Lektira za gradonačelnicu Sarajeva

Gradonačelnica Sarajeva Benjamina Londrc Karić deluje kao iskreni pristalica multikulturnog profila ovog grada. Šta nam kazuje njena reakcija na Šapićevu izjavu o Mladiću?

Posle izvesnog zatišja, u Beogradu se rat muralima ponovo rasplamsao, na šta su odjeci stigli i sa sarajevske, a i drugih komšijskih osmatračnica, odakle se sa indikativnom preosetljivošću, pa i nezdravom opsesivnošću, prati sve što se dešava u bivšoj prestonici nekadašnje zajedničke države.

A šta se, zapravo, događa?

Buru je ovoga puta izazvao odgovor novog gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića na zahteve nekih nevladinih organizacija da se, na godišnjicu njegovog iscrtavanja na zidu jedne zgrade u Njegoševoj ulici ukloni grafit (zapravo mural) sa likom generala Ratka Mladića, „kao i drugi grafiti kojima se poziva na nacionalnu, versku ili rasnu mržnju“, jer je, kako se navodi u saopštenju Inicijative mladih za ljudska prava, poražavajuća činjenica „da su već 365 dana, zidovi i fasade u Beogradu ispisane i iscrtane imenom i likom ratnog zločinca osuđenog, između ostalog, za jedan od najstrašnijih zločina počinjenih na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata“.

Šapić je reagovao izjavom da se o problematici murala na beogradskim zidovima u konteksu komunalnog reda može raspravljati, ali da on nema nameru da ispunjava želje i zahteve zagovornika haške pravde, dodavši da je Tribunal za ratne zločine u njegovim očima izgubio kredibilitet znatno pre donošenja presude Ratku Mladiću, „kada je oslobodio hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača, bivšeg ratnog komandanta takozvane Armije BiH u Srebrenici Nasera Orića, te nekadašnjeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja“.

Nastavio je (pomalo mangupskim) objašnjenjem, koje je pokrenulo lavinu negativnih, ali i pozitivnih komentara na društvenim mrežama, da ne zna ko je šta radio tokom rata u Bosni, jer tamo nije bio, ali da ono što zna jeste da je Ratko Mladić branio srpski narod i da bi verovatno, da nije bilo njega, Srbi iz Bosne završili slično Srbima iz Hrvatske, bili ubijani i na kraju proterani sa svojih ognjišta. Zvaničnici su odgovorni za javno izgovorenu reč i, ako su ozbiljni, o tome vode računa pre odlučivanja da li će, šta će i kako će nešto reći, pri čemu su im je značajni kriterijumi trenutak i uticaj izrečenog na politički rejting.

Aleksandar Šapić na primopredaji dužnosti između starog i novog gradonačelnika Beograda, 29. jun 2022. (Foto: Strahinja Aćimović/Tanjug)

Aleksandar Šapić u ovome svakako nije izuzetak i nikako nije slučajno rešio da se neočekivano odrešito oglasi o jednoj krajnje delikatnoj i protivrečnoj temi. Njegov istup može se, u zavisnosti od političkog, ideološkog i moralnog polazišta, različito ocenjivati, ali je izvesno, dopadalo se to nekome ili ne, da je rekao ono što većina Beograđana, a i građana Srbije, misli i oseća. Ta može valjda političar ponekad da izgovori i ono što narod većinski misli i oseća, a što totalitarni elitisti raznih boja koji bi da (od)neguju ideal demokratije bez naroda žigošu kao štetni populizam?

Bez obzira na to pokaže li se da li je pri sadašnjim lokalnim i širim (ne)prilikama nekadašnji sportski kralj golova verbalizovanjem pretežnog stava građana Srbije postigao gol ili autogol, pripadaju mu vanpolitičke zasluge jasnoće i iskrenosti. Osvežavajuće, u svakom slučaju!

„Rasna diskriminacija“

Sasvim očekivano, pojedine nevladine organizacije i političke stranke pozvale su Šapića na odgovornost, a Forum za bezbednost i demokratiju iz Beograda prozvao je „tužilaštvo da u najkraćem roku pokrene istragu protiv gradonačelnika Šapića zbog postojanja osnovane sumnje da je svojim javnim istupima izvršio krivično delo rasne diskriminacije“.

Otkud sad „rasna diskriminacija“? Ko je u celoj stvari druge rase, pa ga je Šapić rasistički uvredio? Ali, kad nekoga treba etički, vrednosno i ideološki ocrniti, samozvanim borcima za (hašku) istinu, ljudska prava i (dirigovanu) demokratiju ništa nije sveto.

„Ne znam ništa o njemu, ali je on toliko zao da je malo sve što bi se o njemu loše moglo reći, pa je sve i dopušteno reći“ – tako je logiku napada ranih hrišćanskih polemičara na verovesnika islama Muhameda jedan od njih pošteno sažeo. Neprolazna logika, izgleda, a u XXI veku i neslućeno raspomamljena. Muralski pluralizam u beogradskoj opštini Vračar, nakon zamora uslovljenog vrućinom i godišnjim odmorima, koji inhibirajuće utiču na agilnost aktivista iz nevladinog sektora, a i čuvara morala, opet kao da zadobija pređašnju dinamiku.

Noću, dok grad spava i psi laju, čuju se motori automobila koji se za trenutak zaustavljaju, da bi, kad ih niko ne vidi, iz njih izletali neustrašivi muraloklasti i izlivali kantice crvene ili crne boje po Ratku Mladiću i, odskora, Vladimiru Putinu, kopajući im usput oči… Posmataju ih, sa svojih zidova, zasad ( ali dokle?) spokojni, Njegoš, Draža Mihailović, vojvoda Mišić, Stjepan Bobek…

Neukusni i bedni hepening je obnovljen, nedostojna simbolička kompenzacija nesposobnosti i nemoći da se utiče na događaje u stvarnom društvenom i političkom životu, onakvom kakav jeste, ali jeste…

Od beogradskih, negativnih i pozitivnih reakcija na kritičnu Šapićevu izjavu neuporedivo je zanimljivija ona kojoj je odlučila da pribegne njegova sarajevska koleginica Benjamina Londrc Karić. Gradonačelnica Sarajeva prihvatila je Šapićev ton i u istom, uslovno rečeno, humornom, odnosno vickastom registru najavila da će mu, pošto tvrdi da ne zna šta se tokom rata događalo u BiH, poslati presude Haškog suda, da se obavesti.

Sarajevski ritern

Napisala je: „ gradonačelnik grada Beograda i doktor nauka za kakvog se predstavlja gradonačelnik Šapić trebao bi biti upoznat sa osnovama međunarodnog krivičnog prava i presudama Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije“… „On bi trebao znati da je Međunarodni mehanizam za krivične sudove izrekao drugostepenu presudu kojom je potvrđena doživotna kazna zatvora Ratku Mladiću, nekadašnjem generalu Vojske Republike Srpske za genocid u Srebrenici, progone Bošnjaka i Hrvata, terorisanje građana Sarajeva i uzimanje pripadnika UN-a za taoce“… „Uzimajući u obzir veliku količinu neznanja i neinformisanosti, Gradska uprava Grada Sarajeva će zvanično dostaviti presude suda koje treba pročitati, jer kao što je i sam rekao nije bio u BiH za to vrijeme pa ne zna šta se dešavalo“.

Iako nije preterano duhovit, izuzimajući neumesnu opasku o Šapićevom predstavljanju kao doktora nauka, koja se ne uklapa u odnegovani stil ponašanja sarajevske gradonačelnice, njen ritern je, kao i kolegin servis iz Beograda, koji je uzburkao duhove, doživljen kao dobrodošlo provetravanje u monotoniji stereotipne razmene neinventivnih utuka političara na bivšem jugoslovenskom prostoru.

Da je na čelu Šehera, recimo, bivši gradonačelnik Abdulah Skako, do potrebe da se komentariše ovakav gest svakako ne bi došlo, jer njemu on ne bi ni pao na pamet, a i kad, kojim slučajem, bi, ne kaže narod slučajno: „nije šta ti kaže, nego ko ti kaže“.

Benjamina Londrc Karić nije, da tako kažemo, običan gradonačelnik niti je bilo ko u sarajevskoj urbanoj sredini. Ona je, verovatno, dosad najuspešnije kadrovsko rešenje unutar projekta građanskog nadnacionalnog i multikulturnog Sarajeva, i BiH na opštem planu.

Sebilj česma na Baščaršiji u Sarajevu (Foto: Wikimedia/Flickr/Natalie Wilson, CC BY 2.0)

Pravi poklon onim Sarajlijama koji bi zaista želeli da, kako se obično kaže, konačno počnu da žive normalno, neopterećeni stalnim nacionalnim prepucavanjima i tenzijama, a takvih svakako ima mnogo, jer to su prirodna ljudska želja i stremljenje.

Izgleda da i mlada gradonačelnica iskreno veruje u mogućnost ostvarenja takve vizije, odnosno obnavljanja vedre atmosfere sklada iz jugoslovenskog, olimpijskog Sarajeva, u kome su se, kako ima običaj da kaže, svi osećali kod kuće.

Kako je uopšte ova autentična predstavnica građanske „gradske raje“ mogla postati prva građanka današnjeg Sarajeva? Odlučujuća zasluga za to pripada Bogiću Bogićeviću koji joj je prošle godine, posle bolnog poraza SDA na lokalnim izborima, svojim uvređenim povlačenjem pristanka da bude kandidat SDP za gradonačelnika, nenadno otvorio put.

Tako je, paradoksalno, taj bezlični komunistički aparatčik, koji je preko noći za neke postao moralna gromada, jer je svojim postavljanjem u Predsedništvu SRJ odsudno pomogao Stipi Mesiću & Comp. u razbijanju zajedničke države i stvaranju preduslova za izbijanje rata, svojom odlukom doprineo da na čelo gradske vlade Sarajeva dođe žena koja bi da obnovi jugoslovenski san.

Biografija za poštovanje

Iako su povlačenje Bogića Bogićevića ocenili kao „veliki šok i još veće razočarenje“, valja odati priznanje kadrovicima u SPD što su se brzo pribrali i, možda ne sasvim samostalno, došli na ideju da svoju potpredsednicu kandiduju za najvišu funkciju u gradu, na koju je aprila 2021. godine izabrana jednoglasnom odlukom Gradskog vijeća.

Biografija tridesetogodišnje Benjamine Londrc Karić za svako je poštovanje.

Rođena Sarajka, sa osobinama koje odlikuju dete iz dobre građanske kuće, Benjamina je diplomirala na Pravnom i na Filozofskom fakultetu, nagrađivana je na diplomskim i poslediplomskim studijama, najmlađi je doktor pravnih nauka u BiH iz oblasti rimskog prava, docent i predavač na trima fakultetima, u braku je i majka jednog deteta. Od punoletstva je politički aktivna u redovima SDP. Nije bez značaja napomenuti da se gradonačelnica Sarajeva nacionalno izjašnjava kao „ostali“, što bi joj onemogućilo da bude član Predsedništva BiH, ali ne i da obavlja rukovodeću političku ulogu na lokalnom nivou.

Obrazlažući njenu kandidaturu iz SDP je naglašeno da ona potvrđuje multinacionalni karakter Sarajeva. Mada nije teško pretpostaviti nacionalnu provenijenciju Benjamine Londrc, o kojoj se ona izričito u javnosti ne izjašnjava, pa se o tome vode rasprave na društvenim mrežama. Njen je deklarisani stav da je nacionalna pripadnost od sekundarnog javnog i društvenog značaja i da je najvažnije biti čovek, što je i u temelju vrednosnog sistema na kome joj se zasnivaju civilizacijska orijentacija, životni svetonazor i politički program. Gradonačelnica Sarajeva sistematično nastoji da govori o Sarajlijama i Bosancima i Hercegovcima, eventualno Bosancima u državno-nacionalnom smislu, a da maksimalno izbegne pominjanje bošnjačkog, srpskog i hrvatskog nacionalnog imena, kao da su kužna. Ali, to je očigledno elemenat sasvim određenog političkog programa.

U zastupanju svojih stavova Benjamina Londrc Karić deluje lično uvereno i uverljivo, ali sa mnogo opštih mesta, plemenitih, idealizijućih poruka i uz srazmerno nisku meru konkretnosti u izjašnjavanju o neprijatnim temama i hipotekama sarajevske i bosanskohercegovačke stvarnosti i bliske prošlosti.

Ničemu što kaže, ne može se bilo šta načelno zameriti, štaviše moglo bi se samo poželeti da jeste i da će biti onako kako ona zamišlja i na čemu radi, ali…

Idila na trošnom temelju

Upravo zbog ovog „ali“ ima smisla osvrnuti se na izjavu blagorodne i dobrohotne gradonačelnice Sarajeva da će svom beogradskom kolegi dostaviti, radi informisanja, hašku presudu Ratku Mladiću, u kojoj se pominje i „terorisanje građana Sarajeva“, grada na čijem je ona sada čelu, a u kome se obistinila sudbina Srba o kojoj je govorio Šapić, da budu „ubijani i na kraju proterani sa svojih ognjišta“.

Ma koliko se to iskreno želelo, a dobija se utisak da Benjamina Londrc Karić to zaista iskreno želi, idilu multikulturnog Sarajeva nemoguće je ostvariti, ako se presude Haškog tribunala ustanove kao temeljni dokument neojugoslovenskog koncepta nadnacionalnog jedinstva i sloge, kao da realnost jednog etnički gotovo očišćenog grada nema nikakve istorijske, socijalne i ljudske težine. Sarajevo je uistinu bilo grad mučenik, ali i mučitelj za svoje građane srpske nacionalnosti, dvostruke taoce tragične ratne situacije čijem nastanku ničim nisu doprineli.

Panorama Sarajeva (Foto: Wikimedia/Julian Nyča, CC BY-SA 4.0)
Panorama Sarajeva (Foto: Wikimedia/Julian Nyča, CC BY-SA 4.0)

Tokom nešto više od jedne godine svoga gradonačelničkog mandata, Benjamina Londrc Karić bila je, na određenom nivou pojavnosti, veoma uspešna. Zadobila je poverenje, pa i simpatije, mnogobrojnih Sarajlija i, osobito, Sarajki, preduzela je čitav niz korisnih komunalnih akcija, ulepšala grad, uklonila, na primer, ružne grafite sa Ajfelovog mosta i Čobanije, postavila žardinjere, najavila obnavljanje bob staze na Trebeviću, ostvarila veliki broj kontakata sa gradonačelnicima iz čitavog sveta i raznim međunarodnim predstavnicima, kao i diplomatama akreditovanim u BiH, posetila Banju Luku, koju 30 godina nije pohodio nijedan prvi čovek Sarajeva, učestvovala u svim značajnijim kulturnim i naučnim skupovima, primereno ispoštovala verske praznike svih crkava i verskih zajednica… jednom rečju, zaista se svojski trudila da bude uzorna domaćica u gradu, za koji je rekla da je „drugo ime za toleranciju“ i „srce Evrope“.

U svim pogodnim prilikama Benjamina Londrc Karić podsećala je na svetle uspomene iz jugoslovenskog razdoblja uzleta grada na Miljacki, govorila podjednako poneseno o Emeriku Blumu i Ivici Osimu…

Sve se to s razlogom dopalo njenim sugrađanima, tako da je izbor za gradonačelnicu ove mlade i ambiciozne, a obrazovane i lepo vaspitane žene, kojoj u razgovoru sa strancima nije potreban prevodilac, izuzetne, a „jedne od nas“, u javnosti široko ocenjen kao velika sreća za Sarajevo i nada za njegovu budućnost.

Nisu baš svi (bili) oduševljeni, ali su dobre vibracije nadjačale potmula gunđanja. Nezvanično je, po uzoru na moćnu pesmu Kemala Montena „Sarajevo, ljubavi moja“, na društvenim mrežama promovisana i himna vaskrslog „pravog“ Sarajeva, muzički i tekstualno neuporedivo skromniji uradak Maje Milinković „Sarajevo, u duši mi spavaš“.

Lepa utopija

Ova rođena Sarajka od pre izvesnog vremena živi u Portugaliji, opredeljena za fado, kao evropsku varijantu sevdalinke… Znači li dosadašnja uspešnost da će Benjamina Londrc Karić uspeti u svom, i ne samo svom, poduhvatu da, leteći iznad njegove složene i pečalne stvarnosti, uzdigne Sarajevo kao balkanski i evropski „Auropolis“, po meri idealnog beskonfliktnog urbanog staništa kakvo je nedavno preminuli veliki majstor kineskog budizma Ćin Kung uspostavio u australijskom gradu Tuvumbi?

Uz sve najbolje želje, sigurno neće, jer Sarajevo ne lebdi negde van vremena i prostora, a zanemarivanje objektivno datog vremena i prostora, i ljudi onakvih kakvi u njemu i na njemu žive, osujetilo je mnogi plemeniti i napredni projekat, istorijski ga svrstavši među lepe utopije.

Benjamina Londrc Karić mogla bi učiniti još mnoge korisne stvari za svoj voljeni grad i za BiH, samo kad bi odustala od isprazne parole da se, kako se jednom izrazila, „budućnost Evrope brani u Bosni i Hercegovini“ i okrenula se ideološki neulepšanoj stvarnosti Sarajeva i BiH, ne odustajući pri tome od svojih kosmopolitskih i čovekoljubivih ideala.

Od Benjamine Londrc Karić ne može se očekivati da odustane od zvaničnog narativa o agresiji na BiH, navodnom povampirenju fašizma u susedstvu i počinjenim zločinima nad Bošnjacima, kao glavnom žrtvom rata devedesetih godina, kao i sakrosantne teze o srebreničkom genocidu. Ipak, valja priznati da se ona trudi da na ovim identitetski i politički ključnim postavkama bošnjačkog/bosanskog sagledavanja i tumačenja ratnih zbivanja ne insistira napadno i uključuje ih, koliko god može, u horizont antiratnog diskursa.

Insistira na tome da se treba fokusirati na žrtve, a ne na počinioce…

U intervjuu Televiziji N1 povodom obeležavanja Dana Evrope i Dana pobede nad fašizmom, Benjamina Londrc Karić naglasila je značaj uporne borbe za istinu, zatim prevashodnost države kao institucionalnog preduslova za svako uspešno društveno pregnuće, iznela je želju da mladi bosanskohercegovački čovek treba da svaki deo BiH doživljava kao svoj, da joj uopšte ne smetaju drugačija mišljenja od njenog, a da će vreme najbolje pokazati ko je u pravu.

Posebno nadahnuto je govorila o potrebi održavanja svesti o kontinuitetu jugoslovenskog antifašističkog nasleđa u BiH… Ozareno je podsetila na svetle primere branilaca Sarajeva Fuada Midžića i Vladimira Perića Valtera, unevši i jednu ličnu reminiscenciju o tome kako se neke pojave podsticajno simbolički nadovezuju i ciklično otvaraju.

Živela je sa porodicom na Koševu, u blizini Ulice Fuada Midžića, gde je nastala čuvena sarajevska rok grupa „Zabranjeno pušenje“, čiji je prvi album bio naslovljen „Das ist Walter“, a njoj je, eto, kao gradonačelnici pripala čast da otvori obnovljenu železničku stanicu „Bistrik“, poznatu iz kultnog filma, u kojoj se nalazi i muzej posvećen heroju Vladimiru Periću Valteru… Baš lepo!

Istina oslobađa

Elem, i meni je znano ponešto iz istorijata „Zabranjenog pušenja“.

U Ulici Fuada Midžića stanovao je ugledni arabista i lingvista, profesor Srđan Janković, otac frontmena „Zabranjenog pušenja“ Nenada Jankovića, kasnije poznatog kao dr Nele Karajlić. U podrumu zgrade u kojoj su živeli rođeno je i imenovano „Zabranjeno pušenje“.

Kad se posle nametnutog izbeglištva profesor Janković, inače invalid, po okončanju rata vratio u Sarajevo, na vratima stana dočekao ga je voljeni asistent kome je, zajedno sa dragocenom bibliotekom, poverio stan na čuvanje. Ledenim glasom mu je sopštio da biblioteku slobodno može uzeti, jer njemu nije potrebna, ali da profesoru stan više ne pripada. Čestiti Srđan nikada se od ovog udarca nije oporevio.

Mislim da bi se i mlada gradonačelnica složila sa ocenom da, ako je neko bio prava „sarajevska raja“, onda su to bili daroviti momci iz „Zabranjenog pušenja“… A gde je Nele danas?

U Beogradu. Bio je prinuđen da pobegne iz Sarajeva i nikada se u njega ne vrati. O svom sarajevskom životu i iskušenjima napisao je upečatljivu knjigu „Fajront u Sarajevu”, u kojoj, pored ostalog, gorko zaključuje: „Ja živim u Beogradu, ali ja nisam odavle. Ja sam iz Sarajeva, samo što sam otuda otjeran“.

Zatim analizira svoju situaciju i konstatuje da je, zajedno sa još 150 hiljada sugrađana Srba, bio žrtva etničkog čišćenja, a da se to ne bi priznalo i tako imenovalo, morali su njega i njegove sunarodnike nazvati agresorima.

Nenad Janković alias Nele Karajlić, nekadašnji frontmen grupe Zabranjeno pušenje (Foto: Live Production / promo)

„U cijeloj istoriji ove napaćene zemlje kroz koju su prolazile vojske, pljačkale horde, sudarale se civilizacije, padale imperije, nagonila razna pisma i alfabeti, samo je jedan carevao za vijek i vijekova. Njegovo ime je Laž. A laž boli.“

Gradonačelnica Benjamina Londrc Karić svečano je izjavila da se iznad svega zalaže za istinu, a i da je ne pogađaju drugačija mišljenja, pa bi se mogla zainteresovati za ovo oporo svedočenje svog nekadašnjeg starijeg sugrađanina i Sarajlije bar isto onoliko koliko je i ona to.

Kao stručnjaku za rimsko pravo, svakako joj je bliska latinska krilatica audiatur et altera pars. Kao što je ona preporučila Aleksandru Šapiću da se upozna sa haškom presudom generalu Ratku Mladiću, slobodan sam sugerisati joj da prouči obiman „Izveštaj“ nezavisne Međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1992. do 1995. godine.

Pomoglo bi joj to da se potpunije uputi u jedan pomno skrivani i prećutkivani aspekt traumatične skorašnje prošlosti grada na čijem je čelu i koji bi da povede ka budućnosti. Za vreme rata bila je dete, pa joj on možda i nije poznat.

Nikada nije kasno za istinu, a samo istina oslobađa, uči nas „Jevanđelje po Jovanu“.

 

Izvor Sveosrpskoj.com

 

Naslovna fotografija: Foto: (Snimak ekrana/YouTube/Faktor.ba)

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u