Definisanje „Zapada” i otkrivanje Istočne Evrope

Zapad kao civilizacijski koncept nastao je unazad tri stotine godina, šireći se dalje kroz prostore „Novog sveta“ kao jedan skup ideja, inficiranih modernizmom

Naše vreme obeležava sukob Zapada s „Ostatkom“. Pod terminom „Ostatak“ – The Rest – krije se „ostatak sveta“. Taj „Ostatak“ obuhvaća mnoge i raznovrsne civilizacije, nagomilane nasuprot Zapadu kao u nekakvoj ropotarnici istorije ili, još jasnije, na njenom smetlištu. To je neka vrsta deklasiranog, odbačenog potčovečanstva. Tako je, naime, u teoriji. Ovu teoriju izgradio je mislilac Samjuel Hantington. Ideja je smesta prihvaćena na Zapadu, gde je stekla gomilu sledbenika (suprotstavljena mnogo smelijoj i već neko vreme sasvim prevaziđenoj tezi, onoj Frensisa Fukujame, koje je sa stanovišta Zapada bila „isuviše optimistička“, predviđajući da se istorija na ovom mestu završava. Svi „ostali“ će, u skoro vreme, sasvim dobrovoljno prihvatiti „tržište“ i ceo svet će konačno postati Zapad. Njen autor je, na žalost ili na sreću, bio prinuđen da se ubrzo odrekne svojih glavnih pretpostavki. Istorija se zapravo ubrzavala, zahtevajući od autora neprestane revizije i ispravke. I on je svoju „teoriju“ neprekidno revidirao, usput se izvinjavajući. Fukujama je u stvari Zapadu rekao tačno ono što je on u tom trenutku želeo da čuje. Njegovu teoriju danas u potpunosti možemo odbaciti.)

Šta se, međutim, krije ispod termina „Zapad“, koji se osmelio da se tako agresivno nameće svetu? Da li je to evropska civilizacija, koja se preporodila i osnažila, te stekla novi život na krajnjem, geografskom zapadu planete, u zabitima „Novog sveta“? Da li je to „najprogresivnija civilizacija“, koja u sebi srećno spaja dve ideje – onu „slobode“ i materijalnog blagostanja? I kome Zapad pokazuje put, postajući „paradigmom modernosti“? Ili je to samo nova inkarnacija „privilegovane bele civilizacije“, koja „traje najmanje tri hiljade godina“, obuhvatajući u sebi i takve tradicije kao što su judejska, grčka i rimska – „Jerusalim“, „Atinu“ i „Rim“?

Trebalo bi, za početak, razlikovati onaj relativni, geografski zapad (o kome, između ostalih, govori i „otac istorije“ Herodot), zapad koji je jednostavno smešten zapadno od istoka, od ideje Zapada kao civilizacijskog koncepta. Ovo prvo je puka geografska oznaka. Prema mišljenju pisca ovih redova, takav zapad je nešto realno, savremena ideja „Zapada“ je naprosto istorijski konstrukt ili, grubo rečeno, puki falsifikat. Savremeni Zapad, Zapad kao civilizacijski koncept („apsolutni Zapad“), nastao je u pojedinim zemljama severne i zapadne Evrope unazad tri stotine godina, šireći se dalje kroz prostore „Novog sveta“ kao jedan skup ideja, inficiranih modernizmom. Izrastao je na nasleđu osamnaestovekovnog prosvetiteljstva, a začeo se na idejama zapadnoevropskog protestantizma; njegov uspon koincidira sa smrću Evrope. Takav „Zapad“ je izmislio i za sebe prisvojio ideju „civilizacije“ i smesta „otkrio svoju komplementarnu polovinu u senovitim predelima zaostalosti, pa čak i varvarstva. Tako je otkrivena Istočna Evropa… Ona je preživela u našoj kulturi i njenim mentalnim mapama“.

„Bastion slobode“

Ovo važno otkriće dugujemo Lariju Volfu (Larry Wolff), koji ga iznosi u svojoj knjizi Otkrivanje Istočne Evrope. Gvozdena zavesa nije izum Hladnog rata, a na to se danas zaboravlja: „Gvozdena zavesa tačno je odgovarala ranijem nacrtu i gotovo je bilo zaboravljeno, skriveno ili namerno potisnuto da je u ranijoj epohi kontinent već bio podeljen, to jest da je već prethodno stvoreno razdvajanje Istočne i Zapadne Evrope.“ Volf ističe još nešto: takav Zapad – naravno u zapadnom umu – postaje „bastion (liberalne i prosvetiteljske) slobode“, dok je „ostatak naprosto varvarstvo“ ili obični relikt istorije. Gvozdena zavesa, stvorena mnogo pre Hladnog rata, postala je svojevrsna „karantinska barijera koja odvaja svetlost hrišćanske civilizacije od svakojakih opasnosti koje se skrivaju u senci“. (U tu „senku“, prema Jungu, projektujemo sopstvene osobine, one koje želimo da sakrijemo, najpre od sebe samih.) Ti predeli „skriveni“ na Istoku imaju promenljive sadržaje: komunizam, pravoslavlje, islam, slovenstvo, zaostalost, tiranija, despotija (obavezno ona orijentalna), „Azija“, siromaštvo…(ili sve to zajedno). To je, u stvari, idejna osnova evropskog kolonijalizma.

Slovački premijer Peter Pelegrini, češki premijer Andrej Babiš, poljski premijer Mateuš Moravjecki i mađarski premijer Viktor Orban tokom zajedničkog fotografisanja na neformalnom sastanku lidera zemalja Višegradske grupe, Budimpešta, 13. jun 2019. (Foto: MTI/Hungarian Prime Minister's Press Office via AP)
Slovački premijer Peter Pelegrini, češki premijer Andrej Babiš, poljski premijer Mateuš Moravjecki i mađarski premijer Viktor Orban tokom zajedničkog fotografisanja na neformalnom sastanku lidera zemalja Višegradske grupe, Budimpešta, 13. jun 2019. (Foto: MTI/Hungarian Prime Minister’s Press Office via AP)

Ako se složimo sa Volfom i ako podignemo tu „Gvozdenu zavesu“, pred našim očima otkriće se čitav jedan izgubljeni kontinent: otkrićemo Istočnu Evropu, koju više nećemo smatrati zaostalom i retrogradnom (tako je bilo i u doba Hladnog rata i nastavilo se i posle njega, sve do danas). To je zapravo zaseban kontinent, sa svojim punopravnim duhovnim vrednostima. Istočna Evropa je, međutim, prigrlila „zapadne vrednosti“ i nastojala je da se razvija u skladu s njima. Prva i najznačajnija bio je zapadnoevropski koncept „nacionalne države“. Ovaj eksperiment, uzet u celini, nije uspeo. Nije bilo moguće preslikati taj očigledno zapadni konstrukt, koji se mukotrpno razvijao stotinama godina, ili ga nije bilo moguće preslikati odmah i bez žestokog nasilja. Istočna Evropa zaista u tom pokušaju postaje područje nestabilnosti i između sebe na smrt zavađenih tribalizama. Devetnaesti, i još više XX vek, to je ubedljivo dokazao. U Istočnoj Evropi procvetali su nacionalizmi i nacionalna isključivost. Takva Evropa postaje i „rodno mesto evropskih fašizama“. Moderno doba u Istočnoj Evropi pretvara se u „borbu za nacionalne države“, po zapadnoevropskom obrascu – a to je i prostor političkih manipulacija uticaja sa „Zapada“ (ili je to pre svega). Razvoj ovog dela kontinenta krenuo je u pogrešnom smeru… Zapravo, autohtoni razvoj ove široke oblasti je prekinut, i on se pretvara u prostor kolonijalnog nadmetanja zapadnih sila. Istočnoevropski nacionalizmi služili su upravo tome: postali su slepo oružje u tuđim rukama.

Prezreni etnosi

Kontinent Istočne Evrope naseljen je različitim, danas uglavnom „prezrenim etnosima“ (od kojih većinu, pored mađarskog ili rumunskog, čine slovenski narodi), koji u nekom smislu nadopunjava Zapadnu Evropu i s njom čini nekakvu celinu. To je kontinent sa svojim autohtonim tradicijama i svojom zasebnom istorijom: kontinent koji tek treba otkriti i temeljno istražiti. O njemu su, između ostalih (pomenimo samo neke, najvažnije), pisali autori kao što su Mirča Elijade i Klaudio Muti. Istočna Evropa je, bez sumnje, komplementarna sa Zapadnom Evropom, ali između njih postoji postoje i veoma značajne razlike. To je danas posve zanemarena oblast, za koju (umesto danas pomodne „Centralne Evrope“) predlažemo naziv „Velika Istočna Evropa“. Takva Istočna Evropa, oblast koja je „skrivena“ između Zapadne Evrope i Rusije, zaslužuje ne samo svoju istoriju, već i svoju različitu geopolitičku sudbinu. Nije bez značaja ni to da prostor Istočne Evrope završava na ruskim granicama i da je poslednjih decenija on građen u antiruskom ključu. Rusija se, u svesti većine „modernih“ Istočnih Evropljana, iz civilizacije preobrazila u „zlu“ imperijalnu silu, koje je htela samo jedno: ekspanzionizam i porobljavanje. Nemoguće je, međutim, taj prostor graditi u stalnom sukobljavanju, bilo sa Zapadnom Evropom, bilo sa Rusijom. Ali taj „skriveni prostor“ pre svega ukazuje da je ovaj svet raznovrstan, odnosno, da je „svetova mnogo“. Nešto južnije, na njega se, preko Balkana, nastavlja Levant, Orijent, koji je takođe bio i ostao meta proizvoljnih tumačenja i manipulacija Zapada. O tome svedoči „Orijentalizam“ Edvarda Saida. Zapravo, prostor Istočne Evrope oduvek je kroz istoriju bio mesto susreta i dodira, katkad ili često vrlo plodonosnih, različitih civilizacija. To je bila „zona kontakta“: između Zapadne Evrope i slovenskog sveta, Zapada i Orijenta, Mediterana i Vizantije…

Koncept Zapada negira ne samo postojanje Istočne Evrope, već i mnoge druge, velike civilizacije. On negira i posebnost ruske civilizacije. On negira i iransku ili kinesku civilizaciju, odričući svima njima pravo na zaseban razvoj. Istočnu Evropu pretvara u „sanitarni kordon“ Zapada. On negira i samu Aziju, koja nije poluostrvo Evrope, već je upravo obrnuto: Evropa je samo jedno zabačeno poluostrvo Azije, koje je, u nekom istorijskom trenutku, počelo da igra veoma važnu i samosvesnu ulogu. Ali izvorište civilizacije nije Evropa, podvucimo to, nego upravo Azija. Azija je igrala ulogu civilizacijskog i duhovnog centra tokom pretežnog dela istorije čovečanstva. Prednjačila je u razvoju i zadužila je čovečanstvo mnogim izumima. Prednjačila je i u istoriji, pa čak i u ekonomiji. (Kina je, sve do 1830-tih, proizvodila oko 30 procenata svetskog BDP-a.) Zapadnoevropski period svetske istorije bio je samo kratkotrajna sinkopa, ne i njena glavna tema. Sada se istorija vraća svojoj glavnoj temi i civilizacijski centar ponovo postaje Azija. Sve istorijske koncepcije nastale u Americi i Zapadnoj Evropi pate od istog „previda“ ili nedostatka: od nedopustivog evrocentrizma, koji previđa tu osnovnu činjenicu: da je Azija oduvek bila centar civilizacijskog razvoja i da će tako, po svoj prilici, biti i ubuduće. Prava „globalna“ ili „svetska istorija“ tek treba da bude napisana, ali u svetlu ove elementarne činjenice, vraćajući „Ostatku“ značaj koji mu prirodno i pripada. Zapadna istorija je, dakle, „unipolarna“. Njoj, osim toga, nedostaju mnogi (duhovni) kontinenti, od Afrike sve do Latinske Amerike. Ona obuhvata samo nekoliko segmenata „svetske istorije“, koji se posmatraju izolovano, van svog istorijskog konteksta. „Multipolarna istorija“ je stvar neposredne i bliske budućnosti. Ona zahteva predani rad niza istraživača, u naporu da opišu i objasne „istinitu“ i „pravu“ istoriju planete, koja neće biti svedena samo na kolonijalni, „zapadocentrični“ period ljudske istorije.

„Zapad” i „pravi Zapad”

Zapadna Evropa je, uostalom, ubrzo i sama postala periferija „pravog Zapada“, a to su danas nesumnjivo Sjedinjene Američke Države. Taj kontinent je prigrlio „zapadne vrednosti“ (individualizma i liberalizma) i uskoro počeo da „prednjači“ (mada ostaje otvoreno pitanje u čemu). Zapadnoj Evropi se u odnosu na Ameriku desilo ono što se prethodno desilo Istočnoj Evropi u odnosu na Zapadnu. Naglo je izgubila istorijsko samopouzdanje i postala samo zabačena periferija „stvarnog“(da li i jedinog?) Zapada. Amerika je postala ta koja je diktirala vrednosti i propisivala obavezan smer „modernosti“. Sve do danas, kada se nalazimo u sasvim novoj istorijskoj situaciji.

Pripadnik američkih vazduhoplovnih snaga razvija veliku zastavu Sjedinjenih Država pre početka jedne parade, Vašington, 25. maj 2015. (Foto: Matt McClain/The Washington Post/Getty Images)
Pripadnik američkih vazduhoplovnih snaga razvija veliku zastavu Sjedinjenih Država, Vašington, 25. maj 2015. (Foto: Matt McClain/The Washington Post/Getty Images)

Sada je svakako jasnije u kakvoj epohi mi zapravo živimo: epoha hegemonije Zapada se završava, mi ulazimo u epohu multipolarnosti. U takvim uslovima, tvrdi ruski mislilac Aleksandar Dugin, izuzetno je važno da se odmaknemo od zapadne kodifikacije svesti, da prestanemo da na svet gledamo zapadnim očima (to je, najzad, ne samo značajno, nego i nužno). Taj prelaz je očigledno bolan, promene su brze i burne, i takvi periodi sa sobom nose velike opasnosti. Ova knjiga se zadržava na njima. Ona i ne pokušava da predvidi one probleme s kojim će se suočiti čovečanstvo posle propasti zapadne hegemonije i ne ide tako daleko u budućnost.

Pisac, međutim, na samom početki želi da odbije jedan prigovor koji će mu nesumnjivo biti upućen: da je ovo „antiamerička knjiga“. Jer, ova knjiga to nije. „Neprijatelj“ ovde nije američki narod, nego „amerikanizam“, koji šire „američke elite“: ona mesijanska ideologija koja je od Sjedinjenih Država učinila perjanicu „Zapada“, najčešće na njegovu štetu. Zapravo, pred američkim narodom i njegovim stvarnim elitama stoji možda i najteži zadatak: da odbaci jednu uistinu totalitarnu ideologiju i pronađe joj alternativu. Da odbaci ideologiju koja „nema smisla za različitosti“, negira ih i poništava (obično golom silom), u ime navodno „univerzalne (zapadne) civilizacije“.

Sumnjive vrednosti

Zapad, ili bi trebalo pisati „Zapad“, zapravo nije civilizacija, on je ideologija koja samo imitira civilizacijsku ideju. To je važan zaključak. Zapad se do sada bazirao na nekoliko sumnjivih vrednosti, koje se, u krajnjem, mogu svesti na komercijalne aktivnosti. To priznaje i Bruno Makais, bivši ministar inostranih poslova Portugala, primećujući da je liberalizam posvuda odvojio Evropu od njenih istorijskih korena („Ne može se više nigde naći stara tapiserija tradicija i običaja ili vizija dobrog života u tim društvima“; to je u Evropi zauvek izgubljeno.). Liberalni „pogled na svet“ uostalom nije postavljao takozvana velika pitanja, niti je na njih davao odgovore. U filozofskom smislu, on je preferirao sebičnu individuu i njene hirove (kaprice). U praksi, u geopolitičkom smislu, on se pretvorio u puko opravdanje američke (zapadne) hegemonije. „Postoji li uopšte Zapad“, pita se Aris Rusinos, još jedan istraživač država-civilizacija, „kao koherentan i čvrstim granicama odvojen entitet (civilizacija)?“ Odgovor je, nažalost, očigledan: danas je „Zapad, poput liberalizma… samo ideologija koja opravdava postojanje američke imperije“. Prema rečima Kladudija Mutija, koncept „Zapada“ je „ideološko sredstvo koje koristi američki imperijalizam kako bi Evropu trajno vezao za sebe“.

Amerika svakako neće nestati (osim u slučaju nuklearnog rata, ishod koji je slabo verovatan), i sada je na američkom narodu da iznova pronađe svoj „Logos“. Odnosno, da pronađe sopstveni, autentični odgovor kako bivstovati u svetu koji se sastoji od različitih naroda, od„različitih čovečanstava“. Povratak multipolarnosti odvija se u znaku povratka civilizacija na istorijsku scenu; istorija se vraća svojoj velikoj temi i svojim izvorima. Mnoge mogućnosti američkom narodu u tome stoje na raspolaganju. Nema potrebe da ih mi (pogotovu ne na ovom mestu) predviđamo. Jer „svako društvo temelji se na posebnoj antropologiji“, piše Dugin, „odnosno ima posebnu zamisao o tome šta je uopšte čovek“. To nije nimalo lako pitanje. Ali ne sumnjamo da će američki narod naći odgovor na ovo teško pitanje i da ćemo njime jednom biti iznenađeni; bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu.

Trampove pristalice sa američkim zastavicama i transparentom na kome piše „Amerika na prvom mestu“ tokom otvaranja trećeg dana Republikanske nacionalne konvencije, Klivlend, 20. jul 2016. (Foto: Jeff Swensen/Getty Images)
Trampove pristalice sa transparentom na kome piše „Učinimo da Amerika ponovo bude na prvom mestu“ tokom otvaranja trećeg dana Republikanske nacionalne konvencije, Klivlend, 20. jul 2016. (Foto: Jeff Swensen/Getty Images)

Poslednja poglavlja ove knjige posvećena su dvema temama. Prva su konture nastupajućeg multipolarnog sveta, koje se još nejasno pokazuju. Nema potrebe da se bavimo detaljima, niti je to moguće, jer je budućnost zapravo nepredvidljiva. Dovoljno je, možda, naslutiti opšti smer. Druga je sasvim nova oblast: geopolitika virusa. Korona virus se od početka koristi kao oružje u hibridnom ratu između velikih sila. Ne bi trebalo da bude tako. Pozivi pojedinih zemalja da se velike sile, čitavo čovečanstvo, ujedini pred ovom pošasti, ignorisani su. Ipak, takav ishod se mogao očekivati. Sukob je otišao previše daleko. Mi stojimo na rubu konflikta velikih, upravo katastrofičnih razmera. On se vodi svim raspoloživim sredstvima (u tom konfliktu „sve je dozvoljeno“). U tome prednjači „Zapad“. Zapravo, zadivljuje uzdržanost i staloženost „istočnih sila“, s kojom odgovaraju na stalne provokacije koje pristižu sa suprotne strane. (Ne daje li upravo to za pravo Rene Genonu, koji je na Istoku prepoznao „pol duhovnosti“, kvalitet koji je Zapad odavno izgubio?). Ako je neka „civilizacija“, ili ono što samo spolja i površno imitira civilizaciju, „izuzetna“, ako predstavlja ne samo jedini, već i obavezan smer kojim će se kretati čovečanstvo, ima li ona uopšte pravo na grešku? Upravo u tome leži ono što smo nazvali „hibrisom arogancije“: odricati svim drugim pravo koje zadržavamo isključivo za sebe. Stanje je neodrživo, barem na duži rok, jer vređa osećaj samopoštovanja i ljudskog dostojanstva, a on je bitniji od svih materijalnih pretpostavki. Takav stav, u stvari, negira drugo ljudsko biće, negira njegove najdublje motive i porive, negira ga u njegovoj ljudskoj suštini. Daje li nam to opravdanje zato što smo „Zapad“ nazvali „glupim“?

 

Predgovor za knjigu  „Posle virusa: Ponovno rađanje multipolarnog sveta“

 

Boris Nad, Beograd, februara 2022.

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u