Srbi i Rusi kao zavetni narodi

Knjiga „Dva zavetna naroda: Rusi i Srbi“ nije velika obimom, ali sadrži brojne korisne podatke i argumente, i u tom smislu ima „operativnu“ vrednost u našem vremenu

Vladimir Dimitrijević u predgovoru knjige Slobodana Antonića „Dva zavetna naroda: Rusi i Srbi“ (Catena mundi, 2022) navodi reči Mitrofana Hilandarca kako je „mistika najbolja politika“. Za one za koje je politika isključivo pragmatična delatnost, „veština mogućeg“, nezavisna od bilo koje vrste „višeg smisla“ (jer kome je „do morala neka ide u crkvu“, kako reče jedan naš političar) ili prosto prljava rabota, prostor isključivo dominacije i kontrole, gole sile i pukih interesa često samo maskiranih slatkorečivim frazama, ovo je gotovo sablažnjiva definicija.

Međutim, ako u politici ipak vidimo praksu uređivanja što je moguće boljih odnosa  u određenoj zajednici, u njoj ipak ima prostora za vrednosti i nekakav smisao, jer bi u suprotnom takva zajednica počivala isključivo na pravu jačeg, bez istinskih mehanizama regulacije, što u istoriji uglavnom, i pored svega, nije bio slučaj. Smisao i vrednosti, naravno, mogu biti oružje u rukama moćnika, kojima legitimizuju svoju poziciju i otupljuju oštricu otpora potlačenih, ali nisu uvek i samo to, jer zajednica bez smisla i vrednosti ne može da se zasnuje, održi, ni produži.

Smisao i vrednost, koliko god neko verovao u suprotno, nisu samo individualna stvar, proizvoljna i relativna, nego se tiču nekih tradicija, konvencija, dogovora, neke opštosti naspram koje pojedinac sebe, na ovaj ili onaj način, samerava. Kolektivni identitet nije samo prost zbir individualnih identiteta, pošto onda ne bi ni postojao, jer kako bi ljudi uopšte formirali individualni identitet, ako pred sobom nemaju neku opštost, koja određuje čemu pripadaju a od čega se razlikuju, samim tim i kako razumevaju same sebe kao pojedince. Taj identitet takođe nije rezultat nekog uvek obnovljivog i osporivog dogovora, stalno iznova potvrđivan konsenzus jednakih subjekata, nego počiva na izvesnim tradicijama i autoritetima, koji uvek sadrže izvesnu meru implicitnosti i invarijativnosti.

Mentalne realnosti

Samorazumevanje i samosvest podrazumevaju opštosti, ideje, norme, smislove i vrednosti prema kojima mi sagledavamo naše sopstveno delovanje i sopstvene izbore. Kolektivni identiteti u tom smislu jesu istorijske i kulturne, a i mentalne realnosti, istorijski generisani sklopovi ideja i vrednosti, kojima se zajednica razlikuje od drugih i prožima sa drugima. Ako postoje kolektivni identitet, onda postoje ne samo kolektivne ideje, norme i vrednosti, nego i kolektivni smisao, odnosno smisao postojanja određene zajednice, smisao njenog nastanka, održanja ali i celokupnog kolektivnog stvaralaštva, kao i uloge i mesta u istoriji. To je škakljiva tematika i lako može biti zloupotrebljena od demagoga, manipulatora i tirana, ali zajednica istinski postoji sve dok je živ i živo proživljen razlog njihovog zajedničkog postojanja, odnosno razlog da se (i dalje) živi zajedno.

Kada kažemo da politika ima veze sa mistikom, mi zapravo tvrdimo da politika treba da teži pre svega određenom trajnom smislu, trajnim vrednostima, povezanim sa konkretnom istorijskom zajednicom, i da je to zapravo njen osnovni smisao. Kada taj smisao nazovemo mistikom, a ne moralom, religijom, tradicijom i slično, mi govorimo kako smisao politike nije u sprovođenju ovog ili onog skupa apstraktnih ideja ili moralnih načela, nego je određujemo merom duha, proživljene i žive duhovnosti, duhovnog iskustva.

Nepredvidljivi osnov

Kada istorijski i kulturni „smisao“ srpskog i ruskog naroda Slobodan Antonić povezuje sa „zavetom“, on čini upravo to, vezujući se za duhovno iskustvo dublje od sfera mita i ideologije, pa time njihov smisao i prestaje da bude samo istorijski i kulturni, nego i mistički, eshatološki, koji se sagledava ne samo iz ovosvetskog, iz vremenitosti, već iz perspektive večnosti i trajnosti koja ne ukida, već preobražavajući nadilazi istorijsko postojanje. Kada govorite o zavetu kao smisaonoj i smislotvornoj odrednici jednog naroda, vi njegove ideje i vrednosti, njegovu istoriju i kolektivno iskustvo sagledavate iz pozicije večnosti, duha, nepodložnih menama prolaznog sveta.

Deo Kosovske klete naznačen na spomeniku na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Stihovi Kosovske zakletve na spomeniku na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Zavetni odnos i zavetna svest su konkretan i opiljiv odnos prema duhovnoj realnosti i oni mogu postojati samo dok je istinski živa tradicija koja ih prenosi, makar i samo prigušeno tinjala, bila „implicitna“, bezglasna i marginalna. Zavetnost je onaj nepredvidljivi osnov kolektivnog iskustva i svesti koji ume da iznenadi kako neprijatelje, okupatore, manipulatore, tako i samu zajednicu, koja ga je u nekom periodu potisnula dublje u magle kolektivnog nesvesnog. Ali čim ponovo može da proradi, u istinskom a ne podražavanom obliku, znači da nikada nije nestao, kako god to delovalo na prvi pogled. Zavet se zapravo i ne može podražavati, jer on je živo iskustvo koje je onima koji ga ne doživljavaju potpuno nepoznat, pa ne mogu ni da emituju i proizvode njegovu senku.

Dubinske razlike

Kada u prvom segmentu knjige Antonić razmatra pitanje „zašto Zapad ne razume Rusiju i Srbiju“, on pored zapadnjačke arogancije, sklonosti stereotipima i slušanja samo onog što mu prija i uklapa se u njegove interesne i vrednosne koordinate, izdvaja upravo taj zavetni nivo, odnosno „dubinske razlike koje postoje u duhu naroda između Zapada, na jednoj strani, i Srba i Rusa, na drugoj“, naglašavajući da je „upravo to ono suštinski pogrešno, zbog čega Zapad doživljava toliko iznenađenja“.

Autor u tom smislu navodi zapadnjačku sklonost ka potcenjivanju Slovena, Rusa i Srba, uverenost u njihovu nesposobnost da stvore državu i samostalno urede održive društvene odnose. Što je i danas neizostavan sastojak rusofobne propagande, koja ističe navodnu nesposobnost ruske vojske, nekompetenciju političkih vlasti, nestabilnost ekonomskog sistema i nefunkcionalnost državne uprave. Takva uverenja imala su poseban intenzitet u periodima kada su se zapadne sile spremale za sukob sa Rusijom ili Slovenima, legitimizujući svoje namere civilizacijskim kriterijumima prema kojima su ovi narodi „rasno-kulturno inferiorni“ i sopstvenim geostrateškim interesima, koji podrazumevaju kontrolu nad prostorima koje su istorijski „zauzeli“ slovenski narodi i Rusija.

Cena nadmenosti

Antonić, navodeći istorijske primere potcenjivanja Rusa uprkos od njih pretrpljenim ratnim porazima, navodi i sklonost zapadnjaka da veruju Rusima koji kritikuju svoj narod, polazeći od toga da niko ne poznaje Ruse bolje od njih samih, pa ovi kritičari tako moraju biti u pravu, ali „ne shvatajući koliko su se pojedini krugovi ruske elite odrodili i postali stranci vlastitom društvu“, odnosno u kojoj meri su izgubili onaj pomenuti duhovni, zavetni kompas, bez kog ne razumevaju više ni istorijsku svest i kulturnu samosvest sopstvenog naroda.

U tom smislu, istinski istorijski femomen ostaje zapadno uverenje o slabosti Rusa, njihovoj primitivnosti, pasivnosti, inertnosti, uprkos činjenicama ruskih vojnih pobeda, uspešno oranizovanog administrativnog sistema, tehnološkog i naučnog napretka, kulturnih i umetničkih dostignuća. Kao što je fenomen i stalno čuđenje zapadnjaka zbog srpske „nepredvidljivosti“, koja čini da uprkos svim navodno pouzdanim pokazateljima da su se Srbi konačno pomirili sa gubitkom Kosova, to ni do današnjeg dana nije realizovano prema volji zapadnjačkih moćnika.

Ukratko, Zapad kao da ima problema da pojmi drugačija shvatanja individualnog i kolektivnog smisla, zasnovana na istorijski generisanim kulturnim kodovima u čijoj osnovi nije težnja za izgradnjom Vavilona, prizivanje Zlatnog teleta i potraga za Gralom u ime čijeg sticanja je sve dozvoljeno. Drugačije usmerene vrednosti i drugačije načine njihovog ostvarivanja zapadnjačke elite su sklone da vide kao slabost, pasivnost, nesposobnost, apatiju, primitivnost. Ne možemo da se ne setimo reči velikog australijskog pisca srpskog porekla B. Vongara (Sretena Božića), kako je jedan od najvažnijih argumenata britanskih kolonizatora Australije u prilog toga da su Aboridžini podljudska vrsta, bio u tome što nikad nisu vodili ratove. Tako je i danas nelagodnost velikog dela rsuskog stanovništva pred ratom koji je pokrenula njihova država, kao i ritam ruskih borbenih dejstava prilagođen nalogu za što manjim civilnim žrtvama i razaranjima civilne infrastrukture, na Zapadu, čak i van propagandističke frazelogije, viđen kao slabost, nesposobnost i defetizam. Na isti način su posmatrani i razumni ruski predlozi ka neutralnom statusu Ukrajine i stvaranju istinski funkcionalne limitrofne zone između Rusije i zapadnih sila, koja niti bi ugrožavala vitalne ruske interese niti bi na bilo koji način racionalno gledano štetila Zapadu. Vidimo da sada i Zapad i Rusija (a posebno Ukrajina) plaćaju cenu te zapadnjačke nadmenosti, koja je svaki poziv na dogovor tumačila kao znak protivnikove slabosti.

Srpski „kancer“

U drugom segmentu svoje knjige Slobodan Antonić se bavi planovima Zapada prema Rusiji, Srbiji i Slovenima, koji zapravo stoje, i to sa ozbiljnim istorijskim kontinuitetom, iza opisanog neznanja, nerazumevanja i fobija. Autor ističe kako Hitler i nacizam sa svojim masovnim i sistematskim zločinima, i složenim i konzistentnim diskursom njihove legitimizacije, nipošto nisu bili „incident u povesti Zapada“, već je Hitler samo „otvoreno najavljivao da će u Evropi da uradi ono što je Zapad već na drugim mestima uradio“, pa je „istrebljenje Indijanaca uzeo kao model kolonizovanja slovenskih zemalja, a posebno Rusije“.

Hitler salutira okupljenim nacistima tokom vojne parade u Berlinu 1939. (Foto: Hugo Jaeger/Time & Life Pictures/Getty Images)
Hitler salutira okupljenim nacistima tokom vojne parade u Berlinu 1939. (Foto: Hugo Jaeger/Time & Life Pictures/Getty Images)

On tako izvaja reči Hermana Nojbahera iz 1941. godine prema kojima bi najbolje bilo kada bi „Srbija jednostavnno nestala sa geografske karte“, i poredi ih sa rečima iz britanske štampe 1914. godine da „kada bi bilo fizički moguće odvući Srbiju nasred mora i tamo potopiti, vazduh Evrope bi odmah postao čistiji“, zaključujući kako su ono što je nacistički vođa brutalno najavljivao, drugi radili sporije i suptilnije, ali sa bazično istim ciljevima i pretpostavkama. Ne možemo da se ne setimo kako je Srbija bila tretirana devedestih godina prošlog veka, sa retorikom koja je jednu relativno malu zemlju i narod poredila sa zarazom, virusom, bolesti, kancerom, koja može da ugrozi postojanje celokupnog međunarodnog poretka. Takva uverenja (zaista uverenja, ne samo floskue) svakako nisu mogle da počivaju na realističkim procenama političke, ekonomske ili bezbednosne prirode, već ukazuju na dublje osnove netrpeljivosti i dugoročnije i istorijski kontinuirane ciljeve i interese. Takođe, tekuća rusofobna propaganda pored sve ogoljenosti, laži manipulacija i sterotipa, već je obrnula pun krug ka otvorenom pozivanju i legitimizovanju (čak legalizovanju!) nasilja prema Rusiji i Rusima, uvek i svuda.

Ruski „crvenokošci”

Nemački cilj u Drugom svetskom ratu Antonić objašnjava ovladavanjem evroazijskim prostorom, nemogućim bez pokoravanja Rusije, koja bi, po uzoru na „civilizovanje“ američkih Indijanaca, podrazumevalo pokoravanje ove najveće slovenske, ali i drugih slovenskih zemalja. Hitler je Ruse otvoreno poredio sa „crvenokošcima“, što u zapadnjačkom kolonijalističkom diskusru podrazumeva njihov podljusdki tretman. Rusi i Sloveni se na taj način isključuju iz evropske civilizacije, šti u zapadnjačkom diskursu podrazumeva iz civilizacije uopšte, a što dalje znači i iz ljudskog roda. Porobljivačka istorija Zapada podrazumeva izrazitu analogiju između varvarizacije, odnosno decivilizirajućeg razumevanja protivnika i njegove dehumanizacije, što ima i ekonomsko-kulturni izraz u mataideologiji kapitalizma.

Takav plan je podrazumevao razaranje kulture i obrazovanja pokorenog naroda, deindustrijalizaciju, pa čak i zabranu upotrebe reči Rusija i ruski, koje bi bile zamenjene današnjim ukrajinskim ideolozima tako omiljenim izrazima Moskovija i moskov(ij)ski. I naravno, kao najvažnije – zabranu upotrebe ćirilice i njenu zamenu latinicom, što vidimo da predstavlja sam koren identitetskog inženjeringa, njegovu srž, na primeru Srbije i srpskog naroda, kako u prošlosti, tako i danas.

Providna maska

Antonić navodi Hitlerove reči kojima svoje planove porobljavanja slovenskih zemalja, svedene tek na privredne kolonije bez ikakve stvarne samostalnosti i subjektivnosti – i to samo ako uspe „prevaspitavanje“ njihovog stanovništa, koje bi u suprotnom bilo prosto eliminisano ili drastično proređeno, a zemlja podeljena „poslušnijima“ – obrazlaže stvaranjem Evrope kao „zemlje neograničenih mogućnosti“, što u daljoj razradi dobija gotovo komičan efekat zbog očite analogije sa evrounijskim projektom i njihovim tretmanom našeg prostora, kao proste baze za ekonomsku ekploataciju. Još su i nacisti u propagandnoj retorici umesto nemačkog i arijevskog forsirali evropski diskurs, odnosno ideju o „zajedničkoj evropskoj budućnosti“, pri čemu, opet s gotovo komičnim efektom, navodi Gebelsove reči kako Nemačka zapravo ne teži da „vlada narodima“ nego „želi jedino da inkasira“. Ne možemo se otrgnuti utisku da je sva ta uzvišena retorika o vrednostima „slobodnog sveta“, navodno ugroženom od strane Rusije, samo providna maska za prostu nameru prisvajanja resursa ove velike zemlje. Antonić upravo i kaže kako Zapad zapravo nikad nije odustao od namere da Rusiju „kao državu rasparča a kao kulturu potčini“, u čemu su ključne ideje o „globalizovanju Sibira“ kao resursne baze i religijskoj konverziji i njenim sekularnim izvedenicama, što je istorijski kontinuiran pristup, čiji su nam rezultati, na primeru Ukrajine, upravo pred očima. Sličnost sa primerom Srbije, odnosno strategijom identitetske inverzije i otimanja teritorija, nije potrebno isticati.

Zastave Rusije i Srbije (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Zastave Rusije i Srbije (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Ali ipak, Zapad do sada nije uspeo Rusiju da ubedi da je za nju bolje da se oslobodi Sibira i za Srbiju bolje da se oslobodi Kosova, u ime svetle evropske budućnosti, „zajedničkih vrednosti“, „modernzacije“ i političkog realizma (realizma „punih stomaka), u čemu i jeste najveća enigma ovih „nastranih“ državno-nacionalnih tvorevina u očima Zapada. Dugoročni ciljevi Zapada sa Srbijom, pre svega njeno odvajanje od mora i Dunava, otcepljenje Kosova i Metohije i Vojvodine, potpuno ovladavanje rudnim bogatstvom i dalje zapravo nisu ostvareni, bar ne u željenoj i nepovratnoj meri, pa Antonić tim povodom navodi reči Hajnriha Himlera kako je „srpski narod izgrađen stolećima na ustancima“ i da sa njima treba biti oprezan čak i kad izgleda da su potpuno poraženi ili demoralisani, jer „Srbin ostaje Srbin“, Antonić, ponovo jetko duhovito, konstatuje kako je to zapravo i sve što treba da uradimo – „da ostanemo Srbi“.

Ostati Srbin

A u trećem segmentu knjige, autor se bavi upravo tim pitanjem, odnosno dubljim odgovorom na to šta zapravo znači to „ostati Srbin“ (ili Rus), odnosno onome što stoji u temelju tog, za zapadnjake tako zagonetnog i problematinog, identiteta.

Pored očuvanja prava na sopstveno postojanje i razvoj, svoje mesto u svetu, Rusi i Srbi, prema Slobodanu Antoniću, imaju i jedan širi zadatak, usmeren ka očuvanju izvesnih od Zapada osporavanih vrednosti, a na kojima je i on sam nekada počivao, pre svega kada je u pitanju čuvanje hrišćanske tradicije i identiteta i odupiranje stvaranju novog sveta apsolutnog planetarnog porobljavanja, sve do eugeničke (čitaj genocidne) suštine projekta stvaranja „novog čoveka“. Autor posebno navodi reči Sergeja Nariškina, direktora Spoljne obaveštajne službe Ruske Fedracije, koje su potpuno u duhu ruskog „svečovečanskog“ viđenja sopstvene uloge u svetu i istoriji i prema kojima Rusija ne samo da brani sebe i svoje vrednosti, odnosno vrednosti hrišćanske vere i kulture na svom tlu, već na neki način Evropu spasava od nje same, odnosno od njenog konačnog odvajanja od svojih najdubljih tradicija i utapanja u bezličnost globalnog projekta, koji predvode otuđene oligarhije, a koji karakterišu kultovi seksa, droge i zabave, sa ishodom u transhumanizmu.

Ovakvu ulogu Rusije Antonić objašnjava upravo zavetnim osnovama njene kulture i identiteta, pozivajući se na reči Valtera Šubarta da dok je „osnovna ideja zapadnih naroda iskoristiti bližnjeg, ruska nacionalna ideja je da spasenje čovečanstva prvenstveno dolazi od Rusa“, što potiče iz „neporecivo hrišćanskog“ uverenja „da se Rusija mora naročito žrtvovati, odnosno, da Rusi moraju štošta dodatnog učiniti, kako bi se čovečanstvo spasilo“. Tako ruska ideja o osvajanju Konstantinopolja ne počiva primarno na geostrateškim i imperijalnim razlozima, već „Rusi zapravo žele da vrate krst na kupolu Aja Sofije“, što je „tipičan trencendentni i eshatološki mesijanizam“ naroda kojim „vlada apokaliptička mašta“.

Duh pravoslavlja

Ovakva shvatanja se uklapaju u današnje ruske ideje o „katehonu“, koje zastupa i Aleksandar Dugin, po kojima je, rečima iz Antonićeve knjige u kojima se poziva na Šubarta, „smisao ruskog eshatološkog pozvanja zadržavanje konačnog i opšteg zla“, uz podsećanje na reči Dostojevskog da je „idealna ličnost na Zapadu natčovek, a na Istoku svečovek“.

Kako god bilo, zavetnost podrazumeva živ kontakt sa osnovama svog duhovnog porekla i duhovnog smisla, onu srž koja je nepodložna „akulturaciji“, kojoj su Srbi, Antonićevim rečima, u devetnaestom veku odoleli uprkos svim pokušajima „dehristijanizacije i gubitka narodnog identiteta“, pre svega očuvanjem vere, crkve i narodnog pamćenja kroz kontinuitet narodnog stvaralaštva, ali koga ne bi bilo bez „zavetnosti“, tog živog, temeljnog i istinskog odnosa sa srži sopstvenog samopoimanja. Iako je u obe Jugoslavije srpski narod umnogome izgubio istorijsku orijentaciju i kulturno samopouzdanje, ipak je i dalje sačuvao zavetni kontinuitet, koji ga više od svih spoljnih obeležja povezuje sa svojim precima. Antonić ovo objašnjava „duhom istočnog hrišćanstva, koji se, nekako sasvim prirodno, stopio sa najdubljim slojem našeg narodnog karaktera, što će reći – s našim temeljnim kolektivnim svetonazorima i s našim najopštijim društvenim vrednostima“.

Predsednik Rusije Vladimir Putin u prisustvu srpskog patrijarha i predsednika Srbije pozdravlja građane koji su se okupili ispred Hrama Svetog Save, Beograd, 17. januar 2019. (Foto: Rade Prelić/Tanjug)

Pozivajući se na rumunskog mislioca Mirču Vulkaneskua, Antonić ovakvo opredeljenje objašnjava „snažnim, kulturom i tradicijom usađenim, verovanjem istočno-hrišćanskih naroda da postoji celovitost sveta i viši smisao dešavanja“, odnosno „da su događaji natopljeni naročitim značenjima“.

Zavetne osnove

To su, prema Antonićevom shvatanju, osnove zavetne prirode srpskog i ruskog naroda, kao i njihove najdublje i najsnažnije spojnice, bez obzira na istorijske mene i trenutne politike okolnosti i odnose snaga. Srpska zavetnost je pre svega vezana za Kosovo, u osnovi solarno shvatanje da „nema vaskrsenja bez smrti“ i da je sve ovosvetsko prolazno, pa tako ni kompromisi i „puni stomaci“ nisu najveća od ljudskih dostignuća, pa čak ni rafinirana kultura koju proizvode duži periodi mira i stabilnosti. Srpska zavetnost je stoga pre obrazac, i ona kao primer drugima funkcioniše upravo tako, kao obrazac, svedočenje, kod, koje drugi mogu da uvaže i prihvate ili ne. Ruska zavetnost, ako uopšte prihvatimo da tako nešto postoji, ima jasnije svečovečanske i sveljudske konotacije, usmerene ka preobražaju sveta i posebnoj ulozi Rusije u tom preobražaju, što ima i svoje imperijalne izvedenice.

Zavetnost Srba i Rusa ih je očuvala kao zajednice i državne tvorevine, i stvorila mentalitet kom materijalne vredosti nisu sve i svja, niti na prvom mestu, što može da da, i često daje, veliki zamah stvaralaštvu, pa i kolektivnom, držaotvornom i kulturotvornom stvaralaštvu naroda, koje je istinsko i trajno samo ako čuva živu vezu sa svojim bazičnim smislom, sa iskustvom i doživljajem zaveta. Razlike između srpske i ruske kulture, pa i shvatanja „zavetnosti“ postoje, ali u našem istorijskom periodu važnije su sličnosti i prožimanja pred frontalnim i totalnim napadom u osnovi istog neprijatelja, koji atakuje ne samo na ovaj ili onaj režim ili ideologiju, nego i na najdublje osnove tradicija i kultura, na sam opstanak naših zajednica i njihovih država. Nije se lako sa tim suočiti i izvesti sve konsekvence iz takvog zaključka, ali je naophodno ako hoćemo da opstanemo, odnosno osmislimo adekvatne odgovore na izazove koji su pred nama, a koji nisu od juče. I na koje, otvoreno govoreći, imamo veliko istorijsko iskustvo odgovaranja, jer izazovi koji dolaze sa zapadnih strana se nisu preterano promenili tokom svih ovih vekova. To je još jedan razlog zašto nikako ne treba pristati na zaborav, pod kojim god on vidom bio predstavljan i sa bilo kakvim argumentima.

Knjiga „Dva zavetna naroda: Rusi i Srbi“ nije velika obimom, ali sadrži brojne korisne podatke i argumente, i u tom smislu ima „operativnu“ vrednost u našem vremenu, u smislu boljeg razumevanja tekućih sukoba, neprijateljskih namera, ali i boljeg razumevanja sebe samih, pa time i traganja ne samo za mogućnostima izlaska, nego i za nekim novim početkom.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Darko Vojinovic/AP

 

BONUS VIDEO:

 

Društvo, Istorija, Kultura
Pratite nas na YouTube-u