S. Reljić: Leto raspada evropske truleži

Krug se zatvara. Princ Salman nit je prvi niti poslednji koji će se „pesnicama” rukovati sa američkim predsednikom. Došlo takvo vreme

Da je Čarli Čaplin živ i da ima Holivuda koji bi mu dozvolio da snima svoje filmove o stanju u svetu – „scene iz Džede” iz sredini jula uzimale bi se kao izuzetna umetnička obrada stvarnosti.

Čitav svet bi se smejao, ali i znao da iza svega postoje ozbiljni ljudi i ozbiljne institucije. Ali, ovo je vreme u kome nema takvih umetnika i svi gledamo kako se svetska realnost „igra” pred nama a očekuje se da mi verujemo da je ono što gledamo – humor i satira. Jer, ti smešni, rade iza scene…

Svet se brzo menja. Mnogo brže nego što bi oni koji su do juče monopolno vladali svetom želeli. Nije se Džo Bajden ni odmorio od duga puta po Bliskom istoku kad je stigla vest da se mladi prestolonaslednik Mohamed bin Salman (36), koji u stvari vlada kraljevstvom, čuo sa Vladimirom Putinom. Comedia del’ arte… Da, liči na tako šta, ali komedija definitivno nije.

Amerikanci su još uvek analizirali kako se princ Salman, koji inače stvarno vlada državom, rukovao s dobrim Bajdenom – pesnicama, i šta to znači. Rečeno je da je to zbog korone. Ali, kad je Bajden stigao do svog parnjaka – starog kralja Salmana ibn Abdulaziz al-Sauda (86) – rukovali su se baš onako kako je to nekad bivalo kad su se u Džedi ili Vašingtonu susretali vladari „prijateljskih zemalja u prisustvu novinara”. Rukovanje!? Ma, dajte! Nećemo valjda o najozbiljnim stvarima govoriti na nivou dosetki na socijalnim mrežama.

Ali, evo, i Amerikanaci su odmah shvatili da tu nešto ne valja. I to: baš ne valja. Izdavač Vašington posta Fred Rajan je pozdrav sa prestolonaslednikom nazvao „sramotnim”, a njegov kolumnista Džoš Rogan je na CiEnEn-u klimao glavom: „Slažem se, bio je to sramotan trenutak za vladu SAD!” Propagandni pad u igri koja nadilazi bilateralne odnose. „Pobeda Mohameda bin Salmana”, konstatovao je novinar-profesionalac.

Političari su morali da problem bar lokalizuju: „Ako nam je ikad trebao vizuelni podsetnik za uticaj autokrata bogatih naftom na američku politiku na Bliskom istoku, dobili smo ga danas”, tvitovao je interventno predsedavajući američkog Odbora za tajne službe Adam Šif. „Pozdrav pesnicama govori više od hiljadu reči”, reče ovaj demokrata, a mora da je udarao šakom o sto kad je autokrata/sultan razgovarao sa „ruskim carom” ko zna o čemu.

Usput rečeno, potom je objavljeno da je Džo Bajden dobio koronu! Od Salmana nije, možda u Izraelu odakle je doleteo u saudijsko kraljevstvo. Jer, u izraelskoj državi procenat vakcinisanih je među najvećim u svetu. Ali i obolelih. A nije više ni važno. Koga briga za koronu, dok se svet ovako razlama.

Protokoli znaju biti tako dosadni za posmatrače, ali u ovom slučaju – kad su se čuli zdravi Putin i neucenjivi mladi saudijski princ – ne postoji taj rizik. Putin i ibn Salman su „razgovarali o situaciji na globalnom tržištu nafte” i pozdravili „visok nivo prijateljskih bilateralnih odnosa dve nacije i njihove saradnje u okviru OPEK-plus”.

A sve to tako dok Volstrit džurnal objavljuje da su „odnosi Vašingtona i Rijada na istorijski niskom nivou” a „neprijateljstvo između predsednika SAD Džoa Bajdena i bin Salmana – važan faktor u hlađenju odnosa”. Kad bi se tako veliki problemi mogli svesti na lične odnose, oni i ne bi bili problemi nego incidenti.

Ne uzimati ozbiljno poruke i činjenja Zapada postaje normalnost u svetu u kome živimo. Evo nas u našem susedstvu, zemlji koja je 2018. pristala da se zove Severna Makedonija, pa joj bi javljeno da je „put ka EU otvoren”. Ali, briselski činovnik koji je to objavio nije pitao Bugare. Mislio je da i ne treba. Koga briga za Bugare u srcu Evropske unije, mislili su i u Skoplju. Međutim, kad puta za EU, u stvari i nema, Bugari mogu da se razmašu kao nikad.

A da se nisu javili, neko iz Brisela bi morao da se čudi, šta im je, da l’ su normalni. Jer, opštepoznato je da Bugari na sav glas ne priznaju ni jezik, ni istoriju, a ako baš hoćete – mada za to još nije trenutak – ni makedonsku naciju, ni aktuelnu državu. Formalno se mora, ali budućnost nešto nosi.

U briselskom foliranju – proklamacije neusklađene i sa vlastima a tek sa narodima Unije – Makedonija (da ne zaboravimo Severna) je samo neoriginalna lego-kockica koja nema svoje mesto u liku ali nije vreme za bacanje. Neka je. Ima dana. To, naravno, ne znači da briselski birokrata može dozvoliti skopskim birokratama da se ponašaju logično. I u skadu sa realnošću. Tako su parlament i vlada, protivno narodnom rasploženju, podržali „francuski predlog”, što je maska za bugarske zahteve.

Ali, javlja ovih dana jedan iskreni evrofil iz Skoplja, „Brisel se nadao da će otpočinjanjem pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom pokazati svoju posvećenost zemljama Zapadnog Balkana i poboljšati svoj imidž i istovremeno smanjiti uticaj Rusije”, međutim đavo je odneo šalu i: „Rezultat je dramatičan porast antievropskih osećanja u Severnoj Makedoniji i povećanje popularnosti proruske stranke u zemlji.”

Proruskih stranaka u evrofilskim narativima do juče nije ni bilo (bio je to „maligni uticaj Rusije”), ali u zapadnoevropskom strahu su velike oči. Brisel će, naravno, odgovoriti pretnjama i opomenama, kao što svaki čas sikću na činjenicu da je podrška EU u Srbiji ispod svake evropoželjne razine.

Ovih dana je u Beograd banuo neki nadobudni bilmez iz nemačke CDU i obećao – samo da se uvedu sankcije Rusiji – šargarepu. Kancelar Šolc je mahao samo batinom, a ovaj dobri čovek, koji o svemu odlučuje koliko pisac ovih redova, neće žaliti da nam zatvori usta nekavom šargarepom, kakvom god. Ne bi žalio i kad ne bi bilo nikakve šargarepe, jer kad si Nemac – ne moraš da ispunjavaš obećanja koja ispljuneš na Zapadnom Balkanu.

Zapadna arogancija sve više poprima razmere cirkuskih trikova. Pošto se sve urušava, oni počinju da veruju da mi i ne znamo da je vađenje zeca iz šešira opsena koja se ne jede, a posebno – oni ne veruju da je iko, ikad i igde držao do ljudskog dostojanstva, imao pred sobom kao obavezu nekakav moral, znao za neke principe.

Od svih nas koji ovde na divljem Zapadnom Balkanu očekujemo nekakvo „pravedno rešenje” od imperijalističke Amerike i slušamo kako naši političari njihova činjenja označavaju kao „prijateljska”, najsmešniji su, ipak, Bošnjaci. Prvo, imperijalistička Amerika, njena „duboka država” koja nastoji da bude „jedinstvena svetska vlada”, nema na umu ni dobrobit Amerikanaca. Ne da oni to neće, prosto ne umeju tako da misle. Ne mogu. A onda, biti „pametan” i neke njihove poteze koji u nekom trenutku idu tebi u korist, razumevati kao „probošnjačku” (iza „pro” možete staviti oznaku bilo kojeg naroda) politiku, e to je odsustvo veze sa stvarnošću.

Decenijama se u Sarajevu slavi, podržava i snažno gura antisrpska politika Visokog predstavnika UN. Godinama se sa mirom pravednika podržava takva politika protiv bosanskih Hrvata. Ali, kucnuo je čas… Visoki predstavnik Kristijan Šmit, koji je u stvarnosti nelegalno izabran, sprema u samozatajnosti, kao neki monah, neke izmene Izbornog zakona a po kojima će se Hrvatima dati da imaju svog predstavnika… I, naravno, on će to grubo nametati – kao, recimo, Incko svoj, u samozatajnosti, skrpljen Zakon o zabrani genocida ili tako nekako – jer postoje „Bonske ovlasti”.

Evo, profesor međunarodnih odnosa sa Sarajevskog univerziteta poziva na – narodni ustanak! Dobro jutro, Hadžidediću Zlatko! Hrabar je i razuman zahtev za „prekid svih odnosa sa Evropskom unijom i proterivanje njihovih diplomata”. Jeste, profesore: „To bi uradila svaka suverena država! Ali, eto, mi to nismo još od Lisabonske konferencije.” I, naravno, razumevaju se kao čist vapaj poslednji ostaci naivnog verovanja o „izuzetnosti Bošnjaka” u zapadnjačkom loncu: „Možda i neke zemlje EU promene politiku ili se angažuje SAD, ali…”

Da, to je ono „što svaku devojku kvari”! Ali, dodaje ljuti profesor koji je do juče više držao do autoriteta razumevanja „evropskog puta” nego do evropskog razumevanja Bošnjaka (i svih „novih Evropljana” i Zapadnobalkanaca posebno) kao talašike iz đubrovnika, ali „sve je to malo vjerovatno u ovim okolnostima”. Sve je to, jedini njihov stav od početka! A „ove okolnosti” – bilo je samo pitanje dana kada će doći.

Da tragikomedija bude kompletna, niko normalan se ne bi iznenadio da Šmit, ljutog profesora i sve ljute Bošnjake označi kao pro-Putinove agente i zapreti kako će po Bonskim ovlašćnjeima strogo sankcionisati „antiukrajinsko delovanja” „u ovim okolnostima”.

Kad je Mario Dragi „u ovim okolnostima” morao da podnese ostavku na mesto premijera – američki analitičari su razumeli da će to „iz korena promeniti stav Italije prema Rusiji i ukrajinskom ratu. To će se dogoditi čak i ako desnica (najjača partija je Liga Matea Salvinija) ne odnese ubedljiv trijumf na predstojećim izborima”.

Analitičar Nešnel interesa podseća da je Salvini nosio majicu sa Putinovim likom i govorio o njemu kao „jednim od najvećih državnika sveta”; predsednica stranke Braća Italije Đorđa Meloni smatra ruskog predsednika zaštitnikom „evropskih vrednosti i hrišćanskog identiteta”; a Silvio Berluskoni je stari prijatelj Putinov. „Naravno, ovo ne znači da će sledeća italijanska vlada zdušno podržati Putinovu Rusiju… Ali će italijanska desnica voditi politiku koja slabi jedinstvo Zapada protiv Rusije.”

Očigledan je proces… Krug se zatvara. Princ Salman nit je prvi niti poslednji koji će se „pesnicama” rukovati sa američkim predsednikom. Došlo takvo vreme.

Iranci sede s Turcima, a Saudijci prate. Sve tri te države bi dosad imale šta da kažu jedna drugoj – i to tako oštro da bi se morala vaditi sablja iz korica, ali sve tri se javljaju BRIKS-u (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) koji će dobiti nove saveznike, što se američkom predsedniku svakako neće dopasti. „Stare” imperije imaju malo razumevanja za nasilništvo američkih imperijalista. Dosad su morale da trpe, sad mogu da idu svojim putem. Optimistično je, što je u leto 2022, to postalo činjenica razumljiva i na Zapadnom Balkanu.

Kad stari Čaplin nije prihvatio da se odrekne svojih socijalističkih uverenja jedino rešenje u „demokratskoj Americi” je bilo – izgnanstvo u Evropu. Otad u Holivudu više nema onih filmova koji imaju živu vezu sa neželjenom realnošću. Čak se u jednom trenu poverovalo kako izmišljena stvarnost može zameniti – realnost. Ali, ne može. Bogu fala, ne može!

 

Autor Slobodan Reljić

 

Izvor Sve o Srpskoj, 24. jul 2022.

 

Naslovna fotografija: Bandar Algaloud/Reuters

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u