President Joe Biden announces a ban on Russian oil imports, toughening the toll on Russia's economy in retaliation for its invasion of Ukraine, Tuesday, March 8, 2022, in the Roosevelt Room at the White House in Washington. (AP Photo/Andrew Harnik)

Mir iz jastrebovih kandži

Iz izjava brojnih američkih zvaničnika, intelektualaca, pa i samog Džozefa Bajdena, jasno je da Sjedinjene Države uveliko tragaju za izlaznom strategijom kad je u pitanju ukrajinska kriza

Ako bi se o ratnom cilju SAD u ratu koji kolektivni Zapad vodi protiv Rusije sudilo na osnovu izjava Džozefa Bajdena, što je formalno-pravno opravdano s obzirom na ustavnu poziciju koju ima predsednik SAD, nužno bi se došlo do zaključka da je zvanični Vašington revidirao prvobitno obnarodovani ratni plan.

Prilikom prve ratne posete Evropi krajem marta, Bajden je objavio kako Putin „ne može da ostane na vlasti“ i da imajući to u vidu „ova borba neće biti završena u narednim danima, niti mesecima“. Mesec dana kasnije državni sekretar SAD za odbranu Lojd Ostin potvrdio je u Kijevu da ratni cilj Vašingtona nije ograničen na vojnu i svaku drugu pomoć kijevskom režimu da povrati kontrolu nad celom zemljom već da je krajnji cilj SAD da u sadašnjem ratu do te mere oslabe Rusiju da ona više nikada ne bude u mogućnosti da vodi rat.

Otkirvanje karata

Kako je vođenje rata jedan od ključnih atributa spoljne suverenosti države (nezavisnosti), američki državni sekretar je zapravo tada jasno poručio da glavni cilj SAD u ovom ratu nije resuverenizacija Ukrajine već trajna desuverenizacija Rusije, uništenjem njene vojne i ekonomske moći kao neophodnih pretpostavki državne nezavisnosti.

To što je Bela kuća već nakon dva ratna meseca javno otkrila svoje prave ratne namere, Tomas Fridman je 3. maja u „Njujork tajmsu“ (A Message to the Biden Team on Ukraine: Talk Less) ocenio kao ozbiljnu grešku, poručujući Bajdenovom timu da se u ratu drže sportskog pravila da „kada gubite, govorite malo, a kada pobeđujete govorite još manje“.

Pozivajući se na izjavu turskog šefa diplomatije Čavušoglua, Fridman je upozorio kako je za mnoge američke saveznike „neprihvatljiv rat koji ima za cilj ne samo oslobađanje Ukrajine nego i uklanjanje Putina“, a „ni mi nećemo da nas Putin razdvoji od naših saveznika“. Ako „rat bude dug, a Ukrajina bude mogla da povrati celokupnu teritoriju ili najveći njen deo, životno je važno“ da zemlje koje trenutno imaju neutralnu poziciju „shvate da se radi o sukobu Putina sa celim svetom, a ne sa Amerikom“. A kako se to može postići kada Bajden i njegovi pomoćnici više puta izjave da je cilj SAD rušenje Putina i trajno slabljenje Rusije. Otkrivanje karata kada je u pitanju glavni američki ratni cilj štetno bi se odrazilo i na legitimitet budućih vlasti u poraženoj postputinovskoj Rusiji, jer je, po Fridmanu, već sada „životno važno da sve ne izgleda tako kao da smo ga mi postavili, njega ili nju“, već „sve to treba da bude čisto ruski proces“.

U članku simptomatičnog naziva „Rat postaje sve opasniji za Ameriku i Bajden to zna“ (The War Is Getting More Dangerous for America, and Biden Knows It), koji je Fridman objavio samo nekoliko dana kasnije u „Njujork tajmsu“, polazeći od nacionalnih interesa SAD ponovo je ukazao na potrebu ograničavanja američkog ratnog cilja na „pomoć Ukrajini da u najvećem mogućem stepenu protera rusku vojsku ili da vodi pregovore o njenom povlačenju“. Ukoliko se Bela kuća i dalje bude javno zalagala za svrgavanje Putina, „sada ne tako predvidiv“ i „ranjeni“ Putin postao bi, prema kolumnisti „Njujork tajmsa“, još opasniji i nepredvidiviji. Pri tome Fridman upozorava kako nemaju samo Rusi interes da „nas duboko uvuku u taj konflikt“, već dodaje „nemojte imati iluzija, tu je i predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski“.

Glas vapijućeg u pustinji

Da stav Bele kuće u pogledu ratnih ciljeva ne deli ne samo jedan od vodećih američkih političkih analitičara već ni „patrijarh svetske diplomatije“ Henri Kisindžer, videlo se 23. maja na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. U razgovoru s Klausom Švabom, Kisindžer je izašao s vizijom ratnih ciljeva koja se na prvi pogled potpuno razlikuje od one za koju su se u martu i aprilu zalagali Bajden i njegovi pomoćnici. Kisindžer je istakao kako pregovori između Moskve i Kijeva „moraju da počnu u naredna dva meseca“.

Dok je Tomas Fridman početkom maja potrebu ograničavanja američkog ratnog cilja pravdao strahom da se Putin ne satera u bezizlazni položaj, sumnjajući u mogućnost ruske vojske da uspostavi kontrolu nad celokupnim Donbasom, Kisindžer je samo dvadeset dana kasnije već upozoravao zapadne političare da će se, ukoliko pregovori ne počnu odmah, „stvoriti tenzije preko kojih neće moći tako lako da se pređe“. Istovremeno, dok je Fridman početkom maja bio uveren da je Kina ozbiljno shvatila američku pretnju kada je u pitanju saradnja s Rusijom, posebno u sferi odbrane, Kisindžer je iz Davosa poručio da „evropski lideri ne bi smeli da zaborave na dugoročne odnose (Evrope i Rusije) i ne bi smeli da rizikuju do te mere da Rusija i Kina postanu trajni saveznici“. Nepopravljivim naivčinama, koje još veruju u zapadni pluralizam, izjava 99-godišnjeg Kisindžera o ratu u Ukrajini data na sceni orvelovskog teatra moćnih u Davosu mogla se učiniti kao „glas vapijućeg u pustinji“.

Henri Kisindžer tokom konferencije za medije u Stejt departmentu nakon što je saznao da je dobitnik Nobelove nagrade za mir, Vašington, 16. oktobar 1973. (Foto: AP Photo)

Vrlo brzo se pokazalo pravo lice zapadnog pluralizma, jer je 31. maja Džozef Bajden u „Njujork tajmsu“ objavio programski autorski članak o ciljevima SAD u ratu na teritoriji Ukrajine, u kome je stajalo: „Ma kako ne saglasni sa gospodinom Putinom, i ma kako besmisleni bili njegovi postupci, SAD se neće boriti za njegovo svrgavanje u Moskvi“. Potpuna slika o stvarnom obimu korekcije američkog ratnog cilja postaje jasnija tek kada se novi Bajdenov pomirljiv ton prema Kremlju dovede u vezu s njegovom istovremenom najavom da će SAD u okviru novog paketa pomoći vrednog 700 miliona dolara poslati Ukrajini visokomobilne artiljerijske raketne sisteme srednje daljine HIMARS, pri čemu će Kijev dobiti rakete čiji je domet 80 kilometara, a ne one koje mogu da gađaju ciljeve na rastojanju i do 300 kilometara.

Oksimoron strategija

Dobro obavešteni politički analitičari s telegram kanala Ruski demijurg (Russkiй Demiurg), na koje se poziva direktor Instituta RUSSTART i dugogodišnji deputat Jedinstvene Rusije Jelena Panina, odmah su obratili pažnju na novu „interesantnu sliku u odnosima na liniji Rusija–Zapad“.

Tako „s jedne strane anglosaksonski jastrebovi pojačavaju vojnu podršku kijevskoj hunti“, a „s druge strane primećuje se aktiviranje ’dobrih policajaca’ u ime kojih kao frontmen nastupa Henri Kisindžer“. Cilj nove oksimoron-strategije Anglosaksonaca je da se „udicom očekivanja uspori ruska ofanziva u Ukrajini“, tako što će se „dati stimulans za aktiviranje ruske ’partije mira’, jer je navodno i ’patrijarh svetske politike’ spreman da pritisne Bajdena“ da između Rusije i SAD dođe do novog dogovora o bezbednosti. Takva retorika ima samo jedan cilj: „pokušavaju da nas razjedine“. A jasno je već sada da će u „momentu počinjanja pregovora, koji će pre ili kasnije početi, ključno biti samo jedno pitanje – ko koju teritoriju Ukrajine kontroliše“. Na predlog Zapada da se odmah otpočne s pregovorima, Rusija, prema sudu analitičara na koje se poziva uticajna i dobro obaveštena Panina, treba da odgovori tako što će posle oslobađanja teritorija LNR, DNR, Hersonske i Zaporoške oblasti i kraće pauze, u oktobru i novembru, „uzeti Nikolajev, Odesu, Harkov, Dnjepropetrovsk i staviti pod kontrolu celu levoobalnu Ukrajinu“.

Da Vašington već sada razmišlja o najmanje štetnim modelima izlaska iz ukrajinske krize (ne i iz hibridnog rata s Rusijom), uz očuvanje uticaja na što većoj i funkcionalnijoj teritoriji sada već bivše Ukrajine, pokazao je u najnovijem članku u „Vašington postu“ uticajni američki novinar i književnik jermenskog porekla Dejvid Ignacijus, i te kako blizak američkom establišmentu (njegov otac Pol je bio zamenik načelnika američkog generalštaba u vreme Vijetnamskog rata, a potom i državni sekretar za odbranu).

U tekst pod nazivom „Bajden se sprema za dug ograničeni konflikt u Ukrajini“ (Biden hunkers down for a long, limited war in Ukraine), Ignacijus je komentarisao već pomenuti Bajdenov autorski članak iz „Njujork tajmsa“, zapažajući da je došlo do promene u definisanju američkog ratnog cilja. „Umesto nerazumljivih izjava o potpunoj pobedi nad ’ruskim okupatorima’, on je izjavio kako je cilj SAD – mir do koga će se doći putem pregovora“. Pri tome Ignacijus skreće pažnju na Bajdenove reči da će isporuka novog američkog oružja pomoći kijevskom režimu ne samo na polju borbe već i „u osiguravanju što solidnije pozicije za pregovaračkim stolom“.

38. paralela

Ignacijus veruje da će se rat u Ukrajini okončati sporazumom o primirju kakvo je postignuto 1953. godine u Korejskom ratu i podseća kako je tada Hari Truman odbio predlog generala Daglasa Makartura o upotrebi nuklearnog oružja. Iako je primirje koje je potpisao Dvajt Ajzenhauer mnogim Amerikancima tada izgledalo kao poraz, potonje južnokorejsko ekonomsko čudo pod patronatom Vašingtona, po mišljenju Ignacijusa, obezbedilo je SAD više nego zadovoljavajuću geopolitičku kompenzaciju. Jedan od rukovodilaca „Valdajskog kluba“ Fjodor Lukjanov s pravom se pita – gde je Ignacijus „pronašao u Zapadnoj Ukrajini Korejce“ i kako je uopšte „u ovom slučaju pronašao stabilnu 38. paralelu“.

Fjodor Lukjanov 

Preformatiranje američkog kratkoročnog cilja u ratu protiv Rusije svakako ima veze s nesumnjivim uspesima ruske vojske u drugoj fazi SVO, znatno manje sa novembarskim izborima za članove Kongresa u SAD, a čini se najviše sa situacijom koja se ubrzano zaoštrava oko Tajvana. Poznati ruski sinolog Nikolaj Vavilov ukazuje ovih dana kako je postalo sve očiglednije da je u tajvanskom pitanju rešavajuću ulogu preuzeo kineski vojni vrh potiskujući liberalni klan. Istovremeno, prvi put postaje dominantan i realan scenario skorašnjeg vojnog prisajedinjenja Tajvana matici, koji je potpuno potisnuo do sada vladajući scenario mirne reintegracije Tajvana nakon dolaska na vlast sada opozicione tajvanske Nacionalne partije 2024. godine. Imajući u vidu Kisindžerov strah od rusko-kineskog saveza, izgleda da će Amerikancima biti po onoj narodnoj – čega se plašiš, to te i snađe.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: Foto: AP Photo/Andrew Harnik

 

BONUS VIDEO

Svet
Pratite nas na YouTube-u