Навијачки транспарент и застава уперени против ЕУ и НАТО-а (Фото: Снимак екрана/Јујтуб/FCRedStarBelgrade)

Nikola Vrzić: EU ima alternativu

Došlo je poslednje vreme da razmislimo o alternativi. Eno, BRIKS je počeo da se širi širom slobodnog sveta, Evropska unija odjednom ima alternativu

Prošlonedeljni samit Evropske unije i Zapadnog Balkana Zapadnom Balkanu je doneo sve ono što Evropska unija i može da mu ponudi. Dakle, ništa. Jadranki Joksimović, srpskoj ministarki za evropske integracije, bilo je to dovoljno da izračuna, pitamo se kakve je ocene imala iz matematike i logike, „da Srbija u narednih pet do sedam godina može da računa na članstvo“. Što je računica kakva joj ne bi donela prelazne ocene iz ovih predmeta, a donela joj je ministarsko mesto u Vladi Srbije.

Valja razmisliti i o toj okolnosti, mnogo toga se iz ovakvog poretka stvari može zaključiti o svima nama; naime, zbog ovakvih ponavljača možemo svi da nastradamo ako nastavimo da ih pratimo.

100 godina samoće

Što će reći da bi više pažnje trebalo da obratimo na računicu Edija Rame, premijera Albanije.

„Mislim da ćemo sigurno stići u Evropu, nadam se, pre narednog veka, ali najkasnije u narednom veku“, rekao je.

Naravno da je bio ironičan, ali to ne znači i da nije dobro izbrojao.

Uostalom, već naredne godine navršiće se samo prvih 20 godina otkako je regionu Zapadnog Balkana na čuvenom samitu u Solunu obećana evropska perspektiva.

Makedonija je u međuvremenu 2005. godine dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji – Albanija to isto 2014 – pa je potom u ime tog članstva i promenila ime, i opet su i jedna i druga prošle isto, to jest ponovo nisu dobile saglasnost da otpočnu pregovore o toj kandidaturi. Sećate se možda, to je onaj čuveni datum koji je i Srbija čekala da otpočne pregovore, otpočeli su 2014. otvaranjem prvih poglavlja. Sad kažu da čekamo da nam otvore klastere a ne poglavlja, razlika je očigledno drastična.

Primetio je to i Edi Rama u Briselu: „Ne mogu da kažem da ova kuća ovde deluje zdravo.“

Za razliku od nas zapadnih Balkanaca koji od Evropske unije nismo dobili ništa, Ukrajina i Moldavija dobili su status kandidata.

I opet se pojavila slična računica. Ponet optimizmom zbog čina koji je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel odmah dalekovido prozvao istorijskim, ministar inostranih poslova Letonije Edgars Rinkevičs poverio se novinarima: „Nadam se da Ukrajina neće postati članica EU tek 2050, već, mislim, i pre tog roka.“

Spomenuta Ukrajina i njeni žitelji, inače, primetila je tim povodom predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen koja se obukla u boje ukrajinske zastave, žuti sako i plava košulja, „spremni su da umru za evropsku perspektivu“. Eto još jednog roka: prosečan životni vek u Ukrajini iznosi 71 godinu.

Evropski standardi

Kad smo već kod Ukrajine i uz nju Moldavij, ispostavlja se na njihovom slučaju da svi oni jasno definisani kriterijumi Evropske unije čije ispunjavanje predstavlja uslov za napredak u EU integracijama ne predstavljaju ništa više od mrtvog slova na papiru.

Preciznije, jedini uistinu jasno definisani kriterijum je bespogovorno uskakanje u front Zapada protiv Rusije. Ukrajina zbog toga sad uporno obara prosečnu vrednost životnog veka svojih stanovnika, a prijavila se i Moldavija, čiji je predsednik parlamenta (Igor Grosu) rekao da je i njegova zemlja „spremna da se priključi novim sankcijama protiv Rusije. Pokazaćemo solidarnost sa Evropskom unijom, naš status i naše evropske aspiracije na to nas obavezuju“.

Ali to su već učinile i Albanija, i Severna Makedonija, i Crna Gora, pa sad nisu dobile ništa. Ništa nije dobila ni Bosna i Hercegovina, čeka se da ispuni jasno definisane kriterijume da bi joj udelili status kandidata.

Radi se, otkrio je Rama, o „prevarantskom duhu proširenja“, pa je zavapio, možda čak i iskreno: „Nemojte da dozvolite da izgubimo veru u EU, bez obzira na ovu šaradu.“

Na kraju je, javio je „Glas Amerike“, „otkazano obraćanje lidera EU“, uz „nezadovoljstvo predstavnika Balkana“ koji su se javnosti prošlog četvrtka obratili bez svojih domaćina.

I čak je i premijer zemlje koja se toliko ponizila da je i svoje ime promenila, i to uprkos referendumskom izjašnjavanju sopstvenog naroda, Dmitar Kovačevski bio slobodan da primeti: „Ono što se događa je ozbiljan problem i udar na kredibilitet EU.“

Sličnu primedbu imao je i Edi Rama: „Naravno, imali su najdivnije reči za nas, i, da budem iskren, i rekli su da se osećaju loše što ne može ništa konkretno da se uradi. Ali niko od njih nije rekao da se loše osećaju zbog same EU, a ne zbog nas.“

Zbilja: ništa Evropsku uniju ne bi koštalo da je Srbiji, na primer, otvorila neki klaster – niko to ne bi ni primetio, počev od nas samih – ili da je Severnim Makedoncima i Albancima dala neki datum. Pa ipak to nije učinila. To, jasno barem koliko i oni njihovi kriterijumi, pokazuje da se nalaze u još žalosnijem stanju nego što je u javnosti pristojno priznati, čim nemaju snage ni za jedan sasvim simbolički gest koji bi zapadnobalkanskim liderima olakšao dalje saučestvovanje u spomenutoj šaradi.

Gasni zavisnici

Nego, sve očiglednije postaje i da nam ovime zapravo čine uslugu, sve i ako im to nije namera.

Evo nekoliko informacija da posvedoče o evropskoj perspektivi. I da nas uvere da bi nas ostanak na tom njihovom putu, kao leminge kad jedan za drugim krenu da se bacaju s litice, teško objašnjiv fenomen inače, odveo pravo u propast u kakvu sami već srljaju.

Suočeni s dolazećom krizom koju su sami izazvali sankcijama Rusiji i njenim resursima, pozvali su u javnom pismu generalni direktori tri vodeće francuske energetske kompanije („Anži“, EDF i „Total“) svoje sunarodnike da ne troše njihove proizvode: „Najbolja energija je ona koju ne konzumiramo.“

Kažu: „Moramo, kolektivno, da smanjimo potrošnju… Pozivamo na kolektivnu i individualnu akciju kako bi svako od nas – svaki potrošač, svaka kompanija – promenio svoje ponašanje i momentalno ograničio svoju potrošnju energije, struje, gasa i naftnih proizvoda.“

Inače: „Rastuće cene energije predstavljaju pretnju našoj društvenoj i političkoj koheziji.“

Opominju i da je „suša umanjila proizvodnju hidroelektrana“. A povrh toga, javlja „Njujork tajms“, zbog različitih (ne)očekivanih nezgoda, i proizvodnja struje u francuskim nuklearnim elektranama, povrh svega, pala je na najniži nivo u poslednjih 30 godina.

Nemačka? Još gore. Objasnio je u „Špiglu“ vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habek: „Ako ne bude dovoljno gasa, određene grane industrije moraće da budu zatvorene… Za neke industrije, to će biti katastrofa. Ne govorimo o nekoliko dana ili nedelja, već o produženom periodu zatvaranja. Govorimo o ljudima koji će izgubiti posao, o regionima koji će ostati bez čitavih industrijskih kompleksa… Kompanije će morati da obustave proizvodnju i da otpuste svoje radnike. Doći će do kolapsa lanaca snabdevanja, a ljudi će morati da uzimaju kredite da bi plaćali svoje račune za grejanje. Ljudi će postati siromašniji a nezadovoljstvo će se proširiti čitavom zemljom. To je moja briga. Suočeni smo s teškim vremenima.“

Hoće Habek ponovo da pokrene i termoelektrane, nevolja s tim planom doduše sastoji se u tome što 45 odsto svojih potreba za ugljem Nemačka podmiruje uvozom iz Rusije…

„Špigl“ takođe, u podužem tekstu pod naslovom „Mi smo gasni zavisnici“, otkriva i da je Nemačka u „energetsku tranziciju“ ušla „bez plana kako da to ostvari“, citiraju i jednog zvaničnika koji kaže da je reč o „virtuelnoj energetskoj tranziciji“. Opomenuće i da „solarni paneli dolaze iz Kine, ako stignu, zbog problema u lancima snabdevanja“, a zanimljivo je s tim u vezi i sledećih nekoliko rečenica: „Rusi su se, kaže neko s dobrim vezama u rukovodstvu ’Gazproma’, oduvek podsmevali Nemcima. Neka nastave da veruju da mogu da imaju industrijalizovanu zemlju sa zelenom energijom. Sad im stiže račun za to.“

Pa će još ukazati i da je Nemačkoj bilo potrebno 20 godina da dostigne sadašnji nivo upotrebe zelene energije, i da će to morati da se duplira samo da bi se nadoknadilo ono što se dobija iz uglja: „Govorimo o potrebi da se sadašnja količina učetvorostruči u narednih 10 godina… To zvuči kao nemoguća misija… Gas će nastaviti da bude nezamenjiv kao izvor energije u budućnosti, makar i zato što može da bude zapaljen i pretvoren u struju kad vetar ne duva i sunce ne sija.“

A pri tome „tečni gas ne može da se poredi sa prirodnim gasom iz (ruskih) gasovoda u smislu cene, načina proizvodnje i cene isporuke… Nova nada Nemačke, Katar, zahteva dugoročne ugovore kako bi investicija u postrojenja za konverziju gasa u tečno stanje za njih bila profitabilna. To zauzvrat znači cementiranje visokih cena za više od jedne decenije.“

A to znači i da bi vrlo lako moglo da se ispostavi da prognoza vicekancelara Habeka nije nerealna koliko je katastrofična.

I da je, valjda, došlo poslednje vreme da razmislimo o alternativi. Eno, BRIKS je počeo da se širi širom slobodnog sveta, Evropska unija odjednom ima alternativu…

 

Izvor Pečat, 1. jul 2022. 

 

Foto: Snimak ekrana/Jujtub/FCRedStarBelgrade

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u