R. Maroević: Borisov pad sa žice na kojoj je igrao

Borisa Džonsona je politički ubila činjenica da njegova sklonost ka preuzimanju rizika nije bila dovoljna da kompenzuje očigledne slabosti njegove politike, uključujući i narcisoidan pogled na svet

„Ja ću šniclu”, rekao je, navodno, jednom prilikom sada već odlazeći britanski premijer Boris Džonson prilikom večere koju je organizovao za članove kabineta. Kada ga je konobar pitao da li želi neke priloge, odgovorio je: „Oni će isto što i ja.”

Uloge su se, u međuvremenu, promenile pa je posle opšte bežanije najbližih saradnika iz njegovog kabineta, nekadašnji novinar i gradonačelnik Londona, praktično bio prinuđen da podnese ostavku iako se svega dan ranije čvrsto držao za naslone stolice u Dauning stritu, pokušavajući da od preostalih lojalnih političara sastavi kakvu takvu vladu.

Pošto su i zamene počele da odlaze, Džonson je obratio naciji i podneo ostavku na mesto predsednika Konzervativne stranke najavivši odlazak sa premijerske funkcije do septembra. Vrednost britanske funte je, odmah zatim, neznatno porasla.

I Britanci su, čini se, odahnuli, jer se ocena Džonsonove vladavine na dan ostavke u sredu 7. jula, kretala većinom između „očajna” i „loša”, dok je vreme koje je ovaj političar proveo u Ulici Dauning broj 10 svega pet odsto ispitanika agencije „YouGov“, koju je osnovao najozbiljniji kandidat za novog premijera Velike Britanije Nadim Zahavi, ocenilo „sjajnim”.

Istovremeno, čak 56 odsto Britanaca protivi se ideji da Džonson ostane na čelu vlade do izbora novog lidera torijevaca, što bi teoretski na čelo vlade Ujedinjenog Kraljevstva moglo da dovede privremenog premijera. Sa tim se, međutim, ne slaže Tereza Mej, koja smatra da Britaniji, nakon tektonskih potresa izazvanih padom vlade i ekonomskim nedaćama, treba lider koji bi bio u stanju da ujedini zemlju.

Da li će Džonson uspeti da ostane na čelu vlade do jeseni nije u ovom trenutku baš najjasnije, ukoliko se u obzir uzme odijum koji je protiv njega nastao unutar i njegove partije. Opozicija je, pak, presrećna, tvrdeći da je odlazak premijera dobrano odocnio.
„Ovo je dobra vest za zemlju… Trebalo je da se dogodi mnogo ranije”, rekao je lider laburista Kir Starmer.

Promene u Londonu izazvale su, automatski, izvesnu dozu panike i u Ukrajini, pa je poslanica Vrhovne rade Kira Rudik, zahvaljujući se Britaniji na podršci tokom rata sa Rusijom, ocenila da britanska pomoć ne treba zavisi od ličnih afiniteta Borisa Džonsona već jasno definisane politike vlade.

Politički Borat

„Kockar”, kako je Borisa Džonsona nazvao pisac Tom Bouer, karijeru je počeo kao novinar, koji je u centar pažnje došao posle serije tragikomičnih napisa koje je objavljivao kao dopisnik Telegrafa iz Brisela. Kolege su ga prozvale „lažovom i šarlatanom”, ali su u njegovu odbranu ustali urednici, koji su priznali da je „možda malo preterivao”, ali da su njegovi članci, suštinski, prilično verno dočaravali način na koji se donose odluke u Briselu.

Često poređen sa Boratom ili Bi-bi-sijevom karikaturalnom medijskom zvezdom Alanom Partridžem, Džonson je tokom političke karijere vešto balansirao između komedije i ozbiljne politike, čime je izbegavao posledice loših poteza koje je tokom boravka u Dauning stritu često pravio.

Gotovo istovremeno, neuspehe svoje vladavine na raznim poljima svaljivao je na druge, kao što je neuspeh u borbi protiv pandemije koronavirusa pokušao da svali na pleća medicinskih radnika i javnog zdravstva. Cinici primećuju da svojim postupcima nije dobacio ni blizu svog političkog idola Vinstona Čerčila, koga je teško zamisliti kako krivicu za neuspehe u ratu ili proizvodnji oružja svaljuje na potčinjene zvaničnike ili savetnike.

Dva burna julska dana

„Samo želim da kažem da mi je žao što napuštam najbolji posao na svetu”, rekao je Džonson, čime je okončao najburnija dva dana u novijoj istoriji britanske politike, koji su počeli ostavkama Rišpija Sunaka i Sadžida Džavida, da bi usledio cunami ostavki i drugih članova kabineta, i na kraju konačni kraj političke sage koju je Boris Džonson pokrenuo ubedljivom pobedom na izborima pre tri godine i begom Velike Britanije iz Evropske unije.

Serija skandala koja je okončala Džonsonovu vladavinu uključivala je nepoštovanje parlamentarnih procedura i tumačenje pravila prema sopstvenom nahođenju, kontroverzno preuređenje rezidencije u Dauning stritu vredno oko 300.000 dolara, nezakonito lobiranje, organizovanje terevenki tokom pandemije koronavirusa i neprihvatljive seksualne vratolomije ministra Krisa Pinčera.

„Većina političara bi poentu shvatila mnogo ranije… Ali element preuveličavanja i pojačavanja tona veoma je karakterističan za njegovu političku karijeru”, rekao je Njujork tajmsu njegov biograf Endrju Gimson.

Suštinski, Džonsona je politički ubila činjenica da sklonost ka preuzimanju rizika nije bila dovoljna da kompenzuje očigledne slabosti njegove politike, uključujući i narcisoidan pogled na svet u kojem pravila važe za sve osim za njega.

Često kritikovan kao konfuzan ideološki i administrativno, optuživan je da nije imao nikakav plan za period posle izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, te je ubrzo postao žrtva sleda događaja, uključujući posledice pandemije koronavirusa, rata u Ukrajini i brljotina najbližih saradnika.

Sklonost proizvoljnim tumačenjima, konačno, iscrpila je strpljenje unutar stranke i među glasačima, pa je Džonson, naprosto, bio primoran da podnese ostavku nedugo pošto je satirični lik mačka Lerija sa društvenih mreža, skriven iza slike stalnog stanovnika Dauning strita, stavio naciju pred izbor: Boris Džonson ili ja.

Za Britance, kako se čini, ostaje otvoreno jedno pitanje, koje manje govori o Džonsonu kao političaru koliko o ljudima koji su za njega glasali. Ono se ne odnosi na ponašanje, laži i obmane koje su pratile karijeru Borisa Džonsona, nego glasi: Zašto su ga stanovnici Ujedinjenog Kraljevstva toliko dugo trpeli?

 

Autor Rade Maroević

 

Izvor RTS, 7. jul 2022. 

 

Naslovna fotografija: Barcroft Media via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u