Beograd, 18. septembra 2019.- Rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popovic usla je jutros u zgradu Rektorata, koju grupa od petnaestak studenata iz udruzenja "1 od 5 miliona" od petka drzi pod blokadom, gde bi trebalo da razgovara sa studentima.Ona nije davala izjave okupljenim medijima.Zajedno sa njom u zgradu su usli i prorektor Gordana Ilic Popov i student-prorektor Danilo Potparic, dok su ostali zaposleni u Rektoratu ostali ispred zgrade.FOTO TANJUG/ TANJA VALIC/ nr

Univerzitet kao hram ili kao pijaca?

Univerziteti su se uplašili od stvarnog života koji se vratio s ratom u Ukrajini, i iznenadnog otvaranja mogućnosti slobode izbora idejnog i vrednosnog stanovišta

Sasvim je izvesno da danas u društvenom i naučnom smislu nema važnije, aktuelnije, inspirativnije, pa i kontroverznije teme od pitanja sveukupnih odnosa Evrope i Rusije, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ipak, ta tema sasvim očekivano ne može doći na dnevni red naučnih ustanova koje su ustrojene da šire i održavaju hilijastičku veru u nezalaznu moć zapadne korporativističke pseudoimperije, čija je dominacija nepovratno osporena 24. februara.

Strah od slobode izbora

Oni koji su svoj svetonazor godinama unazad formirali pod utiskom masnih inostranih projektnih grantova, koji su decenijama dresirani da instiktivno slede naučnoideološke trendove i istovremeno da autocenzurišu i cenzurišu svako idejno stanovište koje nije neoliberalno proglašavajući ga zavereničkim, otišli su posle 24. februara u svojevrsnu hibernaciju. Naviknuti da je njihova funkcija, kako primećuje Slobodan Vladušić citirajući Liotara, da „obrazuju kompetencije, a ne više ideale“, univerziteti su se, skupa sa akademijama nauka, uplašili od stvarnog života koji se vratio s ratom i iznenadnog otvaranja mogućnosti slobode izbora idejnog i vrednosnog stanovišta.

Srbija u tom smislu nije izuzetak, ne samo u odnosu na Zapad već dobrim delom i u odnosu na Rusiju.
Ravnodušnost prema činjenici da se poslednjih meseci istorija ubrzano i zgusnuto odigrava pred našim očima, što se odavno nije zbilo, logična je posledica straha od mišljenja koji uglavnom vlada univerzitetima i akademijama nauka. Žozef de Mestr je još u 19. veku upozoravao kako se društvena nauka počela „baviti jedino posledicama“, pošto se kaže da je „uzaludno baviti se uzrocima“. Intelektualnu impotentnost savremene društvene nauke Vladušić objašnjava time što „radost mišljenja. prestaje da postoji tamo gde se, iz nedostatka hrabrosti ili intelektualnih sposobnosti, mišljenje simbolički žrtvuje tzv. životu, odnosno dnevnom oportunizmu, koji intelektualca pretvara u potrošački subjekt“.

Pijaca robova

Da srpski univerzitet nije mesto za slobodnu polemiku na teme koje je otvorio hibridni rat kolektivnog Zapada protiv Rusije, potvrdio je početkom maja Univerzitet u Kragujevcu zabranjujući lokalnoj studentskoj organizaciji da na Pravnom fakultetu u Kragujevcu organizuje s potpisnikom ovih redova predavanje o ukrajinskoj krizi. Da su naše akademske ustanove utemeljene, Vladušićevom rečju, na „ontologiji profita“, tragikomično dokazuje to što je SANU usred sloma do juče globalno dominantnog kulturnog, političkog i ekonomskog sistema, 20. juna bila domaćin međunarodne radionice „Rodna ravnopravnost u naučnoistraživačkim organizacijama“. U okviru evropskih projekata implementacije džender ideologije u naučne institucije („Leading Towards Sustainable Gender Equality Plans in Research Institutions“ i „Modifying Institutions by Developing Gender Equality Plans“) glavnu ulogu su od srpskih naučnih ustanova dobili, ni manje ni više, nego Matematički institut SANU (!) i Elektrotehnički fakultet u Beogradu (!).

Predsednik SANU Vladimir Kostić (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Predsednik SANU Vladimir Kostić (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Tako se potvrđuje tačnost uvida Julijusa Evole, prema kome kada se u okviru jednog profesionalnog i strukovnog udruženja „izgubi najdublja snaga jedne fides, tada svaku delatnost počinje da određuje njen čisto materijalni aspekt“, čime se ta delatnost, makar se obavljala pod firmom akademije nauka ili univerziteta, suštinski pokazuje kao robovska. Jer, rečju Evole, „slobodni ljudi i robovi, u osnovi, nisu ništa drugo do društvena kristalizacija tih dvaju načina na koje se izvodi delanje – materijalno i obredno“.

Sledstveno tome, od hramova slobodnih posvećenika akademija i univerzitet su se na kraju višedecenijskog procesa pretvorili u pijace robova koji iščekuju najam od strane korporacija i fondova.

Vidovdanske poruke

Imajući u vidu takvo stanje našeg univerziteta i akademije nauka sasvim je prirodno što se razgovor na životno važnu temu „Evropa i Rusija“ odvijao na Vidovdan među zidovima Kusturičine višegradske tvrđave kulture, u zdanju Andrićevog instituta. Novo vreme traži nove forme delovanja, jer „ne sipa se novo vino u stare mehove“.

Razgovor u Andrićevom institut na temu odnosa Evrope i Rusije u novoj postfebruarskoj stvarnosti nije podsećao na uobičajenu sliku naših naučnih skupova i okruglih stolova na društveno-humanističke teme, koji uglavnom predstavljaju reciklažu opštepoznatih, izanđalih, politički i ideološki korektnih teza, neupotrebljivih na polju nacionalnog i društvenog delovanja. Nasuprot tome, učesnici okruglog stola u Andrićevom institutu pokušali su da svestrano rasvetle novu stvarnost u sveukupnim odnosima Evrope i Rusije i da pruže odgovor na pitanje budućeg, pre svega, civilizacijskog i kulturnog opredeljenja srpskog naroda, pri tome imajući u vidu kako njegovo istorijsko iskustvo, tako i tektonske promene koje su se dogodile u svetu nakon 24. februara. O porukama koje su se na Vidovdan čule s katedre Andrićevog instituta čini se da se najreprezentativnija slika može dobiti na osnovu dela izlaganja Mila Lompara.

Promena kulturne podloge

U svom izlaganju Lompar je naročito skrenuo pažnju na činjenicu da će naznake političkog približavanja Srbije i Rusije imati kratkotrajan efekat, ukoliko ne dođe do promene u okviru kulturne komunikacije dva naroda i države. S tim u vezi Lompar je podsetio da je „sistemska antisovjetska, a zapravo antiruska politika“ u Brozovoj Jugoslaviji posle Rezolucije IB dobila opasan „skriveni vid u horizontu kulturne podloge“.

Naime, od tada se „iz orijentacije koja bi bila proruska izvlačio jedan kompleks inferiornosti koji se prevodio kao kompleks kulturne inferiornosti“.

„Ukoliko bi se čovek zalagao za ruske sadržaje u okviru svakodnevnog života, on bi povukao jedan kompleks kulturne inferiornosti, koji se potom prenosio na unutrašnje političke odnose u Jugoslaviji, pa je uvek ono što je bilo vezano za zapadne delove te zemlje bilo dato kao kulturno supremativno uprkos evidenciji koja je govorila da to nije tako.“

Pri tome je označavanje Rusije kao kulturno inferiornije u Brozovoj Jugoslaviji bilo razvijano u okviru službene „ideologeme o srpskoj krivici sa idejom hegemonije velikosrpske buržoazije“ i tako skupa „postavljano u osnovu kulturne podloge“. Lompar upozorava da ukoliko „kulturna podloga i dalje ostane tako strukturirana da svaka vrsta plediranja za ruski uticaj, i kulturni, bude ideološki obeležena kao kompleks inferiornosti njegovih nosilaca“, onda će se to neminovno odraziti na „stanje u medijskoj sferi“, što će potom „redukovati ponašanje u političkoj sferi, a ponašanje u političkoj sferi će povratno uticati na ponašanje masa“.

Nalepnica „Iz Rusije s ljubavlju“ na avionu kojim je dopremljena medicinska pomoć Srbiji iz Rusije za borbu protiv kovida 19 (Foto: Vlada Srbije/Slobodan Miljević)

Sledstveno tome, rusofobski stereotip o ruskoj kulturnoj inferiornosti iz ugla pripadnosti zajedničkoj slovensko-pravoslavnoj civilizaciji pokazuje se kao ključno opšte mesto kolonijalnog autošovinističkog diskursa, pa je stoga njegovo odbacivanje uslov svih uslova za ponovno osvajanje spoljne političke slobode i resuverenizaciju srpskih država.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: Foto: Tanjug/Tanja Valič

 

BONUS VIDEO:

 

Kultura, Politika
Pratite nas na YouTube-u