Дом Народне скупштине Републике Србије (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

M. Danojlić: Ceo život pod okupacijom

Niskoguzi je još početkom 1945. jasno odredio da prema Srbiji ne treba imati milosti, da je treba smatrati za okupiranu teritoriju. Seljačkom narodu je rečeno da više ne postoji

Da me metne ko za kralja, prekinuo bih odnose sa briselskom birokratijom; zabranio ulazak specijalnim izaslanicima; Lajčaku ne bih dao ni turističku vizu; načinio spisak nevladinih organizacija finansiranih iz inostranstva i nametnuo im debele poreze da narod i od njih vidi neku vajdu; zabranio bih sveopštu i neukusnu upotrebu anglicizama. Vladao bih tri ili četiri dana, a onda bi me podanici motkama oterali sa prestola. Lakše je životariti sa lažima nego umirati sa punom istinom.

Sto godina od nastanka Puste zemlje (The Waste Land) T. S. Eliota. Poema se, u ovom času, naslovom uklapa u pitomo šumadijsko pobrežje, gde letujem. Scenografija bi, nekako, mogla da posluži obeležavanju jubileja. Sadržaj je neprikladan i tuđ. Taj krik angloameričkog modernizma do nas je dopro sredinom prošlog veka; opčinjeni takoreći administrativnom preciznošću izraza, nismo bili potreseni prizorima opustošene i nama daleke civilizacije. Današnja devastacija rodnog kraja mi, naknadno, približava suzdržani bol američkog pesnika. Razlika je neizbrisiva. Mi tugujemo na sav glas, uspavljivo i samosažaljivo; oni, tamo, stisnutih zuba.

A pustoš je, i tamo i ovamo, nastanjena praznim i šupljim ljudima imenovanim u naslovu sledeće Eliotove poeme objavljene 1925 (The Hollow Men). U ovom trenutku, i u ovom kutku prelepe Srbije, pustoš je siva i neporeciva svakidašnjica. Bolno je reći, i mučno zapisati, ali drukčije ne ide. Nad životom se nadvila avet, živorodna snaga je sputana i porobljena, i to traje otkako znam za sebe, dakle, punih osamdeset leta. Progledao sam pod bombama, početkom aprila 1941. Potrčali smo u jarugu, stotinak metara iza kuće i sačekali da avion potraži važniji cilj. Sledeći fragmenat nepouzdanog istorijskog pamćenja vezan je za kapitulaciju: razoružani vojnik, u bekstvu sa fronta, stoji pred kapijom, dok mu majka pruža komad proje i krišku sira.

Ono što je usledilo zove se okupacija. Muklo istrajavanje, tišina, čekanje. Šaputanje. „Naši” se okupljaju na Ravnoj Gori udaljenoj dva sata pešačenja. Seljaci nisu bili za, ni protiv Ravnogorskog pokreta. Oni su bili to, u krvnom srodstvu sa prvim gerilcem pregažene Evrope. Vesti o pokolju u Kragujevcu i Kraljevu nateraće njihovog „Čiču” da pređe na izbegavanje ozbiljnijih borbenih poduhvata, na pripremanje opšteg ustanka u trenutku kad se saveznici budu iskrcavali na Jadranu. Plan mu se izjalovio; Englezi su bili spremni da ginu do poslednjeg Srbina.

Bio je to naš prvi nesporazum sa Evropom, oklevanje patrijarhalne pravoslavne seljačije neizvežbane u poslušnosti prema kolonizatorima. Agent Kominterne, zvani Niskoguzi, nije patio od takvih obzirnosti, znao je kako treba sa Zapadom. Lupeži se razumeju i onda kad se pozivaju na suprotstavljena idejna uverenja. Žrtve, izbegnute tokom okupacije biće višestruko naplaćene na Sremskom frontu i u godinama revolucionarnog terora. „Čiču” će, i pored zauzimanja pri spasavanju američkih pilota, proglasiti za saradnika okupatora. Znatan deo javnosti, na čelu sa beogradskom Televizijom, i danas se drži te jednom za svagda utvrđene ocene.

Postoji opšta istorija, i postoji u njoj, skromno pojedinačno iskustvo, razbijeno na prizore, lica, reči, susrete. Čuvajući ovce, čuo sam dva prigušena pucnja. Četnici su, kod zapisa Pod lipama, streljali nekakvog „komesara”. Došao ko zna otkuda i sačinio poduži spisak predviđenih za likvidaciju. Najpre je streljao Rusu i Matu, naše odomaćene Cigane. Video sam ih, s nosevima zabijenim u zemlju, u jarku između Kovačnice i Krečane. Od seljaka sam, posle, čuo da je komesar bio „opasna neka ustaša”.

Tražio sam, sa majkom, pečurke u urvini ispod Kamalja i natrapasmo na gomilu sveže raskopane zemlje. Iz jednog ugla je štrčala ispružena ženska ruka. Majka me požuri, da ne gledam, a otac nam objasni da su ono gestapovci streljali neku rodoljubivu aktivistkinju, pa su je loše zakopali. Zatim počeše stizati sanduci sa Sremskog fronta. Na svakoj drugoj kući crn barjak, majke i sestre rušne, očevi i braća se ne briju. Pobednici se ostrvili, gubitnici divljaju.

Jednog pijačnog dana videh, usred varošice, uz plot, čoveka kako sedi naslonjen na ogradu. Četnik Prskalo, govorilo se da ga neće metak, pa ga knojevci izneli da suzbiju sujeverje. Neki odmetnici su se držali do kraja Prvog petogodišnjeg plana. Onda počeše između sebe. U valjevskom kraju je oficir, pred postrojenom vojskom, čizmama izgazio staljinovu sliku. Mobilisani seljak, svedok događaja, nije verovao svojim očima. Mislio je: provokacija. Agent Kominterne je krenuo protiv vođe svetskog proletarijata, čiji su mu tenkovi prokrčili put do Belog dvora.

Godine 1950. išao sam, u Beogradu, u prvi razred ondašnje niže gimnazije. Jednog dana zastadoh pred izlogom „Prosvetine” knjižare na Terazijama. Pridruži mi se mlađi čovek, valjda srednjeg rasta; gledali smo naslove izloženih knjiga, neobraćajući pažnju jedan na drugog. Najednom, čovek povika „Živeo drug Tito” i sruši mi se kraj nogu. Pucanj nisam čuo, zaglušio ga je drekom, a odjek je progutala slepoočnica. Udarih u plač. Pritrčaše prolaznici, neko me upita da li mi je to otac. Leš odvukoše u prvi auto. Nesrećnik, valjda su ga sumnjičili da je ibeovac, pa se od klevete odbranio samoubistvom. Pitao sam, kasnije, Acu Konstantinovića poslovođu te knjižare, da li zna da mu se pred izlogom ubio čovek. Pojma nije imao. Novine o takvim stvarima nisu izveštavale. Vodeća rubrika je nosila nadnaslov „Protiv kleveta i dezinformacija”.

Leševa je, posle, bilo manje. Poslednji sam video na odsluženju vojnog roka, u Bileći. Jedan pitomac, iz Rijeke, obesio se, u osvit dana, na obali jezera. Nisu ga pustili na dvodnevno odsustvo za Novu godinu, pa se ispisao iz JNA. Rekao sam potporučniku da je Komanda kriva za njegovu smrt, i onda su me izbacili iz Škole rezervnih oficira zbog „nepoznavanja strojevog koraka”.

Godine 1961, u studentskoj menzi u Parizu, jedan mladić, očigledno iz Afrike, upita me odakle sam. Kad ču Jugoslavija, sa gađenjem promrmlja: „A, to je ona zemlja čiju vojsku i policiju plaća Amerika”. Mi o tome nismo mnogo razmišljali, neki smo se i ponosili. Tako će ići sve do proleća 1999, kad će Amerikanci doći da sravne sa zemljom ono što su godinama izgrađivali, i da nam ostave neokolonijalnu demokratiju u poniženoj i okrnjenoj državi, dok su nam njihovi obožavaoci prirode isporučili seme iz koga niču nejestivi, kao guma tvrdi, povrtarski plodovi. Inače, došli su na pripremljen teren: neki im i danas pljeskaju.

Niskoguzi je još početkom 1945. jasno odredio da prema Srbiji ne treba imati milosti, da je treba smatrati za okupiranu teritoriju. Seljačkom narodu je rečeno da više ne postoji. Nije se snašao u modernom dobu, nije našao zajednički jezik sa Zapadom, pa ga ni danas ne nalazi. Ideološka okupacija mu je oduzela sve čega se kao svetog nasleđa držao: monarhiju, svetosavsku veru, jezik, pismo, ukorenjenost u zemlji-hraniteljici. Nastade bežanija i raseljavanje. Pokušaj kolektivizacije omanu.

U leto 1952. videh, u Mladenovcu, grupu veseljaka praćenih ciganskim orkestrom. Slavili su ukidanje seljačkih radnih zadruga.
Ostade prazna pozornica stvorena za scenski prikaz Eliotove poeme. U prvi razred osnovne škole pošao sam ujesen 1944. Dva odeljenja, 78 đaka, danas ih ima dvoje ili troje. Udavače beže u varoš, prihvataju se bilo kakvog posla, dok neoženjeni četrdesetogodišnjaci, pred prodavnicom, natežu pivske flaše. Nije im ni do čega, čak ni do para. Kuda, kako, za kim da krenu?Evropa ih je otpisala, a ovde su se nagutali podvala i lažnih obećanja. Poništeni u svetu i u sebi.

Prošle godine je, u zemlji, umrlo ili se odselilo 136.000 duša. Priraštaj: 62.000. Manjak se nikakvom državnom politikom ne da nadoknaditi. Za to je potreban slepi nagon, vera u nadrazumni smisao postojanja. Ta vrsta nužnosti se ne može racionalno obrazlagati ni podsticati mudrim merama. Vitalni elan postoji, ili ga nema. Gde da ga nađemo? Crkva, iz pozadine teši; patrijarh Pavle i Đoković podsećaju nas da smo još živi. Svetski moćnik nam je oteo srednjovekovno gnezdo državnosti. Teško je disati, a mora se onako kako se može. Vlast se batrga, neki je optužuju za sve, a okupatoru ni ime da spomenu…

Da me metne ko za kralja, prekinuo bih odnose sa briselskom birokratijom; zabranio ulazak specijalnim izaslanicima; Lajčaku ne bih dao ni turističku vizu; načinio spisak nevladinih organizacija finansiranih iz inostranstva i nametnuo im debele poreze da narod i od njih vidi neku vajdu; zabranio bih sveopštu i neukusnu upotrebu anglicizama. Vladao bih tri ili četiri dana, a onda bi me podanici motkama oterali sa prestola. Lakše je životariti sa lažima nego umirati sa punom istinom. Ali bismo u ona tri dana bezumne vladavine, koračali visoko dignutih glava. Ličili bismo na ljude.

 

Autor Milovan Danojlić

 

Izvor Pečat, 22. jul 2022. 

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u