F. Rodić: Srpski Bajden(i)

Domaće apologe evroatlantizma su primetile da je u EU alanfordovski apsurd sada totalni trend kojeg slede svi od Ursule fon der Lajen pa naniže, pa su odlučili da se priključe evropskoj modi, još žešće

Kako smo došli do situacije, znate, da Putin samo odluči da će napasti Rusiju?

„Ovako nešto se nije dogodilo od Drugog svetskog rata”, izjavio je predsednik SAD Džozef Bajden 5. marta, pokazujući još jednom da posao koji obavlja nimalo nije lak, jer je potrebno savladati toliko teške stvari kao što su razlika između Iraka i Irana, Irana i Ukrajine i, na kraju, Ukrajine i Rusije.

U stvari, ta njemu teška pitanja ne bi trebalo da budu problem zdravom čoveku koji se usled poodmakle starosti ne suočava sa masovnim odumiranjem sivih ćelija (izuzetak ovom pravilu je svakako Džordž Buš Mlađi, koji je svašta pričao iako nije bio došao do Bajdenovih godina i prirodnog smanjivanja intelektualnih kapaciteta).

Problem je kada se sa ovakvom mukom u razlikovanju Rusije i Ukrajine i razumevanju ko je predsednik koje države suočava neko ko je znatno mlađi (čak 44 godine). „Sada deluje kao da Vučić ponovo ne može da sagleda posledice tektonskih poremećaja u Evropi koje je izazvao Putin agresijom na Rusiju”, izjavio je član Predsedništva Pokreta slobodnih građana Natan Albahari za list Danas.

Da se radi o (vrlo) nesrećnom lapsusu, valjda bi se našao neko u redakciji ovog navodno ozbiljnog medija da tu grešku ispravi, ali činjenica da nije nam govori da se i Albahari i Danas vode logikom da ako je Bajden rekao da je Putin izvršio agresiju na Rusiju, to onda mora biti istina. Možda je bolje reći dogma, jer nam ponašanje domaćih apologeta evroatlantizma ukazuje da su „lideru slobodnog sveta” pripisali papsku osobinu nepogrešivosti.

Ili su primetili da je u Evropskoj uniji alanfordovski apsurd sada totalni trend kojeg slede svi od Ursule fon der Lajen pa naniže (kako drugačije opisati njeno „strateško razmišljanje” sažeto u misao u rangu „ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti” da „ako mi sada potpuno prekinemo da kupujemo rusku naftu, predsednik Rusije Vladimir Putin će verovatno naftu koju ne proda EU prebaciti na svetsko tržište, gde će cene skočiti, i za nju će dobiti još veći novac”) pa su odlučili da se priključe evropskoj modi, još žešće.

Zanemarimo sad ono što može biti (neobičan) lapsus i okrenimo se onome što lapsus zasigurno nije, nego je osovina razmišljanja ljudi evroatlantskog svetonazora. U tekstu koji ozbiljni, ugledni i nadasve profesionalni Danas objavljuje pod bombastičnim naslovom „Jasna poruka da je sa podrškom Vučiću završeno: Sagovornici ‘Danasa’ o zahtevu da EU hitno zamrzne pregovore sa Srbijom” (iz kojeg bi se dalo zaključiti da nam je ovakvom strašnom merom pripretio makar predsednik Francuske, ili kancelar Nemačke, a ne neka uboga poslanica Bundestaga), Albahari je izjavio:

„To su jasni signali da je sa stabilokratijom i podrškom Vučiću, samo zato što je spreman da sklapa ekonomski povoljne ugovore sa stranim državama, završeno”. „Ako se naše rukovodstvo hitno ne trgne iz tog sna, bojim se da će Srbija ostati izolovana siromašna zemlja koja se žali na svetsku nepravdu i nerazumevanje, dok u stvari ona sama ne razume okolnosti u kojima se nalazi”, dodao je on.

Ako se uzme u obzir da poslanica Renata Alt smatra da pregovore treba zamrznuti zbog „stavova o nezavisnosti Kosova koje je predsednik Vučić izneo u Skupštini Srbije” i da Albahari smatra da više nije dovoljno „sklapanje ekonomski povoljnih ugovora” onda dolazimo do zaključka da i Altova, a i Albahari, misle da Srbija i Vučić treba da budu „kažnjeni” tom stravičnom merom, jer ne priznaju secesiju svoje južne pokrajine. To je, dakle, „san” iz kojeg Vučić treba da se trgne, a ideal, prema Albahariju, jeste da se odreknemo Kosova i Metohije da bismo bili bogati.

Apsurdna je Albaharijeva uverenost da se u Evropi, ali i u svetu, dešavaju „tektonski poremećaji” dok istovremeno misli da će sve ostati isto, odnosno da će kolektivni Zapad predvođen Sjedinjenim Državama zadržati apsolutnu dominaciju, da ne kažemo hegemoniju.

Njegova sasvim ispravna ideja o tektonskim poremećajima podrazumeva da će se nešto (verovatno) promeniti i pre bi on i njegovi saborci trebalo da se „trgnu iz sna” o zapadnoj supremaciji, nego Vučić koji, reklo bi se, sasvim razumno sagledava trenutnu međunarodnu situaciju, što se vidi iz, na primer, činjenice da je Srbija jedina država u Evropi (pored Belorusije) u koju može da doputuje šef ruske diplomatije Sergej Lavrov i na čijim se medijima zaista mogu čuti različiti stavovi o ratu u Ukrajini.

O tome ko šta i koliko ne shvata, ili je somnambulan, najbolje govori ideja Albaharijevog partijskog šefa Pavla Grbovića da, pored posete Lavrova Srbiji, proslava Dana Rusije u ambasadi te zemlje jeste „potez koji predstavlja prst u oko ostatku sveta”. O „ostatku sveta” je već odavno sasvim izlišno govoriti i objašnjavati se, te su ovde bitne druge dve stvari. Da li bi Grbović ili bilo ko drugi isto pristupio i obeležavanju američkog Dana nezavisnosti u vreme američke invazije na Irak (ili bilo koju drugu državu)? Ne.

Druga još besmislenija stvar je da Grbović misli da bi Republika Srbija, sve i da hoće, na bilo koji način mogla da zabrani održavanje te svečanosti, a da ne uđe u direktan sukob sa Rusijom? Prema Bečkoj konvenciji, prostor ambasade ima status koji u praksi doseže gotovo do nivoa potpune eksteritorijalnosti i Srbija bi ovakav događaj mogla sprečiti samo upadom u ambasadu, što bi predstavljalo čin rata. To sada žele oni koji do izbora nisu smeli ni da zucnu o nekakvoj moralnoj neophodnosti da Srbija Rusiji uvede sankcije što je primetio čak i Saša Ilić u tekstu „Generali posle bitke” objavljenom na „Peščaniku” 30. aprila ove godine.

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Večernje novosti, 5. jun 2022.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Tanja Valič

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u