Таблоиди у Србији на продајном месту на трафикама (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Zoran Šaponjić: Često me je sramota da kažem da sam novinar

Da li kolege, novinari i urednici čitaju ono što napišu? Da li svoje naslove koji put proseju kroz ako ne etičko, moralno, ono bar logičko sito?

Kada se pre mesečak dana 2.000 ukrajinskih plaćenika, vojnika, pripadnika  drugih postrojbi, predalo ruskoj vojsci, neki moji kolege u Beogradu to su nazvali – evakuacijom! Iz pakla „Azovstalja“ u Marijupolju, gde su razoružani, Ukrajinci i plaćenici evakuisani su  u – ruske zatvore gde ih čeka istraga za počinjene zločine, suđenja, dugogodišnje robije.

Zaista jedinstvena evakuacija! Neviđena u dosadašnjoj istoriji sveta i ratovanja. Ali, kad treba medijski pokriti poraze Ukrajinaca sve je dozvoljeno. Nekako slično, čitao sam negde, u Berlinu su opisivali poslednje dane Paulusove Šeste armije pod Staljingradom, u zimu 1942. na 1943. godinu. Isto tako Rusi ih evakuisali sa Volge kroz Moskvu pravo u Sibir.

Sinoć, na istom portalu, čitam, ne verujem svojim očima. Izvesna novinarka briljira. Pita u naslovu, doslovce – „Zašto je odlazak ruskih vojnika sa Zmijskog ostrva dosad najveća pobeda Ukrajine“

Povlačenje Rusa u znak dobre volje – najveća pobeda ukrajinskog oružja? Briljantno! Fascinantno! Ma, sjajno! Izvanredno! Ako nemaju druge pobede – može i ova!

Privučen naslovom potražim u tekstu pod pomenutim naslovom odgovor na postavljeno pitanje – nema ga. Da ukrajinske postrojbe nisu, kojim slučajem, vojno pritisle ruske snage na Zmijskom ostrvu pa se Rusi, nalazeći se u beznadežnoj poziciji povukli, ne piše ništa! Nema ni bilo kakvog drugog obrazloženja tvrdnje iz naslova o „velikoj pobedi Ukrajine“. Tek citat izvesnog dopisnika „Ekonomista“ koji veli da „ova pobeda značajno smanjuje izglede da se ruska vojska iskrca u Odesi“.

Briljantna koleginica dalje podseća kako su Rusi došli na Zmijsko ostvo u Crnom moru te da se „prvobitno verovalo“ da je, pazite sad, „ruska mornarica ubila sve graničare i vojnike“, međutim, „kasnije se ispostavilo“ da je „13 ukrajinskih državljana koji su bili na ostrvu živo i da su u zarobljeništvu“.

Briljantno! Fascinantno zaista! Ma sjajno.

Umesto da podsete da su upravo sa ovog portala danima pucali naslovima o „likvidaciji ukrajinskih vojnika na Zmijskom ostvu“, da ih je Zelenski sve redom posmrtno odlikovao ordenima za junaštvo, da su bezočno lagali, sada kažu, prosto, „kasnije se ispostavilo da su ukrajinski državljani živi“. To što se ispostavilo da su kolege mnogo, ali baš mnogo lagali, nema veze.

I tako. Od evakuacije iz Azovstalja do velike pobede na Zmijskom ostvu. Puca beogradska NATO propaganda po Srbiji. Ni stida ni obraza. Da li kolege, novinari i urednici čitaju ono što napišu? Da li svoje naslove koji put proseju kroz ako ne etičko, moralno, ono bar logičko sito?

Ma jok. Cilj ne bira sredstvo.

Pored naslova o „velikoj pobedi Ukrajine“ jutros osvanuo novi. Piše „Svi najjeziviji napadi Rusije na civilne objekte u Ukrajini“.  Da se Srbinu čitaocu podigne kosa na glavi nad ruskim zločinima.

Piše kako je napad na tržni centar u Kremenčuku u Ukrajini šokirao svet. Da se čuju sve glasnije optužbe na račun ruskih snaga. Vele i da, nažalost, ovo nije jedini tako brutalan napad od početka ruske invazije na Ukrajinu.

Dalje se na spisku „najjezivijih ruskih napada“ pominju pozorište u Marijupolju, bolnica u istom gradu, „zverstva u Buči“, ubistva u redu za hleb…

A dokazi? Oni nepobitni? Ni traga ni glasa! Oznaka faktčekera da se radi o neproverenim vestima? Ma jok. Izjava iz Moskve kojima se veze ruske vojske sa svim pobrojanim „najjezivijim zločinima“ prosto demantuju, koje se, istina, pominju u tekstu, u naslovu koji većina pročita, nema. Tu samo piše „Svi najjeziviji napadi Rusije na civilne objekte u Ukrajini“. NATO propagandi u Beogradu sve je dozvoljeno.

Bilo je toga za ovih četiri meseca mnogo i biće još! To je sigurno. Sad, da podsećam kolege da sem ekrana računara postoji i jedno parče kože između nosa i ušiju koje se zove obraz, koje svakog jutra u ogledalu pogledamo, pa nam se još učini da ga je lako oprati, malo sapuna i vode, a nije tako, ne vredi.

To ili imaš ili nemaš.

Sa tim se svi rodimo. Jedino, neko kroz život, kolege, prođe svetla obraza, neko ga isprlja. A to se ne pere tek tako.

Jedno znam. Kako koja godina prolazi, a ovakvi primeri se jedan po jedan talože, sve me više, kad sam među ljudima, sramota da pomenem čime se, evo već 33 godine, bavim.

I, dođe mi često, da u zemlju potonem.

Od te iste sramote.

 

Izvor Iskra, 1. jul 2022. 

 

Foto: Snimak ekrana/Jutjub

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u