Pet razloga zašto Rusija pobeđuje Zapad u ratu

Kao i većina zapadnih stručnjaka, na početku rata sam bio ubeđen da će Rusija izgubiti. Međutim razvoj situacije u narednim mesecima naveo me je da preispitam svoj stav

Ugledni vojni ekspert Martin van Kreveld je ranije predskazivao strateški neuspeh Rusije u ratu protiv Ukrajine. Ali – situacija se promenila. Potrebna je ponovna procena. Njegovu analizu je sa nemačkog na ruski preveo Aleksej Čadajev, a sa ruskog na srpski Ž. Nikčević.

Kad je u februaru 2022. izbio rusko-ukrajinski rat, bio sam ubeđen, kao i skoro svi zapadni posmatrači, da će Rusi propasti u svojim ciljevima i izgubiti rat. Ako ostavimo po strani detalje, ovo očekivanje počivalo je na tri jaka stuba.

Kao prvo, od 1945. godine mnoge vladine armije su podbacile u pobunama, nemirima, gerilskom ratu, teroru, asimetričnom ratu i sličnim oblicima vojne konfrontacije. Razmislite o Maleziji – da, o Maleziji, koja se tako često pogrešno reklamira kao britanska pobeda. Pomislite na Alžir, na Vijetnam, na Irak, na desetine sličnih sukoba u Aziji i Africi. Gotovo bez izuzetka, okupatori su izgubili a okupirani su pobedili.

Kao drugo, ogromna teritorija i brojno stanovništvo Ukrajine naveli su mene i druge da pretpostavimo da je Rusija zagrizla više nego što može da proguta. Posledica ovoga biće dugotrajan, krajnje krvav i krajnje destruktivan sukob, koji će se rešavati ne toliko na bojnom polju, koliko demoralisanjem i ruskih snaga i ruskog stanovništva, kao što je to bilo u periodu od 1981. do 1988. godine, kada je Sovjetski Savez izvršio invaziju na Avganistan i učestvovao u gušenju tamošnjeg ustanka, a kao rezultat došlo je ne samo do vojnog poraza na terenu, već i do raspada Sovjetskog Saveza. U prilog ovakvom scenariju išle su ekstremne teškoće sa kojima su se Rusi suočili pre nego što su konačno uspeli da pokore mnogo manju Čečeniju.

Kao treće, navika da se poželjno uzme kao realno – jeste ono što sam imao na umu, kao i većina zapadnih posmatrača. Uključujući šefove država, ministre, vojsku, obaveštajne agencije i medije.

Od tada su prošla četiri meseca veoma bogata događajima. Sledeći faktori su me naterali da preispitam situaciju:

1. Nema gerilskog rata

Ukrajinci ne vode gerilski rat. Umesto toga, kao što pokazuje lista naoružanja koje su tražili od Zapada, oni pokušavaju da vode konvencionalni rat: tenk protiv tenka, top protiv topa, avion protiv aviona. Sve ovo izgleda u nadi da će ne samo zaustaviti ruske snage, već ih i isterati iz zemlje. S obzirom da na jedan ukrajinski plotun dolazi deset ruskih, takva strategija može biti samo recept za poraz.

2. Rusija je promenila taktiku

U početku potcenjujući svog protivnika, Rusi su započeli rat pokušajem da zauzmu centar ukrajinske moći u Kijevu borbom prsa u prsa. Kad to nije uspelo, trebalo im je vremena da donesu odluku; možda su čak smenili neke od svojih generala. Tada je, međutim, došlo do pregrupisavanja, i novog kursa sistematskog slabljenja ukrajinskih gradova i naselja – nešto uporedivo sa akcijama Staljina i njegovih generala u Finskoj 1939/40.

3. Problemi sa snabdevanjem.

Zapadna vojna oprema, posebno sistemi protivvazdušne odbrane, oklopno oružje i bespilotne letelice, sve to može biti izvanredno. Ali ograničene količine, godine i godine preterane štedljivosti, uverenje da je rat u Evropi postao nemoguć i potreba za obučavanjem ukrajinskih snaga dovode do toga da ovo oružje sporo i nedovoljno pristiže tamo gde je najpotrebnije.

Ukrajinski vojnik vežba gađanje iz američkog raketnog bacača Džavelin, region Donjecka, 23. decembar 2021. (Foto: Defense Ministry Press Service via AP)

Pritom važnu ulogu igra i to što se Rusi bore na svom pragu, a NATO linije komunikacije se protežu stotinama kilometara, sve od granica Ukrajine do Poljske, Slovačke i Rumunije na zapadu, do Donbasa na istoku. Skoro ceo teren između njih je ravan, pruža malo zaštite i retko je naseljen. Odnosno, pogodan je za upotrebu vazduhoplovstva – upravo za vrstu naoružanja u kojoj je superiornost Rusije posebno očigledna.

4. Ekonomska održivost Rusije

Stroga cenzura u Rusiji otežava pouzdanu procenu efikasnosti zapadnih ekonomskih sankcija protiv ruskog stanovništva. Ako se nešto i dešava među stanovništvom, sve informacije se energično potiskuju. U međuvremenu, makroekonomske analize pokazuju da je Rusija mnogo otpornija nego što je Zapad očekivao. Zalihe zlata rastu, omogućavajući Putinu da svoju valutu vezuje za zlato – Rusija je prva zemlja koja je to učinila otkako je Švajcarska krenula suprotnim putem 1999. godine.

Čini se da se u svakodnevnom životu Rusa malo šta promenilo. Jedan od razloga: lokalne kompanije su naučile lekciju iz prethodnih kriza. Rublja, koja je nakon početka rata bila na ivici kolapsa, dostigla je sedmogodišnji maksimum u odnosu na dolar, i nastavlja trend rasta. Zahvaljujući smanjenom uvozu i ogromnom rastu cena energenata, u rusku kasu se sliva više novca nego ikada ranije. Većina ovog novca dolazi od prodaje energenata, hrane i sirovina zemljama poput Kine i Indije. Zauzvrat, Kina je sad industrijska sila broj jedan; ako samo prebrodi svoje probleme sa kovidom-19, ona će biti u stanju da snabde Rusiju svim potrebnim industrijskim dobrima — i to zadugo.

5. Posledice rata na Zapadu

Ekonomske posledice rata za Zapad su mnogo ozbiljnije nego što se očekivalo. Spasiti Ukrajinu iz kandži Rusije je mnogo teže nego misija u Avganistanu. Na obe strane Atlantika, inflacija je viša nego u bilo kom trenutku od 1980. godine. Posebno u pogledu snabdevanja energentima, koje Rusija sve više uskraćuje Evropi, što preti da izazove ne samo rastuću neizvesnost, već i realno siromaštvo.

Ako se tako nastavi, kao što gotovo sigurno hoće, porašće nezadovoljstvo među stanovništvom koje će sve u sve većem broju zahtevati smanjivanje učešća svojih zemalja ili čak potpuni prekid. Čak i ako bi to značilo napuštanje Ukrajine i prepuštanje Putina volji sudbine.

Konačno: od prosvetiteljstva, Evropa je nameravala da postane tvrđava slobode, vladavine prava i pravde. Sada ponovna javna konfiskacija imovine takozvanih oligarha mnoge tera na razmišljanje. Pre svega: niko ne zna šta je to „oligarh“. Zatim: to što su neki „oligarsi“ već dugi niz godina u manje-više bliskom kontaktu sa Putinom ne čini ih automatski prestupnicima. Na kraju, pod pretpostavkom da su prestupnici, nije jasno zašto su tako dugo tolerisani a tek nakon početka rata su počeli da ih progone. Da li Zapad tako podriva osnove svog statusa zaštitnika pravne države?

Lideri zemalja G-7 tokom samita u Bavarskoj, 25. jun 2022. (Foto: Brendan Smialowski/POOL/AFP)

Da pojasnim: sve ovo još nije formalizovano. Međutim, sudeći po sve brojnijim glasovima koji kazuju da će rat biti dug, sada se sve svodi na to ko može dublje da udahne i duže da izdrži. U tom smislu, šanse Rusije nisu loše.

 

Izvor Welt.de

 

Naslovna fotografija: ALEXANDER NEMENOV/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u