Ako Zapad ne okonča rat, rat će okončati Zapad

Evropa je ishitreno uvela široke i oštre sankcije Rusiji, a nije u stanju da se nosi sa njihovim posledicama. Preostaje joj da podeli sto sa Zelenskim dok potpisuje dokument o kapitulaciji

Emanuel Makron je isprovocirao mnoge (baš kao i Kisindžer u Davosu) kada je rekao: „Ne treba ponižavati Putina“ jer će na kraju morati da bude neke vrste sporazumnog rešenja. Ovo je francuska politika od početka ukrajinske sage. Što je još važnije, ovo je francusko-nemačka politika, što znači da bi to na kraju mogla biti i politika Evropske unije.

Kažem „mogla biti” – jer je EU povodom ukrajinske politike podeljenija nego tokom iračkog rata. A u sistemu (EU je sistem) koji strukturno insistira na konsenzusu (ma koliko taj konsenzus bio veštački) kad rane postanu duboke, posledica je da jedan problem može blokirati ceo sistem (kao što se dogodilo nakon iračkog rata). A procepi u Evropi danas su širi i dublji nego tada.

Iako je termin „realista” u aktuelnim okolnostima poistovećen sa popuštanjem, Makron je zapravo hteo da kaže da Zapad ne može i neće zadržati ovaj stepen podrške Ukrajini u nedogled. Politička situacija se menja u mnogim evropskim državama. U Nemačkoj, Francuskoj i Italiji sve je veći broj ljudi koji se protive produženom angažmanu u ovom konfliktu. Prostim rečima, dolazeća ekonomska oluja je previše očigledna i opasna.

Nedavno glasanje o poverenju vladi Borisa Džonsona možda nije eksplicitno povezano sa Ukrajinom, ali jeste sa njegovom politikom nulte emisije štetnih gasova (koju konzervativni glasači smatraju prikrivenim socijalizmom), imigracijom i rastućim troškovima života. Naravno, jedna lasta ne čini proleće. Ali dramatični pad Džonsonove popularnosti, podstaknut njegovom ratobornošću prema Rusiji, izazvao je zabrinutost u Evropi. „Vidimo paniku u Evropi zbog Ukrajine”, nedavno je poručio Erdogan.

Ono što je primetno jeste da je Makron, uprkos retorici o „evropskoj strateškoj autonomiji”, bliži Vašingtonu od londonskih jastrebova. Da, na početku je reč „sporazum” bila donekle prisutna u američkom diskursu, ali potom je usledio dugi period od oko dva i po meseca u kom se narativ iz Vašingtona isključivo svodio na poruku da Putin mora platiti cenu.

Promena raspoloženja

Međutim sada se američko raspoloženje – a otuda i američki narativ – menja, što je izgleda povezano i sa lošim vestima sa terena iz Ukrajine (čak je i kvazi-neokon Edvard Lutvak priznao da će Rusija pobediti, i da bi Donbas trebalo samostalno da odlučuje o svojoj sudbini).

Džonsonov tvrdolinijaški stav o Ukrajini viđen je kao očajnički pokušaj da se iskopira pozicija Margaret Tačer o Folklandskom ratu (Tačerova je bila suočena sa rastućom inflacijom i domaćim protivljenjem svojoj agendi, ali pobeda u sukobu sa Argentinom 1982. je pomogla da bude reizabrana). Međutim, Stiven Filding, profesor političke istorije na Univerzitetu u Notingemu, tvrdi da je priča o tome kako „ukrajinska kriza Džonsonu pruža priliku da ima svoj ‘foklandski momenat‘ ništa drugo nego fatamorgana očajnih konzervetivaca’. Moglo bi se ispostaviti da isto važi i za Brisel.

Što se tiče Makronovog poziva na dogovor, čak ni ograničeni sporazum o prekidu vatre – što je verovatno ono što Makron ima na umu – ne bi bio izvodljiv u ovoj toksičnoj, polarizovanoj zapadnoj atmosferi. Ukratko, Makron je „zagrizao više nego što može da proguta“. Prvo je neophodno srediti sopstveno, zapadno dvorište.

Vladimir Putin i Emanuel Makron tokom video razgovora (Foto: Michel Euler/AFP Pool via Getty Images)

Amerika bi morala da odustane od stava „mrzimo Putina”. Morali bi početi sa spinovanjem prethodne poruke o „pobedi” kao preduslovu za razgovor sa Putinom, jer bi u suprotnom i sami čin pregovaranja sa „zlim Putinom” bio praćen poplavom javnog gneva. Makron je upravo iskusio kako to izgleda.

Određeno resetovanje je već počelo (bilo da je svesno, bilo da je u pitanju spontana reakcija čitalaca). Vesti iz Ukrajine danas retko prebacuju prosečnu dnevnu čitanost. Pretrage o ratu na Guglu su odavno prošle svoj vrhunac. U svakom slučaju, Demokratska stranka sada mora jasno da se fokusira na domaća pitanja, inflaciju, posedovanje vatrenog oružja i abortuse – pitanja koja će dominirati na kongresnim izborima u novembru.

Čemu pregovori?

Evo u čemu je stvar. Jedinstvo EU je očigledno narušeno, a isto vredi i za američke bezbednosne elite. Možda je dugotrajni rat, odnosno rat iscrpljivanja, koji drži i Rusiju i zapadnu Evropu u međusobnom sukobu, poželjniji ishod u odnosu na ‘dogovor’ (i to ne samo zbog Bajdenovog emotivnog angažmana). Ali dugi rat možda uskoro neće biti opcija (ako Rusija, kako Lutvak sugeriše, uskoro pobedi).

I da li će Bajden – ukoliko se opredeli za sporazum sa Moskvom – biti u stanju da politički iznese bilo šta što ne bi bilo protumačeno kao američka „pobeda”? Da li je to sada uopšte opcija? Gotovo sigurno da nije. Moskva nije raspoložena. Da li bi ponuda pregovora sa Bajdenove strane sadržala makar i mrvicu želje da se stvar sagleda iz ruske perspektive? Gotovo sigurno da ne bi. Pa o čemu onda uopšte ima da se pregovara?

Moskva kaže da je spremna na razgovor sa Kijevom. Kremlj, međutim, ne traži „izlaznu strategiju” (javnost je žestoko protiv toga). Nazovite to „pregovorima” ako vam je volja, ali ispravnije bi bilo reći da je Moskva spremna da prihvati kapitulaciju Zelenskog pod krinkom „sporazuma” – što znači da nema prostora za Bajdenov tim da postigne dogovor koji bi mogao da proda skeptičnom američkom biračkom telu.

Stoga se jednostavno može reći da ovaj „rat iscrpljivanja” od samog početka polazi od pretpostavke da se ne radi o vojnom iscrpljivanju, već o finansijskom ratu u kojem se računalo da Zapad ima kapacitet da Moskvi nanese prvi udar. Rublja je trebalo da postane „bezvredna” gotovo odmah čim je pokrenut ekonomski rat punog spektra, dizajniran tako da strukturno uruši Rusiju (a time i njen moral za borbu u Ukrajini). Osim toga, zamišljeno je da to bude oštro upozorenje za Kinu (i druge, poput Indije).

Takvi su bili planovi pre rata. Vojna akcija u Ukrajini nikada nije zamišljana sa ciljem da se porazi Rusija, već kao nešto što će pojačati domaće nezadovoljstvo u Rusiji dok se njena ekonomija urušava pod sankcijama bez presedana. Donbaska pobuna, planirana i pripremana osam godina, nikada nije trebalo da dobije „glavnu ulogu“, upravo zato što su SAD oduvek smatrale da će ruske snage najverovatnije na kraju pobediti. Ipak, to je na kraju postala „jedina karta na koju SAD mogu da odigraju“.

Kamen oko vrata

Ali finansijski rat, na koji su polagane nade o brzom ruskom kolapsu, ne samo da je propao, već je, paradoksalno, veoma, veoma žestoko ranio Evropu. Ta činjenica, kao i opadajući moral ukrajinskih vojnih snaga, postala je kamen oko vrata Evropske unije. Sad je nemoguće odustati od sankcija, ili dopustiti neminovni vojni poraz Ukrajine, a da Rusija iz svega ne izađe kao očigledni „pobednik”.

Reč je o debaklu, koliko god se spin majstori trudili da stvari prikažu drugačije. Stoga nije iznenađujuće što evropski lideri traže način da napuste politiku koja je proizvela tolike štetne efekte, a koju su oni – EU – usvojili bez razmišljanja o posledicama.

Ali poenta je mnogo ozbiljnija: Čak i kad bi se sledeće nedelje održali širi pregovori, da li bi Zapad makar i teoretski mogao da se složi oko toga šta će reći Putinu? Da li je barem razmotrio kako će Rusija nastojati da definiše svoju viziju evroazijske bezbednosti? Ako jeste, da li bi evropski pregovarači imali mandat da pruže odgovor, ili bi pregovori propali jer Evropa ne može da odgovori ni na jedan predlog suprotne strane izuzev pitanja vezanih isključivo za buduće ustrojstvo Ukrajine?

Francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc u Berlinu, ispred Branderburške kapije u ukrajinskim bojama, 9. maja 2022. (Foto: EPA/EFE)

Rusija je zapravo jasno naznačila svoje strateške ciljeve. U decembru 2021. predala je SAD i NATO-u dva nacrta sporazuma o bezbednosnoj arhitekturi Evrope koja bi garantovala nedeljivu bezbednost za sve, uz povlačenje NATO snaga na granice iz 1997. godine. Ti dokumenti ukazuju da je Ukrajina samo mali deo širih ruskih strateških ciljeva. Nacrti sporazuma su ignorisani od strane Vašingtona.

Rat u Ukrajini, u principu, mogao bi biti okončan sporazumnim rešenjem koje bi uzelo u obzir šire bezbednosne brige Rusije u Evropi, uz zadržavanje nezavisnosti Ukrajine – pri čemu bi severoistok, istok i jug te zemlje bili u nekoj konfiguraciji sa Rusijom, ili apsorbovani u Rusiju.

Dijalog nije moguć

Ali tu se suočavamo sa činjenicom da je EU prebacila politički mandat u vezi Ukrajine na prenapregnuti NATO. A jasni cilj te organizacije je isključivanje Rusije sa svetske političke „šahovske table”, i urušavanje ruske ekonomije. Drugim rečima, vraćanje Rusije u Jeljcinovu eru.

Kao takvi, NATO ciljevi ne ostavljaju prostora za dijalog. „Dugi rat” Moskve mora biti pravilno shvaćen – ne radi se samo o bezbednosnim pretnjama koje potiču iz Ukrajine, već o bezbednosnim pretnjama koje potiču iz kulture koja se samodefiniše kao zapadna „civilizacija”.

Kristofer Dovson je u delu Religija i uzdizanje zapadne kulture pre skoro 100 godina napisao: „ Zašto je samo Evropa među svetskim civilizacijama neprestano uzdrmavana i transformisana energijom duhovnog nemira koja odbija da se zadovolji nepromenljivim zakonom društvene tradicije koji vlada orijentalnim kulturama? Zbog toga što religiozni ideal nije bio obožavanje bezvremenskog i nepromenljivog savršenstva, već duh koji nastoji da se ugradi u čovečanstvo i da promeni svet”?

Da li evropski lideri koji razmatraju „sporazum” razumeju da, slagali se oni ili ne, ovakvo mišljenje preovladava u ruskoj percepciji? I da se pobeda u Ukrajini posmatra kao neophodni katarzički okidač za pokretanje ruske i drugih nezapadnih civilizacija?

Otuda pitanje da li Evropska unija ima kartu koju može da odigra u ovom scenariju, nezavisno od Vašingtona? Odgovor je ne; Evropa nema svoje mesto za stolom.

Kao što je Volfgang Strik primetio u svom eseju „EU nakon Ukrajine”, zapadno-evropske države su očigledno pristale da Bajden odlučuje u njihovo ime. Evropska sudbina zavisi od Bajdenove sudbine, odnosno od toga kakve će odluke doneti američka administracija. Tako je EU samu sebe pozicionirala kao krajnju provinciju, odnosno kao tek jednu od tema američke unutrašnje politike.

Čemu radost?

Deo elita EU je bio trijumfalistički raspoložen: Ukrajina je EU nedvosmisleno označila kao „severnoatlantističku“, tačka. Ali čemu radost?

Tačno je da je ukrajinski rat možda (privremeno) neutralizovao određene linije podele unutar EU. Evropska komisija već neko vreme pokušava da problem odsustva demokratije (koji proističe iz suštinske centralizacije i depolitizacije) reši tako što će tu prazninu (odsustvo demokratije) ispuniti neoliberalnom „politikom vrednosti” koju će rigorozno primenjivati – čak i upotrebom sankcija kad je reč o neposlušnim državama.

Identitetska prava, prema ovom tumačenju, služila bi kao zamena za debate o političkoj ekonomiji, uz poštovanje vrednosti koje bi se državama članicama nametale kroz ekonomske sankcije (vladavina prava).

Nije teško videti kako se situacija oko Ukrajine dobro uklopila sa rešenošću Ursule fon der Lajen da nametne vrednosti EU, ne samo onima poput Orbana, već i kao oruđe za iskorenjivanje preostalih proruskih osećanja u podeljenoj Uniji, i čvrsto posađivanje severnoatlantizma kao prevashodne vrednosti EU. Sankcionisanje Rusije i njenih tradicionalističkih pogleda na svet bilo je u savršenom skladu sa sankcionisanjem istočnoevropskih država zbog njihovog društvenog (ideološkog) tradicionalizma.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (Naslovna fotografija: Reuters/Yves Herman)

Ali ovo je imalo svoju cenu – katapultiranje Sjedinjenih Država u poziciju obnovljene hegemonije nad Zapadnom Evropom. Ovakvo shvatanje je primoralo Evropu da nastavi sa širokim i oštrim sankcijama protiv Rusije, koje u povratnom efektu učvršćuju poziciju SAD kao dominantnog snadbevača Evrope energentima i sirovim materijalima.

To u potpunosti isključuje Makronove ideje da je Evropskoj uniji potreban „evropski strateški suverenitet” koji bi mogao da se pozabavi legitimnim bezbednosnim brigama Rusije. Evropa je sada do grla zaglavljena sa širokim ekonomskim sankcijama protiv Rusije, a nije u stanju da se nosi sa njihovim posledicama. Bukvalno ne postoji šansa da će dolazeća strukturna inflacija ili ekonomska kontrakcija moći da bude zauzdana. EU je izgubila mehanizme da okonča ovaj rat. Preostaje joj samo da deli sto sa Zelenskim dok ovaj potpisuje dokument o kapitlaciji

U Americi pre novembarskih izbora neće biti ozbiljnih pokušaja da se smanji inflacija. Još jedna od posledica predavanja Evrope američkoj komandi je to što i po pitanju inflacije EU zavisi od nezahvalnih promena u američkoj unutrašnjoj politici. Jednako je verovatno da će Bajden narediti novo štampanje novca kako bi privremeno otklonio efekte inflacije na američke džepove (čime će dugoročno samo poećati inflaciju) i to da bi Bajden mogao dopustiti kvantitativno stezanje (sa ciljem obaranja inflacije) uoči izbora u novembru.

Kad posledice rata počnu da se osećaju, to će dovesti do ozbiljne povratne reakcije protiv Brisela.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Izvor Strategic-culture.org

 

Naslovna fotografija: AFP

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u