Fenomen Almedalena i java posle švedskog sna

Bezbednost građana postala je prvorazredna tema. Desni bi oštrije kazne i više zatvora, levi više socijalizacije i resocijalizacije. Ali brzog rešenja nema

Almedalen ili Almedalenska politička nedelja simbol je švedske demokratije, otvorenog dijaloga i javnog diskursa koji se kreira kroz taj dijalog. Može da se opiše i kao veliki sajam politike, medija… a u novije vreme i pi-ara i lobiranja. Odigrava se u prelepom srednjovekovnom gradu Visbiju, na baltičkom ostrvu Gotland, na vrhuncu kratkog švedskog leta. Kad se prvi put pohađa, pogotovo u ovo naše „doba cinizma“, deluje nestvarno i utopijski.

Ovogodišnji Almedalen iščekivao se sa nestrpljenjem. Nije ga bilo dve godine, zbog korone, a u septembru su redovni izbori (vanrednih nije bilo od kraja pedesetih)… i opšti osećaj bio je da će održavanje Almedalena biti konačna potvrda da su se stvari vratile u normalu; da je i posle svega „stanje redovno“.

Možda su upravo očigledni trud i napor da sve bude „kao i pre“ i „normalno“ stvarali šum. Podsećalo je malo na Melanholiju Larsa fon Trira – planeta „Melanholija“ preti da će udariti Zemlju, osećaj nelagode je opšti, ali se svi ponašaju kao da je „stanje redovno“.

Na kraju „Melanholija“ ipak udari…

Leto na Gotlandu

Za almedalenske dane smeštaj u Visbiju i okolini mora da se rezerviše mesecima unapred. Isto važi i kad je reč o kartama za trajekt i avion. Političari, novinari, aktivisti, NVO-zaposlenici, lobisti i razni drugi koji se bave politikom, javnim poslovima i kreiranjem javnog diskursa „moraju“ da budu tu; Almedalen nipošto ne sme da se propusti. Ako se ne rezerviše na vreme, nemoguće je doći i do karte za trajekt, kamoli do smeštaja. Po proceni organizatora tih dana na Gotland dođe 30-40 hiljada pojedinačnih posetilaca.

Ambijent na prvi pogled može da podseti na starogrčki polis. U prisustvu hiljada „građana“, „dijalozi“ u različitim „agorama“, kao i „peripatetičke šetnje“, traju bukvalno od svitanja do sumraka (a početkom jula obdanica je na Gotlandu duga). Od rana jutra do večernjih sati, u brojnim „agorama“ širom grada na programu su seminari, diskusije, predavanja, prezentacije… Bude ih više od tri hiljade zvaničnih i malo manje nezvaničnih. Program Almedalena je knjiga od tristotinak strana; podseća na kataloge filmskih festivala sa bezbroj filmova.

Vodeći mediji – SVT (javni servis), TV4,  Aftonbladet, Dagens niheterEkpresen… – ulogoreni su u središtu polisa. Imaju svoje štandove i improvizovane studije, emituju program uživo, gosti im se smenjuju kao na traci. Mediji igraju tu važnu rolu. Osećaju se važno.

Na kraju svakog „radnog dana“, u parku, sa velike bine, lider jedne od parlamentarnih partija drži „slovo“. Svaka partija ima svoj dan za predstavljanje. Almedalenski govori partijskih lidera smatraju se „programskim“, pošto obično najavljuju strateški pravac u predstojećem periodu. Pogotovo je to slučaj u izbornim godinama, poput ove.

I ovaj put od samog početka bilo je veoma intenzivno – mali milion seminara o svemu i svačemu, iskričavi politički govori, predizborna oštrenja i debate… „Da li biti Šveđanin mora da bude skupo?“, tema je jednog seminara koja se posebno primila; stalno je citirana i parafrazirana. Cene skaču, počinje da boli… To je jedna od tema trenutka. Kao i ruska invazija na Ukrajinu. Mada… Dart Vejder i Zla imperija tema su odavno, takoreći od pamtiveka.

Smrt na Almedalenu

Uprkos hiljadama seminara, uprkos oštrim debatama i pažljivo pripremanim političkim besedama, Almedalen 2022 neće se pamtiti ni po čemu od toga. Na žalost. Pamtiće će se – po ubistvu, „na otvorenoj sceni“.

U sred bela dana, pred masom sveta na centralnom trgu, u samom srcu festivala, samo nekoliko desetina metara od mesta gde je predsednica Centra Ani Lev trebalo da održi pres-konferenciju, nožem je izbodena psihijatrica Ing-Mari Viselgren, psihijatrijski koordinator Švedskih opština i regiona (SKR). Od povreda je ubrzo preminula.

I da je bilo „obično“, ubistvo na tom mestu i u to vreme izazvalo bi šok i nelagodu. Po svoj prilici nije bilo „obično“, mada motiv nije do kraja razjašnjen. Mediji su brzo iskopali da tridesettrogodišnji ubica ima veze sa ekstremno desnom, rasističkom organizacijom Nordijski pokret otpora i da je po „majnd-setu“ blizak toj „školi mišljenja“. Policija je najavila kako će ubistvo biti tretirano kao teroristički čin i čuju se mišljenja kako je tragedija mogla da bude i veća. Lik, kažu, podseća na Brejvika.

Građani okupljeni tokom Almedalenske političke nedelje, 3. jul 2022. (Foto: Malin Ericsson/Region Gotland)

Nezavisno od toga šta će se ustanoviti posle istrage i suđenja, brutalna fizička likvidacija u poslednjoj oazi idile švedskog sna, skoro da u sebi nosi šekspirovski element.

Istog trenutka otvorila se pukotina koja razdvaja epohe; ono što je bilo i ovo što je sad, kao najava onog što dolazi. Takvog nasilja na Almedalenu nikada ranije nije bilo. Jeste u poslednje vreme bilo „vesnika bure“ – kad su na Almedalen počeli da dolaze (ekstremno desne) Švedske demokrate i njihovi sledbenici. Tenzije su se digle, incidenti su postali učestaliji, a veća prisutnost policije – nužnost. Ipak, nije padala krv.

Kad je pala, „standardne“ predizborne teme – imigracija, integracija, bezbednost, zdravstvo, školstvo, klima… za trenutak su skrajnute.

Duh vremena

Iste večeri, na almedalenskoj sceni SVT-a (Švedskog javnog servisa), u emisiji „Aktuelt“, pomenuta predsednica Centra Ani Lev i njen kolega iz Zelenih Per Bolund skrušeno su se saglasili kako je sada najvažnije od svega da se stane na put daljoj radikalizaciji društva i da se sačuvaju otvorenost, demokratija i dijalog. Oboje su konstatovali kako se atmosfera promenila i da se nasrće čak i na dijalog kao takav, što je bilo nezamislivo. Nisu oni toliko direktno govorili o Švedskim demokratama, ali je jasno na šta su mislili. „Nova“ retorika i kultura javnog opštenja stupila je na veliku scenu zajedno sa njima.

Dok je u SVT-ovom improvizovanom studiju razgovor (pun pijeteta prema žrtvi) još trajao, nedaleko odatle, kao i od mesta ubistva, zahuktavala se „Di-džej bitka“, najpopularniji almedalenski večernji „ivent“, gde koplja ukrštaju političari iz suparničkih partija. „Di-džej bitku“ smislila je i organizuje jedna pi-ar agencija i godinama unazad oko te „bitke“ vlada takva (neshvatljiva) fama da se uvek traži karta više. Ni te večeri nije otkazana. Štaviše, bilo je puno. Megdan su vodili podmlaci Centra i Konzervativaca… Sudeći po fotografijama, bilo je ludo zezanje.  Život ide dalje, a na mladima svet ostaje…

Koji dan ranije, socijaldemokratska premijerka Magdalena Anderson upozoravala je u svom govoru kako će se zemlja nepovratno promeniti u slučaju da Konzervativci (i njihovi privesci) udruženi sa esktremno-desnim Švedskim demokratama osvoje vlast posle izbora.

Ubistvo u srcu Almedalena i žurka posle njega kao da sugerišu da se „duh vremena“ neumitno promenio, nezavisno od toga ko će pobediti na izborima.

Svi na „ti“

Koncept Almedalena, koji su kasnije preuzeli i Danci, Norvežani i Finci, a u novije vreme i Estonci, tekovina je Ulofa Palmea. Ali, isto tako bi moglo da se kaže kako je to bio plod duha jednog drugog vremena.

Palme je 1968, kao ministar obrazovanja i jedan od kandidata za predsednika Socijaldemokratske partije (samim tim i premijera), letnji odmor provodio na Gotlandu, zajedno sa porodicom. Letovao je kao običan građanin, nije imao nikakvo obezbeđenje, i meštani bi, kad ga vide, priupitkivali šta ih je već interesovalo. Na kraju se Palme obratio sa prikolice kamiona – preko megafonskog ozvučenja održao je govor i potom odgovarao na pitanja…

Sa neformalnim almedalenskim nastupima nastaviće i narednih godina, kao predsednik Socijalemokratske partije i premijer. Neposrednost nije bila samo njegov lični stil, već i način da se potcrta osobenost švedskog puta i vizije demokratskog socijalizma. Opet, u želji da Palmeu i Socijaldemokratama oponiraju, u Visbiju će, u isto vreme kad i Palme, početi da se pojavljuju i predstavnici drugih političkih partija, da predstavljaju svoje programe i ideje. Zahvaljujući tome događaj će vremenom postajati „svepartijski“, šire društveni i na kraju neka vrsta „javnog dobra“.

Ubistvo tokom Almedalena koje je potreslo Švedsku, 6. jul 2022. (Foto: TT NEWS AGENCY/ Reuters / NTB)

O tome kakvo je to vreme bilo, i kakva su bila stremljenja, govori i jedan drugi detalj. U Švedskoj je u leto 1967. zakonom ukinuto „vi“. Od tada su svi sa svima na „ti“. Novinari su na „ti“ i sa premijerom, i sa kraljem, i sa članovima Švedske akademije… Ideja jednakosti na švedski način počinjala je od obraćanja. Znači, ni „gospodine“, ni „druže“, nego oslovljavanje imenom ili imenom i prezimenom. Zvanično pismo ne počinje se sa „Draga gospođo Johanson“, nego sa „Hej Monika“.

Taj duh egalitarnosti oblikovao je i razgovore i diskusije na javnoj sceni. Norma je da neistomišljenici diskutuju, u tolerantnom duhu, i da se kroz široko postavljen dijalog dolazi do rešenja po meri većine. Duh Almedalena, dakle, nije ostao ograničen na ostrvo. Prožeo je čitavo društvo. Diskusije na seminarima, tribinama, televizijskim sučeljavanjima veoma su egalitaristički postavljene i „minimalistički funkcionalne“.

Norma je, takođe, da su i najviši državni funkcioneri samo službenici, da su dostupni (javnosti), neupadljivi, nerazmetljivi, da se ne šepure besnim automobilima, telohraniteljima, preskupim satovima i garderobom… To uglavnom ne čine ni najveći kapitalisti. Svoja bogatstva i klasu, oni demonstriraju na drugačije načine.

Ubice neposrednosti

Osvrćući se unazad i poredeći ono nekad i ovo sad, novinarski veteran, politički komentator SVT-a Mats Knutson, koji Almedalen prati decenijama, primećuje da do najveće suštinske promene u prirodi Almedalena nije došlo zbog neke političke promene, već – eksplozijom socijalnih medija. To je, smatra, neminovno vodilo oseci neposrednosti i spontanosti.

Ranije je, na primer, bilo uobičajno da (u Visbiju) prisutni ministri, ambasadori, visoko rangirani političari i državni službenici, glavni urednici i dopisnici, izađu u neki od lokalnih barova i restorana, da popiju malo ili više, da se upuste se u neformalnu priču sa znanima i neznanima. Toga više nema…

I dalje se odlazi u barove i lokale, ali je drugačije. Mobilni telefoni su svuda, sa njima i foto-aparati, kamere, diktafoni… Svako opuštanje, neformalnost, odstupanje od zacrtanog, odmah biva registrovano i razglašeno na Fejsbuku, Instagramu, Tik-toku, konvencionalnim medijima… Na kraju, čak i da hoće, ljudi ne mogu da budu spontani i prirodni. Moraju stalno da paze kad i gde izlaze, s kim stupaju u komunikaciju, šta i koliko piju…

Tako se, eto, i na Almedalenu – koji je sinonim za živ razgovor, susrete, neposrednost – neminovno došlo do „političkog“ pitanja da li su za razgovor, debatu, javnu diskusiju uopšte potrebni „agora“ i susreti „oči u oči“, ili je budućnost susreta, razgovora, razmene mišljenja, dijaloga u Instagramu, Zumu, Fejsbuku, Tik-toku… U sledećem koraku, pitanje je i kakvom poretku vode „diskursi“ i „dijalozi“ koje kanališu i artikulišu socijalni mediji, u čijoj je prirodi da podstiču i pothranjuju „konfliktnost“, jer to donosi „klikove“ i „lajkove“.

Uticaj socijalnih medija i erozija društvenosti, kojoj oni često vode, nije u Švedskoj tema od juče. Pokazivalo se još ranije da je do prilično velikog broja ljudi, pogotovo mlađih (zavisnika od telefona i socijalnih medija) maltene nemoguće dopreti – jer oni bukvalno ne izlaze iz začaranog kruga onlajn „lajkova“ i istomišljeništva (o čemu god da je reč). A to su punoletni ljudi sa pravom glasa; njihovi glasovi odlučuju i tek će odlučivati… I to je takoreći budućnost demokratije…

Paradoksi konsenzusa elita

Iz perspektive miljea gde se odluke nameću „odozgo“, silom i bez razgovora, postojanje širokog i elementarno demokratskog „mejnstrima“ na prvi, a i drugi pogled, deluje kao blagodet. Normalno se komunicira, poštuje se neistomišljenik, teži se usaglašavanju stavova… Na treći pogled počne da upada u oči nešto čega u skladnoj, harmoničnoj slici nema; komadić koji ponekad nedostaje.

Različite branše“ i interesne grupe koje na Almedalenu, a i van njega, „mingluju“ i „umrežavaju se“, nekad se tako dobro umreže da deluje kao da su jedno (te isto); uprkos navodnim razlikama, kao da između njih nestane distanca; kao da se otupi oštrica kritičnosti…

Ranijih godina, ekstremna desnica (oličena u Švedskim demokratama) bila je jedini snažan subjekat izvan „pakta o nenapadanju“. Zato su je i označavali kao antiestablišmentsku. Nekog drugog vidljivog „andergraunda“, koji bi bio dovoljno snažan ne samo da kritikuje i preispituje mejnstrim, nego i da iznedri i široj javnosti nametne neke nove ideje – alternativne, vizionarske, kakve god – nije bilo. Sve drugo suviše je slabo primetno, „odsečeno“.

U međuvremenu, Švedske demokrate su ušle u tal sa Konzervativcima i Hrišćanskim demokratama, odnosno kooptirani su, ne bi li se ovi zajedno sa njima nekako domogli većine. Na kraju balade, i „nacoši“ su promenili ploču – ni njihova kritika nije više antiestablišmentska, nego pre svega antisocijaldemokratska.

Zločin bez žrtve

Poznati slučaj Sture Bergvala – „najvećeg švedskog masovnog ubice“ koji to u stvari nije bio, nego je priznao desetine nerešenih ubistava zarad pažnje i „lekića“ – a da je to prošlo kod svih nadležnih organa (policijskih, pravosudnih, medicinskih) – jedan je od najilustrativnijih primera kako se i „idealnim sistemima“ dešava da zabaguju, kad je „konsenzus elita“ takav da odbija da čuje bilo kakav kritički i neodobravajući glas.

U društvu konsenzusa, potencijalna opasnost je konsenzus zasnovan iz nekog razloga na pogrešnim premisama, a nema nikoga da to preispituje, dovodi u sumnju, kritikuje. Odnosno, kada su i maltene svi veći i relevantniji mediji deo konsenzusa, a kritički glasovi slabi ili irelevantni.

Uz ogradu da sam ovogodišnji Almedalen pratio preko medija, tako da nemam celovitost uvida, na osnovu onoga što se dalo čuti, videti i pročitati – rekao bih kako je švedsko pridruživanje NATO-paktu, kao i „tragedija i farsa“ sa pregovorima i umiljavanjem Turskoj i Erdoganu, bilo skrajnuto kao tema, po sličnom principu koji sam opisao.

Partije su se bavile „izbornim“ temama, mediji su ih u tome sledili, a pitanje NATO-a (kao) nije tema, dok (mejnstrim) mediji skoro ništa o tome nisu pitali…

Ambasador Finske u NATO-u Klaus Korhonen (levo), generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i ambasador Švedske u NATO-u Aksel Vernhof prisustvuju ceremoniji predavanja zahteva Švedske i Finske za članstvo u NATO-u, Belgija, 18. maj 2022. (Foto: JOHANNA GERON/AP)

Kao i uvek, vreme će pokazati da li je konsenzus establišmenta u pogledu članstva u NATO-u (i pregovora iza zatvorenih vrata sa Turskom), koji je u velikoj meri eskivirao bilo kakvu otvorenu diskusiju, bio ispravan ili možda ne.

Čak i da se pokaže da je odluka o kraju švedske dvovekovne vojne neutralnosti bila ispravna u pogledu bezbednosti zemlje, to ne menja činjenicu da je oktroisana bez prave, otvorene i demokratske, javne diskusije. I da je zarad dodvoravanja „diktatoru“ Erdoganu, Švedska pokazala spremnost da izvrši reviziju nekih svojih fundamentalnih principa.

Zlatanovim stopama  

Činjenica da između 15 i 20 posto današnje švedske populacije čine rođeni van Švedske i oni kojima roditelji nisu Šveđani, često se spominje u raznoraznim publikacijama. U metrou ili na ulicama Stokholma, multi-kulti stvarnost je očigledna. Pre 30 ili 40 godina Švedska sigurno nije bila melting pot; u poslednjih 15-20 jeste i to na veoma osoben način.

Uzimajući u obzir lično iskustvo američkog i brazilskog melting pota, rekao bih da je švedski u mnogo čemu istorijska novina, prvenstveno zato što je struktura društva – gledano u globalnom kontekstu – bila izrazito, ili bar pretežno srednjeklasna. Ugrađivanjem neoliberalnih reformi i razgrađivanjem socijalne države, socijalno-klasne razlike se poslednjih godina produbljuju. To neminovno stvara jazove.

Razgradnja solidarističkih i egalitarističkih postulata znači i menjanje prirode unutrašnje lojalnosti. Poslednjih 10-15 godina dođoša je stiglo mnogo; švedskog modela je, s druge strane, sve manje. „Mašina“ ne uspeva sve da usisa i „integriše“. Štuca. O tome koliko je onih koji su „ispali iz igre“ rečito govori razmera i priroda kriminala. Pucnjave, puškaranja, podmetanje eksplozivnih naprava… i brutalna ubistva, planirana i sa predumišljajem, nikad nisu bili učestaliji.

Bezbednost građana postala je prvorazredna tema. Svi bi da to reše. Na rečima znaju i kako. Desni bi oštrije kazne i više zatvora, levi više socijalizacije i resocijalizacije.

U stvarnosti, brzog i jednostavnog rešenja nema.

Petnaest odsto 

Na Almedalenu spomenutih 15-20 odsto drugih nije tako vidljivo kao u stokholmskom metrou. Naravno da je teško reći ko je ko i ko odakle dolazi samo po izgledu lica ili boji kože, ali na Almedalenu je očigledno da glavnu reč vode bledoliki, dok su tamnoputiji Šveđani tu još uvek poprilično retka vrsta, posebno kao govornici u „agorama“.

Zlatan se smatra nacionalnim blagom Švedske, a njegova priča ultimativnim uspehom. „Zlatanov put“ kroz opoziciju dominantnom narativu izgleda kao prilično legitiman pravac društvene pokretljivosti – za nekoga iz imigrantskog predgrađa poput Zlatanovog Rozengorda koji želi da bude fudbaler. „Zlatanov put“ je, međutim, još uvek znatno prohodniji prema nekim drugim odredištima nego prema Almedalenu… Još je manje „Zlatana“ koji se nisu komformirali i iz pragmatičnih razloga interiorizovali dominantni narativ.

Demografska transformacija Švedske neverovatnih je razmera za zemlju od samo deset miliona stanovnika. Na ovaj ili onaj način redefinisanje pojma „mi“ uveliko jeste i neće prestati da bude izazov – kratkoročan, srednjoročan i dugoročan. To je, u suštini, redefinisanje nacije. Oko toga kako to činiti više je veoma različitih zamisli. Nezavisno čak i od samih zamisli, podela u društvu je takva da onemogućava da bilo koji koncept odnese prevagu.

U poslednjih osam godina u Švedskoj nije bilo prave parlamentarne većine. Vlade su bile plod teško opisivih (i teško razumljivih) solomonskih rešenja. Istraživanja javnog mnjenja ukazuju da zapetljanost (u čvor) lako može da se nastavi i posle predstojećih izbora. Većina, ako bilo ko do nje dođe, opet može da bude tanka. Što onda opet može da vodi u dalje produbljivanje podvojenosti i tenzija.

Švedski model

Kada je Palme „stvarao“ Almedalen, i to je predstavljalo materijalizaciju nastojanja da stvori „švedski model“, koji bi bio alternativan i vizionarski ne samo u nacionalnim ili skandinavskim okvirima, već i globalno. Duh vremena je bio takav; činilo se da je bolji i pravedniji svet moguć i da borba za njega ne samo da ima smisla, nego da je i vredna žrtvovanja.

Generacija koja je Švedsku posle Drugog svetskog rata pretvorila u jedno od najnaprednijih i najprogresivnijih društava u svetu, nije u svom vidokrugu i fokusu držala samo Švedsku. Ona je želela da menja svet, prvenstveno dajući (svoj) pozitivan primer. To je bila generacija koja se nije ustručavala da „govori za svet“, kako je to rekao Dag Hamaršeld, koji je kao generalni sekretar Ujedinjenih nacija ubijen u Rodeziji.

Današnju Švedsku vodi generacija rođena u doba prosperiteta koja nema neposredno iskustvo i sećanje na teža vremena. „Mi radimo sve po knjizi (kako treba), kako je napisano da se uradi, ali ne znamo šta je patnja…“, kaže jedan moj švedski prijatelj, koji smatra da je nedostatak takvog iskustva limitirajući. Sklon sam da se saglasim sa takvom dijagnozom. Rekao bih da je sada mnogo više (samo)zadovoljstva i konformizma nego prave volje i strasti da se vode „globalne bitke“.

Proslava Nacionalnog dana Švedske (06. jun) u Stokholmu (Foto: Bengt Nyman)
Proslava Nacionalnog dana Švedske (06. jun) u Stokholmu (Foto: Bengt Nyman)

Pored toga što se etiketira kao kontroverzno, vođenje globalnih bitki i „govorenje za svet“ može da bude i opasno po život, što pokazuju sudbine Daga Hamaršelda i Ulofa Palmea. Udobnije je brinuti samo o svojim ličnim i porodičnim stvarima, ili lokalnim, nego se baviti pravim silama, a pogotovo stajati im na put.

Može biti da je moje viđenje stvari ideološki obojeno, ali meni – na osnovu viđenog i sa ovogodišnjeg Almedalena – liči da je jedan nedeklamovani konsenzus da se „gledaju svoja posla“; drugim rečima, suštinsko odustajanje od uloge uzornog modela za nešto drugo i drugačije.

No, bez obzira na to, leto na Gotlandu zaista je divno. Šteta bi bilo toga se odreći…

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: state.gov

 

BONUS VIDEO:

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u