antonic

Naš neprijatelj je – ko?

Pošto su ideološki uredno preparirane, naše srednjoklasne intelektualke ponavljaju kao papagaji: „patrijarhat“, „sistem“, „kapitalizam“, vrteći tek par maloumnih fraza

Ovog puta ne pišem o ukrajinskom ratu NATO imperije, već o drugoj vrsti rata – kulturnom. Zapravo, o uspehu koji u njemu zasada postiže imperija.

Nedavno sam pročitao prikaz jedne beogradske izložbe u Politikinom „Kulturnom dodatku“[i]. Pogledao sam i snimak promocije, na kom je prikazana i sama izložba (ovde).

Izložba je, zapravo, performans tri mlađe umetnice. Prva je, u jednoj od soba galerije, pet sati trčala u krug. Druga je, po svim prostorijama, radila sklekove. Treća je „puštala da u njeno ime govore crne fleke po zidovima“ (Politika). To su sve radile u znak protesta protiv sistema.

Ali, protiv kog sistema? Kustos izložbe upotrebio je reči  „kapitalizam i patrijarhat“ (ovde 8:19), i „represivni društveni sistemi u kontekstu žesnkog iskustva“ (4:47). Ali, ništa više od toga.

Izvestiteljka iz Kulturnog dodatka, pak, nekako je zaboravila na „kapitalizam“, već se sva usredsredila na protest protiv „patrijarhata“. „Predmet tog pokusa jeste ispitivanje odnosa učesnika prema sistemu koji sve kontroliše u svakoj pori društva, pa i svetu umetnosti, koristeći poluge hijerarhije i patrijarhata“.

„Konstantna podjarmljenost“

„Reagujući na erupciju energije“, nastavila je Politikina likovna kritičarka, „publika je mogla samo da nasluti da iza prezentovanih  `gestova, intervencija,  eskpresija` stoji cela filozofija. Jer, šta je umetnost do večita zapitanost, nama zanimljiva sa ženskog aspekta konstantne podjarmljenosti“.

Ta „konstantna podjarmljenost“ žena izgleda da je upravo suština tog zlog sistema. Reč je o opštem mestu u našem „progresivnom“ novinarstvu. Jelena Diković, koju Vikipedija predstavlja kao „jedno od najznačajnih imena štampanog novinarstva u Srbiji“ (ovde), piše: „Živimo u patrijarhalnom i konzervativnom društvu u kojem se devojčice od malih nogu uče da ćute i da trpe, da budu podanice svojim muževima, da slušaju oca i brata, jer su oni nešto, a one su ništa“ (ovde).

Ja za života nisam upoznao ni jedno žensko živo biće u Srbiji koje je tako vaspitavano, uključujući i sve moje babe sa sela – mora da je do mene.

Ali, feministička ideologija je normalizovana kao samorazumljiv, „naučni“ pogled na svet na našim fakultetima (pisao sam o tome ovde). Jedan od profesora s FPN svedoči da je tamošnje Odeljenje za novinarstvo „uporište radikalnog feminizma na Beogradskom univerzitetu“ (ovde). Njegovom doktorandu je, recimo, više puta odbijena prijava disertacije o sporovima oko abortusa – jer tu ne može biti ništa sporno. I samom profesoru je Godišnjak FPN odbio tekst na tu temu, s recenzijom od samo tri rečenice, a čija je suština: „Mrzi žene“! (tekst je docnije objavljen ovde). A predmet Studije roda postao je obavezan za sve studente novinarstva na FPN (ovde).

„On mora zaspati…”

Zanimljivo je da i same umetnice, da se vratimo na izložbu, ako se pažljivije pogleda tekst iz Politike, ne pristaju sasvim na svođenje sistema na feministički „patrijarhat“.  „Ženski princip i odupiranje patrijarhatu“, kaže umetnica koja radi sklekove, „često se čita u mojim radovima, ali ja nikad ne nastupam iz tog ugla, osim možda podsvesno“. Jer, „sistem potčinjava čoveka, bio on žensko ili muško“. Sasvim tačno!

„Naglasak na disparitetu među polovima ne zanima ni Antonijevu“, kaže se u Politici i za drugu umetnicu, onu koja pravi crne mrlje po zidovima (a mrlja „posmatrača gleda `pravo u oči`, zahtevajući od njega da se intuitivno suoči s onim što u njemu izaziva opšta represija“).

Međutim, novinarka napominje da umetnicino „polazište ipak jeste ženska energija, uporediva s prirodnom nepogodom: `Ona preti odmazdom, zbog preduge kontrole, baš kao i priroda. Odmazda možda i nije prava reč, jer jedino što i žena i priroda žele jeste da budu onakve kakve su, ponekad i destruktivne, što im se mora dozvoliti“, kaže umetnica.

Katarina Allfa Jovanović, jedna od tri umetnice koje su učestvovale u izložbi (Foto: Snimak ekrana/SEEcult.org)

Dakle, na prvu loptu odbija se feministička histerija oko pariteta (ovde). Ali, istovremeno se ponavljaju i afirmišu neke druge opštemestaške javke feminizma – poput „odmazde“ i „destrukcije“ koje se ženama, jel` tako, „moraju dozvoliti“.

Ili, kako to lepo reče naša znamenita influenserka Biljana Lukić: „Svim ženama koje trpe nasilje u kući imam da poručim – pre ili kasnije on mora zaspati“ (ovde).

Pa kad žena prikolje muža na spavanju, umota ga u foliju i zalije omekšivačem, ili pak kad uspava muža, iseče ga motornom testerom, a noge i genitalije skuva u loncu (ovde) – onda se samo slegne ramenima uz komentar: „Ko zna šta je on njoj sve radio?! Jadnica…“

Veliki reset

A koja društvena rešenja imaju u vidu umetnice? „One bi da se svet resetuje“, objašnjava saradnica Kulturnog dodatka. Reset bi podrazumevao „da se ukinu podele, kao mehanizmi tlačenja, da se individualizam eliminiše“. Kako one to tačno zamišljaju – nije nam objašnjeno.

„Resetovanje sveta“, „ukidanje individualizma“ i „ukidanje podele“ (rada?), mene asocira bilo na Švabov Veliki reset, bilo na vraćanje na arhaičnnu rodovsku zajednicu. Nisam baš siguran da bi se umetnicama ijedan od tih svetova previše dopao.

Uz to još, svaka od njih ima i svoju dodatnu viziju:

„Svet dobija šansu da bude po meri čoveka, da bude iskreniji“ – „ali, to se neće desiti bez korekcije moralnih obrazaca“, uverena je umetnica koja trči.

„Budimo prisutni i osećajmo život svom snagom, odupirući se kapitalizmu, aktuelnom nosiocu prisile“, proklamuje umetnica s crnim mrljama.

„Ako bilo šta smatraš svojim, pa i umetnički rad, otvaraš prostor takmičarstvu a ovo laktanju, na šta sistem računa, dobijajući od pojedinca maksimum“, objašnjava svoj antiindividualistički stav umetnica sa sklekovima.

U Politikinom tekstu se ne pominje kakve vizije ima kustos. Ali, na drugom mestu se veli da kustos radi „na artikulaciji ideja kolektivizma i ravnopravnosti, te jednake raspodele javnih dobara u odnosu na komunikaciju različitih vrsta – čovek i mašina / čovek i biljka“ (ovde).

Dakle, rešenja su: „korekcija moralnih obrazaca“, „osećati život svom snagom“, „ništa ne smatrati svojim“ i „jednaka raspodela javnih dobara između različitih vrsta – čoveka i mašine, i čoveka i biljke“

Baš pametno.

Ono što je svakako najlepše jeste to da, prema Politici, umetnice na neki tajanstveni način i uspevaju u ovim svojim ciljevima. Izvestiteljka Politike, naime, završava tekst znakovitom rečenicom: „Sve vrste svojatanja i podela ukida izložba `Korektivne mere`, korigujući sistem svojom pojavom“.

Kako su to trčanje u krug, sklekovi i crne fleke uspeli da „koriguju sistem“ običnom čitaocu Politike ostalo je do kraja nejasno. Ali, valjda je ta „cela filozofija“ (Politika) toliko iznad svih nas, da nije ni čudo da ljudski um jednostavno do toga ne može da dobaci.

„Kompradorski dodatak“

Ovo sve je tek još jedna ilustracija ogromne dezorijentisanosti i teške teorijske nepismenosti našeg mejnstrim umetničkog sveta – pogotovo novijih generacija. Oni vide da je sistem duboko pogrešan, ali o tom sistemu ne znaju ništa, niti imaju ideju kako protiv njega da se bore.

Oni su na nivou Tabaševićeve Eme (vidi ovde), ili, još bolje, prola iz Karlajlovog opisa generalnog štrajka u Britaniji (1842): „Milion gladnih radnika je ustalo, svi su izašli na ulice i – tamo stajali. Ko je uzrok ovim protestima, ko će da pomogne? Naši neprijatelji su – mi ne znamo ko; naši prijatelji su – mi ne znamo gde? Kako da nekoga napadnemo, da u nekoga pucamo? O, kada bi taj prokleti zao duh koji nevidljivo cedi naš život, kada bi samo hteo da poprimi bar jedan oblik i stane naspram nas – kao sirkanski tigar, kao Behemot haosa, kao sam nečastivi…“ (ovde  14-15). Ali, neprijatelj se ne vidi, i proli odlaze kući, a da ništa nisu uradili.

ZBrigita Antoni, jedna od tri umetnice koje su učestvovale u izložbi (Foto: Snimak ekrana/SEEcult.org)

Pošto su ideološki uredno preparirane, naše srednjoklasne intelektualke ponavljaju kao papagaji: „patrijarhat“, „sistem“, „kapitalizam“, vrteći tek par maloumnih fraza. Još smo i srećni što za glavnog neprijatelja nisu proglasile „srpski nacionalizam“, SPC, „ruski maligni uticaj“, „nesuočavanje s prošlošću“ i „desnicu, koja je u Srbiji u usponu“.

Kada biste im rekli da je Srbija (polu)kolonija atlantske „nevidljive imperije“ (ovde), poluperiferijska zemlja (ovde) u kandžama transnacionalne superklase, te da njihovi glavni neprijatelji nisu muškarci, njihova braća, očevi i prijatelji – gledale bi vas belo i mislile da ste budala.

Zato one trče u krug i fiksiraju fleku na zidu, sve uz aplauze Politikinog „Kompradorskog dodatka“. A o tome ko je budala svakako će koju reč imati da kažu generacije iz jednog novog sveta za koji se mnogi od nas bore, a koji izgleda da se upravo rađa…

 

Izvor Pravda

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u