Zao duh rasizma i kolektivni Zapad

Zašto kolektivni Zapad rat sa Rusijom predstavlja kao konfrontaciju između, u moralnom smislu, dobra i zla, a u političkom smislu kao konfrontaciju između demokratije i autokratije?

Brojne i u istoriji nezapamćene kaznene mere koje kolektivni Zapad primenjuje u hibridnom ratu protiv Rusije u svim oblastima, od ekonomije do kulture, opravdavaju se tezom da Rusija predstavlja pretnju postojećem globalnom poretku koji je zasnovan na univerzalim vrednostima i pravilima. Da bi ostrakovao Rusiju iz tzv. međunarodne zajednice, kolektivnom Zapadu je preko potrebno da svoj rat protiv Rusije i svoje interese u tom ratu predstavi kao univerzalne. Zato je nemački kancelar Olaf Šolc sa tek završenog samita država članica G7 u Garmiš-Partenkirhenu poručio „da ne smemo da uđemo u zamku koju Putin postavlja tvrdeći da je svet podeljen na globalni Zapad – G7 i njegove prijatelje na severu i sve ostale“. U cilju prikrivanja prave prirode rata s Rusijom, kolektivni Zapad predstavlja taj rat kao konfrontaciju u moralnom smislu dobra i zla, a u političkom smislu demokratije i autokratije.

Vrednosno targetiranje

Vrednosno targetiranje Rusije namenjeno je pre svega zapadnom javnom mnjenju, jer pomoću njega politički establišment želi da obnovi kakvu-takvu unutrašnju koheziju u duboko podeljenim zapadnim društvima, koja su nakon dugog procesa destrukcije ostala bez ikakvog zajedništva i identiteta. S tim u vezi treba se prisetiti reči dobrog poznavaoca evropske istorije, Hagena Šulcea, kako je „Evropa uvek mogla biti zajedno protiv nečeg i nikada zajedno za nešto“. „Ona je“, objašnjava ovaj nemački istoričar, „postizala jedinstvo pre svega kada se radilo o odbrani od zajedničke stvarne ili izmišljene opasnosti“. Pri tom Šulce kao primer navodi kako se „Evropa isto tako zaklinjala na jedinstvo i za vreme kineskog bokserskog ustanka 1900, kada se činilo da se obistinjuju vizije straha od ‘žute opasnosti’ i kada se za njegovo gušenje, samo četrnaest godina pre Prvog svetskog rata, ipak mogao sastaviti sveevropski ekspedicioni korpus.“

Upravo strah od „žute opasnosti“ i gušenje hiljadama kilometara udaljenog Bokserskog ustanka pokazuje da je osnovni arhetipski motiv za mobilizaciju zapadanih nacija ideja o suprematiji germansko-romanske civilizacije i ekskluzivnosti njenih interesa. Ta ideja je postala vodeća u zapadnoj društvenoj nauci od kada je Hegel stvorio teoriju o vodećim narodima koji u pojedinim epohama manifestuju svetski duh (Weltgeist).

Mobilizacija naroda germansko-romanske civilizacije motivisana strahom od drugog i uverenjem o sopstvenoj izabranosti došla je do izražaja u krstaškim i Napoleonovim ratovima, kao i u Krimskom ratu, ali ništa manje i u vrtoglavom međuratnom privrednom i vojnom usponu Hitlerovog Trećeg Rajha, koji je na Zapadu pravdan rusofobijom zamaskiranom u antiboljševizam. Da su Evropljani Hitlera smatrali svojim priznao je posle Drugog svetskog rata na talasima „Slobodne Evrope“ čuveni britanski istoričar Arnold Tojnbi. S uverenjem da je u 20. veku „čitav svet vezan u jedno pozapadnjačeno društvo“, Tojnbi je primetio kako bi iz ugla ljudi sa Zapada „rat protiv Staljinove Rusije bio takođe bratoubilački, ali manje bratoubilački možemo reći, nego rat sa Hitlerom“.

Pogubna zabluda

Polazeći od teze o suprematiji germansko-romanske civilizacije, zapadne nacije su kolonijalnu ekspanziju uvek predstavljale kao civilizatorsku misiju širenja tobožnjih opštečovečanskih vrednosti. Imajući to u vidu, Nikolaj Danilevski je šezdesetih godina 19. veka upozoravao kako je „samo lažno shvatanje, neusklađeno s istinskim principima naučno-prirodne sistematizacije pojava opšteg toka istorije… moglo dovesti do mešanja pojmova posebne evropske ili germansko-romanske civilizacije s opštečovečanskom“. Takvo pogrešno shvatanje iznedrilo je u ruskom društvu, rečju Danilevskog, „pogubnu zabludu poznatu pod nazivom zapadnjaštvo,“ čiji pobornici dodeljuju Rusiji i Slovenstvu „ništavnu istorijsku ulogu imitatora Evrope“. Stanovište bezalternativne vesternizacije nalaže, veli Danilevski, „da svi evropski interesi treba da postanu ruski“, a „ako smo već Evropa, možemo svakako biti nesaglasni pojedinačno s Nemačkom, Francuskom, Engleskom, Italijom; ali sa Evropom, tj. sa samim sobom, treba bezuslovno biti saglasan, treba se odreći svega što Evropa, cela Evropa, jednodušno smatra nesaglasnim sa planovima i interesima, treba biti savestan i dosledno ispunjavati obaveze prihvaćenog zvanja“.

Nikolaj Danilevski (Foto: Wikimedia/hrono.ru)

Danilevski kao da ispisuje istoriju odnosa Rusije sa Evropom devedesetih godina prošlog veka i s početka prvog Putinovog mandata, kada tvrdi kako Evropi sve to nije dovoljno, jer se pokazuje da Rusiju „Evropa nažalost ne može pretvoriti u tabula rasa“, stoga Rusija postaje „prepreka razvitku prave opštečovečanske, tj. evropske ili germansko-romanske civilizacije“. Zato što bi evropska civilizacija, shvaćena kao opštečovečanska, kako jetko, ali istinito primećuje Danilevski, „neizmerno dobila ako bi – umesto slovenskog carstva i slovenskog naroda koji sada zauzimaju Rusiju – tu bio prazan prostor po kome bi lutali nekakvi divljaci, kao u Sjedinjenim Državama ili Kanadi, pre nego što su ih Evropljani otkrili“. Kada se sve to zna onda, zaključuje Danilevski, „postaje shvatljivo saosećanje i težnja (Zapada) ka svemu što je naklonjeno slabljenju ruske osnove na periferiji Rusije – na izdvajanju (čak i nasilnom) raznih krajeva u kojima osim ruskog, postoje i neki drugi inorodni elementi, ka pokroviteljstvu, ka jačanju (čak i veštačkom) tih elemenata i njihovom privilegovanju na račun ruskog“.

Ne, naravno

Viševekovni odnos germansko-romanske Evrope prema Rusiji čini se da najjasnije pokazuje kako ideja o civilizacijskoj suprematiji Zapada ima svoje idejno i psihološko ishodište u rasizmu. Kada su 1987. godine pitali Otona Habzburškog „da li Rusiju treba uključiti u Evropu“, ovaj glasnik stare tradicionalne germansko-romanske Evrope kratko je odgovorio – ne, naravno“. I to nije bilo slučajno, jer kada se još u 18. veku postavilo pitanje da li treba priznati vesternizovanoj Rusiji Petra Velikog status evropske velike sile s legitimnim interesima, tada je, po rečima Hagena Šulcea, „u podsvesti najprosvećenijih mislilaca o državi toga doba i dalje bila prisutna res publica christiana iz prethodnih vekova, zajednica latinskog hrišćanstva, a ona je isključivala islamsku Tursku kao i pravoslavnu Rusiju”.

Da bi se u evropskom javnom mnjenju formirao stav o Rusiji kao necivilizovanoj državi, koja predstavlja prepreku zapadnoj civilizatorskoj ekspanziji na Istok, evropski liberali na čelu sa Džonom Stujartom Milom, službenikom Istočnoindijske kompanije, konstruisali su negativni stereotip o Rusiji kao orijentalnoj despotiji. Od istog stereotipa pošao je Karl Marks, kada je na početku Krimskog rata u New York Daily Tribune pisao o Rusiji kao dekadentnom „poluazijatskom“ društvu.

Na Dnjepar, na Dnjepar!

U drugoj polovini 19. veka u Evropi postaju široko prihvaćene teze o Rusima kao nižoj rasi, koja ne pripada arijevskoj Evropi. Naime, u Francuskoj Napoleona III, zaštitnici liberalizma i nacionalizma, šezdesetih godina posebnu popularnost stiču radovi Františeka Duhinskog, jednog od rodonačelnika ukrajinstva. Duhinski se rodio 1816. godine na teritoriji desnoobalne Ukrajine, a poticao je iz poljske plemićke rimokatoličke porodice. Bio je blizak saradnik Adama Čartorijskog, s kojim je u revolucionarnoj 1848/1849. obilazio Srbiju i Italiju, a tokom Krimskog rata radio je u britanskoj vojnoj misiji zajedno sa pesnikom Adamom Mickjevičem. Glavno delo Duhinskog „Arijevski i turanski narodi“, koje je šezdesetih godina bilo prevedeno na francuski jezik, počivalo je na tezi o podeli celog čovečanstva na dve rase, arijevsku (sedelačku) i turansku (nomadsku).

Duhinski je s ciljem odvajanja Malorusije (Ukrajine) i Varšavskog vojvodstva od Rusije, tobožnji jedinstveni poljsko-maloruski narod predstavljao kao deo arijevske rase, a Velikoruse kao pripadnike nižerazredne turanske rase. Pozivao je u svojim paškvilama Evropu da se ujedini protiv Rusije. „Na Dnjepar“ Na Dnjepar! Do Kijeva! O, narodi Evrope! Tamo su vaši interesi, zato što tamo Malorusi vode borbu protiv Moskve, braneći svoju evropsku civilizaciju“, poručivao je Duhinski Evropljanima. Šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka teze Duhinskog bile su preuzete od strane pojedinih ondašnjih vrlo uticajnih francuskih autora, među kojima su bili tadašnji direktor ministarstva finansija Eliasa Renoa sa knjigom „Evropsko pitanje, pogrešno nazvano poljskim pitanjem“ i poznati istoričar i političar Anri Marten sa delom „Rusija i Evropa“. O rasističkoj teoriji Duhinskog vrlo pohvalno se izjasnio i Karl Marks. Evropljani su 1885. godine obeležili pedesetogodišnjicu književnog rada Františeka Duhinskog.

Ukrajinski i poljski vojni zvaničnici u Varšavi, april 2022. (Foto: mil.gov.ua)

Danas kolektivni Zapad u ratu protiv Rusije govori rasističkim jezikom Františeka Duhinskog. Privlačnost rusofobskih rasističkih ideja Duhinskog među zapadnim liberalima, marksistima, nacistima i današnjim neoliberalima otkriva nepoznate, brižljivo skrivane strane njihovog duhovnog srodstva. Pri tom pravoslavni Sloveni ne smeju upasti u zamku rasnih teorija Duhinskog, tako što će dobrovoljno otići u turansko nomadstvo, a evropsku grčko-rimsku baštinu, čiji su naslednici po romejskom pravu prvenstva, prepustiti germansko-romanskom uzurpatoru, koji se lažno predstavlja kao jedini zakoniti naslednik Evrope.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: EPA/EFE

 

BONUS VIDEO

Svet
Pratite nas na YouTube-u