D. Dostanić: O žilavosti socijalizma

Prikaz knjige Kristijana Nimica „Socijalizam: propala ideja koja ne odumire“, preveo Saša Mirković, Centar za antiautoritarne studije, Beograd, 2019, 384 str.

Pre tridesetak godina činilo se da socijalizam nema čemu da se nada u budućnosti. Berlinski zid je pao, a sa njim i sistemi realnog socijalizma u centralnoj i istočnoj Evropi. Jugoslavija je nestala zajedno sa svojim modelom samoupravljanja, dok su bivši komunisti, nekadašnji trockisti, šezdesetosmaši i razni levičarski disidenti najednom menjali kape i sa mukom sricali prve lekcije iz liberalizma. Mnogi među njima su na rečima prihvatali ideje slobodnog tržišta, privatizaciju, privatnu svojinu, konkurenciju, partijski pluralizam i pravnu državu. Do izvesne mere bilo je zabavno posmatrati kako su bivši partijski funkcioneri ubeđivali i sebe i druge da su se oni zapravo oduvek zalagali za demokratiju, čak i onda kada su se nadmetali u vernosti partiji. Zapad je proslavljao pobedu u Hladnom ratu i verovao da su njegove ideje trijumfovale. Čak je i Kina pravila zaokrete od socijalističke ekonomije. Na osnovu toga su neki prebrzo izvodili zaključke da je došlo vreme „kraja ideologija“, ili su išli i dalje proglašavajući „kraj istorije“, jer je, kako su verovali, na sceni ostao samo liberalizam koji nije više imao alternativu. Liberalna demokratija je proglašena za jedinu igru u gradu.

Istovremeno, na svetlo dana izašli su ne samo beda i ogromni ekonomski promašaji komunističkih režima, sav njihov voluntarizam i iracionalnost, nego i masovni zločini komunističkih diktatora počinjeni u ime jednakosti i besklasnog društva. U tom kontekstu je malo ko ozbiljan mogao zadržati pozitivno mišljenje o socijalizmu. Isto tako, jedva da se moglo i pomisliti da će za manje od trideset godina od pada komunizma socijalizam ponovo postati privlačan i to baš na Zapadu. A upravo se to dogodilo. Berni Sanders je zamalo postao predsednički kandidat Demokratske stranke, Džeremi Korbin je u jednom trenutku preuzeo vođstvo nad Laburističkom strankom u Britaniji, dok je socijalistička Siriza u Grčkoj osvojila vlast. Pa ipak, taj razvoj u akademskoj javnosti nije izazvao preveliku pažnju, a sociolozi i politikolozi su više brinuli zbog rasta „desnog populizma“ i pokušavali sebi da objasne kako je takav skandal uopšte moguć. Nekima se čak priviđao i povratak fašizma protiv koga su pozivali na opštu mobilizaciju. Da li je akademija jednostavno blagonaklona prema levici, pa na povratak socijalističkih ideja gleda sa odobravanjem kao na nešto pozitivno i progresivno? Ili je povratak Marksu samo reakcija na ekonomsku krizu u kojoj se traže „nova“ rešenja? U oba slučaja mora se postaviti pitanje zašto su socijalističke ideje našle tako plodno tle među intelektualcima na Zapadu i to uprkos na više mesta dokazanom neuspehu socijalističkih sistema? Nismo li na toliko mnogo istorijskih primera mogli da se uverimo u očiglednu istinu da socijalizam jednostavno ne funkcioniše i da je u najmanju ruku politički problematičan, a ekonomski neefikasan? Ali, levica nikada nije mnogo marila za stvarnost, pa ni današnji socijalisti ne obraćaju pažnju na istorijske činjenice, već se od neprijatnih prigovora brane prigodnom parolom „to nije bio istinski socijalizam“. Time ne samo da se odbija napad, nego se prelazi u kontraofanzivu, jer se tvrdi da je ukazivanje na istorijsko iskustvo socijalizma na delu zapravo neiskreno i samo retorička batina kojom antisocijalisti tuku socijaliste, odnosno znak da „oponent nema intelektualnih kapaciteta da razume razliku između dobre ideje i njene izvrnute primene“ (58). Argument „dobre namere“ ima veću snagu nego povesno iskustvo.

Temeljna knjiga Kristijana Nimica (Kristian Niemietz) Socijalizam: propala ideja koja ne odumire, a koju je na srpski preveo Saša Mirković, bavi se upravo ovim pokušajem socijalističke imunizacije od kritike. Nimic ubedljivo pokazuje da je priča o neistinitosti istorijski isprobanog socijalizma duboko pogrešna, jer se uglavnom primenjuje nakon događaja, to jest, nakon što je socijalistički eksperiment naširoko diskreditovan (58). Tek kada propadne i kada postane sramota i opterećenje za socijaliste, socijalistički eksperiment se retroaktivno redefiniše i predstavlja kao neistinski. Nimic pokazuje da su socijalizmu skloni intelektualci sa Zapada po pravilu prolazili kroz tri faze u svom odnosu prema socijalističkim eksperimentima. U prvoj fazi niko nije dovodio u pitanje istinitost socijalističkog projekta i intelektualci nisu štedeli snagu u njegovoj odbrani. Druga faza je faza izgovora „šta-ćemo-sa“ u kojoj se socijalistički projekat više ne brani direktno, priznaju mu se manjkavosti i loše strane, ali se one relativizuju, a fokus premešta na plemenite motive uz potragu za izgovorima kojima se mogu opravdati loše strane eksperimenta. Tek u trećoj fazi, kada se oči više ne mogu zatvarati pred nedostacima i kada je socijalistički eksperiment diskreditovan upotrebljava se argument da tu po sredi nikada nije ni bio socijalizam, već nešto sasvim drugo, dok istinski socijalizam još čeka svoju šansu. Na istorijskim primerima Nimic sasvim jasno pokazuje kako su zapadnjački intelektualci podržavali staljinizam, maoizam, Kubu pod Kastrom, Severnu Koreju, Crvene Kmere, albanski hodžaizam, istočnonemačke komuniste te na posletku Uga Čaveza. Svaki sledeći pokušaj uspostavljanja socijalizma dočekivan je sa novim entuzijazmom i tako sve od 1917. do Venecuele koja je još do nedavno važila za primer „socijalizma za 21. vek“. Dakle, skoro sto godina ponavljala se uvek ista priča. Nimic navodi veliki broj primera značajnih intelektualaca od Sidnija i Beatris Veb, preko Džordža Bernarda Šoa do Noama Čomskog ili Džeremija Korbina koji su pokazivali razumevanje za različite socijalističke diktature. To nisu bili nekakvi marginalci i ekstremisti nego ugledni profesori, uticajni novinari, značajni umetnici, sindikalni lideri, moćni političari i kandidati za najviše političke funkcije.

Svaki sledeći eksperiment slavljen je upotrebom sličnih ili istih fraza. Ovaj momenat je od osobitog značaja, jer pokazuje da su Zapadni „hodočasnici“ u svakoj socijalističkoj zemlji videli samo ono što su od samog početka i želeli da vide – savršeno društvo i ostvareni raj na zemlji. Ipak, kada se krivica za neuspeh čitave svakog pojedinačnog projekta socijalizma više nije mogla svaljivati na „sabotere“ svi hodočasnici su se distancirali i očekivali novi i uspešniji pokušaj. Dakle, neuspesi socijalizma ne dolaze otuda što je socijalistima nedostajalo dobre volje. Nimic jasno pokazuje da socijalizam nije bio „dobra ideja“ koja je samo loše implementirana, nego da je od samog početka reč o neostvarivoj i lošoj ideji. Ekonomska neracionalnost, siromaštvo, zatvorenost, autoritarizam i progoni neistomišljenika nisu slučajna iskliznuća, nego nužni pratilac socijalizma koji izlaz iz njegove ekonomske logike.

Vrednost ove knjige ne leži samo u tome što je pokazao da je socijalizam već isproban i da je svaki put propao, niti u tome što je pokazala da su levičari svaki put pevali iste ode novom socijalističkom vođi. Ako se pretpostavi da su zagovornici socijalizma dobronamerni i pametni ljudi, postavlja se pitanje kako je moguće da toliko mnogo tako umnih ljudi može toliko dugo da zastupa nešto što je očigledno pogrešno. Pozivajući se na studije Džonatana Hajta i Brajana Kaplana, Nimic pokušava da odgovori na ovo pitanje. Takođe, on pokazuje da intelektualci socijalizam definišu preko očekivanog ishoda. Ukoliko željeni ishod izostane, onda sledi izgovor da to i nije bio istinski socijalizam (294). S obzirom na to da nijedan socijalizam nikada ne proizvodi takve ishode, zaključuje se da „istinski socijalizam još nije isproban.“ Tako je socijalizam otporan na stvarnost i u stalnoj prednosti u odnosu na ono što konkretno postoji, jer se loše strane postojećeg sistema porede sa apstraktnom utopijom, odnosno nekom vrstom Nedođije ili Dembelije.

Možda najveći nedostatak ove knjige ležu u tome što se Nimic nije pozabavio slučajem jugoslovenskog samoupravnog sistema i to ne samo zbog Brozovih obožavatelja na Zapadu, već i zbog svih onih se ovde još uvek oduševljavaju njegovim delom. U svakom slučaju, svi oni koji još maštaju o ostvarenju „socijalizma sa ljudskim likom“ dobro će učiniti ukoliko se ozbiljno pozabave argumentima iznesenim u ovoj knjizi.

 

Dušan Dostanić, Institut za političke studije, Beograd

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor stanjestvari.com, 30. jun 2022. 

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u