Povoda za prilog na ovu temu bilo je mnogo. Inspiraciju su mi dali ne samo neki članci iz politike i ekonomije, već i iz sporta, pa i meteorologije.
Često se na državnoj televiziji RTS, ali i mnogim privatnim medijima Srbije, prognoza vremena najavljuje ovim rečima: „Na jugu Srbije očekuje se lepo vreme, a u zapadnim delovima zemlje mogući su pljuskovi. U Vojvodini promenjivo, ali i dalje toplo.” Govoreći šahovskim rečnikom, mogao bih da ih matiram jednim potezom, odnosno, jednim kratkim pitanjem: „A gde je, gospodo meteorolozi, po vama onda sever Srbije?”
Šta iz ovoga vidimo? Da postoji posebno Vojvodina, a posebno Srbija. Stranac, slušajući ovakvu prognozu, ostaje zbunjen: kojoj državi pripada Vojvodina? Ovo, razume se, nije slučajno, već je rezultat dugogodišnje vladavine titoizma, gde je kao glavni unutrašnji neprijatelj u državi bio proglašen srpski narod. Od godine 1945. neprestano su Broz i njegovi savetnici ponavljali: „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija!” Mađara u Erdelju, odnosno, Transilvaniji, procentualno i brojčano ima daleko više nego u srpskoj Vojvodini. Pa ipak, Mađari nemaju nikakvu autonomiju u Rumuniji. A u Srbiji imaju! O ovom i sličnim temama podrobne primere mogu se naći u knjizi Mila Lompara Duh samoporicanja.
Tako je posle Drugog svetskog rata Radio Zagreb ponoćne vesti završavao sa hrvatskom himnom „Lijepa naša”, a Radio Beograd sa „Internacionalom”. Šta nam to govori? Već se u vreme vladavine Josipa Broza jasno znalo da Republika Hrvatska ima svoju nacionalnu himnu. A Srbija? Ona ima „Internacionalu”. Ljubljana je glavni grad Slovenije, Zagreb – Hrvatske, a Beograd je „mnogonacionalan, gde složno žive bratski jugoslovenski narodi”. Zato Hrvatska danas nema autonomnu pokrajinu Dalmaciju, a Srbija i dalje ima titoističku, antisrpsku tvorevinu, pod imenom Vojvodina. I niko ni posle pada Berlinskog zida da u Skupštini pokrene to pitanje. Najzad, posmatrajući državno-pravno, jedna Dalmacija ima daleko dužu tradiciju autonomije nego Vojvodina. Hrvatska je danas centralizovana i podeljena na županije, a mala Srbija praktično ima jednu autonomnu oblast, koja je zapravo država u državi.
Odličan primer je zloupotreba pojma „Druga Srbija”. I ovde vidimo koliko je pogubno kada se upotrebljavaju reči koje nisu jasno definisane. Kada kažemo „druga”, obično se misli „ona druga strana”, ili „opozicija”, a ona je obično gotovo jednako tako brojna kao i deo društva koji podržava vlast, možda i brojnija. Tako je barem verovao Eduard Limonov, veliki ruski pisac i prijatelj Srba, osnovavši stranku „Druga Rusija” – „Drugaя Rossiя”. Time je želeo da sugeriše ruskoj javnosti da njegova stranka, kada bi imala jednake uslove na izborima, jeste ta druga, bolja, pa i većinska Rusija.
„Druga Srbija” u našoj zemlji, kako se često citira po novinama i knjigama, međutim, uopšte ne predstavlja tu veličinu, niti ima taj značaj. Za njih je daleko tačnije reći da su „troprocentna Srbija”, jer toliko glasova mogu maksimalno da sakupe na izborima. Ili da ih imenujemo „petokolonaška Srbija”, što oni zaista i jesu! Zašto se patriotska Srbija boji da pojave nazove pravim imenom? Jer, reč je uglavnom o briselsko-američkom, natovskom „nevladinom sektoru”, koji je sam sebe prozvao „drugosrbijanski”. A i mnogi iz srpskog patriotskog bloka prihvatili su da ih tako zovu. I tu čine veliku grešku. Time su precenili nevladin sektor, a potcenili istinsku većinsku srpsku javnost.
Svež primer daje nam Zoran Ćirjaković. On je pre nekoliko dana napisao: „Zato što je ‘Zapadni Balkan’ besmislena frazetina iz briselskog novogovora koja znači samo – balkanske zemlje koje nisu u takozvanoj Evropskoj uniji. Inače, pre nego što je hrvatska ušla u takozvanu Evropsku uniju, taj geopolitički prostor zvali su Jugoistočna Evropa, pošto Hrvati sebe vide kao suprotnost Srba, a Balkan kao neevropski, vizantijski prostor.”
Isto je i sa upotrebom reči „region”. On je prisutan samo u srpskim medijima. A nametnuli su nam oni koji kontrolišu našu štampu, dakle, stoje potpuno pod kontrolom Brisela, Londona i Vašingtona. Kada pratite vesti iz Hrvatske, Slovenije, pa čak i Makedonije, nikada nećete čuti reč „region”. Ova reč rezervisana je za Srbiju. To je vešto smišljeno da bi se potisnulo „srpski”. Jasno da Zapad vekovima finansira nacionalizme, pre svega hrvatski i albanski, a istovremeno potiskuje srpsko ime.
Nekritički se upotrebljava i reč „ustaša”. Upotrebljavaju ga ne samo političari, već i ličnosti, a od kojih se očekuje da ipak razumeju što taj pojam sadrži. Tako je današnji patrijarh Porfirije u više navrata izjavio kako su se ustaše „ispisale iz ljudskog roda”. To jednostavno nije tačno. Time se prikriva istorijska istina. Monstruozni zločin nad srpskim narodom nisu počinile samo ustaše, već je u akciji uništavanja našeg naroda učestvovao celokupni državni aparat NDH. A već kada upotrebljavaju reč „ustaše”, zašto onda makar ne kažu „hrvatske ustaše”? Jer ne treba zaboraviti da su srpski junaci, koji su u 19. veku ustali protiv Otomanske vlasti, često sebe nazivali ustašima. Ustanak u Hercegovini iz 1875, na primer. Ukratko, postojali su i srpski ustaši!
Sem toga, to nije bila „takozvana Nezavisna Država Hrvatska”, već zaista međunarodno priznata zemlja, sa svim atributima državnosti, posedujući svoju policiju, vojsku, sudstvo i ambasade u nekoliko stranih država. Da se ne govori o hrvatskim zločinima već isključivo o „ustaškim” je podvala, u kojoj je veoma lukavo učestvovao titoistički režim, ali i današnja Hrvatska, sa zajedničkim ciljem da se iz svesti Srba i sveta izbriše hrvatski zločini, te da se isključivo govori o „ustaškim”.
Nažalost, mnogi Srbi naseli su na ovaj trik i upotrebljavaju terminologiju koja ima jasan cilj da relativizuje hrvatske zločine. Od značajnih revizionista na hrvatskoj strani danas se naročito ističe Aleksandar Korb. Napisao sam prikaz njegove knjige, gde sam jasno dokazao, da se pod plaštom ozbiljne istorijske studije krije zapravo pokušaj hrvatske istoriografije da se umanje hrvatski zločini. Što je strašnije, tog Korba, hohštplera i cinika, pozivaju na naučne skupove u Srbiji i prevode njegove knjige. Čak ga je na jedan kongres istoričara pozvao i vladika SPC Jovan Ćulibrk!
I najzad, reč je o zloupotrebi reči „Rus”. Često čujemo u medijima u Srbiji čujemo da nam „Rusi nikad nisu pomogli.” A ja im drsko odgovaram: „A kada nam to Rusi nisu pomogli?” Činjenica jeste da je gotovo celokupna štampa i televizija u vlasništvu ili pod kontrolom Vašingtona, Londona i Brisela. Na Zapadu već više vekova caruje rusofobija. Pre kratkog vremena prevedena je na srpski knjiga Gi Metana Rusofobija. Nije čudo da danas mediji u Srbiji šire mržnju prema ruskom narodu. To je, razume se, u potpunoj suprotnosti sa osećanjima ogromne većine Srba.
Prozapadni srpski političari i intelektualci često ističu kao primer Berlinski kongres godine 1878. kao, evo, krunski dokaz da su „nas Rusi izdali”. Pri tome sasvim zanemaruju činjenicu da je to bilo vreme kada je u živom sećanju bio Krimski rat 1853-1856. Protekle su jedva dve decenije otkad su Engleska, Francuska, Osmansko carstvo i italijanski Pijemont napali Sevastopolj. U odbrani Krima kao dobrovoljac učestovao je i veliki ruski pisac Lav Tolstoj.
Rusija se od tog rata još nije oporavila, starajući se da izbegne dalje sukobe s evropskim silama. Tu nije bilo nikakve zle namere Rusije, već prosto nije bila u stanju da pomogne Bugarskoj i Srbiji. Svima je bilo poznato da je ruski ministar Gorčakov pozivao evropske sile da se uključe u oslobođenje hrišćana koji su trpeli teror kao podanici turskog sultana, no, Zapad je bio ravnodušan prema sudbini hrišćana. Londonu, ali i Parizu i Berlinu bilo je daleko važnije da Rusi ne osvoje Carigrad. Zbog toga je Zapad bio uvek na strani Turske, protiv interesa Srba, Grka i Jermena.
Slično se ponovilo i s Aneksionom krizom 1908, kad je Beč anektirao Bosnu. Rusija je stala na stranu srpskih interesa, no London, Berlin, i Pariz ustali su protiv Srbije. Rusija je mogla da bira: rat sa Zapadom ili ponižavajući mir. U tim dramatičnim trenucima Stolipin, možda najveći ruski državnik, izjavio je čuvenu rečenicu: „Dajte Rusiji samo trideset godina mira, a posle, kada vojno i ekonomski ojačamo, nećemo morati nikada više da prihvatamo pretnje i ucene sa Zapada.”
Kao što vidimo, ekonomske sankcije celokupnog Zapada protiv Rusije nisu nikakva nova pojava i iznenađenje, već su tokom poslednjih dve stotine godine bila redovna pojava.
Rusija je godine 1914. stala čvrsto na stranu Srbije i – Rusija je propala. Na vlast su došli boljševici. Oni su promenili i ime države u Sovjetski Savez, a za glavnog unutrašnjeg neprijatelja Lenjin i njegova partija proglasili su ruski narod. Oni su fizički uništili rusku kulturnu, vojnu i privrednu elitu. Oni malobrojni uspeli su da se dokopaju Berlina, Pariza, Sjedinjenih Država, Srbije, Australije, pa čak i kineskog Harbina i Šangaja. Od toga gubitka, verujem, Rusija se do danas nije oporavila.
Zbog toga su besmislene optužbe onih srpskih političara i intelektualaca, koji optužuju „Ruse”, da nam nisu pomogli, recimo, 1944. ili 1990. godine. Ta, ruska politika prestala je da postoji godine 1917! Prvi znaci da bi ruska politika ponovo mogla da igra važnu ulogu u Evropi i svetu, po mom mišljenju, pojavili su se tek 24. februara 2022. godine, kad je počela „specijalna vojna operacija” u Ukrajini. No, ni u to nisam još sasvim siguran, jer, kao prvo, ta operacija još traje, a drugo, vidi se da su u Kremlju i danas veoma jake snage koje Zapad i dalje nazivaju „naši partneri”.
I na kraju i ovo. Obično se sa srpske strane čuje, „Rusi nisu za nas uradili ovo ili ono”. A šta ako Rusi postave pitanje: „A šta ste vi, braćo Srbi, uradili za nas, Ruse?” Odgovor je, po meni jasan. Malo, ili gotovo ništa. Srpska inteligencija prihvatila je Vukovu reformu srpskog jezika. A ona je označila prekid ne samo sa sopstvenom srpskom, vizantijskom kulturom, već i sa ruskom. Vuk, tačnije rečeno njegovo austrijski mentori, uradili su sve da Srbe što više udalje od srpske, ali i ruske kulture, a što više da nas približe Slovenima rimokatolicima Austrougarske monarhije. Razume se, sam Vuk nije bio dovoljno obrazovan da uvidi dalekosežnost, recimo, svoje, tačnije Kopitarove ortografije srpskog pisma. Ali zato krivicu snosi srpska inteligencija, koja je prihvatila Vukovo uništavanje i sakaćenje srpskog jezika.
Kada pročitamo knjigu Dejana Mirovića Rusofobija kod Srba 1878-2017, tada nam postaje jasno, koliko je rusofobija bila raširena kod mnogih Srba, pa čak i kod kulturne, političke i ekonomske elite. Stoga je daleko opravdanije da Rusi nama postave pitanje: A šta su Srbi uradili za nas? Činjenica jeste da srbofobija nikada nije zahvatila značajne ljude u Rusiji, kao što je slučaj sa Srbijom i njenom srbofobičnom elitom.
Odlomak iz još neobjavljene knjige Nikole N. Živkovića Eseji.
Autor Nikola N. Živković
Izvor Stanje stvari, 28. jul 2022.
Naslovna fotografija: Martharyta Marko/Shutterstock
BONUS VIDEO:
