V. Prvulović: Srbija u košmarnom svetu

Naš nacionalni interes je bio i ostao – moramo ostati neutralna zemlja (bivša nesvrstana), sa dobrim ekonomskim i političkim odnosima sa Zapadom, ali i Rusijom i Kinom

Kao i uvek kroz istoriju, nalazimo se u procepu, ranije između dva bloka, a danas dva različita filozofsko-geopolitička koncepta i naših nacionalnih interesa. Sa jedne strane je Zapad: njihov osnovni kriterijum je, na bazi anglosaksonskog filozofsko-ideološkog i ekonomskog pristupa, nemilosrdni i za nas teško shvatljivi  pragmatizam, u kojem su ideološki pristupi relativni i prilagodljivi njihovim interesima. U njemu se uopšte ne razmišlja o levici i desnici, ljudskim pravima i međunarodnom pravu, interesima malog čoveka-građanina i malih zemalja, koje su samo poligon za njihove društveno-laboratorijske modele i eksperimente. Njihov ekonomski interes (velikog kapitala i vojnoindustrijskih koncerna) je dominacija i profit. Istovremeno i organizovanje društvenih, ekonomskih i političkih sistema u drugim zemljama koji to obezbeđuju, milom ili silom. Kao dokaze za ovu tvrdnju, navodim samo nekoliko primera: Čile pod Pinočeom, Nikaragva, Venecuela, Argentina pod generalima, Foklandi, Irak, Libija, Sirija, Avganistan, otimanje Kosova i Metohije od Srbije i napad na SRJ i pokušaj sa uvlačenjem Ukrajine u NATO.

Od naših župana i prvih država srpskog naroda, osnovni pritisak Zapada i Vatikana na Srbiju je bio i ostao – prihvatanje katoličkog oblika hrišćanske religije i ulazak u gorepomenuti oblik društva koje apsolutno priznaje dominaciju Zapada, nekada Vatikana, a danas SAD.

Treba li boljih dokaza od pljačke i razaranja Vizantije i Carigrada 1203–1204. godine od strane krstaša – zapadnih katoličkih pljačkaša koji su tako opustošenu i oslabljenu prestonicu hrišćanstva i pravoslavlja zapravo dali u ruke Mehmedu osvajaču i islamski disciplinovanim Turcima 29. maja 1453 g. Ovo ne sme da se zaboravi. Tokom posete Grčkoj 2001. godine, Papa Jovan Pavle Drugi se izvinio za surovost katolika prema pravoslavcima, pre svega za razaranje Konstantinopolja 1204. od strane krstaša. Prvobitni cilj pohoda trebalo je da bude Egipat, ali krstaši su, uz pokolj i pljačku, opustošili Carigrad i mnoge druge gradove. Tokom posete Atini 6. decembra 2021. sadašnji Papa Franja se još jednom izvinio pravoslavcima rečima: „Sa stidom priznajem da postupci i odluke (Katoličke crkve)  imaju malo ili nimalo zajedničkog sa Isusom i Jevanđeljem. Diktirani, pre svega, željom za profitom i vlašću, oslabili su komunikaciju… Istorija ima svoju težinu i danas imam potrebu da zamolim Boga i braću i sestre za oprost za greške koje je počinilo tako mnogo katolika”, rekao je papa Franja.

Ali to nije sve. Obratite pažnju na scenario odvajanja Ukrajine, ne samo od Rusije, nego i najvećeg dela pravoslavnog sveta, kao elementa za razumevanje tragičnih današnjih događaja u Ukrajini. Na putu ka novoj prozapadnoj i pronatovskoj poziciji Ukrajine, trebalo je odvojiti staru ukrajinsku crkvu, odnosno kolevku Ruske crkve nastale u Kijevu. Na tajni pritisak ili podršku Amerikanaca, vaseljenski patrijarh Vartolomej sa sedištem u Istanbulu to je i učinio, u prisustvu tadašnjeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, januara 2019 – potpisivanjem tomosa autokefalnosti Ukrajinske crkve. Time je definitivno razbio celovitost i solidarnost celog pravoslavnog sveta. I sve to u vreme dok Turska veliku svetinju pravoslavlja tokom osam vekova – Crkvu Aja Sofiju (koju je Ataturk proglasio za muzej) pretvara u islamsku džamiju, a da se iz zapadnog sveta, pa ni od Vartolomeja, ne čuje glas protesta takvoj uzurpaciji.

Valjda je danas svakome jasno: EU je samo pomoćno sredstvo NATO-a, kao instrumenta anglosaksonske dominacije savremenim svetom (to dokazuju: izlazak V. Britanije iz EU, današnji karakter EU kao pomoćnog instrumenta u nadmetanju NATO sa Rusijom u ratu u Ukrajini i zahtevi tradicionalno neutralnih Finske i Švedske za ulazak u NATO). Zato i nama treba da bude jasno: Srbija kao tradicionalno pravoslavna, sa Rusijom istorijski bratska zemlja, NATO-u je interesantna samo za suzbijanje uticaja Rusije na zapadni Balkan. Pošto ne izlazimo na more za otvaranje NATO baza, ne možemo da računamo na ubrzani prijem u EU, čak i posle ulaska u NATO (to pokazuju iskustva Crne Gore, Severne Makedonije, pa i Albanije, koje su ušle u NATO, ali ne i u EU).

Zbog toga je naš nacionalni interes bio i ostao – moramo ostati neutralna zemlja (bivša nesvrstana), sa dobrim ekonomskim i političkim odnosima sa Zapadom, ali i Rusijom i Kinom (kao garantima  naše ekonomske i diplomatske nezavisnosti i kao vlasnicima veta u SB UN). Naravno i sa trajnom orijentacijom za ulazak u EU (koja bez SAD i NATO, čak ne može ni da obezbedi primenu Briselskog sporazuma o KiM koji je organizovala i vodila). Dakle, bez podleganja anglosaksonskim pritiscima. Ne smemo da se odreknemo naše istorijske pozicije i našeg pravoslavnog i slovenskog bića i kosovskog zaveta. To jeste komplikovano i teško, ali moramo mudro istrajati i očuvati naše nacionalno biće, nacionalni interes i etnički i iskonski karakter.

 

Autor Vladimir Prvulović

 

Izvor Politika onlajn, 30. maj 2022. 

 

Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

BONUS VIDEO: 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u