Kina, savremenost i tradicija

Izvori o Kini danas su često kontradiktorni, pogotovo u uslovima novog „hladnog rata“. Šta uopšte znamo o „Središnjem carstvu” koje bi moglo oblikovati budućnost čovečanstva?

Kina je, pored Sjedinjenih Američkih Država i Rusije, jedna od sila koje u velikoj meri određuju našu sadašnjost. Određivaće, u to nema nikakve sumnje, u još većoj meri i našu budućnost, i to ne samo onu neposrednu. O tome postoji gotovo opšti konsenzus. Ovo su tri supersile savremenog doba (sve ostale su, bez obzira na fizičku veličinu, za sada još samo sporedne). Pa ipak, istorija se očigledno odvija u tom smeru: na istorijsku scenu stupaju nove, ili se vraćaju stare sile. Zapad gubi svoje monopole. Između ostalog, i monopol na globalizaciju, koji mu je omogućavao da globalizaciju shvata i sprovodi prilično jednostrano, u sopstvenom interesu. (Zapad je to činio tako što je, milom ili silom – ali uglavnom silom – nametao svoje „modele“ organizacije društva, i svoje poglede na stvari, u duhu takozvanog i svakako lažnog „zapadnog univerzalizma“. To je, u stvari, bio jednostavan i praktičan način za „pozapadnjačenje sveta“.)

Između Sjedinjenih Američkih Država i Narodne Republike Kine u ovom času vodi se ogorčena borba za primat. (Nešto slično se dešava i sa Rusijom, naročito u domenu vojnih tehnologija). Prema mnogim pokazateljima, Kina u tom nadmetanju odnosi prevagu. Ona će, u najskorije vreme, postati dominantna. „Zapad ne može da vrati unazad točak istorije“, niti može da zadrži „svet od juče“. Pogledajmo na stvarnost za trenutak kroz ekonomske naočare (mada mi ne mislimo da je ovaj kriterijum presudan, niti da određuje sve ostale, premda dopuštamo mogućnost da je to temeljni jezik našeg, modernog doba): mereno prema paritetu kupovne moći (Purchasing power parity, PPP) umesto da se BDP naprosto izražava u dolarima – Kina je već neko vreme prva ekonomska sila sveta. Sjedinjene Države (i u tome) značajno zaostaju. Ukoliko, iz nekog razloga, odbacujemo ovaj kriterijum, napredak Kine je takođe nesumnjiv: ona će, i prema BDP-u izraženom u dolarima, postati prva ekonomska i trgovinska sila sveta, u roku od svega nekoliko godina. Za sada, ona je pretekla Evropsku uniju. Tako je i u svim drugim oblastima, pogotovu onim „vrućim“: Kina danas predvodi svet u osnovnim istraživanjima i u većini tehnologija: „u svim oblastima građevinarstva, održivih i obnovljivih izvora energije; u proizvodnji superračunara, u tehnologijama prepoznavanja govora, u nanotehnologiji, u oblasti bespilotnih letelica, u radio-teleskopiji ili hipersoničnom naoružanju, u satelitskoj kvantnoj komunikaciji itd“. Kina se ubrzano modernizuje, a razlog za to, prema našem mišljenju, leži ne samo u „modernizmu“ već u kontinuietu ove velike svetske civilizacicje.

Pax Sinica?

Među ove tri svetske sile, Sjedinjene Države su sila koja nastavlja da insistira na jednopolarnosti, odnosno na poretku sveta u kome ne važe nikakva druga pravila osim onih koje, od slučaja do slučaja, propisuje hegemon. Kina i Rusija se, naprotiv, smatraju multipolarnim svetskim silama. Svet za koji se zalažu poslednje dve potpuno je drugačiji od onog koji smo do sada poznavali: on, za početak, neće biti diktiran iz jednog centra. Naprotiv, tih centara će biti više (ili čak mnogo). On se gradi na sledećoj ideji: umesto diktata iz jednog centra, trebalo bi uvažiti postojanje različitih ili čak oprečnih interesa i između njih, ukoliko je to moguće, postići ravnotežu ili čak harmoniju. To je osetljivo pitanje, koje zahteva mudrost od onih koji predvode promene. Ostali kandidati za budući multipolarni poredak već se daju naslutiti: Indija, Iran, Brazil (Latinska Amerika), neke zemlje u Africi, itd, a možda i mnoge druge sile, koje će se javiti najpre tamo gde su najviše uznapredovali procesi dekolonizacije. Osnova multipolarnog sveta neće biti, i nisu, nacionalne države, stvorene po zapadnoevropskom obrascu, već države-civilizacije. Za sada postoje tri nesumnjive svetske supersile. I to je neporeciva realnost savremenog sveta.

Ipak, to nam još ne govori ništa o svetu koga će, eventualno, predvoditi Kina. Kakva je to svetska sila u stvari? Kakvom poretku ona teži? Da li će ga preoblikovati isključivo u skladu sa (lažnom) slikom koju ova sila gaji o sebi, kao što je to bilo do sada, na primeru „američke demokratije“? Da li će jednu hegemoniju jednostavno zameniti druga? Teži li uopšte Kina tome da izvozi svoj „model“, kao što je to, tokom trajanja unipolarnosti, želela da uradi Amerika, koristeći gotovo isključivo silu? Unipolarnost je upisana u sam „genetski kod“ Amerike. Amerika teži unipolarnosti. Amerika i jeste „unipolarna svetska sila“, a to ima duboke veze sa njenim nastankom. Stvorili su je puritanski kolonisti, koji su imali veoma rigidan i ograničen pogled na istoriju. Kineski, kao i ruski put je drugačiji; Kina prihvata različitosti. To je nadasve važna pouka njene duge istorije. Kina jeste civilizacija, Amerika nije. Kineski uspeh gradi se na principu uzajamne koristi: „Čak i pre nekoliko hiljada godina, ljudi u Istočnoj Aziji znali su da je tajna prosperitetnog društva da uspostave uzajamno koristan i kooperativan odnos sa svojim susedima, da ćete, što više susedi trguju, imati pristup za sve više dobara – i što više trgujete, susedi će više kupovati od vas. To je drevnu Kinu učinilo dovoljno snažnom da se odbrani od svake invazije zapadnih sila, i upravo to je razlog zašto je Kina najstarija kontinuirana civilizacija u Evroaziji“.

Mladi obučeni u tradicionalnu kinesku nošnju stoje ispred statue Konfučiju tokom obeležavanja godišnjice njegovog rođenja, Čangčun, 25. septembar 2005. (Foto: China Photos/Getty Images)
Mladi obučeni u tradicionalnu kinesku nošnju stoje ispred statue Konfučiju tokom obeležavanja godišnjice njegovog rođenja, Čangčun, 25. septembar 2005. (Foto: China Photos/Getty Images)

Reč je, zapravo, o sinergiji (prema izrazu poznatog ruskog sinologa Vladimira Maljavina). U pitanju je delovanje više nepovezanih sila koje ostvaruju isti cilj. „Reč sinergija ne postoji u zapadnoj diplomatiji, koja polazi od obaveza, određenih pravno utvrđenih odnosa“, iza čega se krije namera Zapada da „ostatku sveta“ nametne svoje modele organizacije društva. Uostalom, Kina nikad u svojoj istoriji nije nametala nikakve „modele“. Nasuprot tome, „jedno od glavnih obeležja moderne misli jeste proučavanje modela“, primetio je još američki filozof Tomas Molnar, ali „same nacije nisu prekopirane sa nekog modela“, već, „u najboljem slučaju, od suviše polimorfnih modela“. Misao koja se usmerava prema određenom modelu – „i tako jasnije vidi u lavirintu od principa i sporednih uzroka“ – pre je obeležje američkog duha, koji teži da pojednostavljuje, da ne kažemo banalizuje stvari. Kinesko shvatanje međunarodnih odnosa neuporedivo je složenije: ono polazi od toga da je sistem svake zemlje specifičan, uslovljen sopstvenim i neponovljivim razvojem. Razvoj se ovde ne suprotstavlja „prirodi“: „Ukratko, prema viziji koju je (Ezra) Paund preuzeo od Ču Hsija, harmonija i pravda u političko-društvenom poretku zavise od ponašanja koje je u skladu sa prirodom, dok su nered i subverzija posledica kršenja prirodnih normi“.

Kriterijum slobode

Kineska pozicija je zato kroz istoriju oduvek bila ona „Središnjeg carstva“. To se nalazi u snažnoj suprotnosti prema (pretpostavljenom) „kineskom (komunističkom) totalitarizmu“. Da li je Kina zaista totalitarna? Pojam totalitarizma vezan je za Zapad i Evropu, u kojoj je nastao i razvijao se, i sklon je da sve protivurečnosti svodi na jednostavne binarne formule (poput one o „autoritarizmu“ i „demokratiji“). Da li su, međutim, SAD zaista „slobodne“ i „demokratske“, ili su one totalitarna sila? SAD ne poznaju nikakvu drugu ideologiju, osim one liberalne. Primetimo, bez potrebe da se upuštamo u ovu diskusiju, da je sloboda relativna stvar: neko se može osećati slobodnijim u SAD, neko se prijatnije oseća u Severnoj Koreji ili Iranu. Ali teško je narod u Sjedinjenim Državama nazvati „slobodnim“; još teže je nazvati „demokratskom“ vlast u ovoj velikoj zemlji. Ako je kriterijum „demokratija“, SAD i Zapad uzurpiraju i svojataju ovaj pojam, koji zasigurno pripada čitavom čovečanstvu (čitav savremeni engleski jezik izgrađen je na pojmu demokratije, primećuje jedan autor, za koji niko ne zna šta tačno znači). Bilo kako bilo, čuvena „američka demokratija“ je danas u najdubljoj krizi od svog postanka. Zapravo, „američka demokratija“ i nije demokratija, kako tvrdi kineski naučnik i teoretičar Vang Huning, budući da ovom „demokratijom“ upravlja jedva 5.000 ljudi. Ovu činjenicu prati masovno razočarenje samih Amerikanaca u sopstveni politički sistem, koji ne rešava probleme, već ih sam stvara (setimo se spornih izbora i „juriša na Kapitol“ od 6. januara 2021). Postoje, najzad, različita shvatanja o tome šta je demokratija. Prema kineskom, demokratska je ona vlast koja najbolje odgovara na očekivanja i potrebe naroda.

Kina, to je takođe danas nesumnjivo, teži globalizaciji. Ipak, slično demokratiji, postoje i različita shvatanja globalizacije. Globalizacija je jedan od procesa (među mnogim drugim, katkad i međusobno suprotstavljenim), koji duboko obeležavaju istoriju sveta. Međusobni uticaji i prožimanja kultura, nije li ovaj fenomen u korenu svakog razvoja? Da li je prva nama poznata globalizacija bila ona koju je, možda i nehotice, podstakao Aleksandar Makedonski, osnivajući „prvo svetsko carstvo“? (Njen ishod nije bio nikakav „melting pot“, bio je to pre istorijski plodonosan kontakt sa drugim kulturama, koji je imao za posledicu period naglog kulturnog procvata, poznat kao helenizam.) Globalizacija, osim toga, nije nužno „neprijatna“, pogotovu ne ako se odvija na prirodan način i ukoliko se sam proces ne nameće i ne zloupotrebljava. Globalizacija ne podrazumeva naše odricanje od identiteta, već je, u neku ruku, nužan proces povezivanja i upoznavanja drugih i drugačijih civilizacija, kultura i naroda. (Slična stvar je s kosmopolitizmom: njegov očigledni preduslov je duboka ukorenjenost u sopstvenoj kulturi; ne postoji kosmopolitizam sam po sebi, kao što ne postoji kosmopolita koji ne pripada nijednom narodu, jer i pojedinci i narodi ne žive u praznom prostoru.) Mi smo do sada upoznali isključivo „globalizaciju“ američkog tipa.

Kineska zastava ispred Sinopekove rafinerije nafte u Šangaju (Foto: AFP)

Prikladnije ime za to je „globalizam“, koja nosi jasan ideološki predznak. Njega karakteriše „kaubojski stil“, stil nasilnika, siledžije, bez mnogo – ili bez imalo – uvažavanja razlika u senzibilitetu i kulturi. Globalizam je, pod maskom lažnog prihvatanja i uvažavanja drugih, nametao svoju dominaciju i svoj pogled na svet. U stvari, on teži iskorenjivanju drugih naroda, u cilju stvaranja jedinstvenog „svetskog tržišta“. Svi su, u krajnjem, trebali da postanu Amerika, a svi narodi „Amerikanci“; njegov cilj je distopijsko „ljudsko tržište“. Amerika se pri tom obraća pukom „konzumentu“, i to na samo jednom, najprizemnijem nivou – onom  materijalnom. Ovakva „globalizacija“ nužno je izazivala i izazivaće otpor. Čoveka, bez obzira na to gde živeo, ne određuju jedino materijalne potrebe. Sada je izuzetno važno da se odmaknemo od američke (zapadne) kodifikacije svesti, tvrdi jedan savremeni geopolitičar. Da li upravo nastavak globalizacije danas zahteva da se odmaknemo od Zapada, koji sve više postaje zatvoren, isključiv i ekskluzivan „klub“ za sebe? („Imperijalna arogancija“, pomešana sa najvulgarnijim rasizmom, čak i kada je on prikriven, duboko obeležava nekoliko stotina godina zapadne istorije, što se ispoljava i danas.) Odmaknuti se od zapadnih, binarnih stereotipa naročito je važno kako bismo spoznali svet u njegovoj složenosti, ili se, makar u izvesnoj meri, približili tom dalekom cilju.

Pitanje (ne)pristrastnosti?

Autor ove knjige nije nikakav ekspert za Kinu. On čak i ne zna kineski jezik i nikad nije boravio u Kini. Sve što je u njoj izloženo, plod je sada već višegodišnjih istraživanja, uporne želje pisca da o Kini sazna nešto više. Izvori o Kini danas su često kontradiktorni (tako je, istini za volju, bilo i u prošlosti, kada su o njoj pristizali samo retki izveštaji jezuita). Pogotovu su kontradiktorni u uslovima novog „hladnog rata“, kojeg Zapad (trebalo bi reći: Sjedinjene Američke Države) danas nameće Kini i, na koncu, čitavom svetu. Treba li svetu novi „hladni rat“ i da li je on uopšte moguć ili zamisliv u današnjim uslovima?

Primetimo, najzad, da nijedno istraživanje nikad nije nepristrasno. To je jedna od zabluda anglosaksonskih autora, koji nas, pod maskom objektivnosti i nepristrasnosti, usmeravaju ka željenim zaključcima. Istinsko istraživanje nas uvek nekuda vodi; po pravilu, neočekivanim (ili čak neželjenim) ishodima. To je, u stvari, poziv na pustolovinu i otkriće. Američki pesnik Ezra Paund otkrio je 1913. suptilni i snažni svet kineske poezije. „Prošli vek“ – zapisao je Paund nekoliko godina kasnije – „ponovo je otkrio srednji vek“. Ovo je ravno otkrivanju nove zemlje. „Ovaj vek će verovatno pronaći novu Grčku u Kini. U međuvremenu, otkrili smo novu skalu vrednosti.“ Nešto slično se, bez želje za poređenjem sa velikim pesnikom, desilo i autoru ove knjige.

Kineska porodica sa zastavicom Kine u Pekingu (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)
Kineska porodica (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)

Istražujući Kinu, autor je sve više postajao „pristrasan“: sve više blagonaklon prema Kini, a sve više odbojan prema Americi i njenim „vrednostima“. Ne postoji, uostalom, svetska sila koja je češće pribegavala nasilju od Amerike. Sjedinjene Američke Države provele su u ratu više od dve stotine godina, od ukupno 245 godina svog postojanja; Amerika ipak ne prestaje da se izdaje za silu koja „donosi mir“. Jedan od razloga je i taj što na Zapadu između reči i dela postoji neizmerna i rastuća provalija: reči više ne označavaju pojavu već pre njihovu suprotnost. Podrazumeva se da zapadne diplomate (odnosno američke, budući da je „Zapad“ termin koji veoma precizno obeležava prostor američke hegemonije), jedno govore, drugo rade, a treće misle. Takvih dvosmislenosti nema u Kini (neke stvari se mogu, eventualno, prećutati.) Da li je ovde reč o drevnom učenju kineske tradicije, koje insistira na tome da reči tačno označavaju pojave? „Efikasna reforma društva mora početi od čina obnove harmonije koji je ‘ispravljanje imena’“, uči nas konfucijanizam.

Kada je Konfucijev učenik Ci Lu upitao učitelja šta bi prvo učinio kada bi postao vladar neke države, Konfucije je rekao: „Prva stvar koju je potrebno učiniti je ispravljanje imena“; „Konfučije je smatrao da je za postojanje dobro uređenog društva najvažnije ispravljanje imena (正名, zhèng míng)“. Paund prevodi izvorno kineski termin sa „ortologija“: jezik mora da odgovara pojavi, on mora da počiva na „terminološkoj tačnosti“. Nedostatak korenspondencije između „stvari“ i „imena“ ima za posledicu ljudski pad. „Ako imena nisu ispravljena, ono što je rečeno neće zvučati razumno“, učio je Konfucije. „Ako rečeno ne zvuči razumno, onda se ne može uspešno izvršiti. Ako se ne može uspešno izvršiti, rituali i muzika neće cvetati. Ako rituali i muzika ne cvetaju, zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način. Ako zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način, običan svet neće imati prema čemu da se ravna i upravlja“ (Razgovori XIII, 3). „Ljudski pad“ je, u to takođe nema sumnje, najdalje odmakao na Zapadu, sa (neo)liberalnim kapitalizmom. Uspon Amerike prati ne samo degradacija jezika, već i do sada neviđena degradacija čoveka, ljudskog bića.

Drugačiji marksizam

Jedan od razloga za „pristrasnost“ autora je i taj što je kinesko društvo, uprkos tome što je marksističko (ova činjenica uopšte ne znači raskid sa nasleđem, već njegovo prevrednovanje), društvo duboko prožeto kineskom tradicijom. Već pomenuti kineski naučnik Vang Huning ispravno je prozreo stvari: u knjizi Amerika protiv Amerike (1991), on polazi od nastanka SAD, političkog subjekta rođenog usred industrijske revolucije, koji se, lišen svog istorijskog smisla, smesta projektovao ka budućnosti. Drugim rečima: „progres“ i „tradicija“ su u američkom slučaju potpuno identični, odnosno u Americi nikakva tradicija ne postoji. „Tradicija“ u Americi nije ništa drugo nego inovacija od pre trideset ili pedeset godina. U Kini je potpuno drugačije. Tradicija u Kini očigledno postoji, i to otprilike pet hiljada godina, tokom kojih je strpljivo građena i obogaćivana. Ona je temelj na kome Kina danas pouzdano gradi svoju budućnost. To je i suština „socijalizma sa kineskim karakteristikama“.

Od te tradicije i mi i Evropa imali bismo šta da naučimo. To je i smisao dubokog Paundovog učenja o Kini, u kojoj je u njoj otkrio „novu Grčku“: „Paund je preko Konfucija pristupio toj tradicionalnoj mudrosti, na koju su ukazivali Homer, Aristotel i Dante“ (Klaudio Muti: Paund protiv Hantingtona). Sada je, na početku 21. veka, ova mudrost još teže dostupna nego tokom 20. veka. Postoji za to nekoliko važnih razloga. Najvažniji među njima nije jezik. Ovde, ponovimo to još jednom, nije u pitanju ni kopiranje kineskog „modela“; u pitanju je pre izvor inspiracije i nadahnuća. Reč je ponovo o tradiciji, ili njenom živom izvoru, koja se na Zapadu ubrzano gubi, ili je taj proces već stigao do samog kraja. Zapad (ili „Zapad“) ne treba da se bori protiv Istoka. On, naprotiv, treba da nađe lek za svoje bolesti. Umesto borbe sa Istokom, trebalo bi da se Evropa izleči tako što će potražiti pomoć od Istoka. Tako je, na primer, tvrdio (po našem mišljenju apsolutno osnovano) francuski perenijalistički filozof Rene Genon. Na Istoku je tradicija (u genonovskom smislu) i danas živa, bez obzira da li njegova društva nazivamo „kapitalističkim“ ili „socijalističkim“, i bez obzira na to da li su prošla kroz revolucionarna previranja. Ali ovaj mogući put zavisi pre svega od stanja evropskih elita.

Pripadnici kineske Narodnooslobodilačke armije marširaju tokom vojne parade upriličene povodom 70. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 09. maj 2015. (Foto: Xinhua/Jia Yuchen)
Pripadnici kineske Narodnooslobodilačke armije marširaju tokom vojne parade upriličene povodom 70. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 09. maj 2015. (Foto: Xinhua/Jia Yuchen)

Buudćnost neke civilizacije uslovljena je njenim sposobnostima učenja i prilagođavanja (pri čemu, naravno, ne sme da izgubi svoju suštinu, a to je specifičan odgovor na pitanje šta je čovek). Kineska kultura je fleksibilna i inkluzivna. Nijedna pojava u svetu, međutim, ne stoji u mestu; i nijedna nije nepodložna promenama. Kineska tradicija se neprekidno revitalizuje; danas tu ulogu stalnih korekcija igra marksizam, shvaćen naravno drugačije nego onaj iz 19. veka.

Porobljavanje i oslobođenje

Može li danas Evropa da uči od Kine? Evropa je, čini se, svoju sudbinu neraskidivo vezala za Zapad. Zapad nije civilizacija za sebe, to je naprosto prostor američke hegemonije. Zapad (slično Americi) samo imitira civilizaciju, u njenim spoljašnjim obeležjima. Nastao je pre nekoliko stotina godina iz ideja prosvetiteljstva i nije više od jedne ideologije, za razliku od Evrope, koja jeste civilizacija, ili je to bila još do skora. „Zapad“, to je samo novo i drugačije ime za smrt Evrope. Evropa danas stoji pred jednostavnim izborom: izborom između „Zapada“, ili mogućnosti da revitalizuje sopstvenu civilizaciju. Dilema „Evropa ili Zapad“ je, prema učenju Dragoša Kalajića, zapravo izbor između života i smrti. „Zapad“ označava samo terminalnu (letalnu) fazu evropske civilizacije. Mogu li, međutim, dojučerašnji kolonizatori da uče od dojučerašnjih potlačenih? Mogli bi, da prema njima ne gaje mešavinu lažne superiornosti i prezira (ispod te „imperijalne aroganije“ opet izbija „stari dobri rasizam“). Evropa danas drži lekcije Kini, umesto da se okrene obostrano korisnoj i plodonosnoj saradnji. Stvarna saradnja ne odvija se (samo) na polju trgovine, već, pre svega, duha i kulture. Ukoliko Evropa zadrži oblik političke organizacije poznat kao Evropska unija, ili ukoliko se taj oblik radikalno ne transformiše (što se sve više pokazuje kao nemoguće), odgovor na ovo pitanje biće negativan. Evropa je kroz istoriju bila kolonizator, a danas je i sama kolonizovana od strane SAD. Evropa bi najpre trebalo da oslobodi samu sebe od proameričke oligarhije, a pitanje je da li će za to imati volje, snage, pa i vremena.

Što se tiče Srbije, to ne bi trebalo da bude veliki problem. Ona je oduvek stajala na „raskršću svetova“, primajući uticaje i jednih i drugih (i trećih). Ako postoji problem, to je pre naše nerazumevanje Kine, koje, usled nespremnosti da joj priđemo otvoreno, slobodno i bez predrasuda, prihvata i usvaja zapadne stereotipe, proglašavajući je za „neprijatelja čovečanstva“.

Kineski građani drže zastavu Kine tokom proslave godišnjice osnivanja, Čungking, 29. septembar 2009. (Foto: Reuters/China Daily)
Kinezi sa zastavom tokom proslave godišnjice osnivanja Narodne Republike Kine, Čungking, 29. septembar 2009. (Foto: Reuters/China Daily)

Takav napor, između ostalog, iziskuje da prevaziđemo podele na „levicu“ i „desnicu“, koja je služila i nastavlja da služi okupaciji Evrope. Ovo posebno važi u odnosu na komunizam, koji je, uprkos nekim očekivanjima, preživeo u velikom delu sveta. Komunizam danas ne nestaje, nego, naprotiv, iznova jača (u Istočnoj Aziji, Latinskoj Americi, itd). Istrajavati na antikomunističkim pozicijama, danas znači ne uviđati mnoge prednosti socijalizma, shvaćenog kao pokret koji se vekovima suprotstavljao kapitalizmu, nudeći drugačiji, alternativni princip na kome će se graditi društvo: princip društvene solidarnosti i pravde, nasuprot (američkoj) sebičnosti i „individualizmu“. To znači i prevideti značaj socijalizma u današnjem, a još više u svetu budućnosti. Socijalizam se danas ispoljava u mnogim i raznolikim formama, a socijalističke tendencije ostaju prava, a ponekad i jedina, alternativa liberalnom kapitalizmu. Zagovarati danas kapitalizam znači braniti (liberalni) kapitalizam, uprkos činjenici da je on već neko vreme posve prevaziđen kao sistem, da nije put ka prosperitetu i bogatstvu društva (pre će biti obrnuto), i da danas upravo kapitalizam najefikasnije uništava čovečanstvo i čitavu planetu. Kapitalizam, u krajnjem (kao ni socijalizam), nije nešto novo. Kapitalizam je samo novi oblik za nešto veoma staro: novo ime za porobljavanje čoveka. Socijalizam bi mogao postati ime za njegovo oslobođenje.

 

U Pančevu, februara 2022

 

Predgovor autora za knjigu „Kina, savremenost i tradicija”

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Jason Lee

 

BONUS VIDEO:

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u