Erdogan vreba priliku da udari na Rusiju

Samo brzo (do kraja godine) okončanje druge faze SVO moglo bi da odvrati Erdogana od prihvatanja nove-stare anglosaksonske ponude za članstvo u antiruskom bloku

Ocene zapadnih političara, oficira i političkih analitičara o ratu koji kolektivni Zapad vodi protiv Rusije u Ukrajini ne treba ni u kom slučaju uzimati zdravo za gotovo, jer u hibridnom ratu svaka od njih nema samo jedno značenje.

Stoga se s rezervom moraju prihvatiti i one ocene koje dolaze sa Zapada, a koje govore o ozbiljnim problemima u funkcionisanju NATO-a i odsustvu jasne ratne strategije, o čemu ovih dana pišu bivši načelnik britanskog generalštaba general i lord Dejvid Ričards i kolumnista londonskog Gardijana Sajmon Tisdejl.

Rizične tačke

U intervjuu Dejli telegrafu Ričards optužuje vlade zapadnih država da nemaju dugoročnu vojnopolitičku strategiju u odnosu na Rusiju, kao što je nisu imali ni prilikom vojnih intervencija u Iraku, Avganistanu i Libiji. Britanskog generala naročito brine to što Zapad svoje odnose s Rusijom ne razmatra u kontekstu „životno važnog pitanja dugoročnih odnosa s Kinom“ i pri tome se pita da li Zapad „uopšte ima mogućnost da pomoću štapa i šargarepe privuče Rusiju u savez sa Zapadom, umesto da je nepovratno gurne u zonu uticaja Kine“.

U isto vreme kolumnista Gardijana Sajmon Tisdejl piše kako je rat u Ukrajini pokazao brojne probleme u funkcionisanju NATO-a, koji u konačnom zbiru daju sliku vojnog saveza trideset zemalja koji nije u stanju da bude efikasan „vojni štit“ koji će „odvratiti neprijatelja“ i pod koji se „može sakriti radi izbegavanja borbe“.

Tisdejl primećuje kako je u prvoj fazi rata u Ukrajini NATO uspeo da kroz vojnu i svaku drugu podršku kijevskom režimu donekle povrati ugled izgubljen posle „fijaska sa izvlačenjem vojske iz Avganistana“. A onda su se ispoljile brojne slabe tačke NATO-a, od nespremnosti francuskih i nemačkih zvaničnika da slede ratoborne NATO saveznike sa Istoka, preko mađarskog premijera koji „narušava sankcije i uopšte često se zalaže za drugu stranu (Rusiju)“, do turskog predsednika koji za sada uspešno sabotira učlanjenje Finske i Švedske u NATO.

Predsednik Finske Sauli Ninite i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg (Foto: THYS/AFP VIA GETTY IMAGES)

Tisdejl je uveren da će „ako se, što se može očekivati, vojne operacije budu dalje produžavale, ako obe zaraćene strane budu povećavale stepen borbenih dejstava, ako diplomatski ćorsokak postane nesavladiv i ako se pojavi pretnja znatno šireg konflikta, slabe i bolne tačke, koje su dugo vremena bile skrivene, postati potpuno očigledne i vrlo rizične za one koji se skrivaju iza njegovih (NATO) zidina“.

Pauza za konsolidaciju

Očigledno je da su se oštre kritike sposobnosti Zapada da se suprotstavi Rusiji u zapadnim medijima pojavile istovremeno s izjavama zapadnih zvaničnika u kojima se dostizanje primirja u Ukrajini dovodi u vezu s potrebom da kijevski režim pristane na izvesne teritorijalne gubitke. U prethodnom tekstu smo izneli tezu da je reč o klasičnom triku kolektivnog Zapada koji pokušava da dobije pauzu za vojnopolitičku konsolidaciju u uslovima kada je suočen sa činjenicom da je Rusija, rečju Jelene Panine, „preuzela strategijsku inicijativu“, i to ne samo na bojištu u Ukrajini već u okviru Trećeg svetskog (hibridnog) rata. S tim u vezi, Panina primećuje ono o čemu govori britanski general Ričards, da već sada „Zapad deluje po inerciji stare strategije, iz vremena kada je imao potpunu inicijativu (u odnosima s Rusijom): uvodi ekonomske sankcije, isporučuje sve više oružja, ali se istovremeno sa svakim danom pogoršava položaj kijevskog režima i samog Zapada“.

Zbog toga što je Zapadu u ovom trenutku životno važno da dobije ratnu pauzu u vidu lažnog primirja, NATO jastreb Jens Stoltenberg preuzeo je ulogu goluba mirotvorca, poručujući kako je „mir u Ukrajini moguć“, samo je pitanje sa „koliko teritorije“ Ukrajine je NATO spreman da plati taj mir.

Imajući sve to u vidu, žustre zapadne kritike na račun NATO-a odraz su realnog stanja, ali su s druge strane one sasvim izvesno i u službi jačanja pozicije „partije rata“ u redovima kolektivnog Zapada (SAD, V. Britanija i NATO limitrofi Intermarijuma) i istovremene mobilizacije „partije mira“ u Rusiji.

Erdoganova uloga

Kolektivnom Zapadu su pauza u ratu u Ukrajini i tobožnji pregovori preko potrebni u vojnom smislu za prebacivanje elitnih jedinca iz izgubljenog donbaskog kotla na životno važan front prema Nikolajevu i Odesi, a u spoljnopolitičkom za još jedan pokušaj privlačenja Turske na svoju stranu. Stoga nije slučajno što je ovih dana u susretu s predsednikom Finske, čiju kandidaturu za članstvo u NATO-u blokira Ankara, Jens Stoltenberg ocenio kako je „bojazan Turske opravdana“ (optužbe Ankare da „gulenisti“ deluju u Švedskoj i Turskoj) i da će se NATO prema primedbama Turske odnositi ozbiljno, jer „nijedna članica NATO-a nije preživela toliko terorističkih napada“.

Čini se da bi samo relativno brzo (do kraja godine) okončanje druge faze SVO u kojoj bi Rusija uspostavila kontrolu nad celom ukrajinskom crnomorskom obalom moglo da odvrati Erdogana od prihvatanja nove-stare anglosaksonske ponude za članstvo u antiruskom bloku.

Vladimir Putin i Redžep Erdogan (Foto: kremlin.ru/TASS)

Ruski ulazak u Odesu bi sasvim sigurno skinuo s dnevnog reda opasnu ideju internacionalizacije oružanog sukoba u basenu Crnog mora pod vidom sprečavanja globalne prehrambene krize. S tim u vezi, ruski turkolog Vladimir Avatkov primećuje kako Turska „neće istupiti iz NATO-a, jer ona nema alternativu koja bi joj bila privlačnija od NATO-a“ pošto je Turska u okviru antiruskih planova Zapada prema Rusiji dobila „istorijsku šansu da postane lider turske civilizacije“ u okviru projekta „Velikog Turana“.

Da bi Rusija sebi oslobodila ruke za delovanje u slučaju iznenadnog otvaranja drugog fronta u Zakavkazju ili Srednjoj Aziji, neophodno je, po rečima Avatkova, da „što je brže moguće završi SVO u Ukrajini, stavljajući je pod svoju kontrolu“. Zato će se narednih dana u ulozi mirotvorca sasvim sigurno ponovo aktivirati i Erdogan.

 

Autor Zoran Čvorović

 

Izvor Pečat, 17. jun 2022.

 

Naslovna fotografija: Kenzo Tribouillard/Pool/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u