Rusija mora eskalirati u ukrajinskom ratu

Kvalitativnih pomaka u ruskoj vojsci ima, vidljivi su i nesumnjivi, međutim, za mnoge posmatrače, napredak na terenu je spor, a politički ciljevi i dalje ostaju nejasni

Tačno na pedeseti dan od početka rata u Ukrajini, 14. aprila, objavljen je moj tekst ,,Truli kompromis ili rat do pobede“. Relativno veliki broj komentara (176), pozitivne reakcije mojih poznanika, kao i meni nepoznatih osoba, i daleko više omalovažavajućih opaski na moj račun od strane anonimnih čitalaca, obavezali su me da napišem i nastavak.

Odlučio sam da sačekam još neko vreme, tačnije, još nekih pedeset dana, i da posle stotinak dana od pokretanja tzv. specijalne vojne operacije, oslanjajući se na činjenice sa terena, proverim koliko su moje teze/kritike/sugestije iz tog teksta bile opravdane.

„Rusija nije u ratu“

S početka 1990-tih godina, kada je već gorelo na svim stranama u bivšoj Jugoslaviji, jedna izjava koja je kružila etrom, a pripisuje se Slobodanu Miloševiću, ,,parala je uši՚՚ – Srbija nije u ratu.[1] Jeste da se u Srbiji vršila mobilizacija, jeste da je iz Srbije išla popuna u materijalno-tehničkim sredstvima jedinica JNA i srpskih formacija, jeste Srbija praktično vršila isplate vojnih lica i rezervista, ali, eto, Srbija nije bila u ratu. Kakve je posledice takav pristup doneo Srbiji, srpskom narodu, i konačno, samom Miloševiću, dobro je poznato. Sličnog pristupa drži se i Vladimir Putin, uporno istrajavajući na narativu o specijalnoj vojnoj operaciji, to jest upravo na tome da Rusija nije u ratu. U prošlom tekstu sam tvrdio da je apsurdno voditi nekakvu ,,specijalnu vojnu operaciju՚՚ protiv tako prostrane zemlje kakva je Ukrajina sa vrlo respektabilnim oružanim snagama. Trenutno, prema tvrdnjama Putinovog kolege Zelenskog, kijevski režim ima pod oružjem oko 700 hiljada ljudi.[2] Oružje (sve savremenije i ubojitije), municija i druga vojna oprema neprekidno pristižu sa Zapada, dok SAD/NATO obezbeđuju u režimu 24/7 kontinuiranu obaveštajnu podršku, to jest izviđaju, prisluškuju i registruju pokrete ruskih oružanih snaga, predaju njihove koordinate Ukrajincima i čak navode njihove udare po njima. Dakle, crno na belo, Rusija i Ukrajina (posredno i Zapad) su u ratu.

Međutim, dok se Ukrajina tako i ponaša (sprovedeno je nekoliko talasa mobilizacije, vodi se informativni i psihološko-propagandni rat, indoktrinacija, pre svega, pripadnika oružanih snaga je maksimalna, svi materijalni resursi su upregnuti u korist fronta), Rusija dejstvuje sa ograničenim snagama, praktično jednim ekspedicionim sastavom, uz vojske DNR/LNR-a, i sa suštinski mirnodopskim režimom u pozadini. Kao posledica takvog pristupa, kako je u jednom momentu iskrenosti primetio beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, tzv. specijalna vojna operacija se ,,otegla՚՚[3], i realno, ne vidi joj se kraj. U stvari, skori kraj bi mogao da nastupi ako bi Ukrajina (u stvari Zapad) dao ponudu Rusiji koju sam u aprilu označio kao ,,truli kompromis՚՚ – tzv. neutralni status Kijeva, Krim u RF a za DNR/LNR autonoman status u sastavu Ukrajine ili nekakva uslovna/krnja nezavisnost. No, to bi bio u suštini poraz Moskve, a u prošlom tekstu sam objasnio i zbog čega.  Za sada, Zapad mašta o potpunom poniženju Rusije, i isključuje bilo kakvu vrstu kompromisa, čak i onog koji bi Rusiji dao puki privid pobede. Na taj način, taboru ,,mirotvoraca՚՚ i ,,kompromisera՚՚ (Peskovu, Lavrovu, Medinskom, Matvijenkovoj, Sluckom i drugima) izbijaju se aduti iz ruku, i postaje jasno da Rusiji preostaje samo vođenje rata do pobedonosnog kraja i kapitulacije Kijeva.  Međutim, stiče se utisak da u Kremlju to još uvek nije shvaćeno, odnosno da nema želje da se to shvati.

Zašto Putin izbegava da izusti reč ”rat” koja najbolje opisuje trenutna dešavanja u Ukrajini? U pitanju su, mislim, privatno-politički razlozi. Kada bi javno istupio i rekao ,,mi smo u ratu՚՚ time bi implicitno priznao da tzv. specijalna vojna operacija nije uspela kako je prvobitno bila zamišljena – brzo vojno paralisanje Ukrajine (8-12 dana po mojoj pretpostavci) i isto tako brza tranzicija političke moći (beg Zelenskog iz zemlje i formiranje nekakve privremene proruske vlade, pretpostavljamo sa još jednim ,,herojem՚՚ tranzicije – Medvedčukom na njenom čelu), to jest, prećutno bi priznao da i on – Vladimir Vladimirovič Putin – može ponekad da omane u političkoj proceni, zajedno sa svojim saradnicima. Kada bi se u Kremlju prevalila preko usta reč ,,rat՚՚, istovremeno bi se priznalo da su obaveštajne službe kardinalno pogrešile i da su i politička (Ukrajinci jedva čekaju ruske tenkove) i strategijska dijagnoza (otpor ukrajinske vojske biće tek mestimično jak, ali generalno lako savladiv) pred tzv. specijalnu vojnu operaciju promašile u potpunosti.

Postoji još jedan momenat koji ne bi trebalo da se zanemari – strah od rizika. Kada bi se sa najvišeg mesta obznanilo da je Rusija u ratu, ostaje duboko u sferi nagađanja kako bi reagovalo rusko društvo. Navodno, prema najnovijem istraživanju VCIOM-a i drugih agencija, Putinovu odluku o pokretanju akcije u Ukrajini podržava preko 70 odsto anketiranih ispitanika. To je vrlo visok postotak, i pri postojanju tako velike podrške, deluje da se Putin ne bi suočio sa bilo kakvim izazovima kada bi građanima Ruske Federacije saopštio nešto što je prilično jasno i njima samima, dakle, da je Rusija u ratu. Međutim, pošto bi takvo saopštenje povlačilo za sobom i proglašenje ratnog stanja i delimičnu mobilizaciju ljudstva (kao i niz drugih mera koje bi drastično uticale na svakodnevni život stanovništva), Putinu se ovo javno i zvanično suočavanje građana Rusije sa stvarnošću (i sve usputne mere) čini previše rizičnim. Osim toga, verovatno naslućuje ili zna da su i ta istraživanja javnog mnenja delimično ,,štelovana՚՚ iako je realno pretpostaviti da je podrška dejstvima u Ukrajini u ruskom društvu približno dvotrećinska.

Šta je politički cilj?

Na početku tzv. specijalne vojne operacije, dva glavna cilja su bili denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine. Šta se pod tim podrazumevalo u Kremlju, već sam objasnio. Kako je koncept relativno brze i lake pobede propao, i kako Kijev i Harkov nisu stavljeni u okruženje, a donbaska grupacija ukrajinske armije obuhvaćena u velika klešta, dok su istovremeno tokom marta pretrpljeni i vrlo ozbiljni gubici (naročito jedinice kijevske i černigovske grupacije OS RF), u ruskom generalštabu je osmišljeno opravdanje (kreativno, priznajem, jer još uvek mnogi, barem u Srbiji, čvrsto veruju u njega), javno prezentovano 25. marta, po kojem je, u stvari, krajnji cilj ruskog angažovanja, ne denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine, već oslobođanje DNR/LNR, dok su dejstva oko ukrajinske prestonice, zatim Černigova i Sumija (dakle severoistoka Ukrajine) u stvari imala za cilj da uz sebe vežu i odvuku što više ukrajinskih snaga, uz paralelno uništavanje ukrajinske vojne infrastrukture i tehnike sa vazduha, kopna i mora. Proglašeno je uspešno okončanje prve faze tzv. specijalne operacije bez preciziranja koji su to ranije postavljeni operativni ciljevi ispunjeni. Od tada, sintagma ,,denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine՚՚ se skoro potpuno izgubila iz vokabulara najviših ruskih zvaničnika, što je i razumljivo jer se celokupan poduhvat tzv. SVO, koliko god je to teško priznati, neslavno završio. Umesto toga, naglasak je pomeren na oslobađanje okupiranih teritorija DNR/LNR (pod istom firmom tzv. SVO). Reputacija Rusije kao vojne sile i jednog od polova moći u globalnoj politici, barem za sada, zavisi od realizcije ovog najminimalnijeg strategijskog cilja.

Pretpostavimo, optimistično, da će ruske vojne formacije tokom juna i jula uspeti da očiste od ukrajinskih snaga teritoriju Donjecke i Luganske oblasti, pre svega DNR-a (ostala su barem dva ,,tvrda oraha՚՚ – Avdejevka sa oko 30.000 stanovnika, i daleko veći izazov – aglomeracija Slavjansk-Kramatorsk sa desetak puta više žitelja),  i da će izaći na svaki centimetar administrativne granice DNR/LNR. Da li to znači da će da prestane rat? Verovatno neće. Rat ne prestaje kada jedna od zaraćenih strana zaista ostvari ili proglasi da je ostvarila svoje zacrtane ciljeve, već kada se drugoj strani slomi volja za otporom, odnosno kada se njena volja potčini volji protivnika. Dakle, izlazak ruskih snaga na administrativne granice DNR/LNR uopšte ne garantuje prestanak rata, s obzirom da Ukrajini pristiže sve znatnija materijalna pomoć Zapada, i da će ona pokušati da mobiliše, opremi i obuči najveći mogući broj ljudi koje će da baci u borbu. Prema tome, rat će se verovatno nastaviti i kada se postigne oslobađanje DNR/LNR-a, i stoga bi Moskva trebali da osmisli sveobuhvatan i dugoročan politički cilj ovog rata.

Vojnik Donjecke narodne republike u bunkeru sa mitraljezom, Ukrajina, mart 2022. (Foto: Mstyslav Chernov)

I ovde, na ovom pitanju, vidi se razlika, na žalost, između SAD i Rusije. Svetski hegemon je mogao ne tako davno da bez ikakvih ustručavanja svoje akcije nazove ratom (npr. rat protiv terorizma) i da za njihov cilj navede svrgavanje nekog režima (npr. talibanskog ili Sadama Huseina). Zbog toga pak njemu nisu uvođene nikakve sankcije, a ponekad je imao podršku i celokupne međunarodne zajednice, uz pojedinačne izuzetke (1991, 2003). Rusija, iz nekog razloga, izbegava da dešavanja u Ukrajini nazove ratom, i negira da želi svrgavanje sadašnje vlasti u Kijevu. A trebalo bi upravo da učini suprotno. Ako Ukrajinu treba denacifikovati, onda vlast u Kijevu ne može da ne bude neonacistička ili barem neonacizmu sklona, što je kvalifikuje za svrgavanje. Dakle, kao što sam u prethodnom tekstu predložio – sadašnji rat bi mogao da se označi kao Drugi otadžbinski rat – rat protiv neonacizma (uz rušenje Zelenskog i čitavog ukrajinskog političkog establišmenta kao njegov neizostavan politički cilj). Međutim, u Moskvi, za sada, na to i ne pomišljaju. Zašto?

Sve države koje nisu eksplicitno, svojom rečju (ne glasanjem u UN) i delom (sankcijama) osudile/kaznile Rusiju, pokazale su, na neki način, razumevanje za njen postupak. Dakle, Kina, Indija, arapski svet, skoro čitava Latinska Amerika, zemlje Jugoistočne Azije, većina Afrike. Malo li je? Naravno da nije. Međutim, čini se, da najviši zvaničnici u Kremlju i dalje mentalno žive u koordinatnom sistemu Zapada, i da je njima i dalje najbitnije da priznanje legitimiteta svoje akcije dobiju od zapadnih zemalja (što se na njihovu žalost verovatno neće desiti). Otuda polovičnost i kompromiserstvo u rečima i delima Kremlja. Dakle, i Ukrajina bez nacizma i ostanak komičara na vlasti. Inače, kako objasniti ,,bisere՚՚ Sergeja Lavrova, u jednom intervjuu za India Today, polovinom aprila, kada je rekao da Rusija ne namerava da menja režim u Kijevu, kao i da građani Ukrajine treba sami da odrede svoj put. U vezi sa tim, moglo bi se Lavrovu postaviti nekoliko logičnih pitanja. Kako je moguće denacifikovati Ukrajinu ako se ne menja njena vlast? Kako to građani mogu ,,sami“ da određuju svoj put (bez upliva stranih elemenata, medija, propagande)? I šta ako ti građani ,,sami“ odluče da su, na primer, za Ukrajinu u NATO-u? Ili da Ukrajina treba da pribavi nuklearno naoružanje? Šta onda? Opet pokretanje tzv. specijalne vojne operacije? Kakva može da bude motivacija ruskih vojnika da se upuste u borbu i rizikuju vlastiti život zarad nekakve neutralne Ukrajine u kojoj će vlast da ostane nepromenjena? Neko bi rekao da ovakve izjave služe za maskiranje stvarnih ciljeva, međutim, ako je Rusija ubeđena u pravičnost svoje akcije u Ukrajini i valjanost njenih motiva, čemu onda toliko okolišanje i izvrdavanje?

Šta je pobeda?

Samo i jedino radikalna rekompozicija Ukrajine kao države može, posle sada već znatnih ljudskih žrtava na ruskoj strani, biti za Moskvu verodostojan politički cilj ovog rata. Sva druga rešenja koja bi podrazumevala tek parcijalne koristi za Moskvu (Krim, DNR/LNR, neutralni status Ukrajine) bila bi suštinski poraz Rusije. Da, lepo bi bilo da Donjeck i Lugansk steknu međunarodno verifikovanu nezavisnost. Ali, šta sa Harkovom, milionskim gradom na pedesetak kilometara od ruske granice, koji je bio jedan od centara ,,ruskog proleća“, a u kome su nedavno, na primer, porušeni svi spomenici značajnim Rusima (od Aleksandra Nevskog do maršala Žukova)? Šta sa Odesom, takođe milionskim gradom, koji je na sadašnjoj lokaciji utemeljila ruska carica Katarina Velika, i u kojem su na mučenički način stradale desetine pristalica ,,ruskog proleća“ 2014. godine? I moglo bi se tako nabrajati u nedogled… Zar bi mogla da se proglasi bilo kakva pobeda u ratu, pardon u SVO, a da se milioni sada katakombnih (pro)ruskih građana Ukrajine ostave na milost i nemilost kijevskog režima i njegovih paravojnih i rusofobskih milicija?

Dakle, i posle oslobođenja DNR/LNR, principa radi, moralo bi se ići dalje. Međutim, postavlja se pitanje, u kakvom će stanju da budu ruske snage tokom ili krajem leta? Narodne milicije DNR/LNR su već pretrpele znatne gubitke (samo snage DNR-a preko 2.000 poginulih i preko 8000 ranjenih), a mobilizacijski potencijal Donjecka i Luganska je već iscrpljen – tokom ovih ratnih meseci mobilisano je skoro sve što može da nosi pušku (često bez ikakve prethodne obuke). Vojnici-rezervisti DNR/LNR predstavljaju istinske heroje ovog rata, čije je požrtvovanje na bojištu često donosilo prevagu u okršajima sa ukrajinskim snagama. Međutim, teško mi je da zamislim da će Moskva nastaviti praksu da ih angažuje i tamo gde im nije mesto, to jest praktično svuda van DNR/LNR – prema Nikolajevu, Zaporožju, Harkovu i drugde. Veliki teret borbenog dejstva nose i specijalizovane snage OS RF – mornarička pešadija, izviđači-diverzanti, jurišna pešadija – koje ne mogu neprekidno da se angažuju bez neophodnog predaha i rotacije, a pitanje je koliko je sličnih jedinica ostalo raspoloživo u pozadini. Oklopno-mehanizovane i artiljerijsko-raketne jedinice svakodnevno trpe  gubitke jer ukrajinska artiljerija nije ništa lošija od ruske i još uvek tuče vrlo precizno i često masivno, zahvaljajući mnoštvu bespilotnih letelica, kvalitetnim sistemima veze dobijenim sa Zapada, i jednostavnom a odličnom sistemu automatizovanog upravljanja ,,Krapiva“.

Ostaju još Čečeni (čiji je realan doprinos u obrnutoj srazmeri sa prisustvom snimaka njihovih ,,borbi“ na društvenim mrežama), borci privatne vojne kompanije Vagner, jedinice Rosgvardije (lako naoružane žandarmerije) i dobrovoljci (kozačke jedinice). Sveukupno, ruski kontingent će iz pretpostavimo pobedničke kampanje u Donbasu izaći redukovan i izmoren, a za ofanzivu na drugim strategijsko-operativnim pravcima trebaće mu pomoć i sadejstvo po brojnosti barem slične grupacije. Međutim, pošto Kremlj uporno odbija sprovođenje makar delimične mobilizacije, postavlja se pitanje, odakle, to jest iz čega stvoriti ovu strategijsku grupaciju? Na taj se način, zbog ograničenja posredstvom kojih je Moskva sama sebi vezala ruke, stvaraju pretpostavke za svojevrsnu strategijsku pat-poziciju na ratištu, koja Rusiji srednjoročno i dugoročno ne odgovara.

Dobrovoljci kao rešenje?

Moglo bi se možda naći rešenje i mimo mobilizacije, kada bi se u Rusiji sprovela obuhvatna i intenzivna medijska kampanja (sa Putinovim pozivom) koja bi privukla makar nekoliko desetina hiljada dobrovoljaca (poželjno sa borbenim iskustvom). Međutim, to bi, iako vojno svrsishodno, bilo rizično jer dobrovoljačke jedinice ne bi mogle da se kontrolišu u potpunosti, to jest u političkom smislu bile bi potencijalno nepouzdane. Osim toga, teško je poverovati da bi odziv dobrovoljaca bio masovan ako bi oni morali da ginu za Lavrovljeve ,,teze“ – neutralna, vanblokovska Ukrajina, može i sa Zelenskim na njenom čelu… Sa druge strane, učešće dobrovoljaca bi verovatno bilo zavidno ako bi postojao jasan i konkretan politički cilj ovog rata, kako god on bio imenovan – Novorusija, Malorusija, Savez Slovenskih Republika…

Tenk sa zastavom Novorusija na ulicama Slavjanska, 2014. godina (Foto: Tviter)

Ukrajina uz obilatu pomoć Zapada pokušava da oformi strategijsku rezervu – grupaciju zarad realizacije velike ofanzive. Da, tačno je da trenutno ukrajinske snage trpe na frontu velike gubitke, međutim, kad se u javno dostupnim video materijalima pogleda starosna struktura nedavno poginulih ili zarobljenih ukrajinskih vojnika, iznenađuje znatno prisustvo onih koji su rođeni 70-tih, čak i 60-tih godina prošlog veka, koji su dakle ,,debelo“ ušli u petu i šestu deceniju života. Stiče se utisak da ukrajinsko vojno rukovodstvo svesno žrtvuje rezerviste starije dobi, kako bi dobilo na vremenu da od ljudstva mlađe dobi (uglavnom onih koji su rođeni u poslednjoj deceniji prošlog i u prve dve-tri godine ovog veka) oformi kvalitetniji borbeni sastav koji bi mogao/znao da upotrebljava sve više prisutnu vojnu tehniku sa Zapada. Do sada, kako na istoku, tako i na zapadu Evrope, uglavnom su ispražnjena ili se ubrzano prazne skladišta sa starijom vojnom tehnikom sovjetskog porekla (tenkovima, oklopnim vozilima, haubicama i topovima) koja se upućuje u Ukrajinu, i polako se prelazi na isporuku naoružanja koje je savremenije. Ukoliko bi zemlje NATO-a širom otvorile kapije svojih kasarni i poligona, gde bi se ukrajinsko ljudstvo masovnije (neometano od napada ruskih krstarećih raketa) obučavalo u rukovanju tim naoružanjem, a starešinski sastav upoznavao sa pravilima njegove upotrebe, Ukrajina bi mogla, doduše uz teškoće, da oformi respektabilnu formaciju koja bi mogla da se upotrebi za najavljivanu ofanzivu krajem leta ili početkom jeseni. Ovakav scenario, još uvek hipotetičan, uopšte nije sasvim nerealan.

Mlevenje ljudstva

Pisao sam da je Rusiji neophodna delimična i profilisana mobilizacija. Da je ona sprovedena tokom aprila, posle obnavljanja znanja i veština mobilisanog ljudstva u trajanju od 4-5 nedelja, prve jedinice bi već bile na bojištu, i bilo bi dovoljno snaga da se makar delimično eksploatišu taktički uspesi već angažovanih ruskih trupa, i da se oni pretvaraju u operativne i operativno-strategijske uspehe. Drugim rečima, oslobađanje DNR/LNR išlo bi znatno brže i već bi bilo blizu okončanja, i moglo bi se razmišljati o potpunom oslobađanju, na primer, zaporoške ili harkovske oblasti. Ovako, ograničeni kontigent OS RF se prenapreže zarad realizacije ciljeva čije ostvarenje ni u kom slučaju ne ,,lomi“ ishod čitavog rata. Postižu se zapaženi lokalni uspesi (Papasnaja, Liman, Severodonjeck…), međutim, ne menja se bitno opšta slika rata. Sva nada se polaže u ,,mlevenje“ ukrajinskog ljudstva (i tehnike) posredstvom dejstva ruske artiljerije i avijacije, međutim, da bi vojska kijevskog režima doživela opšti kolaps u dogledno vreme, njeni nepovratni gubici (poginuli, nestali, zarobljeni) bi morali da prosečno budu barem 600-700 ljudi (jedan ,,tanji“ pešadijski bataljon) na dnevnom nivou. Ukrajinski ministar odbrane, skoro je obelodanio da njegova soldateska ima dnevno oko 100 mrtvih i 500 ranjenih.[4] S obzirom da on sigurno umanjuje gubitke svoje strane, realno je da Ukrajina dnevno nepovratno (poginuli, nestali, zarobljeni) gubi dve čete vojnika (oko 250), a možda i preko tog broja.

Ne treba se obazirati na floskule (da ne upotrebim grublju reč) tipa ,,sada je 21. vek, brojnost vojske nije bitna“. Ukrajinsko vojište je veliko, front se proteže preko 1000 kilometara, i brojnije ljudstvo na ruskoj strani značilo bi mnogo. Da su ,,brojevi“ još uvek važni govori mnoštvo primera, od kojih je recimo karakterističan slučaj grada Ugledara, na jugu Donbasa, kojeg su ukrajinske snage napustile u martu, ali ga ruske nisu zauzele, jer nije bilo dovoljno snaga da se kvalitetno posedne. Docnije, ukrajinske snage su se vratile u gradić, dobro se utvrdile i sada on neće moći da se zauzme bez znatnijih žrtava i razaranja. Zauzimanje bilo većih bilo manjih gradova uvek je ,,radno intenzivno“ borbeno dejstvo (zahteva se dosta ljudstva), bez obzira na razvoj tehnologije, tako da brojnost sastava i te kako igra ulogu.

Najveća misterija

Za mene lično, najveću misteriju ovog rata predstavlja činjenica da ukrajinska mreža pruga (u najvećoj meri), kao i svi mostovi na Dnjepru, ostaju i posle više od sto dana tzv. specijalne vojne operacije, neoštećeni. Pisao sam u aprilu da je preduslov ruske pobede u ratu (ne u ,,SVO“) izolacija vojišta, odnosno onemogućavanje ukrajinskih snaga da u istočnoj Ukrajini dobijaju opskrbu i doturanje teške vojne tehnike. Svaki tenk, haubica, top ili borbeno vozilo pešadije koje stigne u Donbas ili na neko drugo bojište na istoku (Zaporožje, Harkov), mora da pređe preko Dnjepra koji je, u proseku, barem kroz Ukrajinu, širi i od Dunava. Dakle, da je ruska vojska tokom aprila i početkom maja, metodično i temeljito svaki dan (noć) gađala i uništavala ili onesposobljavala krstarećim ili nekim drugim raketama mostove preko Dnjepra (barem one železničke i one kombinovane, drumsko-železničke), snabdevanje ukrajinske vojske na istoku zemlje bi bilo vrlo otežano, skoro pa paralisano. Čitava grupacija ukrajinske vojske na istoku Ukrajine bi jednostavno vremenom ,,svenula“ usled nedovoljnog (sasvim redukovanog) snabdevanja i pojačavanja. Ovo su pitanje potezali mnogi istaknuti pojedinci na ruskim društvenim mrežama (Jurij Podaljaka, Maksim Fomin – ,,Večerniй Vladlen՚՚, Igor Strelkov…), međutim, bez ikakvog efekta.

Takođe sam ukazao da se mora rušiti kapitalna saobraćajna infrastruktura na krajnjem zapadu Ukrajine – tuneli, mostovi ili vijadukti – ako se već ne želi razaranje mostova preko Dnjepra. Onesposobljavanje samo Beskidskog tunela, koji povezuje Lavovsku i Zakarpatsku oblast, a kroz koji se, železnicom, realizuje lavovski deo isporuka oružja i municije sa Zapada za Ukrajinu, bi višestruko otežalo ukrajinsko snabdevanje teškom vojnom tehnikom. Međutim, to se do sada nije desilo, i u međuvremenu, svi ti objekti, uključujući i spomenuti tunel su dodatno zaštićeni sistemima PVO[5], a moguće je da ih štiti i PVO poljskih oružanih snaga, i shodno tome, mogućnosti za njihovo efikasno eliminisanje su se redukovale. Demilitarizacija Ukrajine gubi smisao ako se ne prekinu/ne poremete lanci njenog snabdevanja materijalno-tehničkim sredstvima sa Zapada. Takođe sam pisao o nužnosti pomorske blokade Odese i celokupne crnomorske obale pod ukrajinskom kontrolom, što se, na sreću, i dešava. Ukrajinska strana je već bezuspešno pokušavala, po cenu osetnih gubitaka, da preuzme kontrolu nad Zmijskim ostrvom što je jedan od preduslova razbijanja blokade. Da ova blokada nema značaj, ne bi se Ukrajina naoružavala protivbrodskim raketama sa Zapada, niti bi pokušavala zauzimanje spomenutog ostrva.

Zmijsko ostrvo u blizini Odese u Ukrajini (Foto: Tviter)

U tekstu iz aprila sam posredno sugerisao, i to je delimično realizovano, u međuvremenu, da na već zauzetim teritorijama ruska strana mora dati do znanja domaćem stanovništvu da tu namerava da ostane (trajno), kako bi obezbedila njegovu saradnju. Sada, kada su ustanovljene vojno-civilne administarcije u Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti, stanovništvo sarađuje sa ruskim jedinicama, što sveukupno znatno olakšava njihov položaj, smanjuje obim zadataka i oslobađa ih od, u suštini, policijskih dužnosti. U aprilu sam takođe izrazio bojazan i pitao se kako će i da li će se ruska taktika saobraziti novim sposobnostima ukrajinske vojske nakon prijema sofisticiranih lakih sistema, poput britanskog prenosnog protivvazdušnog sistema Starstreak ili američkog drona-samoubice Switchblade 300/600. Čini se da je odgovor ohrabrujući, ako je suditi po informacijama iz otvorenih izvora – sa ruske strane nagomilana su sredstva protivelektronske borbe (PEB) što omogućava blokiranje svih mogućih signala za dronove, od radio-veze do kanala za upravljanje.[6] Takođe, tenkovi se bolje maskiraju i opremaju, pa su otporniji i manje uočljivi. Dakle, kvalitativnih pomaka u ruskoj vojsci ima, vidljivi su i nesumnjivi, međutim, za mnoge posmatrače, napredak na terenu je spor.

Pitanje tempa

Dvorska analitika u Rusiji, i njeni sledbenici u Srbiji, izbegavaju odgovor na ovo pitanje, smatrajući ga nerelevantnim ili dajući klišeizirane odgovore (smanjivanje vlastitih gubitaka, čuvanje života civila, izbegavanje razaranja). Neki čak, poput ruskog vojnog ,,eksperta“ Ivana Konovalova, smatraju da je pitanje zašto se operacija toliko otegla ,,podla pozicija“.[7] Doduše, bilo bi nepošteno zanemariti faktore poput razgranate i u inžinjerijskom smislu odlično uređene mreže uporišta i rovova ukrajinskih snaga, njihove umešne i uporne odbrane, i mogućnosti da vrše manevar napred-nazad i još uvek se kako-tako snabdevaju. Međutim, i pored svega toga, pitanje neadekvatne brzine u oslobađanju Donbasa mora se postaviti, jer je, na kraju krajeva, ne zaboravimo, ruska armija rangirana kao treća po snazi u svetu (izuzimajući nuklearne kapacitete). Dakle, kraće rečeno, postavlja se pitanje, zar je tekuća operacija u Donbasu optimum treće armije na svetu?

Mislim da sam dobrim delom na ovo pitanje već odgovorio. Svakako da nije optimum. Rat je, da parafraziram Klauzevica, produžetak politike drugim sredstvima, a ovde je politika (Kremlj) zadala strategiji (OS RF) pogrešne premise (promašena politička i strategijska dijagnoza) zbog kojih nije bilo moguće brže vojno poraziti Ukrajinu. I ne samo to. Uporno držanje kijevske i černigovske grupacije na dostignutim pozicijama čitav mesec i duže (suštinski, u ćorsokaku) sa neobezbeđenim komunikacijama, izložilo je formacije ovih grupacija ozbiljnim gubicima, a da nije napravljen nikakav suštinski napredak na drugim pravcima (izuzev stavljanja Marijupolja u okruženje). Kremaljski PR je njihovo povlačenje predstavio kao ,,deeskalaciju“ i ,,čin dobre volje“, a suštinski, u pitanju je bilo ,,podvlačenje repa“.  Njihovo vraćanje na teritorije Rusije i Belorusije je ogolilo ukrajinsko-rusku granicu, ali ne bi ni to bio veliki problem da se u Donbasu napredavalo brže i odlučnije. Ali, sa ovakvim pristupom ne može.

Dva pristupa

Vojske, suštinski, izvode dve vrste napadnih dejstava. Prvu vrstu karakteriše proboj neprijateljskog fronta na nekoliko pravaca, nakon čega se brzim dejstvima kroz operativnu dubinu neprijatelja razbija njegov sistem odbrane, a njegove snage odsecaju ili primoravaju na povlačenje. Prodori kroz neprijateljski front se izvode u širini 5-6 kilometara i redovno su praćeni snažnim udarima vazduhoplovstva po operativnoj dubini, kao i, moguće, helikopterskim desantima. Ovu vrstu napadnih dejstava redovno su praktikovale izraelske oružane snage u ratovima sa Arapima, i zbog toga su, između ostalog, stekle dobar glas među vojnim stručnjacima.

Drugu vrstu odlikuju napadna dejstva na širem frontu, sa ciljem vezivanja snaga branilaca i uskraćivanja njihovog pregrupisavanja, uz prosto potiskivanje neprijatelja bez dubljih proboja. Posle zauzimanja dela teritorije, sledile bi kraće ili duže pauze. Ovu vrstu napadnih dejstava (potiskujućih) uglavnom su praktikovale zemlje Trećeg sveta, recimo obe strane u iračko-iranskom ratu (1980-1988), ili arapske armije protiv Izraela. Potiskujuća napadna dejstva često su skopčana sa znatnim gubicima i sporošću.

Kada se ,,uspešno՚՚ okončala prva faza tzv. SVO, i usledila, druga ,,konkretna՚՚ faza, kako ju je nazvao Ramzan Kadirov, bilo je planirano da se oko ukrajinskih snaga u Donbasu (tada oko 50 hiljada vojnika, sada manje) formira veliki obruč, koji bi se realizovao spajanjem ruskih snaga sa severa, iz harkovske oblasti (južno od Izjuma) i jedinica sa juga, iz zaporoške oblasti (od Guljajpolja). Posle nekoliko nedelja borbi, ova zamisao nije bila ni blizu realizacije. Potom se prešlo na ostvarenje ideje o stvaranju nekoliko ,,malih՚՚  regionalnih okruženja, odnosno rasecanja i razbijanja ukrajinske grupacije na Donbasu na više fragmenata koji bi bili ili uništeni ili prinuđeni na predaju. I ova zamisao se teško ovaploćuje. Svi uspesi koji su na Donbasu ostvareni poslednjih nedelja, stečeni su na račun potiskivanja, a ne razbijanja ili rasecanja ukrajinskih snaga. Ponavljam, tačno je da Ukrajinci trpe velike gubitke u određenim periodima (kraj maja, početak juna), ali nedovoljno da bi se čitav ukrajinski front raspao u jednom mahu.

Razlozi sporog napredovanja

Dakle, zašto se napadna operacija ruskih snaga odvija sporo? Pre svega, i taj se problem već uveliko komentarisao na društvenim mrežama, nema pravog, autentičnog sadejstva rodova i vidova OS. Da parafraziram jedno zapažanje Igora Strelkova, u ruskim oružanim snagama svako ratuje za sebe – pešadija za sebe, artiljerija za sebe, avijacija za sebe. Kada je takvo stanje na terenu, sporost, a često i nedovoljna efikasnost su neizbežni. Pored toga, nedovoljna lična inicijativa nižeg starešinskog sastava, još uvek centralizovani sistem komandovanja i gubljenje vremena na čekanje odobrenja za dejstvovanje, takođe svakodnevno usporavaju napredovanje.

Uočen je i takođe široko komentarisan problem protivartiljerijske borbe. Često je pešadija DNR/LNR ili ruskih OS dobijala signal kako je neprijateljska artiljerija neutralisana, da bi se prilikom pokreta i napada docnije ispostavilo, naravno uz žrtve i gubitke u tehnici, da nije baš tako. To je cena nedovoljno kvalitetnog artiljerijskog izviđanja, otkrivanja i praćenja ciljeva, što je opet povezano, između ostalog, i sa nedostatkom bespilotnih izviđačkih letelica, što je tek u poslednje vreme počelo da se ispravlja, delom zahvaljujući i ruskom patriotskom civilnom sektoru, koji je kroz donacije građana i privrednika obezbedio mnoštvo kvadrikoptera i druge opreme za jedinice na prvoj liniji.

Bespilotna letelica Orion oružanih snaga Rusije (Foto: Kronštadt)

Samo sabotažom u ruskom ministarstvu odbrane može da se objasni ulazak OS RF u rat u Ukrajini sa apsolutno nedovoljnim brojem bespilotnih letelica svih profila. Strategijske izviđačke bespilotne letelice, poput RQ-4 Global Hawk, ruske OS ne poseduju. Umesto čitavih rojeva operativno-taktičkih udarnih dronova, poput turskih Barjaktara, koji bi desetkovali ukrajinsku tehniku i uporišta, za takve zadatke se uglavnom podižu u nebo avioni (najčešće Su-25) ili helikopteri (najčešće Ka-52), što je daleko rizičnije (s obzirom na moguću pogibiju pilota) i skuplje. Stoga, stiče se utisak da ruske snage često ratuju u ,,retro“ stilu iz poslednje decenije prošlog i prvih godina ovog veka, i tek je u poslednje vreme primećen veći broj ruskih bespilotnih letelica u akciji (Orion/Inohodec). Greh njihove nedovoljne upotrebe je tim veći jer je ruska industrija uspešno razradila više modela dronova, koji, međutim, nisu stigli do masovne/serijske proizvodnje. U međuvremenu, usled sankcija sa Zapada, mnoge visokotehnološke komponente ostale su van domašaja za ruske proizvođače, i tako se stvorio problem kompletiranja već započete proizvodnje bespilotnih letelica.

Eskalacija, a ne SVO

Sa ruske strane, generalno, zabrinjava pogrešan pristup ratu – njegovo poricanje i insistiranje na tzv. SVO. Evo šta je rekao predsednik Državne dume Rusije Vječeslav Volodin, još krajem aprila: ,,Da Rusija vodi rat punih razmera u Ukrajini, on bi odavno bio završen՚՚.[8] Zašto je umesto tog hipotetički kraćeg rata bolje ovo mrcvarenje? Zašto brže, kad može sporije? Zašto sa manje žrtava, kada može sa više? Mnogima u Rusiji, ova je pozicija sve manje prihvatljiva. Savet Sveruskog oficirskog sabora (nevladine organizacije koja okuplja oficire koji više nisu u aktivnoj službi) izdao je saopštenje koje sadrži dosta sličnih konstatacija i sugestija sa onima koje sam izneo u aprilu i sada. Recimo, uvođenje ratnog stanja u svim regionima koji se graniče sa zemljama NATO-a i Ukrajinom; institucionalizacija narodne vojske; vojni rok od dve godine; proglašenje delimične mobilizacije sa ciljem formiranja tri potpune strategijsko-operativne grupacije kako bi se stvorila višestruka nadmoć u ljudstvu i tehnici nad neprijateljem, smanjile žrtve i skratili rokovi kamapnje u Ukrajini; potpuno ali etapno zauzimanje čitave Ukrajine i izlazak na zapadnu granicu bivšeg SSSR-a; mobilizacija i prestrojavanje industrije, finansijskog sistema i drugih podsistema.[9]

Još uvek, slikovito rečeno, u ruskim su rukama i ,,nož i pogača՚՚, odnosno OS Ruske Federacije mogu da u neko dogledno vreme zabeleže vredne uspehe strategijskog nivoa (ne računajući oslobađanje Donbasa) i da reše rat potpuno u svoju korist. Međutim, za to je potrebno uvećati intenzitet sile. Dakle, eskalacija, a ne specijalna operacija. U protivnom, ukoliko ne izmeni pristup, čini mi se da Rusiju u ovom ratu, u najboljem slučaju, čeka Pirova pobeda.

Jer Zapad ne sedi skrštenih ruku. Još pre započinjanja rata, 24. februara, Ukrajina je snabdevana obaveštajnim podacima, različitom opremom (zaštitnim prslucima, šlemovima, medicinskim kompletima, šatorima, sredstvima veze, izviđanja i osmatranja, i dr.) i lakim prenosnim protivtenkovskim i protivvazdušnim sistemima. Na Zapadu je vladala određena vrsta strahopoštovanja prema procenjenim sposobnostima ruske vojske, i izbegavan je i najmanji povod za eventualno ulaženje u sukob sa njom. Kategorički je odbijano da se šalje teško naoružanje. Kako se rat odvijao, i kako je ogolio određene slabosti na ruskoj strani, SAD i NATO su se okuražili, i počeli su da šalju i teže naoružanje sovjetskog porekla, ali odbijali su da šalju oružje zapadnog porekla, kao i sisteme koji bi mogli da gađaju teritoriju Ruske Federacije (na primer, raketni sistem HIMARS). Potom su prešli i taj prag, i ne samo da su počeli da šalju naoružanje zapadnog porekla i dalekometne raketne sisteme, već su inicirali obuku ukrajinskih vojnika na svojoj teritoriji. Štaviše, SAD su počele da pružaju podatke i navode vatru ukrajinske vojske po ruskim ciljevima, pa je i Vašington post objavio da su Amerikanci dostavili ukrajinskoj strani koordinate ruskog ratnog broda Moskva koji je pogođen sa dve protivbrodske rakete.[10]

Dakle, vidi se jedan obrazac delovanja – Zapad je, kako rat odmiče, sve smeliji u svom ponašanju, odnosno sve manje ozbiljno shvata Rusiju i upozorenja njenih najviših zvaničnika . Ostalo je još malo koraka do njegovog direktnog uključivanja u sukob. Ne bi nikako valjalo, po ruske interese, da pod firmom nekakvog mirovnjačkog kontingenta, trupe NATO-a ili pojedinih njegovih članica, poput Poljske, zaposednu zapadnu i centralnu Ukrajinu. Time se ne bi samo oslobodile ukrajinske trupe iz tih delova za vojište u istočnom delu zemlje, već bi se NATO više stotina kilometara pomerio na istok, dok bi Belorusija bila stavljena u poluokruženje. Takođe ne bi valjalo kada bi se EU u potpunosti i do kraja pretvorila u ukrajinsku osnovicu za ratna dejstva – teritoriju sa koje bi neprekidno dolazili naoružanje, municija, rezervni delovi, gorivo, medikamenti, i na kojoj bi se ukrajinske snage obučavale, lečile i odmarale.

Jednostavno, tokom prethodnih stotinak dana, Rusija je zbog svog polovičnog pristupa u ratu sa Ukrajinom, i signala za spremnost na ,,truli kompromis՚՚ izgubila deo kredibiliteta u očima zapadnjaka, i stoga su oni sve agresivniji u svom angažovanju oko Ukrajine. Zato što Zapad razume samo jezik sile. A nje još uvek nema dovoljno u ruskom nastupu u Ukrajini.

 

Dr Nebojša Vuković je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Ekskluzivno za Novi Standard (Stavovi koji su izrečeni u tekstu predstavljaju autorovo lično mišljenje, a ne poziciju institucije u kojoj je zaposlen.)

________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Vesna Mališić, ,,Demoni prošlosti“, NIN, https://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=102358216 (02/06/2022)

[2] Prezident Ukrainы: S našeй storonы seйčas voююt 700 tыsяč čelovek, https://topwar.ru/196613-prezident-ukrainy-s-nashej-storony-sejchas-vojujut-700-tysjach-chelovek.html (06/06/2022)

[3] Lukašenko zaяvil o zatяgivanii rossiйskoй specoperacii na Ukraine, https://topwar.ru/195896-lukashenko-zajavil-o-zatjagivanii-rossijskoj-specoperacii-na-ukraine.html (06/06/2022)

[4] Ministr oboronы Ukrainы nazval ežednevnыe poteri VSU, https://topwar.ru/197519-ministr-oborony-ukrainy-nazval-ezhednevnye-poteri-vsu.html (08/06/2022)

[5] Kiev usilil ohranu Beskidskogo tonnelя, obespečivaющego postavki vooruženiй na Ukrainu iz Centralьnoй Evropы, https://topwar.ru/195770-kiev-usilil-ohranu-beskidskogo-tonnelja-obespechivajuschego-postavki-vooruzhenij-na-ukrainu-s-centralnoj-evropy.html (06/06/2022)

[6] «Teperь na bespilotniki ne položitьsя»: v VSU žaluюtsя na massovoe razvёrtыvanie VS RF sredstv RЭB na fronte, https://topwar.ru/197283-teper-na-bespilotniki-ne-polozhitsja-v-vsu-zhalujutsja-na-massovoe-razvertyvanie-vs-rf-sredstv-rjeb-na-fronte.html (06/06/2022)

[7] Ivan Konovalov: Azovstalj predstavlja veliku pobedu i psihološku prekretnicu, NSPM, http://www.nspm.rs/hronika/ivan-konovalov-azovstalj-predstavlja-veliku-pobedu-i-psiholosku-prekretnicu.html (04/06/2022)

[8] Vjačeslav Volodin: Da Rusija vodi rat punih razmera u Ukrajini – kao što su SAD u Jugoslaviji, Libiji, Iraku i Siriji, on bi odavno bio završen. Ruski vojnici i oficiri oslobađaju građane žrtvujući svoje živote. http://www.nspm.rs/hronika/vjaceslav-volodin-da-rusija-vodi-rat-punih-razmera-u-ukrajini-on-bi-odavno-bio-zavrsen.-ruski-vojnici-i-oficiri-oslobadjaju-gradjane-zrtvujuci-svoje-zivote.html (06/06/2022)

[9] Čto Oficerskoe sobranie rešilo 19 maя? https://m-kalashnikov.livejournal.com/4243623.html (07/07/2022)

[10] Si-En-En: SAD su pružile obaveštajne informacije o lokaciji krstarice „Moskva“ – koje su pomogle Ukrajini da ga potopi protivbrodskim krstarećim raketama, http://www.nspm.rs/hronika/si-en-en-sad-su-pruzile-obavestajne-informacije-o-lokaciji-krstarice-moskva-koje-su-pomogle-ukrajini-da-ga-potopi-protivbrodskim-krstarecim-raketama.html (06/06/2022)

 

Naslovna fotografija: Aris Messinis/AFP/Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u