Joneskov kralj Berenger I umire na sceni bečkog Jozefštat teatra još od premijere prošlog septembra. Umire, ali očito ne dovoljno, jer se publika uvek vraća na ovu predstavu, da još jednom pogleda kraljevsku demisiju u režiji proslavljenog nemačkog reditelja Klausa Pajmana. U zagušljivoj političkoj atmosferi Evrope ovog trenutka, sve postaje metafora, svaka metafora se produžava u parabolu. Kralj umire, kralj mora da umre. Ali ko je kralj? „Car“ Putin, ili hegemon bez navodnika, SAD?
Dramu o kralju koji umire je Ežen Jonesko napisao 1962. Humanistički obrazovaniji deo javnosti je priču tumačio kao scenski primer filosofske antropologije. Kralj umire i posmatra sam sebe dok umire. Posmatra svoju okolinu dok ona njega posmatra kako on sebe posmatra dok umire. Dok se opire i odbija da umre jer mu uopšte nije jasno zašto mu situacija nalaže tako ekstremno rešenje kao što je smrt.
„Zašto sam se rodio, ako ne zauvek?“, pita kralj troje najbližih, svoju prvu kraljicu Margaretu, njenu naslednicu, uplakanu kraljicu Mariju, i doktora koji je personifikacija Smrti. Stvarno zašto? Teatar apsurda je pravo mesto da se postavi pitanje apsurdnosti smrti.
Posmatrano tako, drama Kralj umire je šezdesetih delovala kao empirički dokaz za teoriju „ekscentrične pozicije“ Helmuta Plesnera (1892-1985), jednog od vodećih autora evropske filosofske antropologije. Ekscentrična pozicija (ekszentrische Positionalität) kratko prepričana znači da je čovek jedino biće na svetu koje je sposobno da sebe vidi iznutra, iz centra, to jest iz samog sebe, ali i sa strane, van/eks-centra. Dvostruko i duplo, ali ne šizofreno, već obično egzistencijalnog tipa.
Plesner je teoriju sažeo u formulu koja na nemačkom zvuči kao zgodan refren, „Leib sein, Körper haben“, što će reći: u sebi je čovek trošno telo; prema napolju – delatno telo. U sebi se bori sa fiziologijom, van sebe sa politikom koja se bavi njim dok se on bavi njom. Unutra se suočava sa vlastitom smrtnošću, prema napolju sa smrtnošću vlastitih produkata u sebi – kulture, društva, države, civilizacije.
Ono što je kod Plesnera program, kod Joneska je umetnička sublimacija. Kralj mora da umre, iz više razloga. Zato što je izgladneo i osiromašio državu kojoj je od devet milijardi stanovnika ostalo još nekoliko hiljada. Zato što je izgubio oko dve hiljade ratova, između ostalih „i one koje je dobio“. Zato što mu ministri beže sa sastanka kabineta da pecaju ribu iz obližnjeg potoka na kraju carstva kako bi imali šta da jedu. Zato što mu se ministar za žito udavio u potoku. Zato što mu je mlađa generacija u kraljevstvu spala na tačno 45 stanovnika, a kako je dinamika ubrzana, i oni će za dva dana imati preko osamdeset godina.
Na sve, i zato jer je i sam kralj star 400 godina, iako se oseća dobro, sve dok ga prva žena i doktor ne informišu da ima još samo sat i po da umre. Do kraja predstave posao mora da se obavi! Ne da bi trebalo, ili da bi bio red, već da mora. Iz razgovora Margarete i doktora jasno je da je stvar urgentne prirode i ne trpi odlaganje. Kako kralj traži poček od još sto godina da se navikne na ideju smrti, jasno je da mu treba pomoć u performativnom delu.
Nema nikog pogodnijeg za taj zadatak od prve žene koju je napustio da bi se oženio mlađom.
„Ja ću mu pomoći“, nesebično se nudi Margareta.
Nema vremena za vreme
Nema ničeg pogrešnog u tom i drugim filosofskim tumačenjima kralja Berengera. Mirča Elijade je takođe išao tim putem kad je sredinom sedamdesetih pisao da je Joneskov komad „nemoguće razumeti bez poznavanja Tibetanske knjige mrtvih i Upanišade„. Lično bih pre razmišljala obrnuto, da je hinduizam i budizam nemoguće razumeti bez poznavanja Joneska i Beketa, što samo govori u prilog tome da se izmiksanom smesom kultura, bez obzira na poželjne dodire među njima kad su u čvrstom stanju, ne mogu puniti paprike.
Za razumevanje ovog konkretnog kralja koga je Pajman izveo na komornu scenu bečkog Jozefštata da umire kao alegorija loše vladavine, nije neophodno čitati Tibetance. Dovoljno je čitati novine. Ili gledati televizijske vesti, pratiti ratne mape, citirati Klauzevica, očajavati nad teorijama o racionalnosti Zapada ili smislenom ponašanju njegovih ekonomskih i političkih subjekata. Zašto kralj mora da umre, i to tim češće što je bolja režija, u proseku dva puta po predstavi, za to nisu potrebna apokrifna znanja drugih kulturnih krugova. Dovoljno je praktično istorijsko iskustvo prosečnog Evropljanina. Mora – zato što je upropastio državu, iako mu potpuno fali svest o tome.
Mogao bi kralj naravno i da siđe sa vlasti, ali čak i ako se zanemari da ima 400 godina, on nema gde da „siđe“ ili da ode. Njegovo ogromno carstvo se skupilo, granice se vide s prozora, nema gradova, nema kuća ni puteva. Na dvoru nema grejanja, zidovi pucaju, tavanica se ruši, crkvena zvona ćute. Ostali su samo jedan vojnik i Julkica, jedina sluškinja.
„Jel’ da danas čistim dnevnu sobu?“, pita Julkica. „Nije to dnevna soba, već prestolna dvorana“, opominje je Margareta. Onda ispočetka. „Da isklofam tepihe u dnevnoj sobi“, pita Julkica?
Nema vetra, Mesec nikad nije put, a Sunce sve češće zaboravi da izađe. Kralj čak više nema ni vremena da umre uz minimum ceremonijala. „Vreme, vreme, treba mi malo vremena“, moli Berenger. „Nemamo vremena za vreme“, odgovara Margareta.
U tom kraljevstvu nema više ničega, po čemu Joneskov komad najviše liči na Beketov Kraj igre iz 1956. A kad stvari počinju da nestaju, da se krune, kad se ispod prozora širi pejzaž nuklearne katastrofe, a vreme tako ubrza da poništi samo sebe, nema druge nego otići do politike.
Kuda to politika vodi kad dovede društva tamo gde se nema gde?
Kravi nesporazum
Joneskova drama je prvi put izvedena u Parizu (Alliance Francaise) pred Božić 1962. Nekoliko meseci ranije, u proleće te iste godine je Francuska izgubila Alžir. Osmogodišnji rat, što antikolonijalni, što građanski, u samoj Francuskoj kao pokušaj vojnog puča protiv De Gola, završen je francuskim porazom. Francuska kao kolonijalna sila je pobeđena, nacionalni osećaj ponižen. „Kralj“ koji je umro 1962. bio je francuski imperijalni duh izrastao iz mita o kolonijalnom pravu i evropskoj superiornosti.
Čitati Joneskov komad politički, potpuno je legitimno od samog početka.
Ali kako ga čitati danas? Ko je „kralj“ koji sada umire? Evropske javnosti, što je ovde zbirno ime za politiku, medije, kulturnu i akademsku scenu, prepoznaju u toj slici političku paradigmu „cara“ Putina. Moskvi se negiraju bilo kakvi drugi motivi za delovanje u ovom krvavom nesporazumu na koji rat u Ukrajini sve više liči.
NATO se potpuno povukao iz tragične priče o pogoršanju evropsko-ruskih odnosa. Alijansa se još samo pojavljuje kao garant mira, odbrambeni savez koji „eksponiranim zemljama“, to jest Baltiku, Skandinaviji i zemljama istočnog evropskog oboda uzima strah od ruskog napada. Ako se dosledno prate izjave NATO zvaničnika od početka ruske invazije na Ukrajinu, zapanjuje količina igrane skromnosti i miroljubivosti.
Da nas je može biti NATO u poslednje tri decenije doveo dovde gde smo sada, to u Evropi postaje potpuno nerazumljiv stav. Ne pogrešan, do toga se više i ne dođe, da li je takvo mišljenje ispravno ili pogrešno, već se i ne razume kao objašnjenje. Evropski kontraargument je – nije nas dotle doveo NATO, već ruski imperijalni refleks, koji se ovaplotio u „caru“ Putinu. Nije li se koliko juče uporedio sa Petrom Velikim, komentarišu ovog vikenda svi evropski mediji. Ne predstavu u Beču, jer je to malo pozorište, nema mesta za sve poštovaoce apsurda; već Putinovu izjavu kako je sudbina sadašnje ruske politike da „vrati i osigura“. Teritorije, razume se.
Dežurni inspicijenti
U trenutno ekstremno kratkom pamćenju evropske javnosti se Rusi, Moskva, Putin, svi zajedno predstavljaju kao anahroni „car“, kao apsurdni Joneskov Berenger koji mora da umre, da bi se rodilo nešto dobro. Nacionalna suverenost na primer, pravo nacija da suvereno odlučuju o svojoj sudbini. To pravo se Ukrajini ne sme oduzeti, odzvanja u političkim emisijama nemačkog govornog područja. O tome hoće li Zelenski voditi rat do poslednjeg Ukrajinca, kaže se, odlučuje samo Kijev i niko nema pravo, nijedna evropska ili druga vlada, da na njega vrši pritisak ka „trulom“ miru s Rusima.
Povremeno se u takvim emisijama nađe neki sagovornik, kao nedavno (2. juna, na ZDF-u, kod Majbrit Ilner) politikolog Johanes Farvik, koji izjavi da to zvuči jako plemenito na tragičan način, ali samo kad bi Kijev zaista sam odlučivao o prihvatanju „prljavog“ mira i dila s Rusima, a ne ustvari anglosaksonski šaptači ukrajinske vlade. Na takvu osobu, u konkretnom primeru na Farvika, odmah se bace svi ostali učesnici u emisiji. Takvi su odmah optuženi da su amoralni, ili se komunikacija, što je još gore, odmah blokira tvrdnjom da se tu iznose stavovi „nerazumljivi“ za svakog normalnog čoveka. Konsenzus agresivnijih je uvek taj da se Ukrajini ne sme oduzeti pravo na nacionalnu suverenost i teritorijalni integritet.
U praktičnom smislu se to pravo ne može oduzeti nikome, osim Srbima; ili uskratiti bilo kome, osim Kurdima. Eventualno ako ih napadnu Rusi, u čemu Srbi realno imaju lošije šanse.
Kolonija svoje kolonije
Nemam želju da Klausu Pajmanu imputiram na šta je tačno mislio kad se u Beč vratio za inat, zaobišao sve velike scene i na malu postavio remek-delo kultnog potencijala. Ali da je njegova režija Joneskovog Berengera apolitična, univerzalno ili aktuelno gledano, malo je verovatno.
Kralj (Bernard Šir) je oličenje zgranutog susreta moći i smrti. Margareta (Lore Štefanek) je paradni primer pasivne agresije. Marija (Marija Kestlinger) je zanosna glupkica dobre duše i oštrih kandži. Doktor (Johanes Kriš) je živi paradoks da jedine razumne reči izgovara Smrt. Scenografija i svetlo (Ahim Frajer) su idealna metafora za aktuelni osećaj nelagode i klaustrofobije u Evropi. Kostimi (Margit Kopendorfer) svetle kao simboli; što je crveno, to je živo, ali samo dok ne poteče kao krv i ugasi se u crno-belom.
Da su ovo sedamdesete, da su Bečani Beograđani, da je Komorna scena Jozefštata Atelje 212, ovaj Joneskov kralj na samrti bi uživao status kao nekad Kralj Ibi. Obe predstave imaju isto jezgro – kralj je go. Kralj je sve upropastio, a sad još odbija i da umre. Ne samo to, nego nam je unapred obezvredio svaku revoluciju, jer je lako moguće da opet dobijemo nekog takvog. Smeh je jedino što nas čuva od političkog beznađa.
Generalna poruka teatra apsurda je: ostavimo nama naše trošno telo, dajmo politici samo ono delatno. Ono koje ide na izbore svakih četiri-pet godina. Ili ono koje sada gleda kako EU klizi u rat ogromnih razmera, samo zato što je nemačka nacija iz svog velikog demografskog rezervoara od sto miliona izabrala dve apsurdne osobe, Berbok i Van der Lajen, da EU uvedu u rat s Rusijom.
Zato, još jednom, ko je danas pravi kralj u toj političkoj paraboli Ežena Joneska od pre 60 godina? Možda SAD kao hegemon Evrope i sveta?
Za razliku od „cara“ Putina, Sjedinjenim Američkim Državama ne trebaju navodnici za status hegemona. Od 1946. do danas, Vašington je vodio 23 rata, piše švajcarski istoričar Danijele Ganzer u knjizi Imperija SAD: Beskrupulozna svetska sila (2020). Svi vođeni u takozvanom „poratnom“ periodu o kome među Evropljanima vlada neki neobičan konsenzus da uopšte nije bilo ratova za pamćenje sve dok Rusija prošlog februara nije napala Ukrajinu.
Mačjim korakom u rat
Američki hegemon je Ukrajini podario pravo da ne mora da razmišlja o kompromisu sa Rusijom. Istovremeno, Vašington preko „Julkice“ stalno podiže intenzitet EU odgovora na svaki ruski odgovor na EU odgovor koji je usledio prethodnom ruskom odgovoru na EU odgovor… i tako u nedogled. Svakog dana se EU budi malo više u ratu s Rusijom nego što je bila juče. Na mačjim šapama šunja se u predvorje rata.
Ko je Evropljane mobilisao u rat s Rusijom, a da oni to i ne znaju? Kad je to Rusija napala Beč i Berlin, ako se zanemare specifične okolnosti iz 1945? Na promociji izložbe u bečkoj Albertini prošle subote (4. juna), ukrajinski ambasador Vasil Himinez (Wassyl Chymynez) je eksplicitno poručio okupljenoj austrijskoj publici „Mi krvarimo za vas“. I: „Vi ste sledeći!“
Ali zašto je Austrija, ili bio ko u EU „sledeći“? Kad se u EU učvrstila ta slika da Ukrajina umire razapeta na ruskom krstu za „nas“? Koliko u njoj ima realnosti, koliko je isfabrikovani produkt od strane hegemona?
Da je ruski politički sistem strašan, tu sa moje lične evropske pozicije na kojoj stojim nema sumnje. Da u toj zemlji vlada politička tradicija koja mi je strana, takođe. Ali da je Putin pre 22 godine bio najzapadniji ruski vladar kome se Evropa ikad mogla nadati, praktično poklon proviđenja pred evropskim vratima; da je Putin bio fasciniran Evropom kao kulturnom silom, pre svega Nemačkom; da je stalno nudio partnerski odnos EU i bivao izigran kao naivni rođak sa sela, tu takođe ima istine, iako se toga u EU danas malo ko seća.
U povratku na Joneska i njegovog kralja može se reći: da, istina je, američki hegemon umire, on slabi, car je već dosta go, ali tvrdoglav i žilav. Bez obzira na stanje njegove globalne moći, hegemon trenutno čvrsto drži EU u šaci i bez većeg napora je može gurnuti u direktan rat s Rusijom.
A i lično, ne želim smrt hegemona. Svet koji bi nastao posle propasti Amerike bio bi stran i nerazumljiv, jer bi potonule i za njega vezane evropske kulture.
Rešenje nije u tome da SAD propadnu kao nekad stari Rim, ili da čitava EU dobije sistem kakav je ruski ili kineski. Rešenje je u tome da EU postane evropska organizacija Evropljana za Evropljane.
Ali ovog trenutka to izgleda kao apsurdna želja iz savremenog teatra apsurda.
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/ Theater in der Josefstadt & Kammerspiele
BONUS VIDEO:
