Miša Đurković: Argentina, zemlja strasti i podela

Ova zemlja strasti ozbiljno je podeljena i po unutrašnjim političkim linijama, što se vidi po kampanji za opšte izbore 2023. koja je zapravo već u toku

Posle dve godine ponovo može da se putuje, pa se konačno otvaraju mogućnosti da se srećemo uživo i da međunarodna naučna i kulturna saradnja sa interneta siđe u živi svet. Tako sam bio u mogućnosti da iskoristim poziv da posetim Argentinu i da u periodu od 13. do 27. maja držim predavanja na nekoliko univerziteta i istraživačkih centara u Kordobi i Buenos Ajresu. Teme su se kretale od transformacije teorije i prakse međunarodnih odnosa, preko sporova o ratifikaciji Istanbulske konvencije u Evropi, do predstavljanja desne tradicije političke teorije i priče o novoj desnici u Evropi.

U prestižnom CARI centru, koji je jedna od ekspozitura američkog Saveta za spoljne poslove, imali smo vrlo zanimljivu zatvorenu sesiju o ratu u Ukrajini, uz prisustvo ambasadora, generala, profesora i drugih pripadnika tamošnje elite. Uz sve to, imao sam i lepu priliku da takođe na španskom jeziku posle nedeljne službe održim predavanje u našoj Crkvi Bogorodičinog uspenja u Buenos Ajresu. Divna pravoslavna zajednica kojom upravlja otac Stefan sastoji se od Srba, Rusa, Rumuna, Peruanaca, Ukrajinaca, Argentinaca itd, a bilo je vrlo lepo iskustvo slušati pravoslavnu liturgiju koja se obavlja na srpskom i španskom jeziku.

Imao sam naravno i mogućnost da se sretnem s porodicama nekih naših istaknutih iseljenika što je bila velika naučna privilegija, ali i zadovoljstvo. Boravak u Buenos Ajresu započeo je susretom u mondenskoj kafani „La bijela”, gde se možete slikati sa figurama Borhesa i Kaseresa. Tu sam susreo Huana Radonjića, koji me je zatim odveo u posetu grobnici svoje porodice na patricijskom groblju Rekoleta. Tako sam posle Ane Brnabić i ja mogao zvanično da posetim mesto na kome počiva urna Milana Stojadinovića.

Na tom groblju počiva jedno šest bivših predsednika, Eva Peron, Bjoj Kaseres i veliki broj drugih viđenih ličnosti i porodica. Sa Radonjićima sam imao još jedan lep susret u sadašnjoj redakciji časopisa „Ekonomista”. Huanov sin Alehandro je sada već četvrta generacija urednika. Imao sam mogućnost da im uručim naše novo izdanje, malu monografiju Bojana Simića, „Stojadinović u Argentini”, koju smo sastavili na osnovu arhivskih dokumenata i intervjua. Huan mi je dosta pričao o raznim epizodama iz porodične istorije, pokazao nekoliko slika i poklonio jednu na kojoj se vidi Dragi 1955, nakon izlaska iz zatvora u Mitrovici, kako stoji ispred mesta na kome se nalazila redakcija „Vremena” i „Novog vremena”. Inače, stupio sam u kontakt i sa unukom Dragog Mikaelom, ali ovoga puta nismo uspeli da se organizujemo za viđenje.

Druga značajna figura je advokat Emilio Ognjanović, sinovac čuvenog kardinala, koji je preminuo 2011. godine i često se pominje i danas jer je zaredio sadašnjeg papu. Emilio je veoma uticajan i u poslovnom svetu, ali i kao jedan od vodećih ličnosti njihovog prolajf pokreta. On je veoma svestan svojih korena iz Banjana i pitao me je o raznim Ognjanovićima u Srbiji, uključujući i kapitena ženskog nacionalnog tima u odbojci, Maju. Moj domaćin na univerzitetu FLAKSO, i novi direktor te institucije, bila je profesor Valentina Delić, čiji je deda došao u Kordobu iz Dalmacije dvadesetih godina. Njen otac Felisijano bio je rektor dva vodeća univerziteta u zemlji posle diktature i direktor Nacionalne biblioteke. Inače, razlog zašto svi ovi iseljenici imaju španska imena jeste što država daje listu dozvoljenih imena i ono što nije u duhu i tradiciji jezika ne može da se prijavi i registruje.

O samoj zemlji moglo bi danima da se priča. Ona je puna protivrečnosti i podela u pogledu ideologija, tumačenja istorije, regionalnih razlika i, kako Branko Anđić lepo reče, tamo ti je sve Boka ili River. Uzgred, posetio sam i „Bombonjeru” i „Monumental”, koji su pravi hramovi fudbala, ali i popularne kulture. Boka je u prošlu nedelju posle dužeg vremena osvojila prvenstvo, a finale je igrano na nacionalnom stadionu „Mario Kempes” u Kordobi. Doći do karata čak i za obične mečeve, a kamoli za derbi, gotovo je nemoguće, čak i uz vezu i pored toga što su karte prilično skupe.

Ova zemlja strasti ozbiljno je podeljena i po unutrašnjim političkim linijama, što se vidi po kampanji za opšte izbore 2023. koja je zapravo već u toku. Zakon o legalizaciji abortusa, usvojen prošle godine pod okriljem korone, duboko je podelio zemlju, kao što je u ideološkom smislu deli i jak talas feminizma koji se, osim u Argentini, širi i u Brazilu, Čileu i drugim državama Južne Amerike. Pesos je ozbiljno devalvirao, a inflacija je dosta visoka, što ljudi iz vlasti vezuju za pandemiju i ozbiljan režim zatvaranja koji su morali da uvedu. Polovina ljudi na ulici i dalje nosi maske iako nisu obavezne. U poznatoj Ulici Florida možete čuti „kambio, kambio”, što je verzija našeg „vize, vize” iz devedesetih. Crni kurs je dva puta veći od zvaničnog. Na devedesete podseća i masovna prodaja garderobe na ulicama i veoma veliki domen sive ekonomije koju vlast ne sme da suzbija zbog predstojećih izbora. No, iako i dalje postoje oprečni stavovi o vremenu diktature, vidi se veliki značaj koji svi pridaju obeležavanju 40 godina ratne avanture oko Malvina.

Druga velika stvar koja ih objedinjuje jeste ponos nad neverovatnim kulturnim nasleđem, ali o argentinskoj kulturi mora se posebno govoriti, jer samo Baires ima 860 muzeja.

 

Izvor Politika, 6. jun 2022. 

 

Naslovna fotografija: Hernán Piñera/Flickr

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u