da voze motocikl oko kuće. A susedi obično nađu da nešto u kući opravljaju. Tako je moj sused puna tri meseca pravio svoj nameštaj u stanu. To je bila prava stolarska radionica baš u vreme kad sam pisao tezu. Mislio sam da ću poludeti. Prošle godine kad sam držao predavanja na Pravnom fakultetu, deca su udarala fudbalskim i teniskim loptama po kućnom zidu koji je ujedno zid mog stana […] Nema zakona koji može sprečiti buku od osam ujutru do deset uveče, ali to ipak ne sprečava susede da me probude svako jutro u pet sati kad polaze na posao. Jedini lek: stisnuti zube i zapušiti uši voskom. Tako i živim.

Eto zašto Vam u jednom pismu napomenuh da moje univerzitetske diplome smatram više moralnim podvigom nego naučnim uspehom. Samo, Vi niste slutili da u mojoj upornosti ima i Vaše zasluge.”[2]

Na rizični i krajnje neizvesni put političkog emigranta Marković je krenuo u jesen 1944. iz ovčarsko-kablarskih manastira Svete Trojice i Sretenja. On nije imao ni devetnaest godina kada se priključio jedinicama đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića (1893–1946), prvog Hitlerovog protivnika u Evropi i najodlikovanijeg srpskog oficira. Mladom Markoviću odmah je poverena vrlo odgovorna dužnost podsekretara u Versko-ideološkom odseku Vrhovne komande JVUO. Na čelu tog osetljivog i važnog tela, čiji je zadatak bio teorijska i propagandna demontaža totalitarnih ideologija – nacizma, fašizma i komunizma – nalazio se jeromonah i novomučenik Jovan Rapajić (1910–1945). Najdarovitijeg sledbenika i najboljeg učenika Svetog vladike Nikolaja (Velimirovića) na tu odgovornu dužnost imenovao je lično đeneral Mihailović. Dužnost sekretara u tom Versko-ideološkom odeljenju obavljao je Ratibor Đurđević (1915–2011). Još pre monašenja Rapajić je, potpisujući se svetovnim imenom Branko, takođe polemisao s Miroslavom Krležom i časopisom „Danas”. Rapajić, glavni urednik „Misionara”, glasila „Bogomoljačkog pokreta”, figurativno je opisao urednike i saradnike tog časopisa kao „pastire i popove marksističkog stada”. Stado su, po Rapajićevim rečima, činile „srednjoškolske glavice i anemični studenti”, koji su gutali i napamet učili marksističke formule i fraze.[3]

Sinđela Jovana Rapajića streljali su Brozovi partizani, bez suda i presude, u maju 1945. u Blažuju, pored Sarajeva. Prethodno su i njega i jeromonaha Mihaila Đusića prinudili da sami sebi iskopaju rake.[4]

16.

Marko S. Marković započeo je povlačenje iz Srbije u isto vreme kada su „naši saveznici” krenuli u završnu operaciju uvođenja i instaliranja Broza na vlast u Beogradu. S Artiljerijskim divizionom Srpskog dobrovoljačkog korpusa on je prošao Bosnu, borio se u Istri i najzad stigao u Italiju. Tu je proveo dve godine, u logorima i kasarnama za raseljena lica u Forliju, Eboliju i Čezeni. U ovom poslednjem Markoviću je izdata vojnička ravnogorska knjižica Dinarske četničke divizije, kojom je komandovao sveštenik Momčilo Đujić. U tom ličnom dokumentu nalazi se i sledeći službeni zapis o Markoviću:

„Karaktera čvrstog i postojanog. Otvoren, miran, skroman, tih, ponosan, društven, druželjubiv, savestan i pouzdan. Dobar borac […] Stalno radi na usavršavanju […] Jedan od vrednih, valjanih i inteligentnih omladinaca koji se nepoštedno zalagao za nacionalnu stvar. Svaku preporuku zaslužuje.”[5]

Odmah po dolasku u Pariz Marković je 1947. upisao, a 1952. završio teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija Radonješkog, na kome je predavao i znameniti ruski religijski i politički filozof Nikolaj Berđajev (1874–1948). Već sledeće godine on se venčao s doktorkom medicine Nikol, kćerkom francuskog generala Mirena. Marko i Nikol izrodili su troje dece, Svetlanu, Srboljuba i Đorđa, a ovi su im podarili devetoro unučadi.

Po završetku studija teologije Marković je 1955. diplomirao na ruskoj sekciji Škole za orijentalne jezike. Pravničku licencu stekao je 1965. na Univerzitetu za ekonomiju i socijalne nauke, a specijalizaciju iz političkih nauka i iz istorijskih ustanova obavio je od 1972. do 1975. Do tada je već odlično govorio i pisao na četiri svetska jezika: na francuskom, ruskom, engleskom i italijanskom.

Na Đurđevdan 1975. Marko Srboljubov Marković doktorirao je na Sorboni. On je s najvišom ocenom odbranio tezu „Filozofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva”. Tako je stekao zvanje doktora političkih nauka, i to pred komisijom kojoj je predsedavao lično predsednik Sorbone. (Zanimljivo je da su samo dva Srbina pre Drugog svetskog rata stekla francuski državni doktorat. Bili su to dr Aleksandar Arnautović, sekretar Jovana Skerlića, i dr Miodrag Ibrovac.)

U međuvremenu Marković je dve godine radio kao sekretar Srpske pravoslavne parohije u Parizu i kao sekretar „Sindesmosa”, organizacije srpske pravoslavne omladine. Prepisku s vladikom Nikolajem (Velimirovićem) (1881–1956), koga je posle Svetog Save smatrao najvažnijom pojavom za oživljavanje verskog života Srba, otpočeo je 1953.[6] U poslednjim godinama njegovog emigrantskog života u Americi pažnju vladike Nikolaja privukli su napisi u „Svečaniku”. Čuvenu religioznu biblioteku „Svečanik” iz Minhena uređivao je protojerej-stavrofor Aleksa Todorović (1899–1990). Sekretar i najbliži saradnik vladike Nikolaja u „Bogomoljačkom pokretu”, prota Aleksa Todorović, bio je i jedan od glavnih organizatora i predvodnik protestnog skupa pravoslavnih sveštenika u Beogradu, poznatijeg kao „Krvave litije”, za vreme tzv. konkordatske krize iz 1937. On je bio jedini sveštenik iz Evrope koji je 1956. stigao na sahranu vladike Nikolaja i održao mu posmrtno slovo u manastiru Svetog Save u Libertivilu u SAD.[7]

Marko S. Marković, Prota Aleksa Todorivć i Đoko Slijepčić, Merano (Italija), 1973. (Foto: Arhiva Radovana Kalabića)

Svetog arhimandrita dr Justina Popovića (1894–1979) Marković je upoznao još 1944. na misionarskim tečajevima u manastiru Kaleniću. Tu je Sveti Ava Justin držao predavanja i služio liturgiju.[8] „On je služio u suzama”, prisećao se Marković, „kao da prisustvuje raspeću Hrista. To nikad nisam video kod srpskih sveštenika, bilo kojih sveštenika da plaču za vreme liturgije. Naravno da nisam dovoljno poznavao njegova dela u mladosti. Međutim, odmah posle rata sam se oduševio njegovom ’Dogmatikom’ i naročito delom o Dostojevskom”.[9]

17.

„Procvetao je u tuđini. Na rekama vavilonskim…” Ovaj nadahnuti zapis o Markovićevim prvim stvaralačkim koracima ostavio nam je episkop Danilo Krstić (1927–2002). Vladika Danilo, nekadašnji episkop budimski, bio je, ujedno, i prvi recenzent prvih otadžbinskih izdanja Markovićevih knjiga. Doista, svoj prvi rad Marković je objavio u logoru Eboli u Italiji. Njegov prvenac „Mladi Sava, istorijska slika” objavljen je u broju 3–4 časopisa „Hrišćanska misao” za januar 1946. Tim radom Marković nije samo nagovestio tematski krug svog interesovanja nego i pokazao da mu je misao „okađena svetinjom”. Tada Marković postaje saradnik skoro svih najznačajnijih listova i časopisa, kako onih rodoljubivih tako i crkvenih, koji su izlazili u posleratnoj srpskoj emigraciji. On piše za „Iskru” i „Svečanik” iz Minhena, za „Kalendar Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi” i za „Amerikanski srbobran” iz Pitsburga, za „Glas kanadskih Srba” iz Vindzora i „Srbiju” iz Vinone, za „Hilandar” na Svetoj Gori i „Lazaricu” iz Birmingema u Velikoj Britaniji…

Svoje prve knjige Marković je, takođe, objavio u tuđini. Posle „Jugoslovenskih pisaca” u Parizu je 1972. iz štampe izašao „Personalizam ranih slovenofila”, a sledeće godine na francuskom jeziku štampa „Politiku Juraja Križanića”. Na francuskom 1974. objavljuje „Bračno pravo Pravoslavne crkve po Nikodimu Milašu”, a već sledeće godine izdaje „Filozofiju nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva”. Potom u Birmingemu izlaze po dva izdanja na srpskom iz oblasti filozofije istorije: „Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj (1975. i 1985) i „Tajna Kosova” (1976. i 1989). „Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima”, kapitalno delo Marka Markovića, objavljeno je, takođe, u Birmingemu 1977.

Marković je u međuvremenu objavio i briljantne eseje na tzv. francuske teme. Njegovi ogledi o Jovanki Orleanki, Žanu Rasinu, Žoržu Bernanosu, Luju Fernandu Selinu, Žan-Polu Sartru, Anriju de Monterlanu i Alberu Kamiju zavredili su da budu uvršteni u obaveznu literaturu na svim evropskim katedrama romanistike.

Prvo autorsko oglašavanje u Otadžbini Marković je dočekao tek 1986, šest godina posle Brozove i pet godina posle smrti Miroslava Krleže. Bilo je to u „Teološkim pogledima” iz Beograda, koje je uređivao vladika Danilo (Krstić). Potom su Markovićeve autorske priloge počeli da objavljuju „Glas Crkve” iz Valjeva i „Pravoslavlje”, časopis Srpske patrijaršije u Beogradu.

Međutim, u matičnoj zemlji sve do 1995. godine nije objavljeno nijedno zasebno delo Marka S. Markovića. Tek tada su u izdanju „Obraza” pod uredništvom teologa i sociologa Nebojše M. Krstića (1964–2001) objavljena tri Markovićeva naslova: „Istina o Francuskoj revoluciji”, „Naličje jedne utopije” i „Pola veka srpske golgote 1941–1991”.[10]

Marko S. Marković u razgovoru sa emigrantskim sveštenikom protom Milenkom Zebićem, Birmingem (Engleska), 1991. (Foto: Arhiva Radovana Kalabića)

Ocenjujući Marka S. Markovića kao intelektualnog gorostasa i nesumnjivo najumnije, najbritkije i najpronicljivije pero srpske političke emigracije, Nebojša Krstić je još zapisao:

„U drugoj polovini ovog krvavog stoleća niko kao g. Marković ne svedoči da politika nije i ne sme da bude ’brlog u kome se prasci valjaju’ već ’strašna i sveta služba narodu i državi’! Neuništiv i trajan plod tog svedočenja predstavljaju i Markovićeve knjige koje su, ovde i sada, istinski melem na izranjavljenom državotvornom telu raspetog Srbstva.”[11]

Kratko posle petooktobarskog puča iz 2000. Nebojša M. Krstić, idejni tvorac i osnivač „Srpskog obraza”, tragično je izgubio život pod okolnostima koje do danas bude sumnje u inscenirani saobraćajni udes.

Presudni podsticaj za štampanje Markovićevih dela u Otadžbini došao je od monaha Mitrofana Hilandarca,[12] prijatelja i velikog poštovaoca Markovićevog stvaralaštva. On je prvi put došao u Srbiju decembra 1994, posle tačno pola veka izgnanstva. Kao i Marković i episkop Danilo, i monah Mitrofan završio je studije na Pravoslavnom teološkom institutu Svetog Sergija Radonješkog u Parizu. Najveći obnovitelj svete carske srpske lavre, zadužbine Nemanjića, monah Mitrofan Hilandarac ostavio je iza sebe i delo proročkog dometa „Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu”.[13]

Predgovor za tu knjigu napisao je dr Vladeta Jerotić (1924–2018).

Iz višedecenijskog „tuđeg pristaništa” Marković se prvi put vratio u Srbiju januara 1997. On je u rodnom Beogradu prvo posetio Patrijaršiju SPC, u kojoj je naišao na topli i očinski prijem Njegove svetosti patrijarha Pavla. Na srdačan prijem naišao je u Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu. Potom mu je u Kragujevcu dobrodošlicu poželeo episkop Sava Šumadijski. Posetom manastiru Kaleniću, u kome se rastao od jeromonaha Jovana Rapajića, simbolično je zatvorio krug svog prvog povratka u Otadžbinu. U Beogradu i u Srbiji bili su skoro svi pobijeni, zatočeni ili prognani njegovi saborci iz rata, upokojeni njegovi roditelji, bliži i dalji srodnici, nastavnici, profesori i gimnazijski drugovi… Pretekao je tek poneki Markovićev prijatelj iz mladosti, poput Ratibora Đurđevića, koga je rado posećivao na njegovoj beogradskoj adresi.

 18.

Prvi Markovićev dolazak u Srbiju, posle pedeset tri godine provedene u emigraciji, protekao je skoro nezapaženo u ovdašnjoj javnosti. Mediji, sem retkih izuzetaka, kao i tzv. politička i kulturna javnost, bili su uglavnom nezainteresovani za dolazak jednog od naših najvećih intelektualaca svetosavskog tipa, srpskog kolenovića  i istinskog kosmopolite kakav je bio Marko S. Marković.

Ipak, u poslednjoj deceniji prošlog i na samom početku ovog veka u Srbiji su se, iako u skromnim tiražima, pojavila prva izdanja i ovih Markovićevih dela: „Stopama Hristovim”, „Tajna Kosova”, te u izdanju autora „Srpska apologija Rusije” (prva knjiga, 1998), „Srpska apologija Rusije” (druga knjiga, 1999). U izdanju beogradske „Hrišćanske misli” objavljeni su Markovićevi naslovi „Pravoslavlje i novi svetski poredak” (1999), „Smrt i vaskrsenje” (2002), „Marksizam u teoriji i praksi po Nikolaju Berđajevu” (2003), „Na smrt osuđeni: srpski narod od kralja Aleksandra do Brozovog dolaska na vlast” (2004), „Kosovo u ranama” (2005), „Srbi i Srebrenica kroz prizmu Silvije Maton” (2007) i „Evolucija bez Darvina” (2009).

U Srbiji su objavljena i prva izdanja sledećih Markovićevih knjiga: „Na razvalinama jutopije – Srbi od stvaranja Jugoslavije do Srebrenice i Kosova” („Legenda”, Čačak, 2007), „Ateizam u prošlosti i danas” („Luča”, Čačak, 2007), kao i „Bog i Čovek zajedno u ratu” („Lio”, Gornji Milanovac, 2010).

Naučni časopis „Srpske organske studije” pod uredništvom dr Dragana Subotića (1958–2011), posvetio je Markoviću prvu svesku tematskog broja 2–3 za 2002. godinu.

„Dveri srpske”, časopis za nacionalnu kulturu i društvena pitanja, posvetile su mu broj koji je izašao o Svetom Petru Cetinjskom 2006. To izdanje „Dveri srpskih” ponovljeno je na Vaskrs 2007, nakon što je Marković iste godine za životno delo primio nagradu „Dragiša Kašiković”[14], koju je od 2004. do 2008. dodeljivala Matica iseljenika Srbije.

U vrlo zapaženom intervjuu „Politici”, koji je dao povodom tog jedinog zvaničnog priznanja od Otadžbine,  Marković je rezimirao svoj poluvekovni život i rad u Francuskoj i prilike u zapadnom svetu uopšte:

„Imao sam i ja iluzije o zapadnim vrednostima, koje su bile velike” – govorio je u ispovednom stilu – „a koje je Zapad sam napustio […] Bez obzira na to, verovalo se pobožno u ideale demokratije ili ne, danas ona ne znači ništa. Za nekoliko sekundi, zahvaljujući televiziji, možete da promenite mišljenje naroda i da povedete milionske mase na stranputicu. Za vreme rata u Bosni sinovi nekih mojih francuskih prijatelja pitali su me na kojoj strani može da se pređe granica da bi išli da se bore protiv Srba. Nisu imali pojma ni o svojoj, ni o srpskoj istoriji, a najednom su bili spremni da stanu na stranu protiv Srba u Bosni i na Kosovu. Šta je onda ostalo od demokratije?” – pitao se Marković.

Ocenjujući da je srpska krivica izmišljena, Marković je u istom razgovoru za naš najstariji dnevni list poručio: „Čuvajmo se kompleksa krivice, samoosuđivanja i raspeća. Najveći uspeh totalitarnih režima sastojao se u tome da građanima ulije osećanje sopstvene krivice. Srpska krivica izmišljena je upornom i agresivnom zapadnom propagandom.”

Marko S. Markovič na fotografiji za vizu, Rim, proleće 1947. (Foto: Arhiva Radovana Kalabića)

Za vreme sve češćih boravaka u Srbiji, koji su se uglavnom podudarali sa trajanjem Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, Marković bi redovno poželeo da posedimo u bašti hotela „Kasina” na Terazijama i u Skadarliji. U tim prilikama on se sa setom prisećao kako ga je otac Srboljub već u ranoj mladosti upoznao s kulturnom elitom predratnog Beograda. Među njima je bila Ksenija Atanasijević (1894–1981), koja se do danas smatra najumnijom Srpkinjom. U Markovićevom živom sećanju ostala su poznanstva s Jelenom Dimitrijević, Jelenom Spiridonović Savić i popularnim operskim pevačem Žarkom Cvejićem. Ipak, najjači utisak iz očeve boemske okoline u Skadarliji na njega su ostavili pesnik Sima Pandurović (1883–1960) i glumac Dobrica Milutinović (1880–1956). Uz oca je u Skadarliji upoznao i našu predratnu glumicu Žanku Stokić (1887–1947), koja se proslavila ulogom gospođe ministarke u istoimenoj komediji Branislava Nušića.

Nova komunistička vlast uhapsila je pesnika Simu Pandurovića, prevodioca Šekspira i Molijera na srpski. Autora „Posmrtnih počasti” 1945. osudio je tzv. sud časti na pet godina gubitka srpske nacionalne časti i zabranu objavljivanja, uz obrazloženje da je objavljivao tekstove za vreme okupacije. Pandurović je proglašen krivim i zato što je za vreme rata bio u Upravnom odboru Srpske književne zadruge i što je javno nastupao na Kolarčevom univerzitetu u društvu s Veliborom Jonićem i Vladimirom Velmar-Jankovićem, najvišim zvaničnicima Ministarstva prosvete u vladi đenerala Milana Nedića.

Isti „sud” doneo je početkom 1945. presudu da je glumica Narodnog pozorišta Žanka Stokić (1887–1947) kriva zato što je za vreme okupacije nastupala u pozorištu i u programima Radio Beograda, koji je bio pod nemačkom upravom. Osuđena je na osam godina gubitka građanske časti i na društveno koristan rad. Posle dve godine čišćenja ulica konačno je uvažena Žankina molba za pomilovanje. Međutim, bolesna i izmučena, ona je izdahnula u leto 1947, samo tri dana nakon što joj je saopšteno rešenje o pomilovanju.

19.

Visoko mišljenje Marković je imao o novelisti, dramskom piscu, esejisti i psihologu Vladimiru Velmar-Jankoviću (1895–1976), s kojim je tesno sarađivao u emigrantskoj „Slobodnoj Jugoslaviji”. Taj časopis za politiku, kulturu i književnost pokrenut je 1955. u Minhenu i štampan je na srpskohrvatskom i na slovenačkom jeziku. Iz sasvim razumljivih razloga većina autora „Slobodne Jugoslavije” koristila je pseudonime, tako da se Velmar Janković potpisivao kao V. J. Wukmir, a Marković kao M. S. Marković. Iako nije bilo nijednog zakonskog osnova da mu se u zemlji sudi, Marković je iz predostrožnosti koristio i druge pseudonime, kao što su Stojan Vuković, M. S. M., Pero Dimiskija…  Da njegov oprez nije bio ni neosnovan ni preteran, potvrdile su i tri posete službenika Udbe, Brozove političke policije, koji mu nisu pretili već su mu davali do znanja da motre na njega i da ga „imaju na oku”. Dva puta su s njim „informativne razgovore” obavili Hrvati, a jednom Srbin.

Za vreme Drugog svetskog rata Velmar-Janković je bio pomoćnik ministra prosvete Velibora Jonića (1892–1946)[15] u vladi đenerala Milana Nedića. Pisac „Pogleda s Kalemegdana” uspeo je u jesen 1944. da napusti zemlju, da se preko Italije domogne Španije. Nastanio se u Barseloni, gde se u početku izdržavao kao radnik na bojenju karanfila. Sud u zemlji osudio je Velmar-Jankovića, u odsustvu, na smrt kao „domaćeg izdajnika”. U Španiji je pod pseudonimom Horhe Vukmir objavio tri obimne studije iz psihologije na španskom jeziku. Studije iz oblasti psihologije i psihijatrije objavljivao je u španskim i u francuskim stručnim časopisima. U Barseloni je osnovao prvi privatni centar za mentalno zdravlje „Orexis”.

Vladimir Velmar Janković smrtno je stradao u saobraćajnoj nesreći i sahranjen je u Barseloni pod imenom Profesor V. J. Wukmir.[16]

S Milošem Crnjanskim Markovića je u emigraciji upoznao treći znameniti srpski emigrant. Bio je to  književnik, scenarista i filmski režiser Stanislav Krakov (1895–1968), koji je živeo u Sen Žilijenu u Francuskoj. Nećak đenerala Milana Nedića pokazao se kao pravi junak na bojnom polju. Kao maloletni dobrovoljac Krakov je bio u četničkom odredu Vojina Popovića, slavnog vojvode Vuka. U oba balkanska i u Prvom svetskom ratu pisac „Plamena četništva” ranjavan je ukupno sedamnaest puta. Preživeo je albansku golgotu i bio je među prvim borcima koji su osvojili Kajmakčalan i umarširali u Veles. Za iskazanu hrabrost primio je ukupno osamnaest domaćih i stranih odlikovanja.

Za poručnika srpske vojske Stanislava Krakova rat nije okončan 1. decembra 1918, kada je proglašeno Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca. On je iz Kraljevice vraćen u Zagreb, u kome je 5. decembra počela oružana secesionistička pobuna Hrvata protiv tek osnovane države. Tog dana atmosfera u Zagrebu potpuno je odudarala od one koju je Krleža opisao u „Pijanoj novembarskoj noći 1918”. U Rudolfovoj kasarni počela je pobuna, a njeni nosioci bile su hrvatske oružane jedinice: 53. i 25. domobranska pukovnija 42. domobranske, ili „vražje” divizije. U sastavu 10. čete ove druge, ili „zagrebačke” pukovnije, nalazio se 1914. austrougarski kaplar Josip Broz. Ova „zagrebačka” pukovnija ostala je upamćena po krvoločnosti i nezapamćenim zločinima koje je počinila nad nedužnim civilima, ženama, starcima i decom u Mačvi i Podrinju na početku Prvog rata. Tada je počinjen i prvi genocid nad Srbima u XX veku, nakon koga Broz stiče svoje prvo ratno odlikovanje.[17]

Marko S. Marković u šetnji sa ocem na Terazijama, Beograd, 1940. (Foto: Arhiva Radovana Kalabića)

Krakov, koji je 5. decembra 1918. bio u malobrojnoj misiji pukovnika Milana Pribićevića, mogao je iz neposredne blizine da prati kako se masa od oko 20.000 ljudi pridružuje pobunjenim pukovima. Kako se sliva Frankopanskom ulicom i Ilicom i urla „Dole Srbija”, „Dole opančarski kralj”! Kako ratoborno maršira prema tri dana ranije useljenom Narodnom vijeću SHS u nameri da sruši narodno predstavništvo tek stvorene države, da poništi ujedinjenje i da uspostavi nezavisnu državu Hrvatsku. Kako srpska vojska još nije bila pristigla u Zagreb, efikasnom se pokazala reakcija nekoliko sokola i dalmatinskih mornara, predvođenih Grgom Anđelinovićem s Hvara. Oni su s vrhova zgrada na Jelačićevom placu osuli mitraljesku paljbu po podivljaloj gomili. Usmrtili su njih petnaestak, a ostali su se u panici razbežali. Po skorom dolasku srpske vojske niko od Zagrepčana nije smeo ni da pisne, a kamoli da digne glas protesta. Upravo pod utiskom tih scena, koje su se odigravale pred njegovim očima, Stanislav Krakov opisao je Zagreb kao „[…] podmuklu varoš trgovaca i advokata u kojoj sve ključa od obaranja i stvaranja država u igri đavoljskih rabota”.[18]

U međuratnom vremenu Krakov je objavio dva značajna romana: „Kroz buru” i „Krila”. Režirao je i dva dokumentarno-igrana filma, „Za čast otadžbine” (1930) i „Golgota Srbije”(1940), koji i do danas predstavljaju najcelovitiji prikaz srpske pobede u Prvom svetskom ratu.

Pre drugog rata Krakov je bio direktor i glavni urednik „Vremena”, politički urednik „Politike” i kratko vreme direktor Radio Beograda.

U Drugom svetskom ratu bio je urednik vladinih listova pod okupacijom: „Novo vreme”, „Obnova” i „Zapisi”.

Posle rata osuđen je kao narodni izdajnik.

U emigraciji je štampao dvotomnu knjigu „Milan Nedić”, 1963. i 1968, kao i dragocenu memoarsku prozu „Život čoveka sa Balkana”.

Zemni ostaci Stanislava Krakova i danas počivaju u tuđini, u kojoj se i upokojio 1968. godine.

20.

Profesora Slobodana Jovanovića (1869–1958) Marković je upoznao u Londonu, u kome se upokojio i u kome je prvo sahranjen nekadašnji predsednik izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije. Prilikom njihovog prvog susreta Jovanović je pokazao zadivljujuće pamćenje, iako je tada već bio u poodmaklim godinama. Kada je čuo imena Markovićevih predaka, nekadašnji predsednik Srpskog kulturnog kluba sa osmehom je prokomentarisao:

„Pa to je savršeni pejzaž srpskog političkog života: deda po ocu liberal, deda po majci naprednjak, a otac radikal.”[19]

Na inicijativu Slobodana Jovanovića u Londonu je osnovano Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu. Osnivačka skupština Udruženja, kojoj je prisustvovalo 40 članova- osnivača i značajnih imena u srpskoj književnosti i kulturi, održana je 21. juna 1951. Bio je to najveći i najznačajniji posleratni skup srpske intelektualne elite u emigraciji. Za počasnog predsednika Udruženja izabran je Slobodan Jovanović, a za predsednika Miloš Crnjanski.

Sveti Nikolaj Srpski i svepravoslavni ovako je tada popunio rubrike osnivačke pristupnice za članstvo u Udruženju srpskih pisaca u izgnanstvu:

„Ime i prezime: Nikola D. Velimirović

Školske kvalifikacije: Beogradska bogoslovija

Jezici koje govori: srpski

Zanimanje: sveštenik

Publikacije i radovi: ’Zemlja Nedođija’”.

Podatke o sebi ovako je, dakle, ispunio neko ko je po završetku Bogoslovije u Beogradu promovisan u doktora teologije na Starokatoličkom bogoslovskom fakultetu u Bernu i u doktora filozofije na Univerzitetu u Kembridžu. Onaj koji je bio počasni doktor na Glazgovskom, Oksfordskom i Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Poliglota koji je osim engleskog i ruskog, a njih je savršeno govorio, znao i gotovo sve važnije zapadnoevropske jezike. Pisac više od četrdeset knjiga i preko tri hiljade članaka objavljenih po srpskim, engleskim, francuskim, nemačkim i španskim listovima i publikacijama.

U Drugom svetskom ratu vladika Nikolaj (1881 – 1956) je sa patrijarhom Gavrilom Dožićem (1881 – 1950) jedno vreme bio zatočen u nemačkom logoru Dahau.

Mošti vladike Nikolaja prenete su iz tuđine u Srbiju tek 1991.

U nameri da postane utočište slobodne kulturne i nacionalne misli srpskog naroda Udruženje je izdavalo publikacije, organizovalo javna predavanja, na razne načine pomagalo rad srpskih stvaralaca u svetu i dizalo svoj glas protesta zbog kršenja ljudskih i umetničkih prava i sloboda u SFRJ. No, njegova najvažnija uloga ogledala se u obnovi srpske književne i kulturne tradicije, čiji je prirodni razvitak nasilno prekinut posle Drugog svetskog rata.

Miloš Crnjanski, prvi predsednik Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, održao je i prvo predavanje na temu „O našoj savremenoj književnosti”. Usledila su zapažena predavnja Slobodana Jovanovića i Miodraga Stajića. Prvi je govorio o „Osnivanju Srpskog književnog glasnika”, a drugi „O književnoj politici SKZ”. Potom su održana predavanja o Njegošu, o Rastku Petroviću i dr.

Posle smrti Slobodana Jovanovića Udruženje je ustanovilo nagradu koja je nosila njegovo ime. Među važnijim dobitnicima nagrade „Slobodan Jovanović” do 1983. bili su: Milan M. Petrović (1902–1963) za zbirku pesama „Skamenjene suze”, Vlastimir S. Petković (1893–1971) za roman „Poručnik Al izbeglica”, dr Miodrag Purković (1907–1976) za delo „Istorija srpske pravoslavne crkve u Trstu”, dr Živko Topalović (1886–1972) za knjigu „Kako su komunisti ugrabili vlast u Jugoslaviji”, dr Ivan Avakumović (1926–2013) za istorijsku studiju „Mihailović prema nemačkim dokumentima”, Dragoslav P. Dragutinović (1902–1996) za delo „Od Sarajeva do Ofembaha”,  braća Radoje i Živan Knežević za knjigu „27. mart”, Zvonimir P. Vučković (1916–2014) za memoarsko delo „Sećanja iz rata”… Među brojnim dobitnicima nagrade „Slobodan Jovanović” bili su i dr Anka Subotić Gođevac, Radivoje J. Bojić, Radoslav D. Kostić Katunac, Kosta St. Pavlović, Dragoljub M. Arsenijević i dr.[20]

Profesor Slobodan Jovanović u mlađim danima

Posle odluke da se u članstvo mogu birati i drugi umetnici to udruženje je 1970. preimenovano u Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Nakon dve godine odlučeno je da se i predstavnicima drugih naroda omogući članstvo u Udruženju, tako da se broj njegovih članova popeo na 107. Članovi Udruženja bili su i Miloš Aćin Kosta, Boško Vračarević, dr Radoje Vukčević, dr Milan Gavrilović, Dragoslav Dragutinović, Jovan Đonović, Dimitrije Đorđević, Vuko Đurišić, Mladen Žujović, Milan D. Đorđević (episkop Irinej), Jovan Kontić, Mirko Kostić, Kajica Milanov, Dimitrije Mitrinović, Vasa Mihailović, Nenad Petrović, Milica Petrović Lozanić, Jovo Plamenac, Jelena Pophristić, Dušan Popović, Adam Pribićević, dr Božidar Purić, Milan Rajić, dr Miloš Sekulić, Dragan Sotirović, Milica Topalović Đurić, dr Desimir Tošić, Stevan Đirković, Stanko Ocokoljić (episkop Firmilijan), Konstantin Fotić i dr.

Na montiranom sudskom procesu đeneralu Mihailoviću i grupi od dvadeset tri lica 1946. osuđen je i Slobodan Jovanović, na kaznu lišavanja slobode i prunudnog rada u trajanju od dvadeset godina. On je osuđen i na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina. Istom presudom Vojnog veća profesoru Slobodanu Jovanoviću oduzeto je državljanstvo i konfiskovana je sva njegova imovina.

Zabrana dela Slobodana Jovanovića, jednog od naših najplodnijih i najznačajnih pisaca i istoriografa, praktično je trajala od završetka Drugog rata pa sve do 1990. Te godine objavljena su njegova „Sabrana dela” u izdanju BIGZ-a, „Jugoslavija publika” i „Srpske književne zadruge”.

Slobodan Jovanović je sudski rehabilitovan 2007.

Njegovi posmrtni ostaci preneti su 2011. iz Londona u Beograd i sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

21.

Navršilo se tačno deset godina od upokojenja Marka S. Markovića, a ono o čemu je pisao i govorio još za života upravo sada se odigrava pred našim očima. Još početkom poslednje decenije prošlog veka on je zapisao:

„U strateškom pogledu, politika zapadnih sila se može najbolje objasniti ’teorijom domina’ […] Jugoslavija je bila početna domina; Rusija je predviđena kao poslednja. Prvi put u istoriji ukazala se prilika da Rusija bude potpuno uništena i pravoslavni narodi s njom. Zaveden praznim obećanjima i uveren u čvrstinu saveza sa Ukrajinom, ruski narod se bacio u bezdan, uveren da će u propasti Sovjetskog Saveza naći spas, ali je iz te krize izašao oslabljen ekonomski, politički i vojnički. Prekonoć lišena pomorskih baza na Baltičkom i Crnom moru, Rusija se najednom našla na istorijskoj sceni kao džin odsečenih ruku. I ruski neprijatelji nisu odoleli iskušenju da prodru u tu političku pukotinu. Ali Rusija je, uprkos svome padu, ostala nuklearna sila, pa je bilo nemoguće napasti je odmah i neposredno, jer bi to izazvalo atomski rat […]

Činjenica da Rusija i Ukrajina do danas nisu zvanično i nedvosmisleno stavile svoj ’veto’ protiv intervencije stranih trupa u Jugoslaviji svedoči da njihovi slepi vođi nisu svesni da se u našoj zemlji pre svega njima kopa grob […]

Međusobno uništenje paravoslavnih i muslimana je najbolji ’recept’ za unutrašnje razaranje Rusije, a ujedno služi njihovim zajedničkim neprijateljima. Otuda na Zapadu saglasnost između nehrišćana i nepravoslavnih hrišćana, kao i između levice i desnice. Gledaju ko će koga da nadlicitira jer, bar privremeno, svima koristi zločin. Zasada nema korisnije politike, sve dok neprijateljima ne uspe da izazovu sudar među samim pravoslavnim narodima, po primeru Moldavije, a nadasve rat između Rusije i Ukrajine, u nadi da bi tada došlo i do pravoslavnog nuklearnog sukoba. Izvesno je da bi u tom slučaju stradala i Evropa, ali šta to mari ako se Rusi i Ukrajinci budu uzajamno uništili […]

Onima koji ne veruju da je Zapad udario tim pravcem i već prekoračio prag Trećeg svetskog rata, valja ukazati na primer naglog porasta turskog značaja i ugleda. Turska je ta kojoj je dodeljena presudna uloga u idućim balkanskim sukobima. No, njena uloga je dvostruko važna i u odnosu na Rusiju: s jedne strane, ona je pozvana da – sa Irancima ili bez njih – podržava kavkaske i azijske muslimane protiv Rusa, a s druge, da iskorišćava i potpiruje rusko-ukrajinsku zavadu. Naravno, poštujući ’teoriju domina’, i Turska je pozvana da deluje oprezno i postepeno, ne izazivajući protiv sebe sve pravoslavne narode odjednom.”[21]

Sve navedeno Marković je pisao pre tri decenije.

Evo šta je govorio i na šta je upozoravao još u oktobru 2005, u Beogradu:

„A šta poslušna Evropa dobija time što se pridružuje Amarikancima u razbijanju ruske ’imperije’? Ona gubi, na duži rok, svoga jedinog saveznika u borbi protiv islamizma. Jer Amerikanci nemaju nameru da brane Evropu od te smrtne opasnosti. Naprotiv, oni hoće oslabljenu Evropu koju će držati u šahu pomoću te pretnje. Prema tome, treba podržati islamsku invaziju u Evropi, stvoriti islamske državice poput Bosne i Velike Albanije, čak i po cenu privremene saradnje sa Al kaidom, kao što se desilo u Bosni i na Kosovu […]

Samo, s obzirom da je odnos snaga bio različit, NATO je napao i bombardovao Srbe, dok se protiv Rusa Ameriknci koriste miniranjem i podmićivanjem. Danas u zemljama Istočne Evrope biti ’za Evropu’ i uključiti se u Evropsku zajednicu znači naprosto biti protiv Rusije. Rečju, ’Hladni rat’ se nastavlja. Bilo bi bolje reći ’mlaki rat’, jer se u tom ’novom hladnom ratu’ primenjuju neuporedivo opasnije provokacije nego nekada protiv Sovjetskog Saveza […]

Ali najefikasnije američko oružje je novac. Francuszi zovu ONG (Organisations non qouvernementales), tj. ’nevladine organizacije’, one ’privatne’ organizacije preko kojih Amerikanci kupuju političare, intelektualce i novinare Istočne Evrope, pod izgovorom da kod njih ne vlada prava demokratija. Tako padaju jedna za drugom zemlje koje opkoljavaju Rusiju: Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan, Uzbekistan, Tadžekistan, Kazahstan, Kirgistan, a sada im je na nišanu Belorusija. Ako se tim putem nastavi, Amerikanci će dobiti Treći svetski rat bez rata […]

Ipak, Ukrajina ostaje ruska Ahilova peta i smrtna opasnost. Budućnost Rusije se igra na tom terenu […]

Putin zasada vešto izbegava sukob […] Međutim, na azijskoj strani, može se reći da se Putin približava ostvarenju sna starih ruskih ’Evroazijaca’, ruskog saveza sa Indijom i Kinom. Zbližavanjem tih triju velikih sila izgrađuje se jedan moćan bedem ujedno protiv američkog imperijalizma i islamističke invazije.”[22]

22.

Na pitanje da li novi svetski poredak zaista postoji i, ako postoji, kolika bi bila cena srpskog „priključka”, Marko S. Marković ovako odgovara 1995, četiri godine pre NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru:

„Ako nekome sva dosadašnja stradanja naše braće van Srbije ne dokazuju da novi svetski poredak postoji, onda će možda postati svestan kada bombe budu udarale po Srbiji. Taj poredak je na dobrom putu da postane svetski, samo što Srbi, i kada bi hteli, ne bi mogli dobiti ulaznicu. Jer on zahteva uništenje pravoslavnih naroda […] Nijedna hrišćanska crkva nije ustala u odbranu Srba. Samo su se čuli napadi protiv Srpske Crkve i Srpskog Patrijarha. Znači, sad je kasno i za masovno prelaženje na islam ili u katolicizam […] Rečju, čak i kad bismo bili spremni da se prodamo kao narod, ne bi nas više niko kupio.”[23]

Godine 2004. Marković se istovremeno i pita i odgovara:

„Šta možemo očekivati od te savremene Evrope pod američkom čizmom? Samo kupoprodaju, i to ne po ugovoru ’dam da daš’, nego ’prodaj se za male pare’. Spremaju nam ekonomsku kolonizaciju kupovinom srpskih preduzeća, praćenu daljim razbijanjem Srbije, otkupljivanjem Crne Gore i Vojvodine bez rata i otcepljenjem Kosova putem međunarodnog nasilja.”[24]

U tonu rezignirane ispovesti on već naredne, 2005. godine zaključuje i opominje:

„Već godinama pokušavam da srpski narod probudim i razbijem njegove iliuzije, ali uzalud. Znate li šta danas srpski narod predstavlja u očima Zapada? Odgovor je prost: on vredi manje od životinjskih vrsta. Svetski ekolozi se odavno brinu za sudbinu delfina, slonova, medveda, ptica, krokodila, a u poslednje vreme slepih miševa i žaba, zato što bi njihov nestanak bio štetan za dalji razvoj prirode. Ali uništenje Srba i Rusa ni najmanje ne škodi prirodi. U Francuskoj je zabranjeno ubijati vukove i medvede kupljene u Sloveniji. A na teritoriji bivše Jugoslavije Srbi se mogu uništavati kao muve. ’Spasite zoološki vrt u Vensenu!’, to u Parizu lepo zvuči. Ali kad bi neko sutra u novinama napisao članak pod naslovom ’Spasite srpski narod’, bio bi izviždan i ismejan […]

Da li je u istoriji postojala neka civilizacija koja je niže pala od ove zapadne, u kojoj ludilo i mržnja trijumfuju nad razumom i ljubavlju?”[25]

Jedinstveno „Zaveštanje” srpskom narodu Marko S. Marković ostavio je, simbolično, na Vidovdan. Na najveći srpski nacionalni praznik on je 2003. dovršio svoj kratki nacionalni program „JEDINSTVO, PREPOROD I OSLOBOĐENjE”, koji „[…] nije lek po sebi, ali je ipak početak dijagnoze bez koje nema pravog leka”.[26]

Portret Marka S. Markovića iz 1942. koji je izradio ruski slikar Sosnovski (Foto: Arhiv Radovana Kalabića)

Smatrajući da su Srbi kao narod smrtno ugroženi i da pojam jedinstva ima dublji i jači koren od pojma sloge, Marković se prvo založio za stvaranje čvrstog bloka protiv naših smrtnih neprijatelja. „Jedinstvo nikoga ne prisiljava da se odrekne svog stava i mišljenja. Ono samo zahteva da se opšti interes stavi iznad partijskog.”[27]

Preporod bi, po Markovićevom mišljenju, morao da obuhvati sve vidove društvenog života, počev od verskog, preko vojnog i političkog, do ekonomskog. U „Zaveštanju” on se pozabavio verskim, vojnim i političkim aspektom nacionalnog preporoda, od kojih se po snazi i dalekosežnom značaju izdvajaju i ove poruke:

„Kao i uvek u najtežim časovima svoje istorije, srpski narod očekuje od svoje Crkve da ga povede putem sloge, spasa i verskog preporoda […] Zato Crkva treba da se založi za pomirenje srpskih političkih stranaka, a da javno osudi organizatore satanske zavere protiv Srba: velike sile Zapada pod palicom američkog hegemonizma, Vatikana i islamizma. U tu svrhu morala bi se organizovati duhovna mobilizacija svih Srba…”[28]

„Pored reorganizacije i naoružanja, vojsci je neophodan i moralni preobražaj.”[29]

Posebnu pažnju u procesu nacionalnog preporoda Marko S. Marković posvetio je prosveti, verskoj nastavi u državnim školama i kulturi.

U „OSLOBOĐENjU” kao završnom poglavlju „Zaveštanja” Marković je zapisao:

„Srpski narod, ukoliko hoće i zaslužuje da kao takav postoji, ne može se nikad odreći izgubljenih krajeva Južne Srbije, Krajine, zemalja Herceg-Bosne i Kosova. Oslobođenje tih teritorija i povratak Srba na njihova vekovna ognjišta mora biti krajnji cilj naših budućih generacija.”[30]

Umesto epiloga

Marko Srboljubov Marković usnio je u Gospodu 27. aprila 2012. godine u Orleanu kraj Pariza, gde i danas počivaju njegovi zemni ostaci.

Vest o njegovom fizičkom nestanku nije privukla pažnju nijednog većeg štampanog ni elektronskog medija u Srbiji.

Ovdašnja javnost je tek preko društvenih mreža obaveštena o odlasku najgospodstvenije figure srpske političke emigracije i jedinstvenog viteza naše visoke kulture.

Marković još nije bio ni spušten u raku na tuđoj zemlji kada je u Srbiji i u njegovom rodnom Beogradu pompezno i na sva medijska zvona otpočelo najavljivanje festivala „Krleža: San o drugoj obali”. Tačno vek nakon njegovog prvog proterivanja iz Srbije kao austrougarskog špijuna, Kulturni centar Beograda upriličio je Krležin trijumfalni povratak u srpsku prestonicu. Parama poreskih obveznika svih građana Srbije ta gradska ustanova kulture je od 10. maja do 10. juna 2012. godine proslavila Krležin pobedonosni povratak u Beograd izložbama, performansima, razgovorima i debatama, stripom, pozorištem, radio-dramama, promocijama knjiga, filmovima i radionicama njemu posvećenim. Taj jednomesečni festival, kao i multimedijalnu izložbu „San o drugoj obali” u Likovnoj galeriji KCB svečano je otvorio književnik Bora Ćosić. On je uživalac doživotne nacionalne penzije Republike Srbije, koja se kao svojevrsna državna nagrada dodeljuje pojedincima „za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi”.[31]

Sociolog kulture Zoran Avramović sažeto je izložio „vrhunski doprinos”  Bore Ćosića našoj nacionalnoj kulturi:  „[…] Srbin iz Zagreba, koji se doselio u Beograd 1937, da bi se početkom 1990. odselio u Nemačku, sa stidom što je Srbin, napisao je i izgovorio pregršt najtežih reči na račun Srba, ponajviše na Miloševićevu vlast, kao i onu posle njegovog pada. Odmetnik od srpstva, Bora Ćosić, pobegao je u Nemačku da bi izlio otrov o srpskom mentalitetu, običajima, kulturi.”[32]

Na festivalu je predstavljeno i strip-izdanje „Miroslavljevo jevanđelje – apokrifna verzija”, originalna grafička novela urađena po scenariju Bore Ćosića. Grupa 484 organizovala je radionice čitanja Krležinih dela beogradskim srednjoškolcima. Na sva tri programa Radio Beograda emitovane su Krležine drame,  organizovane glumačke ulične procesije, performansi u hotelu „Mažestik”…

Na festivalskoj multimedijalnoj izložbi posvećenoj Miroslavu Krleži, uz nesebičnu saradnju i zahvaljujući SANU, prvi put je javno izložen original „Divotvelepisma”, nadrealističke kolaž-epistole koju je Krleža  uputio Marku Ristiću 1936…

Bila je to i jedinstvena prilika da cela jedna menažerija ovdašnjih rodomrzaca, koja je još od prošlog veka priključena na strane fondove, a sada pojačana srbomrscima sa strane, bukvalno prodefiluje beogradskom kulturnom scenom i beogradskim ulicama od 10. maja do 10. juna 2012. Ali ovaj put na račun budžeta kolonizovane Srbije.

Pa šta se onda promenilo i da li je danas išta drugačije u odnosu na ono vreme posle Prvog svetskog rata kada je i započela kolonizacija srpske književnosti i kulture u kojoj je Miroslav Krleža odigrao jednu od najvažnijih uloga?

U članku „Mi postajemo kolonija strane knjige”, objavljenom tačno osam decenija pre „Krležinog beogradskog festivala” Miloš Crnjanski je konstatovao da je „naša knjiga” pre rata imala veliku prođu i još veći uspeh. Međutim, posle Prvog rata, pisao je Crnjanski, naše knjižare preplavila je tuđinska knjiga i vrtoglavo je porasla prodaja prevoda iz strane književnosti.

Petar Omčikus, „Miloš Crnjanski“ (Foto: Vikipedija/Goldfiger, CC BY-SA 3.0 RS)
Petar Omčikus, „Miloš Crnjanski“ (Foto: Vikipedija/Goldfiger, CC BY-SA 3.0 RS)

„Uzrok je tome”, nastavio je Crnjanski, „pre svega, u jednoj dubokoj apatiji za naše, i ogroman porast stranaca, stranaca bar po duši, u našoj sredini, željnih ne samo francuskih žurnala nego i nemačkih knjiga, indiferentnih prema našem jeziku, našoj književnosti, našem kulturnom razvitku uopšte. Zatim jedan naročiti talas spekulacija, stranog kapitala za izdavanje žurnala i knjiga, koji je obuhvatio svu našu zemlju.”[33]

U istom članku Crnjanski je nagovestio i pogubne posledice kolonizacije u kulturi:

„Prodaja i organizovano naturanje strane knjige i prevoda, međutim, i kada ostavimo po strani one politički defetističke, postaje sve više rak-rana naših književnih i prosvetnih prilika i glavna opasnost za svaki razvitak naše naučne, popularne i tzv. lepe književnosti. Mentalitet idućeg pokolenja, da ne govorimo o sadašnjem, stvara se na osnovu tuđinske knjige u tuđinskoj atmosferi. Posledice toga ne treba valjda naročito tumačiti.” [34]

Pogubne posledice austro-marksističke i pravaške, a posle Drugog rata titoističko-ustaške političke i kulturne kolonizacije Srbije, nakratko su i stihijski počele da se saniraju u poslednjoj deceniji prošlog veka, koja se vezuje za suverenističku eru vladavine Slobodana Miloševića. Međutim, posle puča i prevrata od petog oktobra 2000. Srbija je ponovo izgubila državni suverenitet i nacionalnu slobodu. Kolonijalni zamah u kulturi dobio je na ubrazanju i na jačini, samo je sada bio ogrnut plaštom evroatlantskih integracija. „Kulturno kolonizovanje” Srbije proteglo se i na godine posle „Krležinog beogradskog festivala”, a svoj vrhunac dostiglo je sledeće, 2013. godine, tačno na desetu godišnjicu objavljivanja „Zaveštanja” Marka S. Markovića.

Te 2013. godine podudarila su se dva izuzetno značajna jubileja u srpskoj književnosti i kulturi: 200 godina od rođenja Petra II Petrovića Njegoša i 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog. Indiferentni odnos države prema obeležavanju dva veka od rođenja Lovćenskog Tajnovidca, Prometeja Srpstva, kako je Isidora Sekulić nazvala pesnika „Gorskog vijenca” i „Luče mikrokozme”, kao i zvanično bagatelisanje sto dvadesete godišnjice rođenja pisca „Seoba” i „Embahada”, samo su nas učvrstili u uverenju da je tuđinska okupacija u sferi duha, u književnosti i u kulturi pustila svoje najdublje korene. Zato će i svakoj narednoj borbi za oslobođenje Srpstva nužno prethoditi odbrana oltara, jezika, pisma i kulture. Od uspeha u toj odbrani i od čuvanja i snaženja kosovskog i pobedničkog duha naših slavnih predaka zavisiće, neminovno, i naš opstanak. Ili, kako je često ponavljao dr Marko Srboljubov Marković:

Spas je tvoj u tebi, Izrailju!

 

U Beogradu, 31. marta 2022.

 

(KRAJ)

 

Radovan Kalabić je književnik, istoriograf i predsednik žirija Udruženja književnika Srbije za dodelu „Nagrade Janko Veselinović za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku“. Autor je 12 knjiga, među kojima su „Srpska emigracija“, „Grofovska vremena“ i „Ravnogorska istorija“. 

 

UPUTNICE
__________________________________________________________________________________

[1]Božidar Kovačević: „Krležin napad na Beograd i njegova poslednja knjiga”, Reč i slika, 1. 9. 1926.

[2] Kopiju svojeručno napisane poruke Božidaru Kovačeviću iz 1977. dr Marko S. Marković predao mi je oktobra 2007.

[3] Gojko Tešić: Zli volšebnici (Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943), Slovo ljubve – Beogradska knjiga, Beograd, Matica srpska, Novi Sad, 1983, II, str. 167.

[4] Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunista, knjiga prva, drugo, dopunjeno izdanje, Svetigora, Izdavačka ustanova Mitropolije crnogorsko-primorske, Cetinje, 2003.

[5] Marko S. Marković: „Koreni srpskog bića” (Prilozi: kopija Markovićeve „Vojničke Ravnogorske knjižice DČD JVUO), Srpska narodna odbrana u Americi, Beograd–Čikago, 2016.

[6] Marko S. Marković: „Pravoslavlje i novi svetski poredak” (Prilozi – prepiska s vladikom Nikolajem (Velimirovićem), Srpska narodna odbrana u Americi, Beograd–Čikago, 2019.

[7] Prota Aleksa Todorović upokojio se u proleće 1990. u Minhenu, nedugo posle pada Berlinskog zida. Pored zbunjene Titove diplomatije on je, makar u mrtvačkom sanduku, uspeo da se vrati u Srbiju. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, pored supruge Lene, koja je protu Aleksu, što živa što mrtva, čekala punih 45 godina. Nakon dve godine, 1992. svoje grobno mesto u Srbiji dobio je i Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (1881–1956).

[8] Justin Popović, doktor teologije i profesor Beogradskog univerziteta. Sa znamenitim srpskim filozofom Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filozofsko društvo. Bio je pre rata veliki protivnik „Konkordata”, a za vreme rata otvoreno je podržavao oslobodilački pokret đenerala Draže Mihailovića. Posle rata nove vlasti su ga proganjale, privodile i saslušavale. U manastir Ćelije, u kome je služio kao arhimandrit, došao je 1948. Njegova najznačajnija dela su: Dogmatika pravoslavne crkve 1–3, Dostojevski o Evropi i slovenstvu, Svetosavlje kao filozofija života, Pravoslavna crkva i ekumenizam, Žitija svetih 1–12, Put bogopoznanja i dr.

[9]  „Kruna”, br. 1: „Putinov veto – prvi korak ka spasenju Srbije”, intervju Dobrice Gajića (1965–2014) sa dr Markom S. Markovićem, Beograd, 2007.

[10] Krstić je autor četiri knjige, među kojima se po značaju izdvajaju Politika i obraz – za vaskrs raspetog Srbstva i Pobediti ili nestati. Svetosavsku nagradu primio je 1991. iz ruku blaženopočivšeg patrijarha Pavla za filozofsko-bogoslovsku studiju Pojam logosa kod Svetog Jovana Bogoslova. Kao vrsni govornik on je uživao i veliki ugled u našim crkvenim i vojnim krugovima. Krstić je imao veliki uticaj na srpsku omladinu. Do kraja života neustrašivo se borio za „školu s verom, politiku s poštenjem, vojsku s rodoljubljem i državu s Božjim blagoslovom”.

[11] Dr Marko S. Marković: Pola veka srpske golgote, Biblioteka „Politika i obraz”, Beograd, 1995.

[12] Otac Mitrofan Hilandarac rođen je 12. oktobra 1923. kao Milan Mišulić, u šumadijskom selu Ratari. Upokojio se 5. jula 1999. na Svetoj Gori. U Drugom svetskom ratu bio je „prosvetar u Srpskim dobrovoljcima Dimitrija Ljotića (1891–1945). Posle rata emigrirao je u Nemačku, gde se usavršio i postao grafički radnik. Zamonašio se u Hilandaru 1961.

[13] M. Hilandarac: Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu, izdanje manastira Hilandara, Sveta Gora, 1987.

[14] Dragiša Kašiković (1932–1977) bio je novinar, aforističar, publicista, urednik, prevodilac i istaknuta ličnost srpske političke emigracije u SAD. Sa devetogodišnjom poćerkom Ivankom Milošević okrutno je likvidiran u noći između 18. i 19. juna 1977. godine u prostorijama Srpske narodne odbrane u Čikagu. Američki istražni organi nikada nisu otkrili i pravdi priveli njihove ubice. U krugovima srpske emigracije i među boljim poznavaocima tajnih operacija Udbe do danas vlada nepodeljeno mišljenje da su Kašiković i mala Ivanka samo dve od 153 posleratne žrtve Titove političke policije. Najznačajnija dela Dragiše Kašikovića su: „Genocid u Hrvatskoj 1941–1945” (dvojezično izdanje, na srpskom i na engleskom), „Poručnik Kavaja”, „Dupljaci” i zbirka aforizama „Partija te tuži – Partija ti sudi”.

[15] Smrtna kazna nad Jonićem izvršena je 17. jula 1946, kada je pogubljen i đeneral Dragoljub Mihailović. Na isti dan 1918. ritualno je streljana cela ruska carska porodica Romanov, čime je nova komunistička vlast u Jugoslaviji potvrdila da sledi okultni primer boljševika u borbi protiv pravoslavlja.

[16] Velmar-Jankovićeva kćerka Svetlana (1933–2014) opisala je svoja sećanja na oca u autobiografskoj knjizi Prozraci I–II.

[17] Pero Simić: Tito – fenomen 20. veka, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

[18] Stanislav Krakov: Život čoveka na Balkanu, Ukronija, 2019.

[19] Dr Marko S. Marković: „Prvo pero srpske političke emigracije – dobitnik nagrade ’Dragiša Kašiković’ Matice iseljenika Srbije za 2007. godinu”, Dveri srpske, Vaskrs 2007.

[20] Rad Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu 1953–1983, Himelstir, 1984.

[21] Marko S. Marković: „Pravoslavlje i novi svetski poredak’, Hrišćanska misao, Beograd, 1999, str. 122–126.

[22] Kao pod 51., str. 84–85.

[23] Obraz, br. 2, 1995, str. 33.

[24] Kao pod 51, str. 21.

[25] Isto, str. 88.

[26] Marko S. Marković: Pravoslavlje i novi svetski poredak, Dodatak: Zaveštanje, Srpska narodna odbrana u Americi, Čikago–Beograd, 2019, str. 155.

[27] Isto.

[28] Isto, str. 157.

[29] Isto, str. 158.

[30] Isto, str. 160.

[31] Član 14 Zakona o kulturi, Službeni glasnik RS, br. 72/2009.

[32] Zoran Avramović: Rodoljupci i rodomrsci, Službeni glasnik“, Beograd, 2013.

[33] Vreme, 9. III 1932, str. 2.

[34] Isto.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Arhiva Radovana Kalabića

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u