Грађани Москве током развијања велике руске заставе (Фото: Yekaterina Yakel/TASS)

D. Trenjin: Prošli su dani ruskog balansiranja između Zapada i ne-Zapada

Politički raskid Rusije sa Zapadom je stoga potpun, a svaka nova norma odnosa između njih može nastati samo kao rezultat „hibridnog rata", koji će trajati godinama, ako ne i decenijama – piše Trenjin

Neposredno pre početka samita G7 u zamku Elmau u Bavarskoj prošle nedelje održan je sastanak pet zemalja BRIKS-a. Na jednom skupu se o Rusiji govorilo kao o pretnji, dok je na drugom predstavljala ključnog partnera, piše Dmitrij Trenjin, član Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije, u svom tekstu za „Raša Tudej“.

Trenjin ističe da su davno prošli dani kada je Moskva mogla da balansira između Zapada i „ne-Zapada“.

– Nakon početka ukrajinske krize 2014. godine, G8 se vratila na prethodni format G7. U svetlu ruske vojne akcije u Ukrajini, rusko-zapadna konfrontacija se izrodila u „hibridni rat“, upotpunjen stvarnom konfrontacijom – ako je do sada bila samo posredna. Pošto je nakon završetka Hladnog rata pokušala da postane deo novog Zapada, i nakon neuspeha u tom poduhvatu, Rusija se sada fokusira na razvijanje svojih veza sa Azijom, Bliskim istokom, Afrikom i Latinskom Amerikom –piše ruski analitičar.

On ističe da je ovo težak i neophodan zadatak, iz više razloga.

– Prvo, postoji moćna inercija iz prošlosti. Od vremena Petra Velikog, ruske elite su gledale ka zapadu, usvajajući zapadnjačke načine izgleda i ponašanja (dok su ostali izrazito ruski ispod odeće i manira); prilagođavanje zapadnih institucija Rusiji (makar često samo površno); pozajmljivanje zapadnih obrazaca razmišljanja; nastojeći da postane velika evropska sila; zatim, u sovjetskim danima, globalna supersila; i, u skorije vreme, ključna komponenta Evrope od Lisabona do Vladivostoka – piše član Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije.

Trenjin tvrdi da je to put od kojeg se Rusija „teško odvikava“, ali da se sada prvi put ikada Rusija sučeljava sa ujedinjenim snagama Zapada – od Severne Amerike, Evropske Unije i Britanije, do Japana i Australije.

– Štaviše, ne postoje saveznici na Zapadu kojima bi se Moskva mogla obratiti – čak i teorijski neutralne države kao što su Finska, Švedska, Austrija i Švajcarska su napustile svoju neutralnost. Politički raskid Rusije sa Zapadom je stoga potpun, a svaka nova norma odnosa između njih može nastati samo kao rezultat „hibridnog rata“, koji će trajati godinama, ako ne i decenijama – piše on.

Ruski analitičar navodi da je jedna od poteškoća sa kojom se Rusija suočava činjenica da je ekonomske odnose gradila uglavnom sa zapadnim zemljama.

–Istorijski gledano, Rusija je bila resurs za zapadnoevropsku industriju, žitnica kontinenta, i veliki uvoznik industrijskih proizvoda i tehnologije. Do nedavno je samo trgovina Rusije sa Evropskom unijom činila više od polovine ruske spoljne trgovine, a Nemačka je bila vodeći izvoznik mašina i tehnologije u Rusiju. Od ranih 1970-ih, naftovodi i gasovodi iz Rusije u Zapadnu Evropu činili su okosnicu ekonomskih veza i obezbeđivali opštu stabilnost na kontinentu, čak i u opasnim decenijama Hladnog rata i u turbulentnim vremenima raspada Sovjetskog Saveza. Međutim, i ovakva saradnja je na zalasku – piše Trenjin.

On ističe da oštre sankcije koje su Rusiji uvele SAD, EU i Ujedinjeno Kraljevstvo neće biti ukinute čak ni kada prestanu borbe u Ukrajini, i da će bolno iskustvo zaplene ruske imovine ostaviti pečat na bilo koji budući pristup ekonomskih veza Rusije i Zapada.

– Treće, u kulturnom smislu, Rusi su se tradicionalno identifikovali sa ostatkom Evrope. Hrišćanstvo, nasleđe antičke Grčke i Rima, ideje francuskog prosvetiteljstva i nemačke filozofije, evropska književnost i umetnost, muzika i ples – sve je to pomoglo u oblikovanju i formiranju autentične ruske kulture, dajući joj snažan podsticaj za samorazvoj. Uprkos nedavnom političkom slomu i geo-ekonomskom pomaku, temelji ruske kulture ostaju definitivno evropski – tvrdi član Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije.

Međutin, Trenjin navodi i da se niz elemenata današnje kulturne scene na Zapadu – dominantni kult individualnog samoizražavanja, „pobesneli“ liberalizam koji se pretvara u represiju, erozija porodičnih vrednosti i „proliferacija“ različitih polova – sudara sa tradicionalističkim kulturnim kodom većine ruskog stanovništva.

– Neophodnost Rusije da sada gleda izvan Zapada znači da verovatno može da prevaziđe kulturnu inerciju, nasleđe prethodnih geoekonomskih prioriteta i kulturne afinitete. Pošto Zapad izbegava Rusiju i pokušava da je izoluje, a ponekad i „poništi“, Moskva nema drugog izbora nego da odbaci svoje stare navike i dopre do sveta izvan Zapadne Evrope i Severne Amerike. Ustvari, to je nešto što su ruski lideri obećavali kroz istoriju, čak i kada su odnosi sa Zapadom bili mnogo stabilniji, ali razmišljanje orijentisano na Evropu, trgovinska razmena resursa za zapadnu robu i tehnologije, i ambicija da budu prihvaćeni među zapadnim elitama sprečavali su da se ta namera pretvori u stvarnost – navodi ruski analitičar.

Trenjin primećuje i da ljudi počinju da rade pravu stvar tek kada nema drugih opcija, i da kapitulacija pred Zapadom nije opcija za Rusiju u ovom trenutku.

– Stvari su otišle predaleko. Osim potrebe za revizijom ruskih spoljnih odnosa, postoje stvarne mogućnosti koje treba tražiti. Od kraja Hladnog rata, vodeće zemlje Azije, Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike spektakularno su se uzdigle u svim aspektima, od ekonomskog i političkog do tehnološkog i vojnog – piše Dmitrij Trenjin.

On tvrdi i da je pre izbijanja „hibridnog rata“ Kina pretekla Nemačku ne samo kao glavni trgovinski partner Rusije, već i kao izvoznik mašina i opreme u Rusiju.

–Indija, tradicionalni uvoznik sovjetskog i ruskog oružja, sada se pojavljuje kao glavni tehnološki partner Moskve. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati su glavni partneri Rusije u regulisanju proizvodnje nafte u formatu OPEK+. Turska i Iran su glavni nezavisni igrači u ključnom strateškom regionu. Činjenica da je većina nezapadnih zemalja odbila da osudi Rusiju za ono što se dešava u Ukrajini – mnoge od njih uprkos snažnom pritisku SAD – najviše ohrabruje Moskvu. U smislu da bi oni koji nisu protiv nas mogli biti sa nama – istakao je ruski analitičar.

Trenjin piše da od Indonezije do Brazila, i od Argentine do Južne Afrike, postoji mnogo dinamičnih i ambicioznih zemalja sa kojima Moskva želi da sarađuje.

– Da bi to mogla da uradi, ruska spoljna politika mora da osmisli odgovarajuću strategiju. Iznad svega, treba dati prioritet odnosima sa nezapadnim zemljama u odnosu na de fakto čvrsto zamrznute veze sa Zapadom. Biti ambasador u Indoneziji trebalo bi da bude prestižnije od mesta ambasadora u Rimu, a mesto u Taškentu trebalo bi da se posmatra kao važnije od onog u Beču. Neophodno je izvršiti reviziju potencijalnih ekonomskih i drugih mogućnosti za Rusiju u zemljama BRIKS-a i razraditi plan za saradnju sa njima. Osim ekonomije, trebalo bi proširiti programe razmene studenata, a ruski turizam podstaći da se kreće na istok i jug. Ruski mediji bi trebalo da povećaju izveštavanje o dešavanjima u ključnim nezapadnim nacijama, obrazujući rusku elitu i širu javnost o ekonomskoj realnosti, politici i kulturi tih nacija – zaključuje Dmitrij Trenjin.

Ko je Dmitrij Trenjin?

Dmitrij Vitaljevič Trenjin je član Ruskog saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i bivši direktor moskovskog Karnegi centra.

Više od dve decenije služio je u sovjetskoj i ruskoj armiji, gde je dostigao čin pukovnika vojne obaveštajne službe.

Postao je prvi ruski direktor moskovskog Karnegi centra 2008. godine. Takođe je član Ruskog udruženja za međunarodne studije i Švedske kraljevske akademije vojnih nauka.

Izuzetno je kritičan prema Zapadu, ali i prema Rusima koji su 2022. godine, nakon početka specijalne operacije u Ukrajini, napustili svoju zemlju.

 

Izvor Novosti onlajn, 4. jul 2022.

 

Foto: Foto: Yekaterina Yakel/TASS

 

BONUS VIDEO:

 

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u