Američki predsednik Bajden vratio se u Evropu u trenutku kada je sve oko rata u Ukrajini teže. Dok je ruski izvoz nafte naglo opao, ruski prihodi su u porastu, što je posledica skoka cena goriva; nakon što je koncentrisala svoje ratne napore na jugu i istoku Ukrajine, Rusija ostvaruje delimične ali značajne dobitke na vojnom polju, pošto Ukrajinci, okruženi, počinju da se odriču ključnih gradova: prvo Mariupolja, a sada, na istoku, Severodonjecka.
Šefovi vlada zemalja NATO-a sastaće se sutra u Madridu. Ovaj skup je završnica i vrhunac serije samita na kojima, posle samita Evropske unije u Briselu i grupe G7 u Nemačkoj, zapadna vojna alijansa želi da pokaže svoje jedinstvo. I ne samo to. Madridski samit NATO-a, očekuje se, trebalo bi definitivno da okonča i napusti tzv. kooperativni svetski poredak utemeljen na Pariskoj povelji i Helsinškom završnom aktu, koje su potpisale Rusija i zapadne zemlje. Umesto njega, na scenu stupa „konfrontacijski svetski poredak“ u kome se bezbednost u Evropi više ne gradi s Rusijom na integrativni način.
Ruska akcija u Ukrajini zaustavila je rad na dva osnovna bezbednosna dokumenta Zapada – Strateškom konceptu NATO i Strategiji nacionalne bezbednosti SAD. U oba dokumenta Rusija je stavljena na mesto primarne pretnje, a u američkom dokumentu gotovo je uz bok s Kinom koja i dalje ima strateški prioritet.
Svet više nije isti od onog u kome je lord Ismej, prvi generalni sekretar alijanse, jednom rekao da je NATO stvoren da „drži Ruse napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“.
Dakle, Bajden mora da pripremi svoje saveznike za žestoki sukob – povratak na „dugu, sumračnu borbu“ o kojoj je u vreme Hladnog rata govorio predsednik SAD Džon F. Kenedi – i to usred šokova na tržištu hrane i energije i visoke inflacije, što je malo ko zamišljao pre samo šest meseci. Nije iznenađujuće ni da se na Zapadu već pojavljuje nekoliko pukotina, a narodno nezadovoljstvo i predstojeći izbori počinju da zabrinjavaju savezničke lidere.
Tri meseca nakon martovskog boravka u Evropi, Bajden ima teži zadatak nego što ga je tada imao. Pre samo dva meseca, Amerikanci su otvoreno govorili o pobedi nad Rusima i „razumnoj nadi“ da će Putinove snage biti prinuđene da se povuku na položaje koje su držale pre invazije 24. februara. Na kraju svog poslednjeg govora na tom putovanju, u Varšavi, posle posete ukrajinskim izbeglicama koje su prebegle preko granice u Poljsku, Bajden je o Putinu rekao: „Zaboga, ovaj čovek ne može da ostane na vlasti“.
Bajden je sada oprezniji u javnim istupima, iako su njegovi ciljevi ostali suštinski nepromenjeni. Pitanje je da li on može da preusmeri saveznike od bavljenja pitanjima odgovora na krizu ka održivom odgovoru na rusku invaziju, znajući da će troškovi i pritisak na njih vremenom samo rasti, kako Putin bude koristio svako sredstvo koje mu je na raspolaganju, kao što je ograničavanje izvoza gasa ili nastavak blokade ukrajinskog izvoza žitarica, kako bi oslabio poziciju svojih protivnika.
Kampanja maksimalnog pritiska
Održivost američke kampanje maksimalnog pritiska na Rusiju zavisi od podrške saveznika i partnera, posebno u Evropi. Kao što je državni sekretar Entoni Blinken više puta rekao, zemlje koje čine „više od 50 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda“ (osim evropskih zemalja uključujući Japan, Južnu Koreju i Australiju) sada deluju zajedno kako bi nametnule ekonomske i finansijske troškove Rusiji zbog invazije na Ukrajinu. To Sjedinjenim Državama i saveznicima daje izvesnu prednost u mogućim pregovorima, ukoliko ublažavanje sankcija bude vezano za ograničene i ostvarive političke ciljeve.
Do sada je koalicija koju je Vašington sastavio da izoluje Rusiju držala liniju, čak i ako proklamovani ciljevi – „slabljenje Rusije“ i naoružavanje Ukrajine kako bi stekla „najjaču poziciju za pregovaračkim stolom“, kako je predsednik Džo Bajden izneo nedavno u tekstu u Njujork tajmsu – tek treba da se postignu. Međutim, vojna i politička ravnoteža se odlučno nagnula u korist Rusije – ona nastavlja da ruši ukrajinske položaje u regionu Donbasa, preuzima kontrolu nad glavnim urbanim centrima i degradira ukrajinsku borbenu moć. Dok su američki kreatori politike skeptični u pogledu izgleda za mirovne pregovore između Rusije i Ukrajine, drugi međunarodni posrednici su uskočili da popune prazninu.
Ipak, pukotine i podele koje su postojale u Evropi pre rusko-ukrajinskog rata nisu nestale. Ukoliko Bajdenova administracija ne izvrši oštru promenu politike, podele unutar transatlantske koalicije okupljene protiv Rusije rizikuju da Sjedinjene Države postanu posmatrač, a ne učesnik u budućem mirovnom procesu. Ako se kreatori američke politike nadaju da će učestvovati u stvaranju rešenja koje će postaviti scenu za trajni mir – i eventualno otopljavanje u odnosima između SAD i Rusije – onda moraju usvojiti drugačiju strategiju koja gleda dalje od sledećeg paketa smrtonosne pomoći poslatog Kijevu.
U izveštaju Njujork tajmsa od 11. juna navodi se da povodom „sukoba koji traje već četvrti mesec, američki zvaničnici suočavaju sa razočaravajućom realnošću da moćna koalicija nacija – koja se proteže od Severne Amerike preko Evrope do istočne Azije – možda neće biti dovoljna da se izbegne nadolazeći ćorsokak u Ukrajini“. Bajdenova administracija nije uspela da ubedi svoje nominalne partnere, uključujući Indiju, Brazil i zalivske države, da se pridruže kampanji ekonomskih sankcija, vojne podrške Ukrajini i diplomatskog pritiska u cilju dalje izolacije Rusije.
Ali zvaničnici Bele kuće kažu da to neće odvratiti Bajdena da još jače pritisne Rusiju; u proteklih nekoliko nedelja iza kulisa ulagani su značajni napori da se postignu sporazumi o novim načinima izolacije Moskve, s pritiskom na zemlje BRIKS-a koje su nedavno konferisale s Putinom.
Samit NATO-a u Madridu treba da zacementira izolaciju Rusije na neodređeni vremenski period. Širenje NATO-a i EU ponovo su na stolu. Da li će posledice rata ojačati NATO i, s njim, centralnu poziciju SAD u evropskoj bezbednosti? Ili ruska vojna akcija može da podstakne veću bezbednosnu saradnju izvan NATO-a, dajući evropskim državama i EU veću ulogu kada je reč o bezbednosnim pitanjima u Evropi?
Osnivački akt Rusija-NATO
Osnovni cilj NATO samita jeste formalno redefinisanje odnosa sa Moskvom, pri čemu će odvraćanje i odbrana biti prioriteti nove strategije. Alijansa oživljava koncept koji je razvijen ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata: „obuzdavanje“ je bio naziv strategije za obračun sa Moskvom koju je razvio američki diplomata Džordž F. Kenan.
Uoči samita NATO-a u Madridu, stalna predstavnica SAD u alijansi Džulijana Smit saopštila je da je Ruska Federacija svojim delovanjem u Ukrajini prekršila Osnivački akt Rusija-NATO, potpisan 1997. S tim u vezi, Zapad, prema njenim rečima, više ne smatra potrebnim da se vezuje za odredbe dokumenta koji je određivao pravila igre u odnosima Moskve i Brisela u poslednjih četvrt veka. Ipak, sudbina Osnivačkog akta će se konačno odlučiti u Madridu.
Ironično, izjava Džulijane Smit usledila je neposredno nakon što je Osnivački akt proslavio svoju 25. godišnjicu. Dokument koji je osmišljen da Moskvu i Brisel pretvori u strateške partnere, potpisali su 27. maja 1997. u Parizu, u Jelisejskoj palati, ruski predsednik Boris Jeljcin, šefovi država članica NATO-a (tada ih je bilo samo šesnaest) i generalni sekretar Alijanse Havijer Solana. Tačno pet godina kasnije, 28. maja 2002, novi ruski lider Vladimir Putin potpisao je u Rimu sporazum o osnivanju Saveta Rusija-NATO, čime je stvorena platforma za primenu odredaba Osnivačkog akta.
Dokument iz 1997. godine sadržavao je mnogo dobrih reči o odricanju od upotrebe sile jednih protiv drugih, o poštovanju suvereniteta, nezavisnosti i o želji strana da stvore zajednički evropski bezbednosni prostor. U praktičnom smislu, možda najvažnija odredba sporazuma bila je obaveza alijanse da trajno ne raspoređuje značajne dodatne borbene snage na teritoriji zemalja članica, i obaveza Rusije da bude uzdržana u razmeštanju svojih konvencionalnih snaga u Evropi.
Kako su nade da će ovaj dokument Moskvu i Brisel pretvoriti u strateške partnere iz godine u godinu bledile, strane su počele da sve više obraćaju pažnje na formalnosti. Šta se podrazumeva pod pojmom „trajno“? Šta su „značajne borbene snage“? Na Zapadu su polazili od činjenice da „značajne snage“ počinju sa nivoa brigade, pa je stoga, kao odgovor na ukrajinsku krizu 2014. godine, NATO odlučio da rasporedi četiri nova bataljona u baltičkim državama i Poljskoj, na rotacionoj osnovi kako se formalno ne bi prekršile odredbe Osnivačkog akta. Moskva je protestovala, ali nije htela da preuzme inicijativu za ukidanje sporazuma. Stručnjaci su se sporili ko je prvi prekršio Osnivački akt, ali sada ovi sporovi konačno blede. Alijansa će se na samitu u Madridu gotovo sigurno zvanično odreći svih formalnih samoograničenja i rukovodiće se isključivo sopstvenim idejama o „ruskoj pretnji“. A to znači da ćemo na istočnom krilu NATO-a stalno videti ne samo bataljone, već čitave brigade i divizije.
Istočni Evropljani i Velika Britanija takođe žele da formalno ponište i proglase zastarelim Osnivački akt NATO-Rusija, ali Nemačka okleva da preduzme ovaj korak, navodeći da bi to Moskvi samo dalo izgovor da ukaže na zlu volju Zapada, pa je u tom smislu ishod polovičan. Izabrano je solomonsko rešenje: Osnivački akt NATO se ne pominje u dokumentima samita.
Osnivački akt tako neće biti zvanično proglašen mrtvim, što može da ulije izvesne nade i ostavi odškrinuta vrata NATO-a i Zapada za kontakt s Rusijom, ali u svakom slučaju, od napada na Ukrajinu, on više nema nikakav praktični značaj, uključujući i obavezu NATO-a da trajno ne stacionira „značajne borbene trupe“ na istočnom krilu. U osam istočnoevropskih zemalja sada postoje takozvane borbene grupe – pre 24. februara bilo ih je samo četiri i bile su znatno manje.
Nove snage treba da budu integrisane u opšti plan sa stalno dodeljenim odbrambenim zonama i značajno skraćenim vremenom pripravnosti – sa 180 dana danas na samo deset dana, za najbrže jedinice. Ovaj plan bi trebalo da bude detaljno dostupan sredinom sledeće godine, ali NATO u Madridu želi da odluči o trajnom jačanju svog istočnog krila.
Borbene grupe, koje su prvobitno imale oko 800 vojnika, postaće brigade od 3.000 do 5.000 vojnika. Nemačka je predstavila početni koncept kako bi se to moglo konkretno uraditi: kancelar Olaf Šolc je tokom posete Litvaniji početkom juna najavio da će Bundesver povećati svoje snage u zemlji „ka robusnoj borbenoj brigadi“. Čak i ako se tačna definicija takve brigade razlikuje unutar NATO-a, to bi bilo najmanje tri puta više vojnika umesto sadašnjih hiljadu.
Litvanski front
Spor oko ruske enklave Kalinjingrad pokazuje koliko je bezbednost Evrope u baltičkim državama ranjiva. Litvanija je počela da sprečava transport sankcionisane robe u Kalinjingrad, ali nakon snažnih ruskih pretnji EU i Litvanija su se povukli i sada pripremaju novo uputstvo o primeni četvrtog paketa sankcija koje će omogućiti kretanje robe unutar ruskog tržišta, čime će kalinjingradska enklava biti izuzeta iz primene sankcija.
Ipak, Šolc je pažljivo birao reči prilikom posete Litvaniji. Zapravo, Bundesver će u početku samo neznatno povećati svoje trupe u ovoj zemlji. Iako treba da se izvrše pripreme za raspoređivanje borbene brigade, u početku će stalno biti stacionirano samo osoblje od 50 do 60 planera i stratega, trupe će ostati u Nemačkoj i samo će biti prebačene na istočnu granicu alijanse radi velikih vežbi sa Litvancima. Nemački kancelar samo je učvrstio svoj manir opreznosti kada je još prokomentarisao da greše svi oni koji misle da tenkovi silaze sa trake kao automobili.
Za Litvaniju i druge baltičke države, ovaj plan je daleko ispod njihovih očekivanja – pogotovo zato što nije jasno ni koliko brzo će vojnici biti prevezeni iz Nemačke u Litvaniju u hitnim slučajevima. Ne samo u Vilnjusu su se nadali stalnom stacioniranju NATO brigada. Letonski premijer Krišjanis Karinš rekao je da su se pripremili za „verodostojnu naprednu odbranu, odnosno stacioniranje borbene brigade za svaku baltičku državu“. Samo takvo „stalno prisustvo“ obezbedilo bi efikasno odvraćanje.
„Bilo bi sjajno kada bismo mogli da raspoređujemo vojnike širom Evrope sa manje napora“, rekao je Aleksandar Solfrank, komandant NATO-ove Zajedničke komande za omogućavanje podrške (JSEC), koja se bavi kretanjem trupa i snabdevanjem i koordiniranjem logistike. Solfrank je general sa tri zvezdice koji direktno odgovara glavnokomandujućem NATO-a i odgovoran je da obezbedi da se vojnici, oprema, oružje i gorivo mogu nesmetano kretati širom kontinenta – bilo da dolaze iz Kanade, SAD ili Norveške. Za sada je daleko od toga da ispuni svoju misiju.
Nakon Hladnog rata, NATO ne samo da je ukinuo tenkove i oružje u Evropi, već je i zatvorio kasarne i železničke pruge. Neki aerodromi nisu u stanju da podnesu velike pokrete trupa i materijala, neke luke su premale za vojne brodove. Ali ako ništa ne dolazi otpozadi, ne možete pucati ispred. Evropa je samo delimično spremna da se brani.
Južno i severno krilo
Čak i dve verovatno najbolje vesti za NATO poslednjih nedelja, zahtevi Finske i Švedske za članstvo, izazvale su otpore, na iznenađenje mnogih posmatrača: dve demokratije na važnom severnom krilu alijanse i opremljene modernim oružanim snagama – ko bi se protivio njihovom članstvu? „Javite nam u sredu“, rekao im je bivši komandant NATO-a Džejms Stavridis početkom marta, „onda ćete biti tamo u petak“.
Ali američki admiral tada nije razmišljao o jednoj članici NATO-a koja bi mogla biti strateški još važnija: turski šef države Redžep Tajip Erdogan blokira pristupanje dve skandinavske zemlje jer se njihove vlade ne distanciraju dovoljno od Radničke partije Kurdistana (PKK), koja je zabranjena u mnogim zemljama NATO-a.
Naime, NATO već godinama ima problem sa Turskom. Zemlja je previše važna da bi alijansa prekinula veze s njom. Turska ima drugu vojsku po veličini, posle SAD i, uz Albaniju, jedina je država NATO-a sa većinskim muslimanskim stanovništvom. I što je najvažnije – Ankara kontroliše pristup Crnom moru
Ali vlada u Ankari osporava alijansu kao nijedan drugi partner. NATO sebe vidi kao savez vrednosti, njegove članice posvećene demokratiji i vladavini prava otvoreno optužuju Tursku da se pod Erdoganom zemlja pretvorila u autokratiju, a da se Erdogan ponekad ponaša kao dvostruki agent. Njegova vlada je dobila od Moskve protivraketni odbrambeni sistem S-400, uprkos žestokim protestima NATO-a, a, osim toga, Turci odbijaju da podrže sankcije Zapada protiv Rusije. Ali pri svemu tome, Erdoganu za sada sasvim dobro ide.
Ako Turska pristane na proširenje NATO-a na sever (prema medijskim izveštajima od srede uveče, Turska će dati zeleno svetlo za ulazak Švedske i Finske u NATO; prim. NS), alijansa će to skupo platiti. Između ostalog, Ankara želi da Stokholm i Helsinki izruče Turskoj pristalice PKK-a koje potražuje, a ograničenja na izvoz oružja treba da budu ukinuta.
Neki od ovih zahteva su toliko preterani da će Švedska i Finska teško da ih ispune. To za NATO partnere sukob čini još komplikovanijim. Konačno, samo američki predsednik Džo Bajden može da ga reši.
EU kao dopuna NATO-a
Značaj Sjedinjenih Država u alijansi ne samo da igra odlučujuću ulogu u pitanju severne ekspanzije NATO-a, već oblikuje i drugu liniju sukoba – komplikovane odnose između NATO-a i EU. Mnoge države računaju na to da će dve organizacije usvojiti zajedničku deklaraciju u Madridu o čemu je pregovarano do detalja. Reč je o zajedničkoj odbrani od sajber napada i bližoj saradnji u slučaju krize – stvarima koje se u izvesnoj meri već dešavaju.
S jedne strane, međutim, Francuska je sprečila usvajanje dokumenta u tom smeru tokom svog predsedavanja Savetom EU, koje se završava 30. juna. Makron nije želeo da se njegova dijagnoza NATO-a kao „kliničkog mrtvaca“ devalvira; s druge strane, i trzavice između institucija EU i NATO sprečile su brzu odluku. Deklaracija sada treba da bude usvojena nakon madridskog samita.
Istočnoevropske države se opiru pokušajima da se olabave njihove bliske vojne veze sa Sjedinjenim Državama. One Vašington vide kao garanta svoje bezbednosti. Ovaj moto važi i za Nemačku i većinu drugih zemalja EU. U „Strateškom konceptu“ stoga stoji da EU „čini dopunu NATO-u, koji ostaje temelj kolektivne odbrane njenih članica“.
Francuska se do kraja protivila ovom paragrafu. Koncept „strateške autonomije“ koji Makron propagira u najmanju ruku predviđa veću nezavisnost EU od NATO-a. Obe organizacije svojim članovima nude garanciju pomoći. NATO ga je ukorenio u članu 5 Povelje NATO-a, a EU u članu 42(7) Ugovora o EU. Međutim, Unija ne bi imala vojna sredstva da zaštiti svoje članice u slučaju napada.
Oslonac atlantskog saveza su i dalje Sjedinjene Države. Ako su se u vezi s tim i pojavile sumnje poslednjih godina, one su razvejane posle ruske vojne akcije u Ukrajini.
Za sada nalaz bivše nemačke kancelarke Angele Merkel da su za Evropu „prošli dani kada smo mogli u potpunosti da se oslonimo na druge“ još važi: izbori za Kongres u SAD su najesen, a za dve godine održaće se i novi američki predsednički izbori. Ako rejting Džoa Bajdena nastavi da pada kao što je sada slučaj, mogla bi se očekivati pobeda republikanskog kandidata.
„U najgorem slučaju Tramp bi se vratio“, kaže Ema Ešford iz Atlantskog saveta u Vašingtonu, „a u najboljem slučaju, rezultat će biti nešto manje blistava republikanska administracija, koja će se, međutim, veoma koncentrisati na Kinu. Da, SAD bi ponovo potvrdile svoje transatlantske odgovornosti nakon ruske invazije na Ukrajinu, ali bilo bi glupo da Evropljani o tome razmišljaju kao o stalnom prisustvu“.
Istina, ne bi trebalo praviti veliku razliku po ovom pitanju bilo da sledeći američki predsednik bude demokrata ili republikanac. Sadašnja američka administracija Peking smatra „najvećim dugoročnim izazovom međunarodnom poretku“, kako je krajem maja rekao državni sekretar Entoni Blinken.
NATO na Pacifiku
Samitu Severnotlantske alijanse u Madridu, pored Evropljana i Amerikanaca, prvi put će prisustvovati četiri političara sa drugog kraja sveta: japanski premijer Fumio Kišida, predsednik Južne Koreje Jun Suk Jeol, novi premijer Australije Entoni Albaneze i novozelandska premijerka Jacinda Ardern.
Činjenica da se i američki predsednik sastaje sa liderima zemalja sa pacifičke obale može biti znak da je SAD još uvek kod kuće na obe hemisfere, ili kako je rekao sekretar za odbranu Lojd Ostin: „Amerika može da hoda i žvaće žvaku u isto vreme“.
Ali to bi takođe moglo biti pokazatelj da Amerika ima nove prioritete. U ovom trenutku vodeća uloga SAD je nesporna, ali šta će se desiti ako Tramp, ili drugi političar sa sličnim sklonostima, postane američki predsednik 2024? A čak i da to ne bude slučaj, nije li strateški interes Vašingtona sve više usmeren na Indo-Pacifik i obuzdavanje Kine?
Optimisti u Moskvi računaju da će Moskva i Brisel i dalje morati da komuniciraju – smanjenje rizika od direktnog vojnog sukoba je u interesu obe strane. Koliko god paradoksalno izgledalo, oni pretpostavljaju da će Severnoatlantska alijansa tek posle samita u Madridu, koji će uspostaviti neraskidivo jedinstvo članica bloka i usvojiti novu, krajnje antirusku strategiju, moći da smogne snage da započne novi dijalog sa Moskvom.
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: OLIVIER HOSLET/EPA-EFE/Shutterstock
BONUS VIDEO
