Da li se SAD vraćaju na Bliski istok?

Percepcija da su SAD nepovratno u procesu povlačenja iz svoje istorijske uloge na Bliskom istoku sada je već predaleko otišla. Bajdenova poseta Rijadu to nije promenila

Džo Bajden je vodio kampanju i pobedio kao antiteza Donaldu Trampu. Da bi ispunio predizborna obećanja u spoljnoj politici, u svojoj prvoj godini na mestu predsednika pokušao je da ponudi „za svakoga ponešto“, kako je konstatovala En-Mari Sloter: snažnu retoriku prema Kini za realiste; ponovnu posvećenost NATO-u, Pariskom sporazumu o klimi i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji za liberalne internacionaliste; okončanje ratova zauvek i, za idealiste, spremnost da se zalaže za ljudska prava.

Počevši od svog inauguracionog govora do njegovih izjava podrške Ukrajini, Bajden se više puta vraćao ideji „demokratija protiv autokratije“, kao organizacionog principa američke spoljne politike. Ovaj binarni način gledanja na svet ne služi uvek američkim nacionalnim interesima ili interesima ljudi širom sveta koji se bore za svoja demokratska prava da žive slobodno i u miru. Nigde ovo nije jasnije nego u ovonedeljnom putovanju američkog predsednika na Bliski istok.

Svaki američki predsednik ima novu doktrinu Bliskog istoka. Arapski i bliskoistočni lideri navikli su da je protokolarno slušaju čak i onda kada se, kao u slučaju Džoa Bajdena, čini da je u nesaglasnosti s većinom njih. Bajdenova administracija sama po sebi nema doktrinu. Umesto toga, pokušala je da okupi „slobodne nacije u svetu gde je demokratija ugrožena“. Bajden je uspeo da izgradi evropski bedem prema Rusiji zbog rata u Ukrajini, ali na Bliskom istoku, barem za sada, njegove mogućnosti su ograničene.

Na početku svoje bliskoistočne turneje, Bajden je rekao da je pomeranje „strateškog stožera“ sa Bliskog istoka, u mandatu njegovih prethodnika, bila greška Vašingtona. S druge strane, Amerikanci se vajkaju da to „nije lepa slika diplomatije na delu – američki predsednik se ljubazno ponaša sa autokratama, sa malo mogućnosti da ostvari značajan napredak u ime demokratije“.

Sâm Bajden je u autorskom tekstu u Vašington postu 12. jula opisao svoju motivaciju da poseti Bliski istok i da se sretne sa vladarima koje ni on ni njegova administracija ne smatraju demokratama. Pre svih to se odnosi na prestolonaslednika Saudijske Arabije, Mohameda bin Salmana, budući da su poseta Saudijskoj Arabiji i sastanak sa Bin Salmanom drastičan primer gaženja ranijih pretnji i obećanja.

Uostalom, još je nekadašnji poznati ministar obrazovanja u Srbiji, profesor Danilo Marković javno saopštio: „Kakav je to političar koji makar jednom ne poliže svoju pljuvačku?“ Predsednik Bajden je napisao da je jasno da on ide bin Salmanu na noge jer je to „u američkom interesu“.

Američko povlačenje

Uticaj SAD na Bliskom istoku počeo je da slabi posle 2011. i „Arapskog proleća“, koje se nije primilo, ali jeste nepoverenje prema SAD. Sjedinjene Države su tada napustile višedecenijske arapske vladare, svoje dugogodišnje tradicionalne saveznike, od egipatskog predsednika Mubaraka do jemenskog predsednika Saleha. Zalivske monarhije, a posebno Saudijska Arabija, s podozrenjem su gledale na zlosrećne sudbine američkih klijenata nastojeći da proniknu da li i kada se Amerika sprema da i njima okrene leđa.

Američko povlačenje u mnogim aspektima dostiglo je svoj vrhunac tokom Bajdenovih prvih 17 meseci na funkciji, a mnogo diskutovano povlačenje iz Avganistana bilo je samo dodatni dokaz za to, posebno za ranjive arapske režime koji su se za veliki deo svoje sigurnosti istorijski kladili na moć, pouzdanost i kompetenciju svog pokrovitelja, supersile SAD.

Sadašnju Bajdenovu bliskoistočnu politiku već su izneli savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan, koji je istakao želju Vašingtona da kroz diplomatiju promoviše „regionalnu stabilnost“, kao i najviši zvaničnik Bele kuće za Bliski istok Bret Mekgurk, koji je govorio o želji za „povratkom na osnove“ kroz „3D pristup“: odvraćanje (deterence), diplomatija (diplomacy) i deeskalacija (de-escalation).

Tokom svog boravka na Bliskom istoku, Bajden je pokušao da razjasni svoju poziciju i da uveri saveznike da novom strategijom Sjedinjene Države ne planiraju da napuste region, kao i da naglasi da odluka o povlačenju iz Avganistana neće imati nikakvog uticaja na prisustvo Vašingtona na Bliskom istoku, te da će, ako ništa drugo, osloboditi više resursa za region, posebno za „borbu protiv terorizma“.

Kralj Bahreina Hamad bin Isa bin Salman al-Kalifa, američki predsednik Džo Bajden, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman, jordanski kralj Abdulah II, emir Katara šeik Tamim bin Hamad Al-Tani tokom Samita o bezbednosti i razvoju u Džedi, Saudijska Arabija, 16. jula 2022. (Foto: EPA/BANDAR ALJALOUD)

Bliskoistočne zemlje, međutim, politiku američkog predsednika Džoa Bajdena vide kao nastavak Obamine doktrine koja je „realno osnažila Iran“, kako kaže britansko-američka lekarka dr Kanta Ahmed. Kanta Ahmed, inače međunarodno istaknuta i nedvosmislena Trampova poklonica, uporedila je unutrašnje rejtinge američkog predsednika Bajdena i saudijskog prestolonaslednika Mohameda bin Salmana: „Bajdenova slaba popularnost kod kuće u suprotnosti je sa mladim prestolonaslednikom Saudijske Arabije Mohamedom bin Salmanom koji u kraljevini ima preko 90 odsto popularnosti među mladima od 18 do 24 godine – a 60 odsto kraljevine je mlađe od 30 godina“, rekla je doktorka Ahmed. „Dakle, posmatramo zaista tragičnu figuru Sjedinjenih Država koja pokušava da pronađe svoje mesto na Bliskom istoku“, zaključila je ona.

Kratkoročni motivacioni faktor za Bajdenov put u Saudijsku Arabiju mogu biti i cene gasa, ali smatra se da je u srži svakog približavanja SAD Rijadu zajednička potreba da se suprotstavi Iranu. Za Sjedinjene Države, Iran ostaje glavni izvor nestabilnosti na Bliskom istoku. Vašingtonu su stoga potrebni pouzdani i sposobni regionalni partneri. Saudijska Arabija može igrati važnu ulogu u tom pogledu, ne zbog svoje vojne težine, koja je beznačajna u odnosu snaga na Bliskom istoku, već zbog njenog ogromnog uticaja na globalnom tržištu nafte i njene liderske uloge u arapskom i muslimanskom svetu.

Susret sa Bin Salmanom

Bajden se u petak sastao sa de facto saudijskim vladarom, prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom, kome je još kao predsednički kandidat obećao da će Saudijsku Arabiju, najstarijeg i najuticajnijeg arapskog partnera Vašingtona, pretvoriti u „pariju“ zbog odgovornosti za užasno ubistvo američkog novinara Džamala Kašogija.

Lista kazni bila je dugačka i uključivala je obustavljanje prodaje oružja Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima usred njihovog rata u Jemenu protiv pobunjenika Huta koje podržava Iran, zatim povlačenje sredstava američke protivvazdušne odbrane iz Persijskog zaliva upravo u trenutku kada su napadi Huta dronovima i raketama na saudijske centre i kritičnu infrastrukturu bili na vrhuncu, kao i odbijanje da odgovori, ili neadekvatno reaguje na napade bez presedana, raketama i bespilotnim letelicama, na dugogodišnje saveznike poput Ujedinjenih Arapskih Emirata.

A onda, našavši se u sudbonosnoj utakmici sa Rusijom oko globalnih energetskih tržišta, američka administracija se osvrnula i otkrila da Saudijska Arabija, najvažniji svetski proizvođač nafte i američki strateški partner skoro 80 ​​godina, više nije pouzdan saveznik, što je bilo grubo buđenje za Sjedinjene Države. Napori da se Rijad ponizi i kazni izjalovili su se i kontraproduktivno naškodili interesima SAD tokom jedne od najvećih kriza za spoljnu politiku SAD od Drugog svetskog rata. To pomaže da se objasni Bajdenova teška odluka da otputuje u Saudijsku Arabiju u nastojanju da se iskupi – uprkos snažnim protestima mnogih u njegovoj stranci.

Bilans posete

Bajden je u Saudijskoj Arabiji razgovarao o povećanju proizvodnje nafte kako bi se ublažio pritisak na globalna tržišta nafte i na ovaj način pomogao koaliciju koja podržava Ukrajinu. U ovome nije postigao mnogo. Saudijski prestolonaslednik obećao je povećanje proizvodnje sa 12 do 13 miliona barela dnevno, posle čega Kraljevina više neće imati mogućnosti da dalje uvećava proizvodnju. Osim toga, Saudijska Arabija je postala veliki uvoznik ruske nafte, tako da otvoreno čini uslugu ruskoj strani, pošto tu naftu prodaje dalje, jer niko ne može da utvrdi koja nafta odakle potiče.

Iako Bajdenova poseta možda može da pomogne da Bin Salman ubuduće odgovori na telefonske pozive američkog predsednika, pošto to nije učinio nakon početka rusko-ukrajinskog sukoba, malo je verovatno da će poseta sama po sebi biti dovoljna za rešavanje pitanja stvarne dugoročne moći i uticaja SAD na Bliskom istoku.

Sporo venjenje kredibiliteta SAD kao pouzdanog bezbednosnog bliskoistočnog „dobrotvora“, koji je uvećao nestabilnost u najvažnijem regionu za svetsko snabdevanje energijom, a samim tim i za globalnu ekonomiju, može da se nastavi. Jednostavno prilagođavanje Bajdenove trenutne politike ravnoteže – koja uključuje malo manje smirivanja Irana, malo manje antagonizma prema Saudijcima – malo je verovatno da će biti dovoljno da se uklone duboko ukorenjene zabrinutosti o strateškoj posvećenosti Vašingtona regionu. Percepcija da su Sjedinjene Države nepovratno u procesu povlačenja iz svoje istorijske uloge u centru bezbednosne jednačine Bliskog istoka, sada je već predaleko otišla.

Vladajući krugovi u Izraelu smatraju da je obnavljanje odnosa SAD sa Saudijskom Arabijom od velike važnosti za Izrael, dok zamerke Rijadu pripisuju delu „antiizraelskih lobista“. Otkako je Rijad postao prijateljski raspoloženiji prema Izraelu, iznenada se pojavio i antisaudijski lobi. Putovanje Bajdena na Bliski istok sredinom jula primer je neuspeha antisaudijskog, proiranskog i antiizraelskog lobija. Ovi isprepleteni lobiji nisu svi isti, ali imaju tendenciju da budu usaglašeni. Isti istraživački centri i grupe za „ljudska prava“ koji se isključivo fokusiraju na opsesiju Izraelom ili Saudijskom Arabijom, veoma su transparentni u onome što rade.

(Foto: Džo Bajden i Mohamed bin Salman, Džeda, 15. jul 2022.(Foto: BANDAR ALJALOUD HANDOUT/PAP/EPA)

Oni stručnjaci za ljudska prava koji su kritikovali Izrael i bili srećni što podržavaju Rijad, iznenada su osnovali grupe za „ljudska prava“ koje su se fokusirale na akcije Egipta, Saudijske Arabije, UAE i Bahreina. Zašto? Zato što su to bile zemlje u miru sa Izraelom.

Poruka je bila jasna: na Zapadu postoji posvećena grupa ljudi, neki od njih su bivši zvaničnici, koji podržavaju Iran i koji su protiv bilo koje zemlje koja sklapa mir sa Izraelom. Neki od ovih lobista su se obukli u masku „realizma“, ali su tiho verovali da će iransko nuklearno oružje doneti stabilnost na Bliskom istoku. Želeli su da „uravnoteže“ Izrael i takođe potkopaju svaku zemlju koja je bila prijatelj Zapada.

Bliskoistočni NATO

Kao takva, nova antisaudijska tačka je da SAD ne bi trebalo da „uđu u rat“ za Saudijsku Arabiju ili da budu vezane za Saudijsku Arabiju, Izrael, UAE ili Bahrein. Za njih, jedine zemlje sa kojima obično žele da se „angažuju“ su Katar i Iran. Izraelski krugovi koji ovako vide stvari, smatraju da te zemlje „žele blag stav prema Rusiji kada je u pitanju Ukrajina“, a imaju tendenciju da podrže Kinu.

Dan Šapiro, bivši američki ambasador u Izraelu za vreme Obamine administracije, rekao je da je cilj Bajdenove posete bio da pomogne u stvaranju i održavanju partnerstava među zemljama Bliskog istoka koje dele iste interese kao i SAD, a da se u isto vreme omogući bolji pristup u nestabilnom regionu.

„Avramov sporazum i izraelsko pridruživanje CENTCOM-u su šanse koje Bajden može da unapredi na ovom putovanju“, izjavio je Šapiro, misleći na sporazume o normalizaciji i na nedavno uključenje Izraela u Centralnu komandu SAD (CENTCOM), koja pretežno deluje na Bliskom istoku i centralnoj Aziji. „To stvara priliku za nastanak kohezivne koalicije zemalja povezanih sa SAD i predstavlja recept za održivije prisustvo SAD u regionu“, rekao je Šapiro, istaknuti saradnik u programu Atlantskog saveta za Bliski istok.

Iako se mnogo priča o formiranju bliskoistočnog NATO-a, čini se Bajden nema takvu stratešku viziju ili doktrinu za region i neće se pretvarati da je ima. Saudijska strana odmah je javno demantovala da je bilo govora o „arapskom NATO-u“. Ali to ne znači da Bajden nije ohrabrio takve diskusije, jer pojava takvog pokreta može poslužiti interesima SAD. San o bliskoistočnom NATO-u, koliko god bio nerealan u ovom trenutku, takođe je dobro sredstvo za SAD da skuplje prodaju oružje pod strožim uslovima.

Bajden bi želeo da deeskalira tenzije od Jemena do Palestine, od Libije do Sirije i Zaliva, i nadao da će sve navedeno postići strpljivo i bez velike pompe. Njegov cilj nije brzo pružanje velikih rešenja za velike probleme, već upravljanje regionalnim krizama bez direktnih vojnih intervencija. On je, međutim, i dalje odlučan da zadrži snažnu antiterorističku operativnu grupu u regionu za borbu protiv Isisa, Al-Kaide i drugih organizacija koje SAD smatraju „terorističkim“.

Iako je Bajden u teoriji i dalje privržen rešenju sa dve države u Izraelu i Palestini, čini se da je uveren da takav ishod nije moguće postići bez direktnog suprotstavljanja Izraelu ili moćnom izraelskom lobiju u Vašingtonu. On verovatno ne vidi takav pokušaj politički korisnim u ovom trenutku. Stoga je tokom posete Rijadu, Palestinu više predstavio u humanitarnom nego u političkom smislu.

Ukratko, iako Bajden sprovodi pragmatičniju i manje ambicioznu bliskoistočnu strategiju od svoja tri prethodnika, on od svih njih uzima važne elemente, posebno borbu protiv terorizma, traženje diplomatskih rešenja – uključujući i nuklearni sporazum sa Iranom – i davanje prioriteta Avramovom sporazumu.

Karterova doktrina

Oni koji nisu zadovoljni ovako opreznim i minimalističkim pristupom, traže mnogo robusniju akciju SAD. Jedno ne sasvim očigledno mesto za traženje inspiracije jeste jedan isečak iz vremena Džimija Kartera. Naime, krajem 1979, nakon uzimanja američkih talaca u Iranu i sovjetske invazije na Avganistan, kredibilitet SAD na Bliskom istoku je doveden u pitanje. Karter je odgovorio u svom obraćanju januaru 1980, objavljujući ono što je postalo poznato kao Karterova doktrina, koja je obavezivala Sjedinjene Države da koriste sva neophodna sredstva, uključujući vojnu silu, kako bi odbile spoljne sile da preuzmu kontrolu nad regionom Persijskog zaliva.

Oni danas traže da Bajden preformuiliše svoju doktrinu i eksplicitno i nedvosmisleno ponovo obaveže Sjedinjene Države da koriste sve elemente nacionalne moći, uključujući i silu, za odbranu svojih vitalnih interesa na Bliskom istoku, odnosno da blokiraju iransku ambiciju za posedovanjem nuklearnog oružja i regionalnom hegemonijom, kao da ograniče ruski i kineski prodor u region. Nova doktrina bi naglasila prioritet snažne podrške najmoćnijim regionalnim partnerima Sjedinjenih Država – Izraelu, Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama u arapskom svetu – u stvaranju novog sistema saveza predvođenih SAD radi zajedničkog suprotstavljanja zajedničkim pretnjama.

Kao deo nagodbe, Bajden bi trebalo da insistira na tome da saradnja regionalnih partnera Sjedinjenih Država sa Kinom i Rusijom treba da prestane; ova vrsta zaštite od drugih velikih sila više ne bi trebalo da bude neophodna ako se Vašington ponovo ubedljivo posveti odbrani bezbednosti regiona.

Iz ovog kruga sugeriše se da u eri obnovljenog rivalstva velikih sila, uključujući i mogućnost izbijanja velikog rata, neutralnost saveznika SAD u pogledu kritičnih pretnji međunarodnom poretku ne bi trebalo da bude prihvatljiva. Sjedinjene Države bi svesno i nepogrešivo nastojale da odbace dominantni narativ iz poslednje decenije o povlačenju iz jednog od najkritičnijih regiona sveta, izjavljujući da su dani bilo kakvog američkog okretanja od Bliskog istoka – nepromišljenog, nerazumnog i opasnog – zvanično završeni.

Ali, stvarnost ide sasvim drugim putem.

Iranski slučaj

Bajden je morao i da ispuni dva protivurečna zadatka kada je reč o Iranu. Na jednoj strani morao je da obeća svojim regionalnim partnerima da je Iran američki „protivnik“ – i da će to ostati u doglednoj budućnosti – bez obzira na to šta se dešava sa nuklearnim sporazumom. Na drugoj strani, morao je svoje partnere da ubedi da je neophodno obnavljanje nuklearnog sporazuma sa Iranom, što ne želi većina bliskoistočnih država na čelu sa Izraelom. Bajden ih je uveravao da Vašington neće dozvoliti da Iran postane nuklearna sila, ali da ne može da prepusti Iran uticaju Rusije i Kine.

Ali dok je američki predsednik još obilazio Bliski istok, ruski predsednik Putin je bio u „niskom startu“ da poleti za Teheran, gde je bio ove nedelje, od ponedeljka do srede, zajedno sa turskim predsednikom Erdoganom. Nije slučajno to što je njegovo prvo putovanje u „pravo inostranstvo“ od 24. februara, upravo u Iran: Teheran je centralni oslonac rusko-kineskog saveza na Bliskom istoku.

Vladimir Putin i Ebrahim Raisi, Teheran, 20. jul 2022. (Foto: SPUTNIK/REUTERS)

Dok su SAD u Trampovom mandatu sprovodile strategiju „maksimalnog pritiska“ na Iran, uz stalne incidente na otvorenom moru, Kina je potpisala strateški sporazum sa Teheranom koji se temelji na 500 milijardi dolara kineskih investicija u ključne energetske, infrastrukturne, telekomunikacione i odbrambene resurse Irana u narednih 10 godina, čime je osigurala da u narednim decenijama bude daleko najvažniji partner persijske države. Iran je nedavno podneo zahtev za ulazak u BRIKS.

Iran će ove godine zvanično da postane član „Šangajske petorke“, na samitu u Samarkandu. Integracija Teherana u polje uticaja „Istočne alijanse“ traje dugo i sistematski, a svetski mediji počinju da raspravljaju o novom savezu koji dolazi posle konsolidacija veza unutar makroekonomskog trougla Rusija-Iran-Kina.

Njegov ključni ekonomski aspekt je razvijen i već testiran Međunarodni transportni koridor sever-jug (International North South Transport Corridor, INSTC), od Sankt Petersburga do Mumbaija koji je direktan konkurent subsankcionisanom tranzitu kroz Severno i Sredozemno more. On potpuno isključuje učešće EU.

Uopšteno govoreći, angažovanje Teherana sa indijskim partnerima je faktor koji veoma povoljno snaži rusko učešće u sinhronizaciji Pekinga i Nju Delhija i daje značajne izglede za uključivanje Irana.

Vojni manevri u Latinskoj Americi

Najspektakularnije su, međutim, najave vojne saradnje. U moskovskim medijima najavljuje se da Iran, Rusija i Kina pripremaju vojne vežbe velikih razmera u Latinskoj Americi. Takav potez bio bi geopolitička nuklearna bomba, jer je to direktno usmereno protiv centra američke moći u poslednja dva veka i osporava njeno idejno jezgro – Monroovu doktrinu. Doktrina američkog predsednika Monroa zabranjuje mešanje evropskih država u poslove Južne Amerike, a kasnije je proširena na sve druge države.

U vojnim manevrima pod nazivom „Snajperska granica“, kojima će sredinom avgusta Venecuela da bude domaćin, pored Ruske Federacije, Kine i Irana, učestvovaće još 10 zemalja. Ove vežbe najočiglednija su demonstracija kako američki protivnici u regionu razvijaju odnose sa Rusijom, Kinom i Iranom.

Tako je ranije ove godine, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, u okviru turneje po Bliskom istoku, potpisao sporazum o saradnji sa Iranom na period od 20 godina, a Nikaragva je 13. juna ažurirala odbrambeni sporazum sa Ruskom Federacijom, dozvoljavajući stacioniranje ruske vojske na teritoriju ove zemlje.

El Sisi u Beogradu

Atmosfera Bajdenove posete Bliskom istoku zasigurno će dodirnuti i Srbiju. U Beograd je doputovao egipatski predsednik, feldmaršal Abdel Fatah el Sisi, koji se u subotu odvojeno susreo sa svojim američkim kolegom Džoom Bajdenom na marginama Samita za bezbednost i razvoj u Džedi u Saudijskoj Arabiji.

Ovo je prva poseta egipatskog predsednika Beogradu posle 35 godina. U predsedničkoj delegaciji koja je u punoj trodnevnoj poseti Srbiji nalazi se 130 članova, među kojima je 30 vodećih egipatskih privrednika, brojni ministri, guverneri egipatskih oblasti, rukovodioci državnih preduzeća i institucija. Već sam itinerer egipatskog predsednika i njegove delegacije jasno naglašava važnost posete.

Krenuvši iz Saudijske Arabije, posle kratkog zadržavanja u Kairu, predsednik Sisi je od 17. do 19. jula boravio u Berlinu, od 19. do 22. jula boravi u Beogradu, a u međuvremenu je stigao poziv za posetu francuskom predsedniku Makronu, pa će egipatski predsednik pre nego što se stigne na proslavu Dana republike 23. jula u Kairo, prvo da poseti Jelisejsku palatu.

Beograd se našao u ovako visokom društvu ne samo zbog istorije prijateljskih odnosa, nego i zbog ciljanih napora srpske diplomatije da se u Egiptu ponovo nađe pouzdan oslonac u arapskom i bliskoistočnom svetu.

Predsednici Egipta i Srbije Abdel Fatah el Sisi i Aleksandar Vučić prilikom svegačnog dočeka egipatskog predsednika ispred Palate Srbija, Beograd, 20. jul 2022. (Foto: Darko Vojinovic/AP)

Amerika pokušava da obnovi svoju ulogu na Bliskom istoku uprkos politici koja je dovela u pitanje tu ulogu. „Najveća snaga Amerike u svetu uvek je bila njena kombinacija visokih ideala i spremnosti da se sarađuje sa gotovo bilo kim kada se radi o unapređenju mira i američkih nacionalnih interesa. Ovo ne znači onu vrstu amoralnog povlađivanja diktatorima kakvu praktikuje gospodin Tramp. Umesto toga, to znači građenje dogovora, koliko god oni bili mali, koji se mogu iskoristiti za kretanje ka mirnijem, slobodnijem i otvorenijem svetu“, objasnio je ovu kontroverzu u svom uvodniku Njujork tajms. Sve to je jasno, ali čini se, za sada nedovoljno prihvatljivo za uznemireni arapski svet.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: EPA/BANDAR ALJALOUD

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u