D. Proroković: Šta je pokazalo otkazivanje posete Lavrova

Pokazalo se da Bajdenova administracija i evrobirokratija ne haju mnogo za dobru diplomatsku praksu, te da će upregnuti sve istočnoevropske vazale da se suprotstave Rusima do poslednjeg Bugarina, Makedonca i Crnogorca

Da nam je Lavrov prijatelj, ne bi ni pokušavao da dođe!

Ovako rezonuje jedna zapažena ministarka, valjda da bi se tako preporučila za premijerku.

Ako se pogleda način kako su o celom slučaju izveštavali mediji, pretpostavka je da bi zapaženu ministarku imao ko podržati i kao kandidatkinju za novu, višu poziciju.

Notorni Tim Džuda čak je otkrio, iz pouzdanog izvora podrazumeva se, kako Sergeja Viktoroviča u Beograd niko nije ni pozivao. Samopozvao se! Valjda i zbog činjenice da više ne može nigde letiti, spisak država koje je posetio od eskalacije krize u Ukrajini ionako je „prilično jadan“, i to su nam objasnili. Beograd je svet, važno je bilo Lavrovu da dođe, tako dokazuje i da je Rusija svet.

Što je u međuvremenu pregovarao sa Kinezima, Indijcima, Arapima, Turcima, to nema veze. Oni nisu svet! U svet se računaju samo teritorije zapadno od ruskih granica.

Histerija oko planirane posete šefa ruske diplomatije, koja se u pojedinim trenucima „prelivala“ u nekontrolisane izlive besa, odavno nije viđena u javnom prostoru. A u srpskom javnom prostoru moglo se prethodnih godina i decenija videti baš svašta.

Čemu to? Sa kakvim razlogom?

Planirana poseta bila je radnog karaktera, prema javno dostupnim podacima – trebalo je razgovarati o čitavom nizu otvorenih stavki. Pre svega, kako održati visok nivo bilateralne saradnje u novonastalim okolnostima.

Najakutnije je pitanje energetske bezbednosti, još i kredita za izgradnju železničke infrastrukture sa kojim usled rasta cena neće moći da se završi sve što je planirano, a za srpsku privredu otvara se i nova šansa da zamene zapadne ponuđače na ruskom tržištu, ali uz dodatak da za realizaciju te šanse postoji veliki broj prepreka.

Iz ovoga proizlazi kako je Srbija više zainteresovana za radni deo razgovora nego Rusija.

Što se protokolarnog dela posete tiče, oko toga jeste bila zainteresovanija Rusija.

Lavrov bi postao prvi inostrani zvaničnik visokog ranga koji se sreo sa predsednikom Srbije nakon njegove inauguracije. Uz to, simbolički, još jednom bi pokazao da je Rusija akter važan za evropsku bezbednost.

Postoji još jedna stvar koja se samom najavom posete proveravala: ko je koliko spreman da ide u suprotstavljanju Rusiji? Odnosno: ko je koliko samostalan da donosi odluke?

Odluka Bugarske, Severne Makedonije i Crne Gore, sasvim sigurno, nije „iz njihove glave“. Zabrane službenih preleta i prolazaka humanitarnih konvoja jednostavno se ne uspostavljaju. U diplomatskoj praksi to je retkost.

Pokazalo se da Bajdenova administracija i evrobirokratija ne haju mnogo za dobru diplomatsku praksu, te da će upregnuti sve istočnoevropske vazale da se suprotstave Rusima do poslednjeg Bugarina, Makedonca i Crnogorca.

Isto kao što će voditi rat do poslednjeg Ukrajinca.

Ova situacija pokazala je da za Ruse, osim Srbije i pridodate Republike Srpske, nema nekog snažnijeg oslonca na Balkanu kada je reč o zvaničnim politikama i političkim elitama. I to je značajno u kontekstu definisanja nove spoljnopolitičke koncepcije i utvrđivanja nove regionalne strategije.

Neke sumnje su potvrđene, neke davno konstruisane iluzije razvejane.

Za dalje ruske planove na Balkanu slika se razbistrila. Isto kao što se razbistrila i za ostale nezapadne eksterne činioce balkanske regionalne bezbednosti. Nije to nešto što nisu znali ili sa velikom verovatnoćom ostvarenja predviđali, samo je sada dobilo konačnu potvrdu.

U Sofiji, Skoplju i Podgorici olako se prešlo preko dva važna detalja. Prvo, sukob u Ukrajini može trajati još godinu ili dve, ali nakon njega mora uslediti mir koji će trajati najmanje deceniju ili dve. Ili čak duže!?

Naravno, kakvog će mira biti i po kojim pravilima zavisi i od ishoda sukoba, a kada je o sukobu reč – tu baš i ne stoje stvari dobro za zapadne saveznike, bez obzira što njihovi vodeći mediji svakoga dana ulepšavaju sliku o stanju na terenu.

Ovako grubo i nediplomatski otpisivati Rusiju iz kalkulacije može se vratiti kao bumerang kada se bude pregovaralo o miru. Jer, o miru neće pregovarati ni Bugari, ni Makedonci, ni Crnogorci, njih tu niko ništa neće pitati kao ni većinu Evropljana.

A što se Rusa tiče, posmatrajući istoriju njihove diplomatije, treba računati kako će na sve ove uvrede i saplitanja vratiti sa kamatom, pre ili kasnije. Strpljenja im nikada nije manjkalo, a pamćenje ih dobro služi.

Drugo, sukob u Ukrajini može biti tek prvi u nizu ozbiljnih koji će preoblikovati međunarodne odnose u narednim godinama. I ti potencijalni budući sukobi, na Bliskom istoku i u istočnoazijskom arealu, takođe će podrazumevati učešće NATO i EU na ovaj ili onaj način, samim tim i zahtevati izjašnjavanje i reagovanje istočnoevropskih vazala.

Jesu li svi spremni na zaoštravanje retorike, a zatim i preduzimanje aktivnih mera protiv recimo Kine, Turske, Irana? I tu se lista potencijalnih neprijatelja ne završava.

Američka logika poteza koje vuku proizlazi iz njihove ideje o „velikom resetu“, samo je za evropske članice NATO problem u tome što i dalje ne prepoznaju sve ciljeve i taktičke zamisli te strategije. Dakle, nije u pitanju procena mogu li Amerikanci zacrtano ostvariti i u ovom globalnom sukobu pobediti (o čemu se svakako mora razgovarati), već ne postoji ni saznanje šta se zapravo odigrava.

Umesto toga, besomučno se ponavljaju teze o Rusiji i Putinu. Kao deo tog besomučnog ponavljanja organizovana je i kampanja protiv Sergeja Lavrova i njegovog dolaska u Beograd. Sa neverovatnom argumentacijom i somnabulnim obrazloženjima, sa tim da su u nju uključeni ne samo ministri iz okolnih NATO – država, već i pojedinci iz srpske vlasti.

Misleći da se tako preporučuju za nove sinekure, požuriše da u tome učestvuju. Nisu shvatili da se hvataju u kolo koje će se sve brže kretati i iz kojeg će jedan po jedan ispadati.

Novo prestrojavanje u međunarodnim odnosima nije batina sa jednim, nego sa dva kraja. Otkazivanje posete Sergeja Lavrova nije neki epohalni problem za Rusiju, nije čak ni veliki problem za Srbiju, mada se tokom radnog dela posete moglo razgovarati o nekoliko ozbiljnih stvari, ali je u konačnom – ulazak u bezizlaznu poziciju za one koji su u tome neposredno učestvovali.

Sa vazalima niko ne pregovara, njima se ispostavljaju konačna rešenja. Kako kada se govori o političkim elitama, tako i kada se govori o pojedincima.

Olako kvalifikovanje i učestvovanje u histeričnoj kampanji imaće veliku cenu.

Ko ne veruje u to – neka se raspita u Ukrajini. Tamo se svašta može naučiti.

 

Izvor Sveosrpskoj.com

 

Foto: Reuters/Evgenia Novozhenina/Pool

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u