Posle još jedne jedva prospavane noći u Donjecku, koji naravno (i nažalost) isto nije spavao usled neprestanih upozorenja vazdušnih sirena o nadolazećoj opasnosti, okupljamo se ispred hotela i nastavljamo obilazak. Autobus staje iznenađujuće brzo, svega nekoliko minuta od ukrcavanja, te sa čuđenjem izlazimo. A imamo šta i da vidimo.
Jedno je gledati preko televizije i ostalih medija kako se licemerne političke, finansijske, medijske i druge elite „utrkuju“ ko će Ukrajincima dati više novca za oružje, a drugo gledati gde to oružje završava i koje su posledice te pomoći. U Donbasu to oružje uglavnom završava na civilnim objektima. Pošto vojnih – nema. To dosta govori o „zaostalosti“ ruskih vojnika, koji svoje efektive ne raspoređuju po civilnim objektima i lokalitetima, za razliku od ukrajinskih „kolega“.
Nalazimo se pred osnovnom školom koju je razorilo najsavremenije oružje koje je Ukrajina dobila od SAD. Škola je gađana u maju. Srećom deca su bila na onlajn-nastavi zbog neposredne ratne opasnosti, ali je učiteljski kadar bio u zgradi. I stradao. Dvoje poginulih i preko 10 ranjenih je bilans ukrajinskog napada na ovaj vojni cilj. Neko bi sada gnevno i rezignirano zaključio kako Ukrajinci nisu zato dobili oružje sa Zapada, nego da bi se borili protiv ruske vojske. Neko drugi bi im možda odgovorio da su ga dobili upravo zato. Jer civilne mete u Donbasu, naročito u Donjecku, služe kao „vreća za udaranje“ i istresanje frustracije zbog ratnih poraza na frontu, i tako već punih osam godina. U obilazak škole nas vodi učiteljica koja je taj dan prisustvovala smrti svojih kolega. Teško je gledati nekoga ko se bukvalno trese dok vam prepričava traumatične događaje, svestan da mora da se žrtvuje i ponovo preživi sve to kako bi istina isplivala i našla se objavljena u „belom svetu“.
Na podu je rasuto staklo, svuda su sitni komadi gelera, kroz razbijene prozore struji vetar, a prazne školske klupe i veseli plakati na zidovima su jedino što ukazuje da su ovde nekad sedela deca. Gađajući školu (ili bilo koji civilni cilj) Ukrajinci su otkrili glavni razlog i karakter ovog rata (makar iz njihove perspektive) – onaj prosvetni, jezički, kulturni, identitetski činilac, želeći da izbrišu pomen svega ruskog iz Ukrajine, pa makar to bili – pored njihove prosvete i kulture – i sami Rusi.
Potom odlazimo na mesto gde je „naplaćeno“ i uzvraćeno u velikoj meri ovo civilno stradanje, ali ne civilnim stradanjem s druge strane već vojnim porazom. A u dosadašnjem toku rata Marijupolj i naročito čeličana Azovstalj najveći su primer tog tipa.
Fabrika bez radnika
Put kroz Marijupolj je sličan kao i juče, samo danas ulicama mahom razrušenog grada koji se polako obnavlja ne idemo ka plaži i luci, gde se sada spokojno kupaju i uživaju napaćeni ljudi, a život polako vraća u normalu, već na drugu stranu – u grad mrtvih. Kako se približavate Azovstalju, tako se polako i neprimetno nazire u vazduhu i opštem ambijentu nešto sablasno i zabrinjavajuće, što nagoveštava veliku patnju, smrt i stradanje koji su ovde donedavno bili svakodnevica. Autobus staje ispod velikog i dugačkog mosta koji vodi ka ovom čeličnom kompleksu. Mnogo je prašine i peska koje vetar nesmetano baca s kraja na kraj. a sunce koje nas tog dana nije štedelo doprinosi da imamo utisak da obilazimo neki davno napušteni vojni objekat na Bliskom istoku.
Penjemo se polako polurazrušenim stepenicama do mosta koji je u toku borbi za jedne bio most ka pobedi, a za druge mostobran za nadiruće neprijatelje. Širok je taman toliko da se na njemu u punoj brzini može mimoići nekoliko većih vozila u oba smera. Ali njih sada nema i put je uništen obiljem rupa od granata, manji i veći fragmenti šrapnela i gelera su svuda po putu, spržena i ogoljena vojna vozila i automobili su sa obe strane i bukvalno moramo da pazimo na svaki korak dok prolazimo ovaj deo puta.
A kada pogled podignete s puta, rizikujući da tako nagazite na nešto i potencijalno se povredite, pred vama iskrsava ovaj čelični kompleks u svoj svojoj veličini, čime se njegovo uništenje čini samo većim i strašnijim. Uz obe strane puta se nalaze ruski vojnici, naša stalna pratnja, i kroz razgovor s njima saznajemo da su svi oni koji sada vode grupe novinara ovde učestvovali u borbama protiv nacističkog puka „Azov“ i u oslobađanju Azovstalja. Oni, takođe, iznova proživljavaju svoje traume i obilaze mesta teških bojeva gde su izgubili saborce i drage ljude, kako bi istina otišla makar do dela sveta koji je i dalje spreman da čuje mišljenje drugačije od onog koje nameću mejnstrim mediji Zapada. Srećom po njih (i nas), to je većina čovečanstva.
Na jednoj raskrsnici nas dočekuje vozilo hitne pomoći i cisterna s vodom i naši domaćini nam objašnjavaju da je tu neophodna medicinska pomoć u slučaju da nekom pozli od sunca, žeđi, prizora ili mirisa koje slede. Ne baš ohrabrujući uvod u najvažniji deo posete. Svega nekoliko metara dalje nam svima biva jasno na šta su mislili: specifičan miris za koji niko nije morao da nam naglasi da predstavlja miris leševa. Istina, do naše posete je većina sklonjena, sahranjena i odnesena na neko drugo mesto, ali zemlja po kojoj hodamo mnogo duže od ljudskog oka pamti šta je tu donedavno ležalo razbacano u desetinama i stotinama.
Krećemo ka onome što nas je sve najviše interesovalo – podzemnim tunelima i bunkerima „Azova“ ispod betonskih zidova. Nekadašnja sovjetska atomska skloništa, napravljena duboko pod zemljom kako bi izdržala veoma razorne udare, u ovom ratu se obilato koriste za izvođenje operacija, kao logistički centri za skrivanje i prebacivanje oružja, materijala i ljudi. Silazimo polako u jedan takav kompleks, miris od malopre se intenzivira i meša s mirisom ustajalosti, vlage, buđi, zapuštenosti i svega ostalog što implicira da su tu u nepovoljnim uslovima dugo živeli ljudi.
S desne strane, kao znak dobrodošlice, crno sunce. Onima koji znaju šta ovo znači nema potrebe dodatno objašnjavati. Onima koji za pripadnike bataljona „Azov“ (koji sami za sebe govore da su nacisti, što potvrđuju ikonografijom, izgledom i svim ostalim) tvrde da nemaju nikakve veze s nacizmom, ovo takođe ne znači ništa. Još jedno spuštanje stepenicama nadole i dolazimo do centralne prostorije. Velika i mračna podzemna baza gde se nalaze kreveti, ormani, posteri na zidovima, oružje i municija, ostaci hrane, garderobe i svega ostalog.
Trula kopija
Osećao sam se kao da sam ušao u neku nedavno napuštenu bazu SS-a u Drugom svetskom ratu. Samo je ovo bilo kudikamo gore, pošto je „Azov“ gora i bednija kopija SS-a, što ne treba shvatiti kao kompliment ovoj nemačkoj jedinici već potvrdu opštepoznate činjenice da je ukrajinski nacizam samo bleda i trula kopija nemačkog. Bogu hvala, i s daleko manjim dometom.
Prvobitnu nameru da uzmem nekoliko sitnica iz Azovstalja kao suvenir sam napustio kada sam video šta se sve tu nalazi i kakva je opšta „atmosfera“ ovog zaista ukletog mesta. Setih se u tim katakombama priče jednog ruskog prijatelja, kome su sa više relevantnih mesta potvrdili da su se tu vršili satanistički obredi i rituali, a da nije bilo isključeno ni prinošenje ljudskih žrtava, naravno zarobljenih Rusa. To i ne deluje tako nestvarno kada se uzmu u obzir tetovaže gotovo svakog pripadnika iz poslednje grupe azovaca koja se predala Rusima, gde su obeležja sa satanističkom simbolikom bila zabrinjavajuće česta. Tada sam shvatio da mi sa tog mesta, osim reportaža, slika i snimaka, ništa ne treba, da ono obiluje nečim zaista demonskim i nestvarnim. Nadovežite na to priče o biolaboratorijama i imate savršen recept za scenario nekog naučnofantastičnog, postapokaliptičnog filma, o čemu je u prethodnom broju našeg lista pisao Božidar Zečević.
Vraćamo se na površinu, gde je vazduh čistiji, ali takođe ispunjen mirisom truleži i raspadanja ljudskih tela. Ruski vojnici nas upozoravaju da ne nagazimo u „bare“ u konturama čovečjeg obličja, jer se tu nalazio leš, i stoga ćemo taj nesnosni miris poneti i teško ga se otarasiti. O lošim uspomenama da ne govorim…
Zatim obilazimo jedan od dugačkih hodnika i tunela koji su mahom i dalje ostali neistraženi i nisu razminirani, ili makar i dalje nisu dostupni očima novinara i javnosti. Na naše znatiželjne molbe i pitanja o biolaboratorijama, zarobljenim visokokotiranim vojnim službenicima iz zapadnih zemalja i svemu ostalom, vojnici su odgovarali samo simpatičnim osmehom, koji je ukazivao da informacije nećemo dobiti. Po sistemu „daj šta daš“ pristajemo da makar to čemu smo dobili pristup što bolje proučimo i ispitamo, pa nastavljamo dalje.
U svakom slučaju, ovo mesto je preveliko da bi se za dan videlo, te postaje jasnije zašto je trebalo toliko vremena da se zauzme i zašto se toliko dugo branilo. Pri povratku mi jedan lokalni Rus objašnjava kako je tekao tok operacija i gde je bilo poslednje mesto pružanja otpora. U nadi da će uskoro svima biti dostupno više informacija koje čitav svet želi da sazna, napuštamo ovaj grad duhova. Ispraća nas vetar koji jezivo leluja između razrušenih čeličnih krovova i tako stvara jedini zvuk koji se ovde može čuti, naravno pored zujanja muva oko ranije pomenutih „bara“.
Berdjansk, Melitopolj, Krim
Poslednji dan našeg obilaska započinjemo u Berdjansku. Ovaj lučki grad je, uz Melitopolj, zauzet bez ikakvog otpora još na početku rata. U gradu je već spomenik ruskom vojniku – oslobodiocu, a grad funkcioniše normalno, bez znakova i tragova rata. Ovi gradovi su deo Zaporoške oblasti, koja je naravno najpoznatija po zaporoškim kozacima. Kao i toliko puta u prošlosti, ova oblast je i danas rastrzana između Istoka i Zapada, a preko njene teritorije se, između ostalog, lomi dalja sudbina sukoba koji ju je od samog starta po značaju prerastao. Nažalost, sada potomci nekadašnjih kozaka sa ovih prostora ratuju međusobno, ali je srećom i dalje više Tarasa nego Andreja, tj. više onih koji su uz Rusiju no uz Zapad.
Na putu od Berdjanska do Melitopolja počela je kiša, pa sam zadremao, a kada je autobus naglo stao i kada se začuo glas vodiča da tu nakratko izlazimo, pomislio sam da sam prošao kroz neki vremenski portal koji me je vratio u okolinu mog rodnog grada Subotice. Jer ta žitna polja Melitopolja (i uopšte pejzaži ukrajinskih žitišta) neodoljivo podsećaju na našu Vojvodinu, što i nije čudno ako se zna da je tamo i ovde kod nas najplodnija zemlja u Evropi, crnica ili černozem, pa samim tim i slično izgleda.
Oko tog ukrajinskog žita se danas vode brojni politički sporovi a pošto smo prethodnih dana gledali luke iz kojih ono (ne) plovi na Zapad, sada gledamo i gde ono nastaje. Sledeće stajanje je toliko rasterećujuće i „izvanserijsko“ da takođe zaslužuje da se spomene. Nedaleko od tih žitnih polja stajemo u jedan veliki voćnjak koji se prostire, reklo bi se, kilometrima unedogled i tu nas dočekuje domaćin, vredni čovek onižeg rasta, karakterističnih brkova i širokog osmeha koji me je podsetio na naše vojvođanske Lale. Spremio je za nas desetine gajbica sa trešnjama koje sada slobodno izvozi, u Rusiju naravno, pošto mu je prethodna vlast, ukrajinska, znatno otežavala i onemogućavala svaki vid privredne aktivnosti. Pogodili ste, zato što je Rus.
U Melitopolju obilazimo centar grada i prisustvujemo konferenciji za medije nove gradske uprave. Prethodna je bila iz redova pripadnika ekstremističkih ukrajinskih paravojnih formacija i slala je, nakon prinudne mobilizacije, svoje ruske građane da se bore protiv ruskih vojnika, ali im to nije pomoglo. Tu je Rusija počela da deli svoje pasoše i državljanstva, što ukazuje na potrebe i želje lokalnog stanovništva za tim, a s druge strane implicira mogućnost dugoročnog „zadržavanja“ zvanične ruske države.
Krećemo ka Krimu a čitav put nas prati kiša i rupe s obe strane kolovoza. Istim ovim putem, samo u suprotnom smeru, prošla je ruska vojska u danima nakon 24. februara, nadirući s Krima prema Odesi, Zaporožju i Marijupolju, oslobađajući (ili osvajajući, u zavisnosti od toga koga pitate) sve usput. Za razgledanje Krima ovaj put nema vremena, pošto nas u Simferopolju čeka vojni avion koji treba da nas vozi za Moskvu. Po mrklom mraku stižemo i ukrcavamo se. Budim se u Moskvi, završavam svoje putovanje na istom mestu gde sam ga i započeo.
Doviđenja Donbase, doviđenja Novorusijo, do narednog puta.
Ostatak fotografija iz Donbasa možete pogledati na OVOM linku.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Nikola Jović/Pečat
BONUS VIDEO:
