Otvoreni Balkan i kulturno nasilje

Kakvu „kulturnu saradnju“ možemo da postignemo sa državama koje insistiraju na negiranju našeg nacionalnog i kulturnog identiteta na svojim teritorijama u svim mogućim kontekstima?

„Otvoreni Balkan otvara kulturu“ bio je naziv plenarne sednice samita „Otvoreni Balkan“ kojoj je početkom juna u Ohridu prisustvovala potpredsednica Vlade Republike Srbije i ministarka kulture i informisanja Maja Gojković. Podelivši sa nama ushićenje zbog potpisivanja „Memoranduma o razumevanju i saradnji u oblasti kulture na Zapadnom Balkanu između Srbije, Severne Makedonije i Albanije“ ministarka nas je uputila u opšta mesta ove agende, ne ostavljajući prostora sumnji da bi jedna ovakva inicijativa mogla da bude opasna po našu nacionalnu kulturu. Uprkos tome, zebnja postoji i sasvim je opravdana.

Smisleno je postaviti pitanje – šta loše može da donese međusobno upoznavanje umetnika iz različitih država, njihovih kultura i tradicija? Ako vam nijedan odgovor ne pada na pamet setite se fenomena popularne kulture čiji se naziv više čak ni u državnim medijima ne posrbljuje – mislim naravno na Eurosong. Umesto smotre pesama inspirisanih kulturnim različitostima dobili smo festival imitatora anglosaksonske postmoderne pseudokulture kao gorak primer dobrovoljne asimilacije predstavnika već tradicionalno uveliko dvocifrenog broja evropskih država.

Uklanjanje „srpskog”

Kulturna razmena između različitih država ili naroda, pojedinaca koji stvaraju u različitim društvima nikada sama po sebi nije problem, svejedno da li je festivalskog ili svakodnevnog tipa, onda kada su kontakti organski i preplitanja definisana istorijskim i geografskim okolnostima. Problem nastaje kada umrežavanje nema za cilj poštovanje i očuvanje različitosti već upravo njihovo ukidanje i usmeravanje autentičkih pokreta, izraza i tradicija u jedan formalno nadnacionalni a zapravo antinacionalni ali i anticivilizacijski i šovinistički glavni tok koji kruži kao voda u prirodi zajedno sa krupnim kapitalom zemalja iz kojih se njime manipuliše. U tom smislu, projekti, inicijative i programi u kulturi danas najčešće podrazumevaju kulturni inženjering, a ne podršku spontanom kulturnom životu neke zajednice ili više njih. Najsvežiji i vrlo reprezentativan primer i dokaz ove tvrdnje predstavlja projekat pod imenom „Evropska prestonica kulture“ čije je zamorče ove godine imao nesreću da postane Novi Sad.

Od gostovanja „regionalnih“ i domaćih književnih i glumačkih „zvezda“ čije su karijere praktično isključivo zasnovane na autokolonijalnim vrednostima (uz poneki izuzetak radi sticanja legitimiteta i bacanja prašine u oči) do proslave Dana Evrope umesto Dana pobede 9. maja na gradskom trgu uz ukrajinske narodne pesme – sve je prirodno vodilo jedno drugom. Srpsko narodno pozorište nije izdržalo hajku montenegrinskih ekstremista i domaćih teoretičara zavere da ništa nije srpsko te je praizvedbu opere „Vladimir i Kosara“ ispratio skandal – sa društvenih mreža, nakon šovinističkih napada stranih državljana, u maniru dobrovoljnog samoporicanja a sve radi opšteg mira i lepe atmosfere, uklonjen je opis prema kome sveti Jovan Vladimir i Kosara predstavljaju srpsku verziju priče o Romeu i Juliji. Reč „srpsko“ morala je biti obrisana radi „višeg dobra.“

Plač bez suza

Poslednji nemio događaj koji me je ostavio potpuno konsterniranom odigrao se u okviru obeležavanja godišnjice osnivanja Arhiva Vojvodine. U Novom Sadu, uz Maticu Srpsku, ova ustanova i njen  sadašnji direktor poznati su po istrajavanju na srpskom putu i vrednom radu na očuvanju našeg nacionalnog i kulturnog identiteta te moja kritika i nije usmerena prema samoj instituciji – pretpostavljam da su pritisci gradskog, pokrajinskog i republičkog „menadžmenta“ te stranih agentura, asocijacija i EU fondova po svojoj prirodi ucenjivački jer se mi, u skladu sa statusom „zemlje kandidata“ nalazimo u položaju relaksirane okupacije. Tako smo se, umesto na svečanom obeležavanju Dana arhiva našli na političkoj tribini feminističkog agitatora koji nam je četrdeset minuta prepričavao prosečnu brošuru prosečne nevladine organizacije, pokušavajući u jednom trenu, u maniru polaznika škole glume Amber Herd, čak i da zaplače.

Zgrada Matice srpske u Novom Sadu (Foto: Wikimedia/Saskafoto, CC BY-SA 3.0)

No učenik nije prevazišao učiteljicu, plač bez suza izobličio se brzinom svetlosti u pozive na humanost, insistiranje na pojmu „muškog nasilja“ (valjda smo naučili da nasilje nema pol a bogami ni rod), reminiscencije na drugi talas feminizma (zašto, kako, radi čega? ostalo je nejasno) i zaključak da su sve to što on govori „činjenice“. Iako je ovo poslednje govornik nekoliko puta ponovio, te „činjenice“ ni nakon toga nisu postale uverljive niti relevantne. O eksploataciji i političkoj instrumentalizaciji nasilja nad ženama već sam u nekoliko navrata pisala, pa se ovde neću zadržavati na pitanju etičnosti ovakve manipulacije.

Pravo je pitanje šta povezuje rebrendiranje supruge ratnog i posleratnog zločinca i diktatora Josipa Broza Jovanke (u okviru „Evropske prestonice kulture“ izložba „Partizanka i Fragonar: Kolekcija slika Jovanke Broz“), žal zbog navodne tabuiziranosti ženskog samozadovoljavanja (?), rok kamp za devojčice, dekontekstualizaciju biografija Milice Tomić, Marije Trandafil, i Milice Stojadinović Srpkinje, nekoliko nastupa „di – džejeva“ i lament nad Jugoslavijom Miljenka Jergovića?

Brojne asocijacije padaju mi na pamet ali kultura nije jedna od njih, osim ako ne prihvatimo antropološku perspektivu u kojoj je kultura sve što čovek živi i stvara. Možda je to u određenom smislu i dobra opcija jer bi otvorila mogućnost da neke od učesnica rijaliti programa, koji su nam, gle čuda, takođe došli sa naprednog Zapada, u okviru kakve manifestacije o „oslobađanju žena“ „edukuju“ zbunjene i ućutkane patrijarhatom umetnice o tajnama (javne) masturbacije.

Lek za sve

Međutim, feministička agitacija koju sam maločas opisala (nalik na nekadašnje komunističke, kada su nas takođe učili da nam je društvo zaostalo i da će nam sa ukidanjem seljaštva, zadruga, porodice i samoodrživosti doći „progres) podržana je  u okviru programa Evropske unije „Evropa za građane i građanke – Evropsko sećanje” i finansirana – široko. Javno nam je saopšten podatak o uloženih 98.000 evra (!). O ukupnom novčanom fondu ove manifestacije ne smem ni da razmišljam. Ali ako vam kažem, na primer, da „Abrašević“ (1926) iz Kraljeva, jedno od naših najstarijih i najuspešnijih kulturno-umetničkih društava nema svoje prostorije već plaća mesečni zakup, razumećete koliko je priča o „donacijama“, „investicijama“ i „evropskim ulaganjima u našu kulturu“ kvarna. Količina novca koji troše da bi nam promenili „svest“ i kulturu zaista je impresivna, samo je cinično i bezobrazno kada od nas traže da im pružimo zahvalnost (i ako je moguće Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku kao dokaze da smo stvarno zahvalni) zbog toga što nas izlažu kulturnom nasilju za svoje pare.

Da se vratimo „Otvorenom Balkanu“. Kakvu „kulturnu saradnju“ možemo da postignemo sa državama koje insistiraju na negiranju našeg nacionalnog i kulturnog identiteta na svojim teritorijama u svim mogućim kontekstima? Da li nam se brisanje prisvojne zamenice „srpsko“ ponovo prepisuje kao lek za sve nestabilnosti na Balkanu? I ako je tako, hoćemo li pristati da Jovan Vladimir više ne bude srpski kralj?

Vernici sa transparentom „Sloga biće poraz vragu“ na Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira, tokom litije u Baru, 12. januar 2020.
Vernici sa transparentom „Sloga biće poraz vragu“ na Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira, tokom litije u Baru, 12. januar 2020. (Foto: mitropolija.com)

Ako, dakle, „otvoreni Balkan otvara vrata“, bojim se da nam preostaje samo da ih svojim telima iz sve snage podupremo ponavljajući „hold the door“ dok ima života u nama, ukoliko ne želimo da nam opskurne Crne kuće, povampireni A-Fe-Žei, profesionalni izmenjivači svesti iz EU i SAD zauvek unište jezik, kulturu, društvo i otadžbinu. Uostalom, pogledajte šta su uradili Evropi.

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: kultura.gov.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Kultura
Pratite nas na YouTube-u