R. Išćenko: Rat Rusije i SAD je izgleda neizbežan

SAD su ušle u otvorenu oružanu konfrontaciju sa Rusijom. Ali postoji još jedan negativan efekat. Ukrajina je počela da koristi HIMARS za udare po ciljevima u Rusiji

U četvrtak, 14. jula, civili su poginuli u raketnom napadu u Vinici. Ili je raketa oborena, ili je pogodila pogrešno mesto, ili je pogodila pravo mesto – u vojni objekat, a kolateralni gubici su nastali zbog navike ukrajinske vojske da svoje objekte krije u civilnim zgradama.

Malo je verovatno da ćemo ikada saznati pravi uzrok ove tragedije. Ne zato što će neko namerno nešto sakriti. Samo što će uskoro ovakvi slučajevi postati uobičajeni za Ukrajinu. Već sam nekoliko puta pisao da SAD i njihovi ukrajinski lakeji ne samo da su uvukli Rusiju u neprijateljstva, već koriste taktiku koja tera vojsku da mariupolizuje naselja koja Ukrajinci pretvaraju u odbrambene centre.

Ovu taktiku festungs-gradova-tvrđava izmislio je Hitler u drugoj polovini Velikog otadžbinskog rata, kada su Nemci izgubili nadu u pobedu i nastojali samo da odlože svoj konačni poraz, nadajući se da će tvrdoglavom odbranom iskrvariti svoje neprijatelje (pre svega SSSR) i cenjkanjem dobiti prihvatljive uslove mira.

Ukrajinski režim nasleđuje svoje hitlerovske prethodnike u svemu, uključujući i taktiku ratovanja. Amerikanci, shvatajući da ne mogu da drže Ukrajinu, da je vojni poraz ukrajinskog režima neizbežan, kao izlazak sunca ujutru, nastoje da nanesu što više štete zemlji i ljudima koji će se u bliskoj budućnosti ponovo ujediniti sa Rusijom.

Gde god je ruska vojska jurišala na grad, u DNR i LNR, u Centralnoj, Južnoj ili Zapadnoj Ukrajini, uništavaju se kuće koje su gradili naši dedovi i očevi, naši zajednički Rusi, jer je Ukrajina obnovljena posle Velikog otadžbinskog rata od celog SSSR.

Mnogi od onih koji su došli da obnove otadžbinu, ostali su da žive u gradovima koje su obnovili. A sada ruski ljudi ginu na obe strane. Iako to nije očigledno Ukrajincima, koji su zaboravili svoju ruskost, „koji su ubili Rusa u sebi”, ali je očigledno Amerikancima.

Prinuđeni su da nam vrate komad ruske zemlje koju su zauzeli nakon raspada SSSR-a, Amerikanci, kao i Nemci 1943-1944, traže da za sobom ostave spaljenu zemlju. I kao što su tada njihovi prvi pomoćnici u ovoj stvari, ukrajinski saradnici, bili bivši Rusi koji su u sebi ubijali Ruse za mast i piće.

Amerikanci ne isporučuju opremu i oružje Ukrajini da bi joj pomogli da pobedi Rusiju. Za razliku od Kijeva, u Vašingtonu ne rade samo budale – postoji dovoljan broj kvalifikovanih stručnjaka koji mogu adekvatno da procene potencijale strana i shvate da Ukrajina može da ratuje malo duže ili malo kraće, ali je ishod neprijateljstava jasan i pre nego što počinju – Kijev će izgubiti, ukrajinski nacistički režim će prestati da postoji. Kijevu se isporučuje oružje da bi se povećao broj žrtava i razaranja, i to ne toliko rusko koliko ukrajinsko.

Do određene tačke, američka prodaja oružja je striktno pratila koncept „delegiranog rata”, rata koji se protiv Rusije vodi preko posrednika, čiji je krajnji cilj iscrpljivanje Rusije uništavanjem Ukrajine.

Ali kao rezultat štedljive taktike ruskih oružanih snaga, premalo je Ukrajinaca poginulo. Sa američke tačke gledišta, to nije dovoljno. Nisu svi gradovi u kojima su se vodila neprijateljstva zbrisani u prah. Postojala je jasna opasnost da se posle nekog vremena front sruši i da Centralna, a iza njega Zapadna Ukrajina praktično ne strada.

Tada su Amerikanci krenuli na brejk i kladili se na Ukrajince sa HIMARS-ima. Po izgledu, obični višecevni raketni sistemi, dometa do 120 km (kao naš Smerč) i nešto manjeg kalibra. Istina, mogu joj se isporučiti rakete dometa od trista ili čak pet stotina kilometara, ali do sada takve rakete u Ukrajinu nisu isporučene.

Međutim, HIMARS imaju jednu osobinu koja ih čini ne samo MLRS, već i preciznim oružjem. Njihove rakete mogu biti vođene GPS-om. Pošto SAD obezbeđuju Ukrajini obaveštajne podatke i označavanje ciljeva iz svojih aviona za rano upozoravanje, kao i korišćenje satelitske konstelacije, u stvari, govorimo o tome da su SAD, pod maskom MLRS, snabdevale Ukrajinu visoko- preciznim raketama kratkog dometa. S obzirom na mogućnost povećanja dometa sistema zbog više raketa dugog dometa,

Ukrajinci su počeli da koriste HIMARS za udare na skladišta municije i komandna mesta Oružanih snaga Rusije. Istovremeno, u salvi, zajedno sa parom HIMARS, čiji je zadatak da direktno unište metu, lansira se nekoliko „tačaka U” i/ili granata ukrajinskih Olьha ili starih sovjetskih MLRS. Zadatak ovih projektila je da preopterećuju sistem PVO i obezbede HIMARS-ima prodor do cilja.

Sama isporuka visoko preciznih raketa dugog dometa Ukrajini prelazi crvenu liniju. Ukrajina ne može efikasno da koristi ovo oružje bez direktnog američkog učešća (obaveštajne službe, ciljanje). Odnosno, SAD su ušle u otvorenu oružanu konfrontaciju sa Rusijom. Ali postoji još jedan negativan efekat. Ukrajina je počela da koristi HIMARS za udare po ciljevima u Rusiji.

Same rakete kompleksa pogađaju cilj prilično precizno (iako ima odstupanja), ali njihova pratnja u vidu mase starih ukrajinskih projektila nanosi značajnu štetu stambenim područjima pograničnih naselja, uključujući i regionalne centre. Shodno tome, rusko stanovništvo počinje da se pita, prvo, gde su uzvratni udari, a drugo, kada će prestati da granatiraju. Odgovor na prvo pitanje videli smo u Vinici. A takvih odgovora biće sve više.

Rusija, da bi obezbedila svoje napredujuće grupe, treba da uništi višestruko više ciljeva na teritoriji Ukrajine nego što Ukrajina uništi. Pošto su HIMARS dramatično povećali efikasnost ukrajinske artiljerije, Rusija mora da pogodi više ciljeva i poveća broj projektila u salvi. Rizik da oborena ili skrenuta raketa pogodi civilnu infrastrukturu i od slučajne smrti civila se višestruko povećava.

Što više HIMARS bude isporučeno Ukrajini, to će biti češći, masovniji i oštriji odgovori iz Moskve. Ako Amerikanci snabdevaju Ukrajinu svojim najnovijim sistemima protivvazdušne odbrane, kao što zahteva Zelenski, broj projektila u salvi će morati da se dodatno poveća. To znači da će se rizik od kolateralnih gubitaka i uništenja ponovo povećati.

Najzad, i što je najvažnije, sve što Rusija može da suprotstavi HIMARS-ima u okviru specijalne operacije ograničene na teritoriju Ukrajine je polumera. Glavni izvor opasnosti je to što američki sistemi za navođenje ostaju van zone mogućeg uzvratnog udara. Štaviše, snabdevanje raketama dugog dometa sposobne da stignu bar do Smolenska, pa čak i do Moskovske oblasti, pitanje je vremena, Amerikanci će svakako želeti da nadograde svoje HIMARS i nanesu što veću štetu Rusiji, pre svega moralnu.

Shodno tome, Rusija će se u bliskoj budućnosti suočiti sa pitanjem uništavanja američkih aviona AVACS koji deluju u zoni sukoba i mogućim udarom na američku satelitsku konstelaciju kako bi se HIMARS lišio visoke preciznosti, pretvarajući ih u obične MLRS. U stvari, mi smo na ivici direktne, iako još uvek ograničene, konfrontacije sa Sjedinjenim Državama. U ovim uslovima, broj potencijalnih nevinih žrtava u ukrajinskim gradovima, kao i uništavanje civilne infrastrukture, postaje sekundarno pitanje. Rusija i svet moraju da izbegnu najgore, nema vremena za nežna osećanja ukrajinskog stanovništva.

Izgledi za svetski rat preko sukoda Rusije i Amerike su blizu. Rusija će uskoro morati da obara američke satelite, to je očigledno. A šta će se posle toga dogoditi to niko ne zna.

 

Autor Rostislav Iščenko

 

Izvor Vebtribun/Pravda, 17. jul 2022.

 

Naslovna fotografija: Lee Jae Won/Reuters

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u