Evropska politika proširenja je pre svega političko pitanje, to je potvrdila odluka Evropske unije da Ukrajini i Moldaviji dodeli status kandidata za članstvo. Zemlje „Zapadnog Balkana“ mogu da pričekaju, zaključak je samita lidera EU i Zapadnog Balkana koji je održan 23. juna u Briselu.
Koliko će vremena da provedu u toj „čekaonici bez svetla i grejanja“, kako je nedavno u jednom gostovanju opisala status kandidata Srbije i Crne Gore Natali Loazo, bivša ministarka za evropska pitanja i poslanica vladajuće partije Emanuela Makrona u Evropskom parlamentu, nemoguće je predvideti, zato što kriterijumi za izlazak iz tog svojevrsnog evropskog „čistilišta“ nisu oni koji su proklamovani – usaglašavanje politika kroz otvaranje „klastera“ i disciplinovano ispunjavanje obaveza i zahteva koje vam ispostavljaju iz Brisela.
Kriterijumi su, dakle, politički i geopolitički. Kriza koju je izazvao rat u Ukrajini je to samo ogolila.
Kriterijumi za članstvo
Pažljivi tumači evropskih kretanja i politike proširenja nisu bili iznenađeni. Rumuniju i Bugarsku su, uostalom, primili pre petnaest godina mnogo brže nego što je bilo predviđeno, uprkos tome što ove zemlje nisu ispunjavale uslove. Predviđanja su isprva bila da im predstoji dvadeset godina pregovora, koliko je trajalo usaglašavanje sa Španijom, Portugalijom i drugim zemljama pre njih, ali su primljeni duplo brže. Razlog je bio isti kao danas u slučaju Ukrajine i Moldavije – Rusija.
Razlika je što je tada u EU postojao kakav-takav entuzijazam za dalje širenje, koji je u međuvremenu iščezao.
Proširenje na zemlje istočne i centralne Evrope 2004. i 2007. godine izazvalo je takav potres – kako u javnom mnjenju starih članica, tako i kada je reč o funkcionisanju evropskih institucija, o budžetu, prioritetima EU i političkom senzibilitetu – da je ova tema od tada postala tabu. Evropska unija se našla u nemogućnosti da prevaziđe suprotnosti na njenom zapadnom i istočnom krilu koje blokiraju njene institucije. To je glavni razlog zašto više ne postoji ni najmanja želja da se prime nove članice; ove koje su već tu jedva mogu da se slože oko ključnih pitanja vezanih za opstanak Unije i njenu budućnost.
Geopolitika kandidatura
U tome je smisao i raznih predloga o drugačijem ustrojstvu EU koji su proteklih godina stizali iz Pariza i Berlina – bilo da je reč o konfederaciji ili grupisanju zemalja u krugove sa različitim stepenom nadležnosti, što se svodi na stvaranje čvrstog jezgra država koje odlučuje o glavnim pitanjima političke i monetarne unije i političkih formacija u njihovoj orbiti u kojima bi bile zemlje sa manjim nadležnostima, vezanim pre svega za zajedničko tržište. U ovakvoj političkoj klimi o proširenju nije bilo ni reči, osim u izveštajima Evropske komisije o napredovanju, odnosno nazadovanju zemalja Zapadnog Balkana na evropskom putu.
Ali rat u Ukrajini je ovo promenio. Geopolitički razlozi su ponovo postali važni. Sukob je dočekao Evropsku uniju nespremnom, usred oklevanja kako da se izvuče iz sopstvene institucionalne krize. Omiljena rečenica koju su evropski lideri ponavljali proteklih meseci je da je Evropska unija uvek napredovala u krizama. Pre će biti da je u krizama prinuđena da donosi iznuđena rešenja, a potvrđivanje statusa kandidata za članstvo Ukrajini i Moldaviji je takva odluka.
Uz vest o kandidaturi Ukrajine odmah su usledila objašnjenja da je u pitanju pre svega politička odluka, važna je simbolika, a da je sam proces pridruživanja nešto drugo, ona čekaonica o kojoj je govorila Makronova poslanica u Evropskom parlamentu.
A šta ćemo s Balkanom?
Kandidatura Ukrajine i Moldavije je vodila do logičnog pitanja: „A šta ćemo sa Balkanom?“, odnosno sa Zapadnim Balkanom. U ovaj geopolitički koncept koji je nastao u Briselu ugurane su sve balkanske zemlje koje su ostale van unije, računa se i Kosovo. Ove zemlje se posmatraju kao jedinstven blok iz bezbednosnih razloga – ukoliko se nateraju da sarađuju, manji su rizici od izbijanja novih sukoba, kojih se pribojava Evropska unija.
Pokazalo se, međutim, da uprkos svim pretnjama od ruskih tenkova koji samo što nisu ušli na Balkan – što je argument koji su lukavi balkanski lideri poturali u svakoj prilici kako bi bar donekle izvukli neku korist od ukrajinske muke – od podsticaja, makar simboličnog, nije bilo ništa. Severna Makedonija i Albanija nisu dobile datum za početak pregovora, Kosovo nije dobilo viznu liberalizaciju a Bosna i Hercegovina nije dobila ni status kandidata.
Hrvatski predsednik Zoran Milanović je odluku Evropskog saveta da ne pozove Bosnu i Hercegovinu u članstvo nazvao „hladnom, ciničnom i sadističkom izdajom“ i „hrvatskom političkom tragedijom“.
Zemlje Zapadnog Balkana, koje se već dvadeset godina muče sa poglavljima i klasterima, našle su se u čudu kada su otkrile da njihovo upinjanje da se dodvore činovnicima u Briselu nema uticaja na to da li će brže ili sporije u Evropsku uniju, već da je to pre svega stvar interesa zemalja koje o tome odlučuju.
Politička zajednica
Francuski predsednik, koji je dugo imao rezervu prema članstvu Ukrajine u EU, promenio je mišljenje pred presudne parlamentarne izbore u svojoj zemlji, najpre da bi se pokazao u drugačijem svetlu od opozicije koja ima rezervu prema Kijevu. U isto vreme je izneo ideju formiranja evropske političke zajednice koja treba da usledi kao utešna nagrada za one koji će još dugo da ostanu u čekaonici. Ova nova politička formacija bi trebalo da ih ohrabri da ne izgube nadu.
Proces prijema u EU je dugačak i može da se završi neuspehom, kao u slučaju Turske. Sa novom metodologijom za Balkan, usvojenom 2020. godine, zemlje mogu da napreduju, ali mogu i da nazaduju u ovom procesu, ako se proceni da nisu spremne da uđu u „evropsku porodicu“, bez obzira što porodica ne može da se dogovori o ključnim stvarima vezanim za njeno funkcionisanje. Kada od vas traže da delite evropske vrednosti, da li se misli na vrednosti koje zastupa Francuska ili na one kojima se diči Poljska ili Mađarska?
„Nisam frustriran, žao mi je Evropske unije“, rekao je u Briselu frustrirani Edi Rama, objasnivši da su Albanci za razliku od Srba religiozno privrženi evropskim integracijama.
Aleksandar Vučić je primetio kako nema vajde od kukanja i plakanja, jer se ničemu nije ni nadao, a i kako bi kada Srbiju samo što nisu kaznili zbog toga što ne uvodi sankcije Rusiji, iako je, na primer, veliki broj poslanika u novom francuskog parlamentu protiv sankcija Moskvi jer smatraju da se tako neće zaustaviti rat.
Premijer Severne Makedonije, Dmitar Kovačevski, još jedan frustrirani balkanski lider, odbacio je Makronov predlog političke zajednice, kao da se on nešto pita.
Balkan tako ostaje u evropskoj „čekaonici bez svetla i grejanja“. Koliko dugo će još morati da čeka zavisi od toga da li će Evropska unija uopšte uspeti da prevaziđe duboku krizu u kojoj se nalazi.
Izvor RTS, 27. jun 2022.
Naslovna fotografija: EU/Etienne Ansotte
BONUS VIDEO:
