M. Kostić: Narod, narodi, Evropa

Evropa se istorijski može odrediti kao hiljadugodišnja civilizacija kojoj su temelji rimsko pravo, hrišćanstvo i ideje prosvetiteljstva

Stare definacije naroda i nacija u današnje vreme mogu izgledati prevaziđeno, ali upravo stvarnost nas navodi da o njima ponovo promišljamo, krećući se od partikularnog ka univerzalnom i zatim obrnuto, tražeći veze i eventualno nova značenja. Nacije, dakle, kao partikularitet, je svesna veza grupe ljudi koji osećaju snažnu privrženost određenoj zemlji i koji imaju zajednički jezik, kulturu i istoriju obeleženu zajedničkom slavom i patnjom. Nacionalisti su tvrdili da čovekova najviša privrženost i odanost treba da bude usmerena ka naciji, ispoljavajući veliki ponos prema istoriji i običajima svoga naroda i često osećajući da su Bog ili istorija posebno izabrali njihovu naciju. Oni tvrde da narod , njegova kultura i istorija daju smisao životu delanja pojedinca, a zatim da, kao i religija, obezbeđuju pojedincu osećanje zajedništva i cilj vredan samožrtvovanja.

Tokom XIX veka i stvaranja modernih nacija, nacionalizam postaje duhovna snaaga, obezbeđujući nova uverenja, mučenike i „svete“ dane, koje su stimulisali odanost. Nudio je članstvo u zajednici, koje je zadovoljavalo preovlađujuću psihološku potrebu ljudskih bića za zajedništvom i identitetom. A nacionalizam je zatim nudio i misiju, kojoj su ljudi mogli da se posvete – napredak nacije. Romantizam kao kulturološki fenomen je budio takođe nacionalistička osećanja , Herder govori o ideji „Volksgeista“ – duše naroda – gde je svaki narod jedinstven i stvaralački, izražavajući svoj duh kroz jezik, književnost, spomenike i narodnu tradiciju. Istražujući  jezike, književnost i narodne običaje svojih naroda, romantični mislioci ulivali su osećanje nacionalnog ponosa u svoje sunarodnike. A od kulturnog nacionalizma bio je potreban samo jedan mali korak do političkog nacionalizma koji je pozivao na nacionalno oslobođenje, ujedinjenje i državnost.

Pred kraj XIX veka iracionalne i mitske osobine nacionalizma će se pojačati. Stavljajući naglasak na jedinstvene kvalitete i istoriju određenog naroda, nacionalizam će promovisati netrpeljivost među nacijama. Rasplamsavana duboka ljubav prema prošlosti, uključujući čežnju za starim granicama, slavom i moći, nacionalizam počinje da vodi ekspanzionostičke ratove. Podižući emocije do groznice, nacionalizam će uzdrmati racionalno razmišljanje, odvući razum u svet fantazije i mitova i uvesti ekstremizam u politiku. Ljubav prema naciji će postati najvažnija strast koja preti da ugasi liberalne ideale razuma, slobode i jednakosti. Rast nacionalizma, fokusiranog na zasebne interese svakog pojedinačnog naroda, u suštini je predstavljalo odbacivanje i izvrtanje kosmopolitizma, koji su propovedali prosvetitelji, a koji je iskazan u Pejnovoj maksimi – „Moja zemlja je Svet, Čovečanstvo predstavlja moje zemljake.“

Pretpostavke prosvetiteljstva bivaju urušene u decenijama koje su prethodile Velikom ratu, izgledale su pred kolapsom posle 1918. Zatim ekonomske nevolje, poput Velike depresije, dezorijentišu evropski um, a posledično i manje-više sve evropske narode. Užasi počinjeni u toku Drugog svetskog rata još više doprinose radikalnoj dezorijentaciji evropskog uma. Ali pojavljuje se i zračak nade u velikim liderima koji prošlost žele da ostave iza sebe i izgrade tzv. Večni mir, ali ovog puta u Evropi, stvaranjem jedne supranacionalne političke i ekonomske skupine čiji je cilj varljiv i promenljiv, u nadi da će izrasti u jednu zajedničku političku volju, kulturu i svest o građanstvu. Naravno, najveći problem, koji i danas postoji, predstavlja pitanje šta Evropa u stvari jeste, koji joj narodi pripadaju i gde su njene granice?

Evropa se istorijski može odrediti kao hiljadugodišnja civilizacija kojoj su temelji rimsko pravo, hrišćanstvo i ideje prosvetiteljstva. Nepostojanje jasnih granica podstaklo je Evropu da se određuje u odnosu na svoje susede. Pad Carigrada 1453. je bio traumatski događaj. Papa Pije II je prvi opomenuo zavađene hrišćanske kneževe da moraju razmišljati kao Evropljani (europeicos) ako žele da potisnu Turke. Evropa je, kao vlastita imenica, prvi put ušla u diplomatski rečnik tek posle reformacije, zamenivši hrišćanstvo oslabljeno podelama. Ali politički ideal postaje tek posle Velikog rata kada se javila evropska svest sa dva različita aspekta:  „evropejstvo“, kao osećaj pripadnosti vekovnoj civilizaciji, i „evropeizam“ kao uviđanje hitne potrebe da se izgradi Evropa i tako okonča rat i razveju sve aveti agresivnog nacionalizma. Posle 1945. dolazi na Zapadu do razvoja Evropske ekonomske zajednice koja se dalje institucionalno širi i na Istok, posle kraja Hladnog rata.

Ono što izgleda novo u odnosu na burnu istoriju jeste uspostavljanje zajednice na temelju vladavine prava i prekid sa prošlošću obeleženom ravnotežom  između suprostavljenih sila na kontinentu koji je oduvek bio tek bojno polje. Svaka zemlja i narod ima svoje razloge zašto jeste ili želi da bude deo te zajedničke evropske porodice. Ali ona se još teško oseća jedninstvena, jer je kao celina promenljiva kako spolja tako i iznutra. Biti evropska država jeste svakako kriterijum članstva u EU, ali takođe i njeno proširenje se ne dovodi u pitanje, bar kad se citira Evropska komisija –„ Radi se o kombinaciji geografskih, istorijskih i kulturnih elemenata koji svi doprinose evropskom identitetu. Zajedničko iskustvo bliskosti, ideja, vrednosti i njihovog istorijskog međudejstva ne može se sabiti u prostu formulu, a naredne generacije to mogu menjati. Komisija smatra da nije moguće, a ni poželjno, sada povlačiti granice Evropske unije, s obzirom da će se njeni obrisi pojaviti u godinama koje dolaze“. Drugim rečima projekat će određivati njegovi članovi, a njegove prostorne dimenzije ukupnost država članica.

Neprestano pomeranje granica samo doprinosi nejasnoći ideje gde je geografski gledano Evropa. Zemlje kandidati su nestrpljivi; i kako da se osećaju delom političke zajednice koja nije jasno omeđena? Balkan, Kavkaz, Istočna Evropa, Rusija, možda i večiti kandidat Turska? I suprostavljene predstave utiču na poteškoće u dogovoru oko granica Evrope. Pristalice federalne Evrope proširenje smatraju preprekom integraciji, za protivnike federalizma ona je branik. Za one države i političke formacije koje ističu geostratešku važnost evropskog projekta udruženog sa NATO, EU bi mogla jednog dana da obuhvata i Tursku, ali ne i Rusiju. Za one koje smatraju da identitet mora biti osnova članstva, a on se izvodi iz kulture i vrednosti, Turska kao muslimanska zemlja, tu nema šta da traži. Za one naklonjenije idejama laiciteta i progresivnog viđenja stvari to je prilika za širenje evropskih vrednosti (sekularizma kao i mogućnost islamske demokratije).

Narodi  i države, sa svojim istorijama, iskustvom i dalje različito promišljaju svoju sudbinu, upravo u ključu religija, tradicija, osećaja interesa i naprosto nekog civilzacijskog kruga, koje ih spajaju ili čine rivalskim, a to posebno važi tokom naleta kriza, stvarnih ili uvezenih. Iako veliki broj analitičara smatra da prisustvujemo raspadu društva i slabljenju nacionalnih država pod uticajem globalizacije, podrška proširenju i uključivanju različitih geografskih  i kulturnih celina ne ide nimalo lako, kako zbog još živih predrasuda, tako i zbog uvek prisutnog ekonomskog egoizma; te izazove nije jednostvno dokinuti, bilo da se radi o starim državama Evrope (Kerneuropa) ili novim sa Istoka; bilo da se radi o otporu prijema drugih kao država, ili pojedinaca kao migranata, nacionalni interesi su još uvek jako živi, kao i želja evropskih naroda da i dalje traju…

Evropa kao supranacionalna organizacija i društveni  fenomen, kao i evropsko ujedinjenje je često posmatran i dalje se posmatra kao primer političkih moćnika i visokih funkcionera koji su delovali i deluju  bez ikakve demokratske legitimnosti. Ujedinjenje Evrope nije pravljeno poštujući mišljenje javnosti; njime su se pozabavili samo instituti za ispitivanje javnog mnjenja. Ipak ideja evropskog ujedinjenja je opstajala i bivala sve bolje prihvaćena, što je dalje omogućavalo jačanje i uticaj evropskih institucija  na ekonomski i društveni život evropskih zemalja i njihovih građana. Kako se Evropa širi, tako postaje i sve složenija i sve više utiče na život zemalja članica, ali kao i da se zatvara, baveći se sve više unutrašnjim problemima, dok države članice brane svoje posebnosti i svoje nacionalne interese.

Tako se lagano nameće i redefinisanje pojma ujedinjenja ili ono šta svako ponaosob smatra Evropom. Složena Evropa sa više brzina, sa više različitivih članstava, jezgro, privilegovan klub, periferija, bogati, manje bogati, siromašni, oni na ivici, i oni drugi koji čekaju ispod ivice. Ono što se ima u izgledu je podela Evrope, ali samim tim i evropskih naroda, na narode prve, druge i treće kategorije, kao i one možda četvrte kategorije koji će tu jednog dana tek doći.

Kao takva, Evropa u jednom drugom smislu može podsećati na Indiju, složenu državu velike civilizacije i tradicije, koja je danas više ili manje uspešna federalna država. Ali sa stvaranjem iste te države od mnogobrojnih i različitih naroda, izuzetno je išlo teško sa likvadacijom kastinskog načina razmišljanja i podela ljudi – na klase i kaste: prvog, drugog i trećeg reda kao i one nedodoriljive – parije. Da li stvarajući Evropu budućnosti, sa različitim značajem naroda, nacija i država, formiramo i različite kategorije istih, čisto u intuitivnoj ravni, a zatim i praktično činimo da se stvari vraćaju na kraj XIX veka, ili jednostavno na neku regresiju, gde će prva liga naroda prezirati drugu, ne primećujući treću; druga liga zavideti prvoj, a prezirati treću; treća liga zavideti  prvoj, mrzeti drugu i ne dati  priliku za članstvo nekoj četvrtoj; a ovi zadnji opet frustrirani, praviti od sebe deo problema, a ne deo rešenja…

Evropska elita, stvarajući i rešavajući mnoge probleme, sada nudi kao esencijalno novo u svojoj tvorevini finansijsku deregulaciju, omogućavajući  Evropi kretanje ka neoliberalnoj utopiji čistog i savršenog  tržišta. To kretanje se sprovodi transformativnim i destruktivnim političkim merama sa ciljem da se stave pod znak pitanja sve kolektivne strukture sposobne da predstavljaju prepreku čistog tržišta: naciju, čiji se manevarski prostor kontinuirano smanjuje; radne kolektive, individualizacijom plata i karijera u funkciji individualnih kompentencija i atomizacijom radnika koja odatle proističe; kolektive koje štite prava radnika, sindikate, udruženja, kooperative; čak i porodicu, koja gubi jedan deo kontrole nad potrošnjom zbog kreiranja tržišta namenjenih različitim generacijama.

Globalizacija finansijskih tržišta uz progres informacionih tehnologija osigurava mobilnost bez presedana. Tako se uspostavlja i apsolutna vlast fleksibilnosti – zapošljavanjem na određeno vreme ili zapošljavanjem privremenih radnika i ponavljanjem „programa restruktuiranja“. Institucionalizuje se darvinovski svet borbe svih protiv sviju – na svim nivoima hijerarhije, pronalazeći motivaciju odanosti radnika preduzeću u njihovoj nesigurnosti, patnji i stresu. Ovakav svet može da opstane jer ima saučesnika u prekarnim aranžmanima koje proizvode nesigurnost i u postojanju jedne  rezervne armije radne snage  potčinjene prekarnim društvenim uslovima koje ih kontrolišu, sa stalnom pretnjom nezaposlenosti.

Neoliberna utopija teži  da se otelotvori u stvarnosti kao vrsta mašine, čija se neophodnost nameće i samim moćnicima. Poput ranijeg marksizma, ova utopija budi jaku veru – free trade faith, ne samo kod onih koji od nje profitiraju, nego i kod onih koji izvlače svoj razlog postojanja, poput visokih funkcionera i političara, koji dalje sakralizuju moć tržišta u ime efikasnosti, one vrste koja dalje zahteva ukidanje administrativnih i političkih prepreka – institucionalizovanih u modelu racionalnosti. Teži se nezavisnosti centralnih banaka, potčinjenosti nacionalnih država, ukidanju regulativa na tržištima, opštoj privatizaciji javnih servisa, smanjenju javnih i socijalnih troškova. Efekti sprovođenja ove velike neoliberalne utopije nastaju pored nametanja komercijalnih društvenih vrednosti i  kroz još dva trenda: destrukcija svih kolektivnih instanci sposobnih da osujete ovu infernalnu mašinu, u prvom rangu instancu države, kao čuvara svih univerzalnih vrednosti vezanih za ideju javnog. Drugi se sastoji u nametanju u svim sferama ekonomije, države ili preduzeća modela moralnog darvinizma, koji uz kult pobednika uspostavlja rat svih protiv svih i cinizam kao normu svakog ponašanja. U prošlom veku proleterijat u Evropi i svetu je bio ponesen revolucijama i završavao je u raljama komunizma ili fašizma. Ostaje da se vidi ka kojim raljama će se kretati ova nova armija prekarijata, ka nacionalnim ili internacionalnim , ka partikularnim ili univerzalnim vrednostima.

Evropa i evropski model moraju biti stalno podložni dobrom promišljanju. Ako imamo jasan cilj, određeni modeli ne moraju nužno biti loši, ako su samo sredstvo do dostizanja nekog plemenitijeg i višeg cilja – npr. Evropa u više brzina , ali sa solidarnošću prema drugima u dostizanju željenog ili bar proklamovanog  ujedinjenja; Evropa  sposobna da oporezuje i  kontroliše ekstraprofite, osujećujući time destruktivni uticaj na tržište rada i same radnike; Evropa slobode i pravde za sve građane, bogate i siromašne , za one iz prve , ali i druge Evrope. Jer danas je Evropa samo država u izgradnji, ali bez nacije, labava konfederacija čije je delovanje više u domenu upravljačkog, a mnogo manje u domenu političkog. Da bi došli  do političke Evrope i projekta izgradnje možda i evropske nacije, neće biti dovoljna kao do sada samo dogovorna elita – potrebno će biti i angažovanje ukupnih intelektualnih , naučnih , umetničkih i kulturoloških kapaciteta svih zemalja, naroda , gradova, tokova ideja, škola, istraživačkih centara, sve do stvaranja evropskih univerziteta…

Ali da bi se to i ostvarilo, ne bi trebalo da padne bilo kakva sumnja na samu ideju Erope, odnosno ne bi trebalo da bude pokušaja relativizovanja iste. Moraju se napustiti ideje postmodernizma, odnosno poststrukturalizma koje žele da izrelativizuju svaku ideju, od lingivističkih do gotovo svih idejnih. Ako uistinu želimo večiti mir u Evropi, onda moramo praviti Evropu po tom modelu u kojem ne može biti pogađanja oko definisanja i primene velikih ideja i tradicija Evrope – tradicija razuma, političkih sloboda, subjektivne slobode, humanizma, jednakosti, ljudskog dostojanstva, društvene pravde… Evrope na temeljima rimskog prava i pravde, ali i jednakosti, na temeljima hrišćanstva i solidarnosti ali i laiciteta, na temeljima prosvetiteljstva i progresa ali i tolerancije. Evrope koja mora biti suverena, ne samo pravno već i funckionalno, samostalna, ali i integrisana u svet na koji utiče sa svojim neprolaznim vrednostima. Sloboda, jednakost, bratstvo među ljudima, ali i narodima, dovešće sve koji iskreno veruju i delaju do pravednog društva, federacije dostojanstva i zemlje blagostanja za sve,  jednom rečju do misije zvane Evropa.

 

Autor je lekar iz Beograda

 

Rad prezentovan 2017. godine u Francuskom kulturnom centru u Pragu na konferenciji – Narod, narodi, Evropa

 

Izvor: Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Reuters/Vincent Kessler

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u