Slučaj Poljske ili kako se postaje dobar Evropljanin

Za briselske neoliberale i evrofanatike Mađarska je i dalje „crna ovca“, Poljska očigledno više nije. Kako je Poljacima to pošlo za rukom? Tajni recept je rusofobija

Norveška se „indirektno goji“ zbog viših cena nafte i gasa, ostvaruje ogroman profit koji bi trebalo da podeli sa drugima, predlog je poljskog premijera Mateuša Moravjeckog.

A ko su ti drugi iz poljskog predloga? Norveška nije članica EU, ne obavezuju je sve regulative Brisela, čak i kada bi u ovoj konkretnoj stvari takve regulative postojale ili ako bi ih EU donela! Uostalom, zašto bi Norvežani delili svoj profit?

Cenovni bum na tržištu energenata, po prvi put u istoriji, nisu indukovali ni proizvođači ili njihovi karteli, ni špekulanti ili njihova kombinatorika, ni elementarne nepogode ili prekomerno iscrpljivanje resursa, već sami kupci! Među tim kupcima je i Poljska…

Nekoliko nedelja ranije, tokom kampanje za predsedničke izbore u Francuskoj, Moravjecki je ušao u vrlo neprijatnu polemiku sa Emanuelom Makronom. Telefonske pozive francuskog predsednika Vladimiru Putinu uporedio je sa razgovorima sa Hitlerom, Staljinom i Polom Potom.

Makronov odgovor i podsećanje na „anti-EU“ retoriku zvaničnika iz Varšave ostali su u senci poljske prozivke. Isto kao što su i brojni drugi odgovori ostali u senci vrlo oštrih poruka poljskih političara u prethodnom periodu.

Situacija je još zanimljivija ako se zna da Poljska i dalje plaća „penale“ EU u iznosu od milion evra dnevno, na ime novčanih kazni zbog nesprovođenja naloga povezanih sa radom Vrhovnog suda i načinom izbora (imenovanja) nosilaca pravosudnih funkcija.

Jedina „crna ovca“

Sud EU odbacio je tužbe Poljske i Mađarske protiv odluke o primeni mehanizma kojim se za kršenje vladavine prava od strane organa države članice uskraćuju sredstva iz zajedničkih fondova. Nakon toga, u februaru, Evropski parlament je, ubedljivom većinom glasova, pozvao institucije EU da hitno primene sve mere pošto je „krajnje vreme da Komisija ispuni svoje dužnosti čuvara Ugovora i odmah reaguje na ozbiljna kršenja načela vladavine prava koja su u toku u nekim državama članicama, a koja predstavljaju ozbiljnu opasnost za finansijske interese Unije u pogledu pravedne, zakonite i nepristrasne raspodele sredstava EU, posebno u okviru podeljenog upravljanja“.

Spor Brisela i Varšave počeo je nedugo po dolasku Stranke prava i pravde na vlast u Poljsku. Uprkos pokušajima da pritiscima i različitim političkim instrumentima utiče na rezultate parlamentarnih izbora, u čemu je veliku ulogu imao i Donald Tusk, EU nije uspela da u prethodnih pet godina napravi „veliki preokret“ u Poljskoj.

Nije joj uspelo da to učini ni u Mađarskoj. Jer, Andžej Duda i Viktor Orban, predstavljali su deo istog problema. Konzervativce, protivnike liberalnog pogleda na svet, čak „čvrstorukaše“ koji ne mare za „evropske vrednosti“.

Premijer Poljske Mateuš Moravjecki i premijer Mađarske Viktor Orban tokom pozdravljanja u sedištu Evropske komisije u Briselu, 24. septembar 2020. (Foto: Reuters/Francois Lenoir)
Premijer Poljske Mateuš Moravjecki i premijer Mađarske Viktor Orban tokom pozdravljanja u sedištu Evropske komisije u Briselu, 24. septembar 2020. (Foto: Reuters/Francois Lenoir)

Danas, izgleda, nije tako. Dok je pristup protiv Orbana ostao manje-više isti, u odnosu prema Poljskoj sada nema onih žestokih reakcija i poziva na hitro delovanje. Za briselske neoliberale i ostale evrofanatike Mađarska je i dalje „crna ovca“, Poljska to očigledno nije.

Uprkos sporovima koji, makar u formalno-pravnom smislu i dalje traju i uprkos odlukama koje i dalje važe. Danijel Kelemen navodi i kako Evropska komisija „želi da postigne nagodbu u vezi krize oko vladavine prava, pošto je metoda uskraćivanja sredstava i lomljenja režima u Varšavi u ovom trenutku loša, imajući u vidu da je Poljska primila toliko ukrajinskih izbeglica, a tamošnja vlast igra ključnu ulogu u suprotstavljanju Putinu.“ Zarad suprotstavljanja Putinu, Poljska će dobiti nagodbu, a Orban, koji ne pokazuje entuzijazam da ratuje protiv Rusije ostaće u statusu „uskraćivanja sredstava“.

Najpre, kriza na belorusko-poljskoj granici krajem 2021. godine, a zatim i potonja eskalacija u Ukrajini, uticale su da se odnos centralnih EU institucija prema Poljskoj menja. Zato Moravjecki danas, bez tereta na leđima koji je do skora nosio, može slobodno „prozivati“ Norvešku i „držati lekcije“ Makronu.

Promena okolnosti

Bez Poljske, odlučne u suprotstavljanju Rusiji u svakom pogledu i na svakom polju (za šta postoje i istorijski i brojni drugi razlozi, ali to je druga tema), ne može biti ni primene inicijativa EU na „istočnom frontu“, niti, što je daleko važnije, svih planiranih aktivnosti SAD (korišćenjem NATO) u istočnoj Evropi. Vladavina prava, sloboda medija, pa i ona otvorena poglavlja oko ljudskih prava i sloboda (pogotovo naglašavanih tokom trajanja migrantske krize) odlaze u „drugi plan“ pred razlozima geopolitičkog karaktera.

Što nam još jedared dokazuje da geopolitika i u krajnjoj liniji realpolitika koja iz toga ishodi, imaju prednost u odnosu na idealpolitiku. Na teži način i u vrlo nepovoljnoj situaciji, EU to sada mora prihvatiti.

Okolnosti ne dozvoljavaju da se insistira na vrednostima i govori o tome kako Poljska „potkopava temelje“ jedinstvene kontinentalne integracije i šta se još na tu temu moglo čuti.

U tom kontekstu, više ni takva vrsta pritisaka na Mađarsku nema puno smisla. Mada, za očekivati je da se nastave – licemerja u Briselu nikada nije nedostajalo. Ipak, glavno je da se i na ovakav način opet pokazuje slabost EU. Kako u odnosu na SAD, pa i Veliku Britaniju, koje jasno i nedvosmisleno realpolitički operacionalizuju sopstvene (na dugi rok i načelno usaglašene) geopolitičke ciljeve, tako i na unutrašnjem planu – u odnosu prema „neposlušnim“ članicama kojima ne pada napamet da prate briselsku idealpolitiku.

Zastave Poljske i EU (Foto: Reuters/Ints Kalnins/File Photo)

EU nikada nije imala jasnu i nedvosmislenu geopolitiku. Istina je, pojedine države članice jesu, tamo se razmišljalo sa puno geopolitičke logike. Ali EU kao celina – nije.

Zato su i proširenja obavljana pod američkim pritiskom (Bugarska i Rumunija, na primer), otuda i onaj neformalni uslov – prvo članstvo u NATO, pa onda u EU. Zato je i u ukrajinskoj krizi, od 2014. godine pa naovamo EU nepromašivo donosila odluke u korist svoje štete. Zato će sada platiti ogromnu cenu. Toliko ogromnu, da se u pitanje dovodi i njen opstanak.

I usput slušati „prozivke“ i „lekcije“ Moravjeckog. Ili nekog sličnog.

 

Izvor Sputnjik

 

Naslovna fotografija: REUTERS/AFP

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u