Prošla su tri meseca od kako je Zapad pokrenuo svoj ekonomski rat protiv Rusije i on ne teče po planu. Naprotiv, stvari se odvijaju veoma loše.
Sankcije Vladimiru Putinu nisu uvedene jer su smatrane najboljom opcijom, nego zato što su bile bolje od druge dve opcije: da se ne preduzme ništa ili da se preduzme vojni angažman.
Prvi set ekonomskih mera uveden je momentalno nakon invazije, kada se smatralo da će Ukrajina kapitulirati u roku od par dana. To se nije dogodilo, a rezultat je da su sankcije postpeno intenzivirane – ioako još uvek nisu totalne.
Trosruki suficit
Nema, međutim, naznaka da se Rusija povlači iz Ukrajine, a to teško da čudi pošto su sankcije postigle neželjeni efekat rasta cena ruskog izvoza nafte i gasa, što je drastično ojačalo trgovinski bilans Rusije i doprinelo finansiranju njenih ratnih napora. Za prva četiri meseca 2022. godine, Putin može da se pohvali suficitom od 96 milijardi dolara – što je više nego trostruko u odnosu na isti period 2021. godine.
Kada je EU ranije ove nedelje najavila delimičan embargo na uvoz ruske nafte, cena sirove nafte na svetskom tržištu je skočila, pružajući Kremlju dodatni finansijski vetar u leđa. Rusija nema poteškoća da nađe alternativna tržišta za svoje energente, pri čemu je izvoz nafte i gasa u Kinu tokom aprila skočio za više od 50 odsto u odnosu na prošlu godinu.
Ovo ne znači da sankcije ne bole Rusiju. Međunarodni monetarni fond procenjuje da će se njena ekonomija smanjiti za 8.5 odsto ove godine pošto je uvoz sa Zapada kolabirao. Rusija ima zalihe dobara esencijalnih za funkcionisanje ekonomije, ali vremenom će se one istrošiti.
Ali Evropa se tek postepeno odvikava od zavisnosti od ruskih energenata, pa je tako Putin izbegao momentalnu finansijsku krizu. Rublja je – zahvaljujući kontroli kapitala i izdašnom trgovinskom suficitu – jaka. Kremlj ima vremena da nađe alternativne izvore rezervnih delova i komponenti iz zemalja voljnih da ignorišu zapadne sankcije.
Privatne strepnje
Kada su se svetski moćnici sastali u Davosu prošle nedelje, poruka za javnost bila je osuda ruske agresije i obnovljena posvećenost solidarnosti sa Ukrajinom. Ali privatno su se pojavile strepnje o ekonomskoj ceni prolongiranog rata.
Ove strepnje su sasvim opravdane. Ruska invazija na Ukrajinu dala je dodatni zamah ionako već jako cenovnom pritisku. Godišnja stopa inflacije u Ujedinjenom Kraljevstvu ostaje na devet odsto – što je najviše u proteklih 40 godina – cene benzina takođe su dostigle rekordne visine, a očekuje se da će do oktobra gornja granica cene struje skočiti za 700 do 800 funti godišnje. Poslednji paket podrške Rišija Sunaka (britanski ministar finansija od 2020. godine, inače indijskog porekla, prim. prev) namenjen ublažavanju uvećanih troškova svakodnevnog života bio je treći za četiri meseca – a biće ih još do kraja godine.
Ekonomije Zapada se usled rata suočavaju sa periodom sporog ili negativnog rasta i rastućom inflacijom – što je povratak na stagflaciju iz 1970-ih. Centralne banke, uključujući i Banku Engleske, smatraju da na skoro dvocifrenu inflaciju moraju da odgovore podizanjem kamatnih stopa. Nezaposlenost će neminovo rasti. Druge evropske države suočavaju se sa istim problemima, ako ne i gorim, pošto je većina njih više zavisna od ruskog gasa nego Ujedinjeno Kraljevstvo.
Problemi sa kojim se siromašnije države suočavaju pripadaju potpuno drugom redu veličina. Za neke od njih problem nije stagflacija, nego glad, uzrokovana blokadom zaliha žita u ukrajinskim crnomorskim lukama.
Kako je to Dejvid Bizli – izvršni direktor Svetskog programa za hranu – izjavio: „Sada su ukrajinski silosi puni žita. Istovremeno, 44 miliona ljudi širom sveta je na ivici gladi“.
Hrana, a ne dugovi
U svakoj multilateralnoj organizaciji – MMF-u, Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Ujedinjenim nacijama – raste strah od humanitarne katastrofe. Njihova pozicija je jednostavna: osim ukoliko ove zemlje u razvoju nisu i same izvoznici energenata, suočavaju se sa trostrukom nevoljom u kojoj kriza goriva i kriza hrane izaziva finansijsku krizu. Dovedene pred izbor između toga da prehrane svoje stanovništvo ili da isplate dugove međunarodnim kreditorima, vlade će se odlučiti za ono prvo. Šri Lanka je prva država od početka ruske invazije koja je zapala u docnju sa svojim dugovanjima, ali teško da će biti poslednja. Izgleda da je svet bliži totalnoj dužničkoj krizi nego što je bio bilo kada od 1990-ih do danas.
Putina su s pravom osudili što hranu pretvara u oružje, ali njegova spremnost da to učini ne bi trebalo da iznenađuje bilo koga. Ruski predsednik od početka igra na duge staze, čekajući da se međunarodna koalicija protiv njega raspadne. Kremlj smatra da je ruski prag tolerancije bola viši nego zapadni, i verovatno je u pravu.
Ukoliko je bio potreban dokaz da sankcije ne funkcionišu, on se može naći u odluci predsednika Džoa Bajdena da Ukrajinu snabde naprednim raketnim sistemima. Postoji nada da će savremena vojna tehnologija iz SAD postići ono što embargo na energente i zaplena ruske imovine nisu uspeli: naterati Putina da povuče svoje trupe.
Potpuni Putinov poraz na bojištu jeste jedan od načina da se ovaj rat okonča, iako, kako sada stvari stoje, to ne deluje izvesno. Postoje drugi mogući ishodi. Jedan od njih je da ekonomska blokada na kraju proradi, pri čemu bi sve žešće sankcije na kraju naterale Rusiju da odstupi. Drugi je diplomatsko rešenje.
Putin se neće bezuslovno predati, a potencijal za ozbiljnu kolateralnu štetu ekonomskog rata je očigledan: pad životnog standarda u razvijenim zemljama, a u zemljama u razvoju glad, ulični neredi izazvani nemaštinom i dužnička kriza.
Zločini koje su ruske trupe izvršile čine ideju kompromisa sa Kremljem teško svarivom, ali ekonomska realnost ukazuje na da će pre ili kasnije morati da bude postignut nekakav dogovor.
Preveo Vladan Mirković
Naslovna fotografija: RIA Novosti/kremlin.ru
Izvor The Guardian
BONUS VIDEO:
