Sankcije Zapada kao dugoročni izazov za Rusiju

Pronalaženje zamenskih proizvoda u mnogim industrijama neće biti lako za Rusiju, jer čak i kineske ili indijske velike kompanije zaziru od sekundarnih sankcija Zapada

Zapadne sankcije Rusiji, koji su uvedene 2014, drastično su proširene nakon 24. februara 2022. U svetskoj istoriji embargo ovako velikih razmera nikada nije primenjen na jednu veliku ekonomiju. Broj različitih sankcija koje je Zapad uveo Rusiji višestruko je veći od zbira postojećih sankcija Iranu, Siriji i Severnoj Koreji.

Iako obuhvataju širok spektar proizvoda i usluga, embargo je bazično fokusiran na zabrane izvoza (visokotehnološke) investicione opreme, industrijskih mašina i komponenti, sprečavanje „trećih zemalja“ da preprodaju Rusiji (te iste) proizvode sa Zapadnim poreklom („sekundarne sankcije“), te na otežavanje prodaje energenata i metala od strane Moskve. Embargom Zapada je praktično pokrivena većina robnih sektora osim hrane i medicinskih roba, a on je dopunjen sankcijama „saveznika“ (Japan, Južna Koreja, Australija, Tajpej, Singapur, Novi Zeland).

Pored toga, izlazak većine zapadnih kompanija iz Rusije zbog navodnog gubitka reputacije, te praktično onemogućavanje rada SWIFT-a koji značajno komplikuje plaćanja između poslovnih entiteta, dodatno otežava poslovanje ruskim firmama.

Povezano s tim, finansijske sankcije su pojačale poremećaje u lancu snabdevanja, uključujući odluke velikih brodarskih i osiguravajućih kompanija da obustave usluge Rusiji. Prema Blumbergu, isporuke u Rusiju su značajno opale od kraja februara, jer su velike transportne kompanije kao što su Maersk, CMA-CGM i Hapag-Lloyd obustavile svoje aktivnosti. Agencija procenjuje da je prosečan broj kontejnerskih brodova u ruskim vodama manji za 60 odsto u odnosu na maksimum iz novembra 2021.

Ono što je za Moskvu možda najveći problem je da su SAD i druge zemlje Zapada uvele zabranu izvoza čipova („žila kucavica“ moderne ekonomije), a da su kroz ograničenje trgovine tehnologijama napravljenim pomoću softvera američkog porekla učinile da ova vrsta zabrane ima eksteritorijalni domet (te npr. poluprovodnik proizvoden na Tajvanu uz američki softver, ne može biti izvezen u Rusiju).

Uvozna supstitucija

Suočen sa neviđenim ekonomskim pritiskom sa potencijalno bezbednosnim implikacijama, Kremlj pokušava da kreira ekonomsku politiku koja će ublažiti već značajane negativne posledice po privredu zemlje. Budući da se čak ne mogu kupiti ni automobili na svetskom tržištu (složeniji proizvodi, poput lokomotiva ili aviona, takođe su nedostupni zbog toga što su najvećim delom bazirani na tehnologijama Zapadnih zemalja), uvozna supstitucija, uz kupovinu potrebnih roba od „prijateljskih zemalja“ nameće se kao imperativ (naravno, uz koordinisane pokušaje da se do delova ili neophodnih proizvoda dođe i ‘zaobilaznim putevima’).

Postavlja se pitanje kakve su mogućnosti Rusije da sačuva ekonomsku bazu. Odgovor nije lako dati, posebno tek nakon četiri ili pet meseci od početka blokade, ali izvesno je da postoji prostor da se puno uradi, uz istovremenu spoznaju da je mogućnost zemlje, koja čini 3 odsto svetskog BDP-a i 2 odsto populacije planete, da funkcioniše van globalnih lanaca snadbevanja ograničena. Ono što u ovakvoj situaciji ide na ruku Rusiji je upravo relativno mala integrisanost u globalne lance snadbevanja (u 2018. udeo uvezenih inputa u ukupnoj upotrebi intermedijarnih inputa u Rusiji iznosio je tek 12 odsto), budući da je zemlja primarno izvoznik energenata i metala.

Obilni finansijski resursi kojima raspolaže najveći svetski prodavac nafte, naftnih derivata i gasa (energetski sektor čini nešto više od polovine ruske industrije) daju mu prostor, uz ultimativnu bezbednost baziranu na najvećem nuklearnom arsenalu na planeti, da i u ovako teškim uslovima ne poklekne. Kako će se stvar razvijati u narednim godinama i dugoročno (budući da bi sankcije mogle trajati decenijama, kako ukazuju iskustva Kube, Irana, Severne Koreje, SSSR-a) zavisiće u dobroj meri i od mogućnosti drugih zemalja, pre svega Kine, da nastavi ubrzani razvoj sopstvenih tehnologija, koje bi potom prodavala Rusiji. Ono što daje nadu Moskvi su ogromni resursi, faktička prehrambena samodovoljnost, te obrazovana populacija, posebno u bazičnim naukama koje su povezane sa inovacijama.

Gasprombanka u Moskvi (Foto: YURI KOCHETKOV/EPA-EFE)

Trenutno ekonomska situacija izgleda stabilno, ali snažan pad zaliha, koje bi se do avgusta mogle iscrpeti, ukazuje da bi se industrija mogla suočiti sa naglim zastojom.

Čak i u oblasti u kojoj je Rusija veoma napredna – železnici, odnosno proizvodnji transportnih sredstava za istu – Moskva se suočava sa izazovima, budući da je 10 do 20 odsto inputa stranog porekla. Veliki problem su lokomotive pošto su SimensTalgo i Alstom otišli sa ruskog tržita. Nešto lakše će biti proizvesti putničke vagone, dok će vagoni za kargo predstavljati najlakši zadatak gledajući uvoznu supstituciju.

Čini se da je najveći problem auto-industrija koja zapošljava 300.000 ljudi i gde su skoro svi proizvođači obustavili isporuke i proizvodnju u Rusku Federaciju. Čak je i kineski Geely, koji se sklapa u belorusko-kineskoj fabrici Belgi, zaustavio proizvodnju u aprilu zbog prekida u isporuci materijala i komponenti iz Kine. Avtovaz je tri puta obustavio proizvodnju zbog nedostatka komponenti i rezervnih delova. Ono što daje nadu je najava ponovne proizvodnje Moskviča. Naime, Kinezi bi mogli punuditi šasiju Geely-ja, dok će dobar deo ostalih delova i motor biti zasnovan na tehnologijama iz 1990-ih (modeli „Evro 2″ standarda). Inače, domaći inputi u auto-industriji su najviše zastupljeni u proizvodnji Lade (nešto preko 50 odsto).

Realno je da bi proizvođači kamiona (KAMAZ, GAZ i Ural) za godinu ili dve mogli obnoviti proizvodnju, ali sa tehnologijama sa početka 2000-ih. KAMAZ će u potpunosti preći na ruske komponente i sklopove umesto ranije korišćenih Cummins motora, ZF menjača i Bosch opreme za gorivo (npr. kod današnjeg KAMAZ-a hidraulika i motor su uvozni). Inače, zbog problema sa snabdevanjem komponentama, fabrici preti smanjenje proizvodnje za oko 40 odsto. Šverc u proizvodnji kapilarnih i masovnih industrija prosto nije moguć u značajnijoj meri jer su potrebne ogromne količine komponenti. Za proizvodnju putničkih aviona (Suhoj Džet 100, Tupoljev 214, MC-21) će trebati najmanje dve godine, a veoma važna karika je motor PD-8 koji je u fazi finalne izrade.

Do sada su, zbog rata u Ukrajini i sankcija, velike IT kompanije, uključujući Microsoft, SAP, Oracle, IBM, napustile rusko tržište. Ruske vlasti preduzimaju mere za smanjenje zavisnosti od zapadnog softvera i IT usluga usred sve veće izolacije Rusije. Putin je nedavno potpisao dekret kojim se državnim organima i drugim državnim korisnicima zabranjuje da koriste strani softver na svojoj infrastrukturi. Imperativ je da lokalni državni organi i preduzeća pređu na domaći IT kako bi zamenili većinu zapadnih IT usluga i tehnologija u svom svakodnevnom poslovanju. Američka istraživačka kompanija IDC procenjuje da će već 2023. rusko IT tržište rasti, bez obzira na situaciju u svetu.

Zamena uvoza

Pozicija Rusije kao relativno otvorene privrede, sa uspostavljenim lancima snabdevanja sve do početka 2022, u izvesnom smislu je ometala implementaciju politike supstitucije uvoza uvedenu već nakon prvih sankcija Zapada posle aneksije Krima 2014. Tako je uprkos politici države da se razvijaju sopstveni proizvodni kapaciteti, preferirana nabavka uglavnom kvalitetnijih uvoznih proizvoda.

Situacija se dramatično promenila krajem februara, kada je snažni pad uvoza učinio ruske proizvode često bezalternativnim. Naglo se povećao i uticaj Ministarstva industrije i trgovine, koja regulativom pokušava da prilagodi rusku industrijsku politiku novim uslovima. Pored ostalog, država je pokrenula povoljne kredite za popunu obrtnih sredstava i nove programe Fonda za industrijski razvoj.

Naravno, plan Vlade nikada nije bio da zameni uvoz 100 odsto a to je i u sadašnjoj situaciji nerazumno, budući da postoje zemlje koje su spremne da posluju sa Rusijom. Kako je i sam Putin naglasio: „Nema smisla uzgajati banane u plastenicima“.

Kremlj posmatra program uvozne supstitucije kao uspeh. Vlast potencira da je od juna 2015, prema veb stranici „Sdelano u nas“ i drugim izvorima, u Rusiji realizovano više od 1709 projekata zamene uvoza. Naglašava se i da je više od 20 sektorskih planova koji su odobreni krajem 2014. ispunjeno tačno u parametrima koji su prvobitno bili postavljeni. Potencira se da kupci imaju prilično veliku mogućnost kupovine ruskog: registar ruskih proizvoda već uključuje oko 158 hiljada artikala i raste u proseku 5-7 procenata mesečno.

Oni koji su skeptični navode istraživanje koje je objavila Centralna banka Rusije u aprilu 2022. koje pokazuju da samo 10-20 odsto ruskih industrijskih kompanija, u zavisnosti od branše, u svojoj proizvodnji nije zavisilo od uvoza. Studija je pokazala da 30-40 odsto industrijskih preduzeća već ima problema da pronađe alternativne dobavljače za svoje uvezene inpute.

Najveće učešće ino-inputa imaju kompanije koje posluju u oblastima mašinogradnje, farmaceutske proizvodnje i vađenja ruda i kamena. Najzavisnije od uvoza su srednje i visokotehnološke industrije, poput elektronike, automobilske industrije, proizvodnje opreme, farmacije i mašinstva, u kojima je učešće uvezenih komponenti 2018. iznosilo 26-35 odsto.

Lada vesta (Foto: beolada.rs)

U prethodnoj studiji Centralne banke Rusije iz 2021. navedeno je da je čak 65 odsto preduzeća u zemlji zavisilo od uvoza za svoju proizvodnju, naglašavajući oslanjanje zemlje na globalne lance snabdevanja. Istraživanja moskovskog Instituta za ekonomsku politiku „Gajdar“ su više puta pokazala da više od 60 odsto firmi kaže da ne može da pronađe domaće ekvivalente za robu koju uvoze.

Ono što je jasno je da faktičko isključenje iz globalnih lanaca snabdevanja dovodi u pitanje ekonomsku budućnost Rusije. Čak i tamo gde postoje alternative sankcionisanim tehnologijama iz zapadnih zemalja, njihova zamena će imati značajne troškove i ne može se brzo ostvariti. Kina bi mogla da obezbedi alternativne tehnologije, ali je najveći problem pretnja sankcijama za robe koje sadrže više od 25 odsto inputa zapadnog porekla. Ono što već olakšava poziciju Rusije jeste preusmeravanje uvoza zapadne robe kroz zemlje koje nisu sankcionisale Rusiju (te zemlje prkose zapadnim sekundarnim sankcijama skrivajući poreklo robe).

Očekivani potez

Rusija svakako nije bila mnogo iznenađena potezima Vašingtona i saveznika, niti joj fali iskustva s obzirom da se od 1917. do 1991. zemlja nalazila u sličnoj vrsti blokade, i ekonomska politika Moskve se već od 2014. fokusirala na samodovoljnost u određenim sektorima.

U poslednjih osam godina postignut je napredak u razvoju određenih domicilnih industrija, posebno u poljoprivredno-prehrambenom sektoru, gde su državne subvencije pomogle podstičući proizvodnju raznih roba, od svinjetine do parmezana (stvar će i ovde biti otežana budući da je zabranjen uvoz poljoprivrednih mašina). Tako je do 2019. ruski uvoz mesa smanjen za 70% u poređenju sa 2013, dok je uvoz voća pao za 20 odsto.

Ipak, iako je 2014. bilo predviđeno da se do 2020. uvoz povrća smanji za 70,3 odsto, smanjenje je iznosilo 27 odsto, dok je kod uvoza mlečnih proizvoda redukcija uvoza bila 20 procenata, umesto planiranih 30%. Generalno, ohrabruje podatak da je od 2011. do 2019. bruto poljoprivredna proizvodnja više nego udvostručena, čemu je doprinelo i eliminisanje uvozne konkurencije.

Dok je 2010. odnos domaćih prehrambenih proizvoda i uvoznih bio 66:34, 2021. je taj odnos promenjen na 76:24 odsto. Situacija na neprehrambenom tržištu se u isto vreme pogoršala: odnos domaće robe i uvoza je pao sa 50:50 odsto na 47:53 odsto.

U segmentu odeće i obuće preovlađuje uvoz (90%), kao i na tržištu kozmetike i parfimerije (70%). Čak 80% kućnih aparata se uvozi, a glavni dobavljači su Kina (65%), zemlje EU (13%) i Vijetnam (6%). Posmatrano po proizvodima, 86% maloprodaje računara i elektronike je iz uvoza. Uvozi se i 44% frižidera i 19% mašina za veš, ali se, npr, 80% televizora na ruskom tržištu proizvodi u Rusiji (InfoLine).

U sektorima koji uključuju visokotehnološku opremu ili znanje, iako se Rusija još više borila da izgradi domaću industriju koja može smisleno zameniti uvoz, uspeh je bio veoma skroman. Na primer, u industriji poluprovodnika (čiji se uvoz udvostručio između 2007. i 2020) skoro da je nemoguće reprodukovati ceo lanac vrednosti snabdevanja u Rusiji zbog tehničkih problema i složenosti procesa.

Iako su razvijeni određeni visokotehnološki proizvodi, to je često urađeno korišćenjem inputa iz zapadnih zemalja. Dodatno, anketiranje rukovodilaca kompanija sugeriše da je supstitucija uvoza otežana odsustvom ili lošim kvalitetom domaćih analoga. Očigledno je da će se u Rusiji u narednim godinama desiti neka zamena uvoza, ali je verovatno da će domaće zamene biti lošijeg kvaliteta, ograničene dostupnosti i skuplje (npr. u civilnoj avijaciji farovi ruske proizvodnje za avione su tri puta skuplji od onih napravljenih van zemlje).

I pored napora ka supstituciji uvoza, udeo mašina i opreme u robnoj strukturi uvoza se praktično nije promenio: 2013. i 2019. iznosio je istih 30 odsto, ali bi on verovatno rastao u skladu sa svetskim trendovima delokalizacije proizvodnje.

Od 2013. do 2018. značajan napredak u supstituciji uvoza (u pogledu opreme) dogodio se u metalurškom inženjerstvu – procenjen je na 8,8 odsto, dok se pozitivna promena, ali u manjoj meri, odigrala i u agrohemiji i proizvodnji opreme za građevinarstvo i rudarstvo. U međuvremenu, u nekim drugim oblastima, zavisnost od uvoza je porasla, posebno u proizvodnji razne opreme.

Autoplac u Moskvi (Foto:Creator: YURI KOCHETKOV/PAP/EPA)

Eklatantna je velika zavisnost od uvoza gledajući domaću finalnu potrošnju. Na primer, u tekstilnoj i farmaceutskoj industriji, industriji električnih mašina, računara, elektronske i električne opreme, te motornih vozila, ona prelazi 50 odsto. U industriji metalnih proizvoda, papira i hemijskih proizvodima ona se kreće od 30 do 50 odsto. Zapadne zemlje čine otprilike polovinu dodate vrednosti u uvozu, dok je druga polovina u većini sektora u velikoj meri zasnovana na uvozu iz Kine.

Embargo direktno ne cilja medicinsku robu, ali će finansijske sankcije i kolaps ruske kupovne moći otežati njen uvoz. Čak se i farmaceutski proizvodi domaće proizvodnje oslanjaju na strane inpute i tehnologije koje je postalo teško nabaviti. U 2013. udeo uvoza na farmaceutskom tržištu Rusije iznosio je 68 odsto; u 2019. pao je na 50 odsto, što je rezultat odluka velikih međunarodnih farmaceutskih kompanija (Novartis AG, Pfizer Inc., Teva Ltd., AstraZeneca plc) da otvore proizvodne pogone u Ruskoj Federaciji. Ipak, Rusija ostaje u velikoj meri zavisna od uvoza komponenti neophodnih za pravljenje lekova, budući da ruske kompanije ne proizvode više od 15 odsto potrebnih agenasa. Budući da zapadne firme napuštaju zemlju, Indija bi se mogla pokazati od kritične važnosti u ovoj oblasti.

Faktor Kina

Rusija na svom tržištu treba da zameni uvoz iz Zapada, posebno visokotehnološke robe i industrijske opreme (elektronika, oprema za preradu nafte, razne vrste mašina alatki, mašina i delova za njih). Kineska industrija je najdiverzifikovanija među zemljama koje su prijateljski nastrojene prema Ruskoj Federaciji i potencijalno može biti izvor takvih roba, a dugoročno i baza za stvaranje složenijih lanaca vrednosti. Iako potencijalno nižeg kvaliteta, Kina može da obezbedi zamene za uvoz sa Zapada za mnoge proizvode.

Jasno je da u nizu roba Moskva danas praktično nema alternativu saradnji sa Pekingom. Rizik od sekundarnih američkih sankcija protiv kineskih kompanija treba shvatiti veoma ozbiljno jer su mnoge od tih firmi duboko integrisane u globalnu ekonomiju i rizikovale bi gubitak tržišta u SAD ili EU. Dakle, isporuka Rusiji robe koja se proizvodi u Kini po američkoj licenci i koja istovremeno potpada pod kontrolu izvoza SAD (npr. elektronika) nešto je što kompanije iz te zemlje uglavnom izbegavaju i pored skorašnjih pet slučajeva navodnog šverca u Rusiju.

Krivično i administrativno gonjenje kineske kompanija ZTE i Huawei od strane američkih vlasti očigledno je imalo ozbiljan psihološki uticaj na kinesko poslovanje, kao i sankcije američkog trezora kineskoj kompaniji COSCO SHIPPING Tanker zbog navodnog transporta iranske nafte. Problem je i to da su američke vlasti naučile da prilično efikasno otkrivaju posredničke šeme snabdevanja preko trećih zemalja.

Ipak, kontrola izvoza stranih zemalja ne važi za onu robu koju Kina proizvodi po sopstvenoj tehnologiji, a ovakvih proizvoda je sve više. Pored toga, Peking aktivno modernizuju svoje zakonodavstvo koje ima za cilj da zaštiti kineske firme od zapadnih sankcija. Finansijske sankcije verovatno neće uticati na ruska i kineska preduzeća u slučaju da se transakcije obavljaju u juanima.

Dodatno, Rusiji su potrebna tržišta za svoj izvoz, budući da je istisnuta sa tržišta EU i SAD. Među ključnim stavkama su nafta, ugalj, proizvodi crne metalurgije, a dugoročno – gas i sofisticiraniji proizvodi. Iako je malo verovatno da će Kina preuzeti ceo obim oslobođenog izvoza, njeno tržište će igrati ključnu ulogu. Moskvi je potreban i efikasan mehanizam za obavljanje finansijskih transakcija sa inostranim partnerima – nešto što Peking uz izvesne napore može ponuditi.

Protiv totalnog protekcionizma

Izvesno je da supstitucija uvoza iznuđena politika i da će to doprineti da postojeći nepovoljan profil ruskog izvoza, sa velikim fokusom na energiju i sirovine, bude održan. Povezano s tim, stagnacija ili pak srednjoročno smanjenje ruskog BDP-a nije isključeno. Međutim, alternative teško da postoje.

Ruski institut VEB RF je u nedavnom izveštaju dao plan državne podrške domaćoj industriji u kontekstu zapadnih sankcija. Umesto totalnog protekcionizma, predlažu se tri putanje supstitucije uvoza: zamena zapadnih dobavljača onima iz „prijateljskih zemalja“, stvaranje posredničkih lanaca za kritičan uvoz iz „neprijateljskih zemalja“ i sprovođenje prioriteta pri supstituciji uvoza, koje bi utvrdile razvojne institucije i komisija pri Vladi Rusije. Nova politika bi se finansirala iz Fonda nacionalnog bogatstva, sa posledičnim rastom javnog duga. U prvoj etapi potrebno je obezbediti finansijsku stabilnost vodećih preduzeća i obnoviti logistiku izvoza i uvoza, u drugoj obezbediti supstituciju uvoza u kritičnim segmentima, a u trećoj naučno-tehnološke osnove u prioritetnim oblastima razvoja (pre svega, veštačka inteligencija, kvantne tehnologije, mikroelektronika, robotika, novi materijali).

Pošto je Rusija prešla granicu koja razdvaja „obični“ revizionizam od direktnog vojno-političkog izazova zapadnim zemljama, ona je svesno izašla izvan zapadnocentričnog globalizacionog okvira. Samo je Minsk u potpunosti stao na stranu Moskve, a ostale nezapadne zemlje pokazale su određeni stepen uzdržanosti. Ipak, većina od ovih država je odolela pritiscima SAD i EU i odlučila da se otvoreno ne pridruži sankcijama Rusiji. To je veliki uspeh Moskve i rezultat njenih napora da konstruiše globalni nezapadni identitet (i narativ) prethodnih godina. Prijatno iznenađenje za Rusiju su bile Saudijska Arabija, UAE, dok je neočekivano konstruktivan odnos Indije od najvećeg značaja za Moskvu.

Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka sa indijskim premijerom Narendrom Modijem, Osaka, 28. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)
Ruski predsednik Vladimir Putin, indijski premijer Narendra Modi i kineski predsednik Si Đinping, Osaka, 28. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)

Činjenica da će Rusija sada mnoge svoje spoljnoekonomske transakcije obavljati ne direktno, već preko drugih nezapadnih zemalja, sasvim je realan srednjoročni scenario. Strah od potpadanja pod sekundarne sankcije sprečiće mnoge zemlje da se angažuju čak i u dozvoljenim transakcijama. Ta tzv. prekomerna usklađenost – odbijanje da se bavi sankcionisanim jurisdikcijama čak i kada nisu u suprotnosti sa režimima restriktivnih mera – pojavila se i u zapadnim i u istočnim poslovnim krugovima.

To dovodi do paradoksa u odnosima sa zemljama prijateljskim Rusiji. Njihove vlade se ne pridržavaju zapadnih sankcija, ali se njihove velike korporacije, prisutne na tržištima SAD ili EU, uglavnom pridržavaju restriktivnih mera koje su tamo na snazi.

Ipak, kineske i ostale kompanije će vremenom sve više raditi sa Rusijom prodavajući joj proizvode u kojima nema kritičnog udela zapadnih komponenti. Takva motivacija će se dramatično povećati kako se sada osmišljavaju transakcije u juanima i rubljama, koje mogu zaobići SWIFT. Dodatno, za tzv. „tampon tržišta“, Rusija pod sankcijama će biti iskušenje za visok profit kome je teško odoleti.

Ono što se već može videti jeste konkurencija između potencijalnih „tampon tržišta“ za Rusiju – između Pakistana i Indije, Indije i Kine, zemalja Zaliva i Turske, Turske i Jermenije, Kazahstana i Uzbekistana. Pored toga, ono što može koristiti Rusiji je specifična ekspertiza Irana u finansijskim, upravljačkim, institucionalnim, logističkim i drugim oblastima koje je stekao provevši godine pod sankcijama.

Dok Kisindžer potencira opasnost globalizacije bez Rusije, kako u ekonomskom tako i u vojno-političkom smislu, jer bi Moskva predstavljala stalnu pretnju miru u budućnosti, njegov stav je u disonantnosti sa gledištem koje preovlađuje na Zapadu koji želi pobedu po svaku cenu i isključenje Rusije iz globalizacije. S druge strane, podrivanje poverenja u dolar i nepovredivost privatne svojine stranaca u zapadnim zemljama će podstaći jačanje nezavisnosti velikih nezapadnih zemalja, i moglo bi postati jedna od glavnih dugoročnih posledica aktuelnog sukoba.

U uslovima ograničenja, u Rusiji će se pojaviti sopstvena proizvodnja – međutim, domaće zamene neće moći da pokriju svu potražnju, a mogu biti i skuplje i lošijeg kvaliteta. Pronalaženje alternativnih proizvoda na drugim tržištima neće biti lako, jer čak i „radionica sveta“ – Kina – ne može za kratko vreme da popuni „rupe“ na ruskom tržištu nastale povlačenjem zapadnih firmi, čak i tamo gde ima sopstvenu proizvodnju.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija, Svet
Pratite nas na YouTube-u