F. Rodić: Dno ustaškog kazana

Čovek kojem je dno ustaškog kazana obeležilo život je „srbijanski” karikaturista Predrag Koraksić Koraks... o kojem govori čitava njegova karijera započeta, po sopstvenom priznanju, ismevanjem Informbiroa i Rusa

Hrvatski magistar istorijskih nauka Stjepan Lozo, autor knjige Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima – projekat Homogena Srbija 1941. tvrdi da su za vreme Drugog svetskog rata na prostoru NDH Srbi (i četnici i partizani) zapravo počinili genocid nad Hrvatima i za taj zločin veštom propagandnom mašinerijom optužili narod-žrtvu.

„Tvrdite da su četnici i partizani izvršili genocid nad Hrvatima, a onda su upregli sva propagandna oružja da Hrvate optuže za genocid?”

– Još gore od toga. Oklevetali su Hrvate za genocid nad Srbima preventivnom propagandom, s predumišljajem, već u lipnju (junu) 1941. godine, a onda počeli genocid nad Hrvatima”, pitanje je i odgovor iz njegovog intervjua „Slobodnoj Dalmaciji” iz novembra 2018. povodom objavljivanja 700 stranica njegovog „istraživanja”.

Nije, međutim, Lozo čovek-dno ustaškog kazana. On bi svoju porciju dobio sa vrha, ili makar sredine. Čovek kojem je dno ustaškog kazana obeležilo život je „srbijanski” karikaturista Predrag Koraksić Koraks, čovek koji, kako je to lepo opisao naš mladi istoričar Nemanja Dević, „i dalje učestvuje u svom ličnom građanskom ratu”.

Prema sopstvenom svedočenju, koje Dević u jednom tekstu u velikoj meri argumentovano osporava, Koraksovog oca Stojana, učitelja i predratnog komunistu, (dvaput) su streljali četnici, nakon čega se njegova majka, mlađi brat i on upuštaju u bežanje i skrivanje, te konačno utočište nalaze u domu Zvonka Pavelića u Batajnici (Blic, 31. 10. 2010). Tu je doživeo da je, kao „Franjo Božić”, „s manjerkom stajao ispod prozora kuhinje kasarne pune ustaša da bi mu sa dna kazana dali ostatke hrane”. Da stvar bude još gora, članovi Koraksove porodice nisu u NDH utočište našli samo od „četničkog noža”, nego i od partizanskog metka – njegova tetka Danica bila je udata za partizanskog generala Terzića, prema Koraksovoj interpretaciji, „jednog od najvažnijih vojnih stratega u Titovom generalštabu sve dok se nije usprotivio rušenju čuvenog mosta na Sutjesci, kada ga je Tito eliminisao, a tetka Dana je nekako uspela da sa četvoro dece usred rata stigne iz Podgorice u Zemun”.

Dakle, dok su Koraksovu porodicu proganjali i četnici i partizani, utočište su im pružile ustaše koje su ih i nahranile. I kako, onda, da Koraks danas ne bude zagrebački advokat? I kako, onda, da ne reaguje kada vidi da reinkarnacije zla (Aleksandar Vučić u ulozi četnika i Aleksandar Vulin u ulozi partizana) koja su progonile njegovu porodicu ponovo napadaju one koje su ga u toj situaciji nahranili iz svog kazana? I onda sledi karikatura čiji smisao nije najlakše shvatiti – Vučić i Vulin padaju na glavu u blizini Jasenovačkog cveta.

Likuje, očigledno, Koraks što predsedniku Srbije, kojem neki od predaka verovatno leže tu gde je on nacrtao kako pada na glavu, nije dozvoljeno da obiđe to mesto užasa, mesto patnje i smrti stotina hiljada Srba. Motiv za to likovanje najverovatnije potiče iz kompleksa koji nosi u sebi i zbog kojeg nastavlja „svoj lični građanski rat” i saveznika ponovo nalazi u Zagrebu, jer oni koji su mu pružili utočište onomad, sada nastavljaju da zagorčavaju život njegovim neprijateljima u srpskom narodu. I tu, u tom ratu, ništa nije sveto, pa čak ni Jasenovac i njegove žrtve.

Zanimljivo je da Koraks, koji se predstavlja kao nekakav vajni borac za istinu, pravdu, slobodu i ostalo, zapravo to i nije. O tome govori čitava njegova karijera započeta, opet po njegovom sopstvenom priznanju, ismevanjem Informbiroa i Rusa. „To su bile godine kada je Tito prekidao odnose sa Staljinom i manje-više svi smo se bavili tom temom, Informbiroom. Kritikovali smo Ruse”, rekao je u intervjuu Nedimu Sejdinoviću za hrvatski portal „Lupiga” na kojem, u stilu Stjepana Loza, o „velikosrpskoj agresiji” i „genocidnosti” piše i Sejdinovićev alter ego Dinko Gruhonjić. Nije mu smetalo da učestvuje u progonu ljudi koji su ozbiljno nadrljali zbog svog političkog mišljenja.

Ni posle nije skretao sa kursa, o čemu svedoči njegovo priznanje da su mu tokom vladavine komunizma cenzurisane samo dve karikature, jedna zbog sprdnje s trećerazrednim aparatčikom iz Slovenije, zbog čega je čak bio i suspendovan, ali ne i izbačen iz Partije. Tada su, kako sam navodi, „u Srbiji na vlasti bili liberali, na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović”, a on se „više nije usuđivao da crta takve stvari, sve dok Tito nije umro”.

Na kursu, to se mora priznati, ostaje i kada prelazi u „opoziciju” po dolasku na vlast Slobodana Miloševića, jer je njegova „opozicija” u Srbiji uvek bila zapravo linija glavnog toka u kojem je čovek uvek lepo „ušuškan”, i kada se prodaje za velikog stradalnika. Ali, ako neko ko nije imao hrabrosti da za vreme Tita nacrta ni benignu kritiku, a za vreme Miloševića i Vučića se „razgoropadio”, time više govori o sebi i svojoj „hrabrosti” nego o prirodi vlasti koju kritikuje. A sada, više nego ikada ranije, može da vodi svoj rat protiv „velikosrpske bande”, da parafraziramo Kovačevićevog Đuru Čvorovića, pa i preko Jasenovca.

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Večernje novosti, 24. jul 2022.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u