S. Štrbac: Zločin na Petrovačkoj cesti

Službena Hrvatska je sve do 2012. godine poricala da su njeni avioni u akciji „Oluja” uopšte prelazili u vazdušni prostor BiH. Čak su tvrdili da su srpski avioni granatirali izbegličku kolonu

Vest da je Tužilaštvo Republike Srbije za ratne zločine podiglo optužnicu protiv četiri hrvatska visoka oficira po komandnoj odgovornosti zbog avio-granatiranja krajiških izbegličkih kolona 7. i 8. avgusta 1995. godine na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, koja je objavljena polovinom maja ove godine, izazvala je nezapamćenu medijsku i (ne)diplomatsku pažnju i u Srbiji i u Hrvatskoj, koja još uvek traje, iako optužnica nije ni potvrđena. U optužnici se navodi da je u tim granatiranjima smrtno stradalo ukupno 13 civila, među kojima trudnica i četvoro dece, dok ih je najmanje 24 ranjeno, od kojih devetoro dece.

U tim granatiranjima stradali su uglavnom bliski rođaci koji su putovali u istim vozilima, a jedna od najteže stradalih je i porodica Stijelja iz Dalmacije.

Noću 4. na 5. avgust 1995, oko jedan sat iza ponoći, porodica Stijelja krenula je iz Zagrada za Benkovac. Mirko (34) vozio je svoj „mercedes 200D”, a sa njim su putovali otac mu Branko (72) i komšija Dušan Ivaneža, dok su mu majka Sava (69), supruga Vedrana (27), sin Savo (osam) i kćer Aleksandra (tri) putovali u traktorskoj prikolici komšije Slavka Munjesa. Vedrana je bila u devetom mesecu trudnoće. Sava, Vedrana i deca u Benkovcu su prešli u kamion Rade Ostojića iz Biljana Gornjih. Celim putem „mercedes” je pratio Ostojićev kamion i snabdevao ih gorivom, hranom i vodom.

Tako su stigli i do (Bosanskog) Petrovca, odakle su u nedelju 7. avgusta nastavili put prema Ključu u istom rasporedu. Kada su od Petrovca odmakli nekih petnaestak kilometara, naišao je avion i granatirao kolonu. Oni u kamionu su bili pod ceradom pa nisu ni mogli videti avion, ali su čuli jaku detonaciju, nakon koje se kamion zaustavio, iz kojeg su svi počeli iskakati napolje.

Za unučićima iskočila je i baka Sava. Sinovljev „mercedes” bio je odmah iza kamiona. Sava je kroz razbijeno vetrobransko staklo ugledala obezglavljenog sina Mirka. Suvozač Dušan sav krvav po glavi izišao je iz „mercedesa”. Muž joj Branko sedeo je nepomično na zadnjem sedištu, a krv mu je curila iz usta. Zatečena prizorom, Sava je za trenutak ostala bez daha. Prenuo ju je nečiji povik „ovi su mrtvi”, nakon čega je zakukala za suprugom i sinom, istovremeno tražeći pogledom unučiće i trudnu snajku.

Deca su trčkarala po cesti, kojom se širio miris baruta, krvi i benzina. Ugledala je i snajku, koja je bila ranjena u mišicu leve ruke. Pred njihovim očima „mercedes” počinje da gori. Gore i još neka vozila. Sa više strana dovikuju im da se sklanjaju što dalje od vozila u plamenu jer da može doći do eksplozije goriva, a i avion može da se vrati. Savu, Vedranu i decu ugurali su u neki kamion, koji se odnekud stvorio pored gorućih vozila. Dok su se udaljavali, „mercedes” je već bio sav u plamenu.

Baka Sava s trudnom snajkom i unučićima stigla je u Mirkovce, gde su živele njene dvije kćeri. Odatle je Vedrana i otišla u novosadsku bolnicu na porođaj, gde je 29. avgusta, prilikom porođaja, ne videvši bebu, i umrla. Rodila je žensko dete kome su dali ime Tanja. Avgusta 2018, nakon jednog mog nastupa na jednoj beogradskoj televiziji, u kojem sam pričao o događaju na Petrovačkoj cesti, telefonom mi se javio penzionisani ginekolog, koji je, kako mi reče, porađao Vedranu, i još uvek nije odgonetnuo zbog čeka je umrla samo 30 sekundi po porođaju. Jedino logično objašnjenje je, govori mi doktor, da je umrla zbog šoka koji je doživela na Petrovačkoj cesti videvši obezglavljenog muža, čemu su doprineli i njena trudnoća i povreda.

Vedrana je sahranjena u Barajevu, gde su joj živeli otac i brat. Vedraninu decu preuzeli su ujak Nikola Tintor i ujna Nataša, koji u to vreme nisu imali svoju decu. Bog ih je za taj čin nagradio podarivši im i dvoje njihove biološke dece.

Baka Sava mi je o ovom događaju pričala u januaru 1996. Tada još nije znala da li je išta ostalo od muža joj i sina. Tek 2002, na moju molbu, na lice mesta izašli su predstavnici Komisije za nestala lica Republike Srpske i u jednoj vrtači, pored mesta gde je kolona granatirana, u gomili otpada, videli su i olupinu „mercedesa” i u njemu i nešto nagorelih kostiju. Nije bilo dileme da pripadaju Mirku i Branku. I njihovi posmrtni ostaci sahranjeni su u Barajevu pored Vedrane.

U međuvremenu su i Mirkovci vraćeni u „ustavnopravni” poredak Republike Hrvatske, pa su i baka Sava i njene kćeri sa svojim porodicama izbegle u Srbiju. Baka Sava je u međuvremenu i umrla pa je i ona sahranjena u Barajevu pored supruga, sina i snahe. U međuvremenu su Vedranina i Mirkova deca odrasla i otišli iz ujakove i ujnine kuće i nastavili živeti svoje živote.

Službena Hrvatska je sve do 2012. godine poricala da su njeni avioni u akciji „Oluja” uopšte prelazili u vazdušni prostor BiH. Čak su tvrdili da su srpski avioni granatirali izbegličku kolonu.

U avgustu 2012. hrvatski „Magazin za vojnu povijest” objavljuje poveći tekst pod nazivom „Operacija ’Oluja’ – Akcije hrvatskog ratnog zrakoplovstva” sa opisom i pregledom svih letova hrvatskih borbenih aviona i helikoptera od 3. do 8. avgusta. U tabeli pod datumom 7. avgust 1995. piše da je toga dana sa aerodroma u Splitu, u 12.10 sati, po pozivu, poleteo „mig 21” sa zadatkom da napadne „oklopno-mehanizovanu kolonu u području Medenog Polja”, da je ispalio dve nenavođene rakete i uništio jedan tenk i usporio kolonu. A pod datumom 8. avgust 1995. piše da su toga dana u 17.50 sati sa aerodroma „Pleso”, takođe po pozivu, poletela dva „miga 21” sa zadatkom da napadnu oklopno-mehanizovanu kolonu u području sela Svodna, gde su ispaljene takođe dve rakete te da je usporeno izvlačenje i uništeno više vozila.

Jedino u čemu se ne slažu objavljeni izveštaj iz hrvatskog magazina s podacima „Veritasa” jesu posledice izvršenog granatiranja. Naime, prema „Veritasovim” podacima nije uništeno nijedno vojno vozilo. Uništena su civilna vozila u kojima su pobijeni i ranjeni uglavnom deca i starci.

U vreme objavljivanja navedenog teksta bile su u toku pripreme za početak glavnog pretresa po tužbi Hrvatske i kontratužbi Srbije o genocidu pred Međunarodnim sudom pravde, u kojoj se navode i zločini na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, pa je „Veritas” pomenuti tekst prosledio šefu srpskog pravnog tima Saši Obradoviću, koji ga je preko suda dostavio hrvatskoj strani. Očitovanje, s potpisom tadašnjeg šefa pravnog tima Hrvatske, Mirjana Damaške, usledilo je 10. septembra 2013, u kojem se, između ostalog, navodi da su „hrvatske oružane snage zaista preduzimale određene akcije protiv srpskih motorizovanih naoružanih kolona na teritoriji Bosne, ali da im meta nisu bili srpski civili”.

I bez obzira na priznanje pred najvišom svetskom pravosudnom ustanovom, hrvatski zvaničnici kao papagaji ponavljaju da njihovi avioni nisu ni dejstvovali nad područjem BIH, a oni retki kažu da ako i jesu, dejstvovali su po legalnim vojnim ciljevima i, bez imalo empatije za žrtve, svi osporavaju nadležnost srpskih pravosudnih tela, istovremeno poričući da se zločin uopšte i desio.

Bez suočavanja s tamnijom stranom sopstvene prošlosti, odnosno pročišćenja ili katarze, ne može se graditi ni bolja budućnost sopstvene nacije ni bolji odnosi sa susednim državama i narodima.

 

Izvor Politika, 7. jun 2022. 

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Goranka Vranić

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u