Milomir Stepić: Rusija ne sme pristati na parcijalni uspeh

Ključno je pitanje hoće li se Rusija zadovoljiti ograničenim dometima i parcijalnim uspehom u Ukrajini, ili će nastaviti da suštinski menja poredak koji je na izdisaju

Milomir Stepić je doktor nauka, profesor Univerziteta u Beogradu i naučni direktor Instituta za političke studije. U ekskluzivnom intervjuu specijalnom dopisniku međunarodne redakcije Savezne novinske agencije, govorio je o tome zašto su Rusiji potrebni sve srpske zemlje na Balkanu u jedinstvenoj državi, kako događaji u Ukrajini utiču na balkanske zemlje, zašto je zbog napredovanja Rusa na frontu na Balkanu cela atlantistička struktura posrnula, o ciljevima srpskog naroda u 21. veku, o mestu Srbije u geopolitici neoevroazijstva i o „NATO-pravoslavlju“.

Koliko je realan ulazak Srbije u EU ako se zbog toga od Beograda traži da prizna nezavisnost Kosova?
– Ni jedna država kojoj je stalo ne samo do suvereniteta, već i do ugleda, kredibiliteta i budućnosti njenih sledećih generacija, ne bi pristala da preda deo teritorije u zamenu za neku nadnacionalnu integraciju. Pri tome, Kosovo i Metohija su nemerljivo važna teritorija za Srbiju – od istorijskih, državotvornih i duhovnih, do geopolitičkih, resursnih i ekonomskih razloga. Tamo se nalazilo jezgro srednjovekovne srpske države, odigrala se odsudna bitka koja predstavlja osnovu nacionalnog identiteta i locirani su versko-kulturni reperi kao što su manastiri Dečani, Bogorodica Ljeviška, Pećka Patrijaršija, Gračanica i drugi. Tamo se nalaze pete svetske i treće evropske rezerve uglja lignita, koji će u sve većoj energetskoj krizi biti još vrednije, strateško prirodno bogatstvo. U stvari, srpski spoljnopolitički izbor nikada i nije trebalo da bude ulazak u EU jer Srbi tamo civilizacijski ne pripadaju. Još je S. Hantington napomenuo da je EU organizacija Zapadne civilizacije (kao i NATO), a Srbi pripadaju Pravoslavnoj civilizaciji. Zašto povlačiti taj šizofren potez i naći se u poziciji rastrzane, propale države? Primeri Bugarske i Rumunije, iz kojih stanovništvo masovno emigrira, su upozoravajući. Postaje očigledno da EU glumi da hoće da primi Srbiju, a Srbija glumi da hoće da uđe u EU.

Da li je moguće vratiti Kosovo i Metohiju pod stvarnu kontrolu Srbije, s obzirom da smo svedoci doslednog sprovođenja projekta Velike Albanije?
– Povratak Kosova i Metohije pod stvarnu kontrolu Srbije je ne samo moguć, nego i nužan, i to iz mnogo značajnijih geopolitičkih razloga nego što su samo regionalni, balkanski i srpski. Danas je odnos zemalja koje priznaju i onih koje ne priznaju nezavisnosti te lažne države pokazatelj, lakmus procesa multipolarizacije sveta, amerikanizma i antiamerikanizma, evroatlantizma i evroazijstva. Projekat stvaranja države Albanije pre više od jednog stoleća, kao i kasniji pokušaji stvaranja Velike Albanije, proističu iz interesa i neposrednih aktivnosti zapadnoevropskih i centralnoevropskih sila, uključujući danas i SAD, da oslabe i teritorijalno smanje balkanske pravoslavne zemlje, percepirajući ih kao uporišta za ruski pristup „toplim morima“. Tu je prva na udaru Srbija, koju tretiraju kao „malu Rusiju“, „balkansku Rusiju“, „konjovoca ruskih kozaka do toplih mora“… Ali, de facto su još više na meti Crna Gora i S. Makedonija, kojima je velikoalbanskim ekspanzionizmom ugrožen i sam opstanak. Pa čak i severozapadni deo Grčke! Sprečavanje međunarodnog priznanja secesije albanske nacionalne manjine u kosovsko-metohijskom delu Srbije, a time i stvaranja Velike Albanije, tj. očuvanje celovitosti Srbije, jeste ne samo srpsko-albansko pitanje, već stvar prestiža i odmeravanje snage velikih sila u naponu – Rusije i Kine, i onih koje su u odmakloj deklinističkoj fazi – SAD i EU.

Kako će događaji u Ukrajini, po vašem mišljenju, uticati na geopolitičku situaciju u regionu Balkana?
– Ukrajina je arena sudara divova, ona je mesto preloma istorije i obrta geopolitičke inercije, nova Kulikovska i Staljingradska bitka… Ne preterujem. Rusija ništa nije mogla da učini kako bi zasutavila transgresiju Zapada u bivšoj Jugoslaviji, ali sada mora i može. Srpsko iskustvo sa iživljavanjem Zapada joj je svakako pomoglo. Kao i njegovo „zaglavljivanje u balkanskom blatu“ više od tri decenije. Rezultati obračuna u Velikoj istočnoevropskoj ravnici biće, i već jesu, dalekosežni. Ruske operacije u Mariupolju, Hersonu, oko malenog crnomorskog Zmijskog ostrva i izgledan prodor prema Odesi i delti Dunava doprineli su da se shvati kako je sve to Balkanu veoma blizu i da geografski nije udaljenija Moskva od Vašingtona, kako je propaganda sa Zapada ubeđivala ovdašnje medijske zavisnike. Zbog ruskog napredovanja na frontu čitava atlantistička arhitektura Balkana se ljulja. Pojavila se sumnja i razočarenje u NATO i EU, naročito u novoprimljenim članicama. Nesigurnost izaziva paniku. Postavlja se ključno pitanje: hoće li se Rusija zadovoljiti ograničenim dometima i parcijalnim uspehom u delu ili celoj današnjoj Ukrajini, ili će nastaviti dalje, da suštinski menja unipolarni poredak koji je na izdisaju? Otvoreno se govori o „promenama granica Ukrajine“ i o „novim granicama Rusije“, a to znači da i granice silom nametnute na štetu srpskih zemalja i srpskih interesa u postjugoslovenskom delu Balkana – nisu nedodirljive. Kao što Ukrajina, pribaltičke, pa i neke druge republike bivšeg SSSR-a geopolitički i etno-civilizacijski funkcionišu kao anti-Rusija, analogno je bivšim jugoslovenskim republikama namenjena uloga anti-Srbije. Srbi se uzdaju u Rusiju da će tome učiniti kraj. Otuda tako snažna i masovna srpska podrška Rusiji, što ne sme da zanemari ni politička nomenklatura u Beogradu. Ipak, Srbi strahuju da Rusi ne upadnu u istu zamku pristanka na besplodne pregovore i podlegnu taktici kreni – stani – povuci se. Bila bi to neoprostiva kratkovidost.

Sergej Šojgu i Vladimir Putin (Foto: kremlin.ru)

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića nazivaju „malim Putinom na Balkanu“, jer vodi patriotsku i nezavisnu politiku. Vladimir Putin je najpopularniji političar u Srbiji. On je ruski car koji brani pravoslavnu veru i tradicionalne vrednosti. Šta su ciljevi Srbije i srpskog naroda u 21. veku i zašto srpski narod ne vidi sebe bez Rusije?
– Ne bih se bavio hvalospevima upućenim političarima. Njih danas „dižu u nebesa“, a sutra, kada više ne budu na vlasti, kritikuju i za ono za šta nisu krivi. Ima u politici Srbije i poteza koji nisu baš patriotski i nazavisni ili su to samo uslovno. Na primer, glasanje u Generalnoj skupštini UN za osudu Rusije povodom sukoba u Ukrajini može se i tako tumačiti. S druge strane, velika većina Srba u Putinu vidi simbola Rusije kao svog zaštitnika pred surovim naletom Zapada i od njegovog razobručenog unipolarnog ataka na sam srpski opstanak. A ciljeve Srbije u vremenu koje dolazi mnogi različito vide. Ima onih koji misle da učlanjenje u EU i NATO „rešava sve srpske probleme“.

Po mom sudu, to ne samo da ne rešava srpske probleme, nego je to izvor srpskih problema. Zapad je u protekle tri decenije sve učinio protiv srpskih interesa. Dakle, kratko i krajnje pojednostavljeno rečeno, srpski ciljevi u nastavku 21. veka su oslobođenje i ujedinjenje. Jer: veliki deo srpskih zemalja je pod okupacijom Zapada (prvenstveno Kosovo i Metohija); nekadašnja Republika Srpska Krajina nasilno je zauzeta i stradala 1995. slično kao u vreme ustaškog genocida tokom Drugog svetskog rata; Republika Srpska se silom drži u sastavu BiH, suočena sa muslimanskom/bošnjačkom hegemonijom i pretnjom nestanka; Crnu Goru – istorijsku srpsku državu – Zapad nastoji da instalira kao „srpsku Ukrajinu“; o antisrpskom delovanju titoističkih „instant-nacija“, kako ih je nazvao akademik Milorad Ekmečić, da i ne govorim. Srbi su svesni da sve ove nagomilane izazove ne mogu da reše sami, već samo ako se dogodi „povratak Rusije na Balkan“ i istiskivanje uticaja nenaklonjenih SAD, Velike Britanije, EU i njenih pojedinačnih članica.

U jednom od svojih intervjua izjavili ste da Rusija i Kina imaju ozbiljnu obavezu da ne dozvole da SAD uvuku Srbiju u crnu rupu. Šta, po Vašem mišljenju, može (ili treba) da uradi Rusija? I zašto je Srbija za Rusiju toliko važna kao Rusija za Srbiju?
– Budući da je geopolitički značaj Balkana za evropske i evroazijske, pa čak i za svetske poslove neprolazan, a da će se, po svoj prilici, vratiti vreme (neo)klasičnih interesnih sfera, Rusija bi morala da odredi svoju zonu uticaja. To će biti znak da ona ponovo postaje prava, kredibilna velika sila. A pouzdan oslonac tog njenog balkanskog geopolitičkog vektora može biti samo srpski činilac, ne samo zbog istovetnog slovensko-pravoslavnog, već i zbog sličnog geopolitičkog identiteta i analognih interesa. Svi ostali su posle rušenja Berlinskog zida pokazali prevrtljivost, nepouzdanost i otvorenu antirusku orijentaciju, dosledno u praksi razvijajući tezu Zapada o „malignom ruskom uticaju“ koji treba eliminisati po svaku cenu. Rumunija i Bugarska, Rusiji tako važne zbog izlaska na Crno more, u tome prednjače, prenebregavajući istorijski ruski doprinos njihovom nacionalnom oslobođenju, državnom konstituisanju i teritorijalnom proširenju. Srbi se nadaju da će Rusi sve to uzeti u obzir prilikom budućeg geopolitičkog preoblikovanja Balkana i da neće „kupovati“ savezništvo drugih na štetu Srba, tj. da će u formiranju „novog balkanskog subporetka“ srpski činilac biti „favorit“, a ostali „žrtvena jagnjad“ (kako bi to rekao A. Dugin).

Avioni nad Crvenim trgom za Dan pobede, Moskva, 9. maj 2019. (Foto: kremlin.ru)

Napomenuli ste da Rusiji nema dovoljno Srbije na Balkanu, a posebno Srbije sa amputiranim Kosovom – potrebne su joj sve srpske zemlje. Istovremeno, ruska diplomatija je doprinela odvajanju Crne Gore. Uprkos teškom koraku koji je ostvarila 1999. godine, (dolazak u Prištinu) kao rezultat toga, Rusija nije dobila svoj sektor i napustila je Kosovo. Kako Srbija doživljava takvu kratkovidost i nedoslednost ruske politike u regionu? Koliko je za Rusiju i Srbiju važno pridržavanje zajedničkog kursa kontinuiteta u spoljnoj politici?
Srbima je dugo trebalo da shvate da „misliti geopolitički“ nije samo akademska i konjunkturna stvar, niti puko naučno raspravljanje o smislu „oprostorenja političkog“, već egzistencijalno pitanje. Stoga se među Srbima već odavno razume da je Rusija tada bila slaba, iznutra političko-ekonomski nagrižena i napadnuta separatizmima. Ona nije bila u stanju da pobedi u Prvom čečenskom ratu, iako je Čečenija po površini 1.000 puta manja od Rusije. Uspela je to tek u Drugom čečenskom ratu, intervenišući neposredno posle okončanja agresije NATO-a na SRJ 1999. Povlačenje ruskih snaga sa Kosova i Metohije bilo je u kontekstu činjenice da ništa ne bi mogli da urade jer su Amerikaci imali glavnu reč, već bi se kod Srba samo kompromitovali.

Takođe, imali bi problem sa logistikom, a i tadašnje vlasti u Srbiji su bile potpuno i nekritički prozapadne. To je jedan od razloga zašto je Moskva zaigrala na kartu nezavisnosti Crne Gore (koja ima izlaz na more!), kada već na Srbiju u tadašnjoj političkoj konstelaciji nije mogla da računa. Sada se situacija iz korena promenila. Crna Gora je potpuno u rukama Zapada koji je uspeo da amortizuje čak i veličanstvenu „litijsku revoluciju“, Srbija i ukupan srpski činilac su ojačali, a Rusija postaje sve značajniji globalni „igrač“, sa očiglednim, mada još potpuno neprofilisanim interesima na Balkanu. Ako se složimo da joj je srpski činilac najpouzdaniji regionalni saveznik, onda bi Rusija trebalo da učini da on bude što snažniji i teritorijalno prostraniji. Oslanjanje samo na Srbiju u sadašnjim granicama, uključujući i Kosovo i Metohiju, kao i na sputanu Republiku Srpsku – nije dovoljno i geopolitički efikasno. Potrebno je ujedinjenje srpskih zemalja u integralnu srpsku državu i tek to će garantovati miran, stabilan i neatlantistički, već neoevroazijski Balkan.

Napisali ste knjigu o geopolitici neoevroazijstva. U Rusiji je pojam evroazijstva povezan, pre svega, sa imenom Dugina, sa kojim se Vi dobro poznajete. Dugin radi u dubokom uverenju o posebnosti sudbine Rusije u svetu i istorijskoj konfrontaciji Rusije i Zapada. Kakvo mesto Srbija zauzima u geopolitici neoevroazijstva?
Dugin je vodeći, ali ne i jedini zagovornik neoevroazijstva. Ima brojne sledbenike ne samo u Rusiji i ostalim postsovjetskim republikama (posebno u Kazahstanu), već i u EU i širom sveta. Na Zapadu su konsternirani činjenicom da se znatan deo te koncepcije sprovodi u praksi, naročito ona Duginova teza da „gasovodima treba dati status najznačajnijeg geopolitičkog instrumenta“. Stoga često preteruju, pa kažu: „Putin? To je Dugin“. Uostalom, i kineska „svilena koncepcija“, tj. inicijativa „Jedan pojas, jedan put“ jeste jedna od varijanti neoevroazijstva, zar ne? Neoevroazijstvo, u stvari, jeste savremena razrada klasičnog evroazijstva od pre stotinak godina. Ono predstavlja sveobuhvatan pogled na svet, dijametralno drugačiji od onog vesternističkog koji je svima, pa i Rusima, agresivno nametnut. Ima svoju geopolitičku dimenziju koja je u osnovi kontinentalistička, telurokratska, i potpuno je suprotna talasokratskom atlantizmu.

Profesor dr Aleksandar Dugin tokom predavanja na Univerzitetu odbrane u Beogradu, 22. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)
Profesor dr Aleksandar Dugin tokom predavanja na Univerzitetu odbrane u Beogradu, 22. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)

Neoevroazijstvo podrazumeva Rusiju kao nešto posebno, autentičnu civilizaciju, poseban kontinent, silu po sebi i pijemontističko jezgro oko koga će se okupiti čitavo mega-kopno Evroazije. Prema njegovim postulatima, američko prisustvo i kontrola Evroazije posredstvom upravljanja Rimland-om koji je opkoljava, kenanistički „obuzdava“ i „davi“ strategijom ankonde, neprirodno je i treba ga okončati potiskivanjem SAD na zapadnu hemisferu. Iz toga bi, geopolitički logično, proistekao kraj unipolranosti i izgradnja multipolarnog sveta koga bi činile četiri meridijanski izdužene zone podeljene na brojne velikih prostora. U tome bi značajno mesto trebalo da imaju Srbija i ostale srpske zemlje kao telurokratsko središte Balkana. (Neo)evroazijska koncepcija zaista izgleda logično i prijemčivo. Zar jedna sila van Evroazije (SAD) treba da vlada Evroazijom, koja je najmnogoljudnija, resursima najbogatija i gde se nalaze središta starih i brojne nove civilizacije? Da li tako velike evroazijske sile kao što su Kina, Rusija, Indija, Iran, Nemačka… treba da budu u podređenom položaju prema SAD? U atlantistički blok su uvučene Nemačka, Turska, Mađarska, Rumunija, Bugarska i mnoge druge zemlje, a njihov identitet prvenstveno je evroazijski. Geograf i vodeći balkanolog Jovan Cvijić isticao je da Balkan ima evroazijske osobine.

Rezultati sabora u Ferari značajno su uticali na formiranje moskovske Rusije kao države: tada je vizantijski car, čuvar pravoslavlja, izdao čistotu vere zaključivši uniju i potčinivši se vlasti pape. Rusija, kao i pre 500 godina, misli o sebi kao o svojevrsnom kivotu za sve pravoslavne. Može li zajedništvo religije biti prava tačka okupljanja ljudi u savremenom svetu?
Religija je osnova identiteta pojedinca, porodice, naroda. Većina teoretičara na religijama zasniva različitost civilizacija. Pominjani S. Hantington smatrao je da će civilizacije u postbipolarnom periodu biti temelj preoblikovanja svetskog poretka, ali i sukoba duž njihovih kontaktnih zona – prvenstveno Islamske civilizacije prema ostalima („Islam ima krvave granice“). Stvarnost je u velikoj meri potvrdila njegove stavove (paradigmatičan primer je bivša Jugoslavija), ali delimično i demantovala kao što je to u Ukrajini, gde se međusobno sukobe pravoslavci, a s jedne strane sarađuju muslimanski Čečeni i pravoslavni Rusi, te s druge strane se zajedno bore pravoslavni Ukrajinci i muslimanski Albanci „psi rata“ sa Kosova i Metohije.

Posle kraha ideologija, naročito onih totalitarnih, kao i kompromitovanja demokratije evro-američkog tipa i krize rimokatoličanstva i protestantizma, u našem delu Planete autentično pravoslavlje doživljava renesansu. U prvom redu, u „ruskom i srpskom svetu“. Sve više ljudi u njemu traži izlaz i prepoznaje put spasenja. Ali, Zapad je u pravoslavlju video opasnost i otvoreno mu preti – kako briselski političari, tako i NATO-generali. Stoga nastoji da ga razjedini, pocepa i neke njegove fragmente podredi sebi. Već se ustalio termin „NATO-pravoslavlje“, koji se odnosi prvenstveno na slučaj onog istanbulskog, sa Fanara, ali i druge. Ruska i Srpska pravoslavna crkva tu imaju bolna iskustva, pa i ona najnovija sa ukrajinskim i makedonskim primerima.

Sa stanovišta geopolitike, Jugoslavija je pripadala civilizaciji mora, a današnja Srbija – civilizaciji kopna. Da li je to tačno i da li utiče na politiku Beograda danas?
Jugoslovenska država, stvorena 1918. i restaurisana na drugačijim ideološkim osnovama 1945, bila je tvorevina u geopolitičkom interesu Zapada, tj. civilizacije mora, koju pominjete. Ona je bila važna karika u antiruskom/antisovjetskom (i antigermanskom) –  što znači i antitelurokratskom – „Sanitarnom kordonu“ između dva svetska rata, a u Hladnom ratu deo pojasa Rimland-a (i to u njegovom najužem, najdelikatnijem delu), koji je opkoljavao ruski/sovjetski Heartland. Stoga su njome dominirali rimokatolički, prozapadni, talasokratski Hrvati i Slovenci, a Srbi bili marginalizovani. Kada je ta funkcija Jugoslavije okončana, isti oni koji su je stvarali su je i raskomadali, i to duž titoističkih, nekonsekventnih republičkih granica.

Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembar 1943. (Foto: Wikimedia/Digital Library of Slovenia, S3SWK8OI)

Srpski činilac danas ima telurokratski, kontinentalistički geopolitički identitet, budući da je onaj talasokratski zadržao samo u rudimentarnom obliku zbog viševekovnog, sistematskog potiskivanja od mora. To se jasno videlo i tokom sukoba za jugoslovensko nasleđe u poslednjoj deceniji 20. veka, a bilo je očigldno u vašingtonsko-briselskoj kreaciji otcepljenja Crne Gore, čime je Srbiji baražiran pristup Jadranu. Dakle, tačno je da današnja Srbija, odnosno veći deo srpskih zemalja, mahom pripadaju civilizaciji kopna. To ih čini kompatibilnim sa ruskim geopolitičkim identitetom i interesima, te za Zapad stalnom sumnjivim „remetilačkim faktorom“.

 

Integralna verzija intervjua čiji prevod je objavljen na sajtu Federalьnoe agentstvo novosteй (FAN)

 

Naslovna fotografija: Pres centar UNS

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u