F. Rodić: Incidenti u Beogradu

Da u Srbiji nema američkih medija, nikada ne bismo saznali da je „incident” kada neko usred srpske prestonice uzvikuje da je Kosovo najvažniji i neotuđivi deo Srbije, što piše i u našem Ustavu

Za pomirenje neophodno je suočavanje s prošlošću, govore nam neprestano. Zastupnici zapadnih interesa u našoj zemlji tom pitanju pristupaju isto kao i njihovi mentori – primenom dvostrukih aršina. A onda „incidentom” proglašavaju Ustav Srbije.

Srbi „stalno imaju neki 27. mart”, ispravno je primetio predsednik Hrvatske Zoran Milanović i onda, u skladu sa zaslepljenošću karakterističnom za najveći deo hrvatskog puka, dodao „i onda se čude što su ih Nemci bombardovali”. Ne čude se Srbi tome, vrlo dobro znaju da je to zbog toga što okupatore nikada nisu dočekivali cvećem.

Problem je što Milanović i njegovi ne razumeju 27. mart i što ga nikada u svojoj tisućljetnoj istoriji nisu imali. Ne čude se Srbi ni što su ih ustaše klale, ali se svaki normalni čovek mora začuditi kakvo je to društvo u kojem je za izborni uspeh i na levici potrebno pozivati se na dedu koji je učestvovao u tom pokolju, što je Milanović učinio 2016, a ispostavilo se lažno. Ali i to je moguće u državi čija akademija nauka i umetnosti od Srbije traži da se odrekne „mita o Jasenovcu”.

Milanović je svoj biser o 27. martu i nemačkom bombardovanju izgovorio povodom vesti da je srpsko tužilaštvo za ratne zločine podiglo prvu optužnicu za zločine počinjene tokom hrvatske akcije „Oluja” protiv četiri oficira Hrvatske vojske, zbog sumnje da su naredili bombardovanje izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti 7. avgusta 1995. Tim povodom američki medij na srpskom jeziku „Njuzmaks Adrija” ocenjuje da Srbija „nastavlja rat iz devedesetih pravnim sredstvima” i dodaje da „dok podižemo optužbe protiv Hrvata, istovremeno sa njima pregovaramo o gasnom povezivanju i energetskoj saradnji”.

Dve stvari su ovde vrlo bitne. Prvo da li bi voditelj na toj televiziji isto rekao i za Haški tribunal? Da li je i to bio „nastavak rata pravnim sredstvima” ili neophodna potreba za pravdom za žrtve i proces suočavanja s prošlošću? Drugo, šta je pogrešno, traženje pravde za žrtve ili pregovaranje o energetskoj saradnji? Nije li i ta utopija od Evropske unije s nama pregovarala o svemu i svačemu, dok je Haški tribunal tužio i sudio kompletnom državnom i vojnom vrhu Srbije? Uostalom, ne sarađuju li i danas energetski sa Rusijom dok joj uvode sankcije i satanizuju je kao nekad Srbiju?

Još bizarnije je što Marija Ristić, regionalna direktorka BIRN-a, „koja je godinama pratila suđenja za ratne zločine i sa kolegama radila na utvrđivanju istine o ratovima u bivšoj SFRJ koja je trenutno u Berlinu”, smatra da se ovde radi o „politici”, a ne potrebi za pravdom.

„Imamo procesuiranje ljudi koji nisu dostupni srpskom pravosuđu, znači suđenja u odsustvu, što sigurno nije primer dobre prakse i nijedna evropska država nema takav primer”, kaže osoba koja „je godinama pratila suđenja za ratne zločine”.

Ček-ček. Zna li ona da se ovde radi o podizanju optužnice, a ne o suđenju? Još bitnije, zna li ona da je i taj etalon pravde, Haški tribunal, podizao optužnice protiv ljudi koji mu nisu bili dostupni, pa su po deset-petnaest godina ganjali optuženike po regionu? Koliko im je bio dostupan Slobodan Milošević 27. maja 1999. godine kada je protiv njega podignuta optužnica? Ovim se potvrđuje da se zapravo „određena pravila kojima se sudovi vode”, kako to kaže Ristićeva, primenjuju samo u odnosu na to da li je optuženi Srbin ili pripadnik nekog drugog naroda iz bivše Jugoslavije.

Tu dolazimo i do „incidenta” koji se neko veče dogodio u Beogradu, po izveštaju novinara ovog medija koji su jedva dočekali da se građanima Srbije obrate na albanskom jeziku. „Mirmbrma t dashur shikues”, rekao nam je Željko Veljković započinjući svoj izveštaj o početku Festivala „Mirdita, dobar dan” i dodao „zamalo da sve prođe bez incidenata”, međutim, pre nekih pola sata ovde je došla jedna gospođa koja neprekidno uzvikuje „Kosovo je srce Srbije”.

Eto, da u Srbiji nema američkih medija, nikada ne bismo saznali da je „incident” kada neko usred srpske prestonice uzvikuje da je Kosovo najvažniji i neotuđivi deo Srbije, što piše i u našem Ustavu, a ne nezavisna država, što je zapisano u skriptima, ali i glavama nekih slučajnosrpskih novinara.

„Pokušaćemo da se bolje razumemo sa onima koji žive u onome što gospođa ispred naziva srcem Srbije, dakle s Albancima”, dodao je prosvetljeni Veljković. Na stranu to što u Ustavu piše da je Kosovo Srbija i što to isto smatra ne jedna gospođa, nego malo više od osamdeset odsto građana ove zemlje, pitanje je ima li na tom „Kosovu” i nekih Srba i je li „kosovska kultura”, kako organizatori ovog događaja nazivaju to što predstavljaju građanima Beograda, samo albanska, što bi se dalo zaključiti po njihovom programu.

Pre bi trebalo da je incident činjenica da se u Beogradu već godinama održava festival kojim se promoviše secesija južne srpske pokrajine i „umetnost” proizašla iz terorističke OVK. Isto tako, incidentom bi pre trebalo smatrati da taj festival predvodi osoba koja kaže da izložbu „Sve naše suze” čine dela fotografa „iz Srbije, Kosova i Severne Makedonije”.

Fiona Jelići, programska koordinatorka Inicijative mladih za ljudska prava, koja organizuje ovaj festival, dakle, smatra da je „Kosovo” odvojeno od Srbije, i to smatra usred Beograda. Kako navodi prištinski „Bota sot” (21. januar 2021), Fiona je jedna od 1.000 Albanaca koji žive u Beogradu, uprkos „izazovima” s kojima se suočava. Biće da je jedan od tih izazova gospođa koja veruje da je Kosovo srce Srbije. Što bi rekla urednica „Njuzmaks Adrije” Jelena Obućina, „shum faleminderit”.

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Večernje novosti, 29. maj 2022.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Darko Vojinovic

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u