N. Kecmanović: Kako čitati Johana Satlera

Izjava šefa delegacije EU za BiH u Potočarima da „nema pomirenja posle genocida” izazvala je buru negodovanja u Banjaluci i jednako toliko oduševljenje u Sarajevu

Izjava šefa delegacije EU za BiH u Potočarima da „nema pomirenja posle genocida” izazvala je buru negodovanja u Banjaluci i jednako toliko oduševljenje u Sarajevu. Čini se da su Johana Satlera na obe strane pogrešno shvatili i da bi pozitivne i negativne reakcije trebalo da budu obrnuto raspoređene. Genocidom se, doduše, može nazvati masovni zločin koji nije genocid, kao što se može ne nazvati ono što jeste genocid. Pravi primer za ovo drugo je, recimo, Jasenovac sa stotinama hiljada svirepo usmrćenih Srba, milion Srba koji su stradali u Velikom rata protiv bečke carevine, za koju su vojevali i Hrvati u muslimani. Ovi potonji, opet, tvrde da su preživeli „12 genocida” (?!), mahom od Srba. No, posle uzajamnih masovnih zločina u višekratnim obračunima, šta bi, po Satleru, trebalo da bude zaključak?

Ako, kako kaže, pomirenja nema, onda valjda nije moguća ni jedinstvena država, sem protektorat kome su dani izbrojani već činjenicom da je ukinut protektor oličen u visokom predstavniku. Ispada da bi BiH u najboljem slučaju bila moguća samo kao neka vrsta konfederacije, konsocijacije ili unije unutar koje će RS, HB i BB biti minimalno povezane i funkcionisati u nekoj vrsti antagonističke koegzistencije, a narodi samokontrolisati uzajamna zlopamćenja. To ubuduće može da vodi ka približavanju ili ka udaljavanju do mirnog razlaza. Niko ne može da kaže da su se Srbi i Bošnjaci poslednjih decenija približavali ili da ospori da su se rapidno udaljavali. A kako i ne bi, kada se Bošnjaci oduševljavaju Satlerovom tezom da pomirenja ne može biti.

Ako se iko trudio da dođe do pomirenja Srbije i BiH, što realno znači između Srbije i bošnjačkih kantona u BiH, onda je taj Vučić. Pomoć Srbima u Federaciji, brašno za Goražde, vakcine za sve, auto-put Beograd–Sarajevo, te diskretan prigovor Dodiku da zaoštrava. Onomad im je, međutim, uz podsećanja na svojevremeno kamenovanje u Potočarima i šovinističke izjave na ovogodišnjoj komemoraciji, u jasnim naznakama i aluzijama, spomenuo „da se spremaju za drugo poluvreme rata”, „magičnu reč” (genocid) koju hoće da čuju da bi mogli da ukinu Srpsku i „da bi od Srbije dobili kompenzacije” (ratne reparacije).

Vučićeve poruke muslimanskom Sarajevu bile su jednako otvorene i direktne, kao što je bio i njegov odgovor na zaključke Evropskog parlamenta da Srbija treba da prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji: „Ne samo da odbijamo nego nećemo ni razmatrati!” Ova dva Vučićeva odlučna istupa prema prvom komšiluku i prema EU povezani su činjenicom da bošnjački kantoni u BiH i atlantisti od Berlina do Vašingtona duvaju u istu antisrpsku tikvu. Na suprotnoj strani su svi oni koji više ne moraju da trpe dominaciju jedine supersile u opadanju.

U kolektivnoj memoriji azijskih, afričkih, južnoameričkim zemalja ostale su turobne uspomene na zapadnoevropski kolonijalizam i američki neokolonijalizam, ali i na sovjetsku podršku narodnooslobodilačkim pokretima. Bajdenu se više ne odazivaju iz Latinske Amerike. Turneja po Bliskom istoku zapela mu je već na prvoj i najvažnijoj stanici u Rijadu. Postoje tu i energetski interesi (gas i nafta), ali i pridruživanje već viđenim pobednicima u globalnom odmeravanju snaga.

Bošnjaci su, međutim, jedini muslimani u svetu koji su na strani kolektivnog Zapada, a protiv Rusije. Nema više „kud svi Turci, tu i mali Mujo”, nego za svojom „tvrdom bosanskom glavom”, i opet na pogrešnoj strani istorije. Aslan Kadirov je uz Putina u prvim redovima specijalne operacije u Ukrajini. Arapi ne pristaju na sankcije protiv Rusije. Erdogan je bliži Putinu nego SAD i EU. Jedino još bosanski muslimani šalju apele imperiji na zalasku i vodećoj evropskoj ekonomskoj sili pred suicidom. Baš kao što su se nekoć uzdali u povratak umirućeg „bolesnika na Bosforu”, zaklinjali se na vernost caru Franji, i pošto su postali Pavelićevo hrvatsko cveće žalili se Himleru.

Sada su opet nepokolebljivo uz Brisel, iako nisu ni u EU ni u NATO-u. Šolcu i Makronu se drma stolica zbog bumeranga sankcija Rusiji, Džonson i Dragi su već pali s nje, ali Izetbegović je „postojan kano klisurina”. Dok Evropljani kupuju zalihe hrane i džempere. Najevropljanin Bakir veli dok su džamije pune, za Bosnu nema zime. Sebe nazivaju „evropski muslimani” dok ih stari islamofobni Evropljani, ne baš bez razloga (mudžahedini, vehabije, isisovci i ostale paradžematlije van kontrole države i IVZ) tretiraju kao potencijalne islamske teroriste.

Zluradi vele da će Bosnu primiti u EU odmah nakon Turske, koja je posle 60 godina čekanja odustala, te od večitog kandidata postala nezgodan partner. Ali svejedno, još u ratnom Sarajevu Anri Bernar Levi ih je ubedio da će već prvog dana mira biti ekspresno primljeni u EU i oni i dan danas veruju da samo što nisu. Ništa im ne vrede primeri Bugarske, Rumunije, Moldavije ili Ukrajine da oni primaju kad hoće i da status kandidata, poglavlja, klasteri nemaju veze s tim, a ponajmanje sa odanošću evropejstvu.

„Ima nečeg tragično infantilnog u istočnoevropskom doživljaju sebe i svog mesta u Evropi. Istok Evrope, njegov najveći deo, odbija da odraste i da se emancipuje, tražeći staratelja na koga će preneti odgovornost za sopstveni život i sudbinu sopstvene nacije. Čini se i da nema tog poniženja koje se ne može otrpeti kako bi se sačuvala iluzija o budućem, skorom članstvu”, piše N. Katić u „Politici”, kao da je pre svih ostalih mislio na Bošnjake.

Bošnjačka politika pati i od hroničnog anahronizma. „Zakasnili da budu narod, preuranili da budu nacija”, upozorio je Esad Ćimić još prilikom priznanja nacije. Pre nego što su i završili nacionalno formiranje hoće celu BiH kao ekskluzivno svoju unitarnu državu protiv volje dva starija domicilna naroda na 75 odsto teritorije. „Iz sarajevske kasabe, gde pogled u retke vedre dane dopire do vrhova okolnih planina, a u česte maglovite dane tek do poslednjih ćeramida na niskim čaršijskim krovovima, nije se videlo da se svet promenio”, napisao je Andrić, a Meša, opet, s iskrenom empatijom: „Zastali su u vremenu, nastoje da ga zaustave.”

Vučić je rekao i da uprkos svemu valja raditi na približavanju s Bošnjacima, ali to je zvučalo jednako optimistički kao i „zaklinjanje da s evropskog puta ne skrećemo”. Dodik je pak, pošto poduže i izbliže pokušava da se s njima dogovori o ravnopravnoj saradnji ili mirnom razlazu, izgubio nadu da će Bošnjaci „doći tobe” i upitati se „ko nas zavadi”. A kako i bi kada šef delegacije EU u BiH fotografije pobijenih Srba izložene na putu ka Potočarima smatra „provokacijom”. No, možda je Satler opet krivo shvaćen, jer i treba da provociraju nečistu savest nekažnjenih bošnjačkih zločinaca i njihovih evropskih zaštitnika.

 

Autor Nenad Kecmanović

 

Izvor Politika, 26. jul 2022. 

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/F. Demir

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u